Search

a Luta da Noite

nešto o borbi u noći

Author

Boban

Za vas se zovem Boban, tešim se sa trideset i nešto, mada već dublje gazim. Politika, nacionalnost, religija, svi motori i pomagala za kastriranje mase me ne zanimaju. Imam veru, umanjena je ali još uvek negde postoji, za ovaj svet, za tebe što čitaš, još malo za sebe. Samo jedan od mnogih, običan i štošta mi fali. Sve ono neizrečeno, nikad izgovorene misli, poneka pesma. Istina ili laž. Naizvrat svemu, ipak ostaviti negde neki trag. Tu je.

Oklevanje

“Ne sutra. Danas!”

Gramofon

“Slušanje ploča vraća me u neka druga, lakša vremena…”

(Slika preuzeta sa interneta)

 

Lovačke priče

“Nisam odavno ali prepoznaće se “nadahnuća”…”

Lovci i lovačke priče. Skoro svi u mojoj familiji su lovci. Naravno, zato su svi prepuni čuvenih lovačkih priča. Jedine u kojima sam uživao i jako mi nedostaju su priče mog pokojnog dede, koji je bilo lovac i lovočuvar više od šezdeset godina. Za razliku od mnogih koje poznajem poštovao je životinjski svet, pratio ga u stopu i živeo u nekom svom zahvalnom redu, poput indijanaca u svetu prirode. Prepričaću samo jednu kraću priču njegovih velikih postignuća.
U jednoj od lovačkih potera, koje je deda često predvodio za razne generale i funkcionere, jedan od funkcionera, pomenuo je dedi da danas ne želi da ubije nego samo da je vidi srndaća ili srnu. Deda ga povukao za rukav u stranu i poveo za sobom dalje od grupe. Posle nekog izvesnog vremena zastao je i počeo da zviždi. Nakon nekoliko minuta, uplašeno, dedi se približila srna na nekoliko koraka. Pozvao je funkcionera i šapnuo da stane iza njega i pruži šećernu kocku srni koja je upavo izašla iz šumarka. Srna je nežno pokupila sećer sa ispruženog dlana i pobegla u šumu. Čovek, ne verujući, svojim suzama prepunih očiju, rekao je: “Od danas više neću da lovim i nikad više da ubijem”. Nije znao da je deda spasio i othranio lane, a kasnije dozivao to isto lane – srnu, često puta. Bile su mnoge životinje spašene pa i naš čuveni vepar zvani “Burduš”.
Ja sam, nisam pripadnik te vrste. Ne volim ubijanje. Volim životinje i uživam u njima. Posebno uživanje predstavljaju odabrane emisije Đele Hadžiselimovića o svim vrstama životinja i njihovih života u divljini. Obožavam National Geografic i sve slične programe na TV-u. Kad god sam imao priliku trčkarao sam za dedom slušajući njegove priče o životinjama i prateći njihov život u prirodi. Ne volim, čak šta više, mrzim, zidove sa trofejama koje je moj starac napunio kroz sve te godine lova. Dugo vremena je jedan zid u lovačkoj sobi, po meni, bio spreman i za naše glave ali tu se našla koža od medveda, za koju kudim starog svaki dan bezbroj puta. Razumem lov iz dalekog vremena ljudske civilizacije “preživljavanja”, nekad davno, nije mi jasno ovo novo “sportsko” ubijanje pogotovu životinja na rubu nestajanja. Neću dalje, naljutiću se po ko zna koji put,…

“Mada volim da pecam.”

