…objavljeni delovi : IIIIII

Skraćena radna verzija:

  • Isti šoping centar, nešto više od dva meseca unazad,
  • Čekam majstora, da popravi i opremi, šta već opremiti ili popraviti mora na automobilu,
  • Sednem u kafić, čitam Tomaševu poeziju (obožavam je),
  • Pogled sunovrati,
  • Pesma napisana za sedamnaest sekundi,
  • Sat vremena prolazi u nervoznom prepisivanju, dok su mi se ruke tresle poput vrbaka iznad nabujale bujice, oči vrtoglavo klizile iz udubljenja i misli topile u njenoj lepoti, a srce na tren od eksplozije,
  • Ostavljam pesmu na stolu za nju,
  • Bežim…

“Đubre, kažem ja vama.”

Ne mogu bolje da opišem i razvučem opisivanje o svemu, šta se desilo u meni. Mada, i ne mora da bude svaki put neka doktorska disertacija na temu poludelih misli i osećanja. U tom posvećenom momentu bila je moja muza. Dovoljan je bio samo tren, da sročim pesmu i pobegnem, po navici (sisa). Jesam, priznajem. I, ako je to bilo mangupski, potpisujem. Neka sam, po ko zna koji put. Potpisao sam istinu, jer nisam krio svu tu njenu lepotu, pletenicu gustu, opuštenu što je vijorila preko levog ramena, i te grudi poput medalja, koje bi najverovatnije oslobodile svet od gladi. Usnice što nijednu reč izustile nisu. Nisu bile ni potrebne, kao što su ove sasvim suvišne. Oči neću ni da pominjem, oborile su me. Suludi momenat i baš takav bio je dovoljan. Eto i da više nikad ništa ne saznam o njoj, ni da je ikad više vidim, bilo je dovoljno za buđenje. Fenomenalan osećaj posle meseci neke nemogućnosti da napišem i sročim bilo šta na papir. Sitnica jedna, ali vredna života. Tren, poput pesme koju čuješ po prvi put i onda je ponavljaš i preslušavaš bezbroj puta, danima i noćima. Drži, ne pušta. Tren toliko jak da me ispuni radošću i srećom i sad da vredi više od svih praznih ljubavi iz prošlosti i usranih laži uz njih. Taj jedan mali čin, dovoljan da se ponovo osetim živ.

“Uvod je bio skraćen, a ishod je standardno pesničko pogubljenje.”

Ne znam ni kako se zoveš. Verovatno su me slagali, ili sam to samo tako jako želeo i umislio, da se zoveš Monika. I sad ustvari nema veze. Priznao sam već svetu, sad mogu da te zovem kako hoću. Nikad nećeš saznati. A sam mogu mirno da maštam, ispunjen tvojom inspiracijom i kaligrafijom mog uma, da potajno želiš me, da imam te…

“Aimer, ce n’est pas se regarder l’un l’autre, c’est regarder ensemble dans la même direction.”
– Antoine de Saint-Exupéry

Ali jebeš ga, to meni nešto ne ide od ruke. Uvek se to tako desi. I da mi ponude čistu sreću, u opipljivom obliku, ne bi znao da je uzmem. Prokockao bi je, onako, velikodušno. Kockao bih se na nečiju muku, ili oči. Prokockao bih i to sasvima malo, dajući od sebe nesebično, bilo kome. Zalud meni sve one deteline sa četiri lista.

Eto, sad već znam, nisi sama… imaš “nekog”. I ne bi ni bilo uredu da budeš “sama”, pa da nastaviš lomiti sva srca, gde god da kročiš ili se pojaviš (što verovatno i radiš svejedno celo vreme). I iskreno da ti kažem, nije ti to uredu. Reguliši nešto oko toga. Znam, serem ali spoljašnji i unutrašnji krvni sistemi mi upravo prave pobunu. Jaku! Neću se izvinjavati, ali u datom momentu moje ludosti, nisam znao da nisi sama. Desilo šta se desiti moralo. Svejedno ponavljam, neću ti se pravdati. Zašto bih, ostajem bogat inspiraciom zbog sitnice. Hvala ti za taj slatki sitniš, to mogu reći…

“Inspiracijo, eto te u još jednoj pesmi, a ti ne znaš ništa o tome… osim za jednu… znam po pogledu, isti što je oborio i Šantića.”

(slike iz lične arhive)

“Eto svako svoju Marinu ima, neko je odavno rekao (- Vratiće se Rode). I ti ćeš izgleda biti moja. Vidimo se sutra, možda već noćas u snu, obećala si mi… Monique fantastique.”

Zar je važno ko su ljudi
i ko sam ja
kad ljubim samo
jednu bez imena

a bilo je samo
jednom i nikada
sad daleko od tvojih
usana i pogleda…