…objavljeni delovi : I – II – III

Mada su mi moji oduvek više govorili “čudo moje”, umesto čedo moje, nije izgledalo, da će dan ispasti kao čudo …

Papir i olovka su jedan psiholog, a drugi terapeut, zalazak sunca dok šetam uz zvuke tria “Reke & Šume & Vetra”. Sumorne misli lakše rasporedim dok prolazim pored ljudi različitih generacija, samo klimajući glavom kao pozdrav. Valjda se tako umorim hodajući i razmišljajući o svemu, pa lakše zaspim onaj prvi sat noći, sve dok ne počnu izranjati demoni, pardon moje lude leptirice noći. Shvatam da misle naspavao sam se i onda…

“…odlutao sam!”

Prepoznao sam te pletenice na kilometar, čak na dva. Sedela je sama na klupi, na samom rubu šumarka. Bilo je vedro i veoma sunčano, ali odlučila je sama da potopi ovaj grad suzama. Očigledno su toliko glasno padale, da me nije primetila, sve dok nisam prišao sasvim blizu. Tresla se poput deteta kada ga izvučeš iz promrzle vode. A luda ja, kao neki buntovnik uz šeretski osmeh, pružio sam ruku i dao detelinu sa četri lista, koju sam ubrao, pre nekoliko trenutaka i tiho rekao: “Sad će biti sve uredu.” Ustuknuo sam i krenuo brzim korakom dalje sa onim istim luckastim osmehom i posle samo nekoliko mojih koraka, skoro da je viknula za mnom : “Ko si ti?” Valjda je samo to mogla da izusti, ko će ga znati… Okrenuo sam glavu prema njoj, prošao rukom predugu bradu i rekao, smejajući se: “Radim za Deda Mraza.”

“Ponekad je sreću potrebno davati, da bi čovek bio uistinu srećan”

Ispravio sam vrat, kao da sam spasio tri princeze zajedno, klimnuo viteški glavom u pozdrav, uz to namignuo kao lopov i krenuo dalje u potragu za novom vetrenjačom.

i tako,…