I moj otac ima mnogo lovačkih priča, a i gore pomenutih trofeja. I od svih njegovih ispričanih lovačkih priča ovu najviše volim. Posle ličnog posmatranja njegovog izraza na licu, povodom prepričavanja svaki put, sledi i moj kraći satirični izveštaj.
U priči, u predelima ove zemlje, postoje prostori gde su zime jake poput sibirskih i ponekad sneg padne i u junu. To nije priča, to je istina. Taj predeo postoji gde se vitlaju kontinentalni i morski vetrovi prave čuda od letnjeg doba. Tamo moj stari i njegova družina jure visoku divljač, tj.pripadnike velikih papkara i velikih “šaponja”. Mada tu ne juri niko nikoga, nego se baca prihrana i pogađa divljač na nekoliko metara sa visoke čeke. Toliko o lovu.
I tako, jedne zimske noći promrzli kolega i stari, malo su se opustili uz jaču rakiju i vatru u lovačkom domu. Nakaradno je pomenuti, da je kolegu uhvatilo da obavi malu nuždu. Onako gologlav je izašao iz kuće, dok je moja pametnica za njim zaključala vrata, da ga malo ostavi u razmišljanju na sveže palom snegu. Kolega se zatekao zaključan na hladnom vremenu i počeo jako da lupa na vrata, vičući uz to: “Medved, medved…”, ne bi li zlotvor konačno otvorio vrata. Posle nekoliko trenutaka blagovolio je matori i otvorio vrata te se obojica cerekajući prihvatiše čašica.
Ne bi bilo ponovo nakaradno reći, da je kasnije morao tajo, da pruži korak u to zlo doba po istom poslu kao i njegov kolega, samo što je tajov posao bio obimniji i zahtevao više gimnastike. Sakrio se tajo ispod krova drvene kućice u kojoj su trupci za potpalu. Dok je svlačio odelo sa sebe, držeći ga u rukama, u tom upola nudističnom momentu, nešto je jako lupilo na nekoliko koraka od njega. Podigavši glavu, sa sve dugim gaćama u ruci, zaledio se u momentu gledajući medveda, od 137 kg žive vage, pravo u male kafenkaste oči. Mlađak (to jest omanji medo) takođe je zastao poput vajarskog modela. Onako posmatrajući jedan drugoga, moj čuveni šaptać medvedima, uspio je izreći samo, ponavljam u tom čuvenom trenutku sa sve gaćama u razširenim rukama: “BUUU medo!”.

“I tu svi mi padamo i valjamo se od smeha.”

I naravno da je sledilo isto vikanje i lupanje na zaključana vrata, samo da je ovaj put stvarno u okolini brundao medo. Lovački kolega nije verovao uplašenom izrazu lica, ali je dobio junački poriv za jako ismejavanje do besvesti još celu noć. Mada učesnicima nije bilo do smeha, sledeći dan su samo pronađeni, kao dokaz, neustanovljeni i nezatrpani ostaci straha rasejani po svežem snegu.
No, postoje i jako žalostne lovačke priče. Ne sećam se godine, samo bilo toplije letnje doba u kojem sam poželeo da jedem sladoled. Znam kod nas uvek bude u škrinji uvek kutija korneta, pa može da se bira ukus jagode ili čokolade,… I onako u polumraku špajza, u kojem se nalazi ta čuvena škrinja prepuna sladoleda, pronašamo sam najlon kesicu u kojoj je bilo nešto nalik na one “vodene” sladolede od jagode. Ne znam bolje da opišem, ali voda, sa nekim ukusom jagode, koja je duboko zaleđena, pa se posluži u kartonskom kornetu. Nije bitno. Posle izvesnog razmišljanja, da li su burazova deca ostavila pola sladoleda, ili osmislila neku novu igru, vratio sam taj “sladoled” na isto mesto i pronašao tražene kornete. Uzeo sam po jedan u svaku ruku i izašao napolje.
Posle nekoliko dana pitao sam majku u prisustvu oca, kakav je onaj sladoled u čudnoj kesici u skrinji. Majka je samo prevrnula očima ne znajući šta bi moglo da bude, dok je stari jedva zadržavao suze smeha u očima i rekao:

“Eto junače mogao si da probaš “trofeju ”…”

P.S. Neću navoditi koji trofeji osim medveđe kože, još postoje…

Neminovno

Da imam nekoliko života shvatio ne bih,
kako umeš rukama poput deteta da se zaigraš
u kulama od peska koje uporno održavam od nevremena.
Od svega i svih, još i sama utabaš sve nogama
ne shvativši da ne poteče vino nego krv.
Okrenuće se ukrug zemaljska kugla, bojala se ti ili ne.

Pozli čoveku od neprekidnog strpljenja.
Shvati već jednom život je to, ništa strašno.
Ljubav, strah, insomnija i gnev,
neminovno, mada nije sve isto.
Smrt je u svakom slučaju milostiva,
zamislite večiti život, ko to još želi.

Ne lomite mi bagrenje…

(Slika iz lične arhive)

Eksplozija praznine

Postepeno se smanjuje moj jaz
gubim ga u svim blizinama
nestaje sa svakim novim izdahom.
Dečaku su ruke ostarile, na prepad.

Digresija nepostojanja i propalih želja
sa njom još jedna moja pijana noć
omađijana mirisima izgubljenog.
I to prokletsvo neobzirnih, koje ne mogu više trpiti.

Na koji to put šaljemo svu tu nerođenu decu
njihove osmehe zamenili su krici i jecaji.
Noći su bestidno tamnije i od mraka.
U jutra mi se dani rađaju mrtvi.

Šta još vredi govoriti pravilno,
a ne znajući, da ni sami sebe više ne čujemo.
I kako bi samo voleo imati taj zanos
koji pronalazim u tvojim očima.

Godine, šta li su, jebem ga više…

Igre brez granica

“Igru koju nazirem ne igram više. Radim to što znam i osećam.”

Digresija Saturna

“Kako da povratim osmeh tvojim očima?”

Deci

Gladno srce puca brže od prepunog.
Čak sam začuo krcanje njegove ljuske poput oraja
i odjek gromkog urlika uz njegov poslednji prasak.
Magnovenje!

Sledio je zveket rebara.
sličan slabo zatvorenim prozorima duše na udarima bure,
dečiji zbor i njihovo vrištanje,
uz suze.

Naposletku, u tišini dugo se
obrušavala vulkanska prašina tuge.
Stiglo je doba nemog
pomalo čudnog mira.

Nemoj spakovati sve u kofere koje poneseš,
tiho ti kažem sine.
Ne zaboravi,
sve ćeš to na kraju nositi sam.

Diagnoza

“Svako o svome u svom čutanju”

Dozlaboga svojski

Neprimetno izašao je slon iz cirkusa
dosta mu je bilo klaunova i žena na trepezu
tugaljivih pogleda ofucanih tigrova i lavova.
Otišao je rundavi medo u neke toplije krajeve
gde mu nije potrebno zimsko spavanje.
Zbacio je samar i pregrizao uzde
taj nepotkovani dorat, jer dosta je bilo!
Dosta je bilo,
bezbroj puta namagarčenog samarićanina.
Dosta je bilo!
Neka ide sve u nepovrat,
a ja odo da živim.

“...sledi ona scena, gde se podiže srednjak sa osmehom i ćao svima!”

A kao drugo…

“Vreme je da se stvari promene iz korena. I krene…”

Kao prvo

“Zovem se Marko!”

O životu

“Od svega, samo mene nema”

Prazni otkucaji

I ovu noć dolaziš mi u snu,
pogledom uplašene srne pitaš me: “A šta ćemo mi?”
Slegnem ramenima i ne progovaram ništa.
Ne mogu,
pritisla me težina života,
umesto krila skupila se na leđima tuga
prazan pogled bezbojnih očiju
navodi telo da ostaje bez daha.
Samo još srce pomalo prigovara…

…tam, tam,…

…tam, tam,…

Pauze su između preduge
kažu naučnici prebrzo stari.
Izgleda jednog ću jutra produžiti taj sanak, u nepovrat.
Nadam se samo, uz tvoje bademaste oči, bar ponekad.
Dani su ionako prazni, vreme nekako stoji, ne prolazi
i osećam već nadleću me strvinari
čekaju bez tebe ovo bezvredno telo.
I neka, pomislim,
znam dobar sam život živeo.
samo žalim što mi srce nisu pojeli lavovi
nego hijene.

Nestala je Glorija

Mada junak nisam, trezan sam te prosio,
sad pijan samo ćutim.
A ti ni trezna ni pijana, nikad više nećes reći,
da si zaljubljena.
Može li ovaj papir podneti sve želje u ovom trenutku na samrti?
Ne može!
Ne može da shvati, da oduvek je samo falio neko što ume i razume…
Sledi ono teatralno: “Jebi ga!”
I uz novi promašeni put još jedna propala noć bez sna
i već novi dan se rađa.
Sa njim ostaje mala četkica za zube, čeznja i uspomena.
I utjeha, da dobrih ljudi još uvek negde ima.

Da ne psujem više ali za promenu trijumfalni poraz, što ipak nešto vredi...

Vremena za nestajanje

“Vidi li neko bele konje u ovom mraku?

Kad je ustvari dosta?

“Telo i bit u nama se sami jave, kad je dosta pogrešnih odluka, glupih ljudi i promašenog života.”

Sve

“Imala je taj dodir, koji sam usnio, za kojim sam vapio. Imala je, moglo bi se reći zamalo sve. Samo više straha od ljubavi, da se izdrži tu čudnu reč… “

Preuzeto sa Pinteresta

Jesenje kiše

“I nek’ sad padaju kiše, da potope sve… Sve što sami ugušili nismo.”

Reci mi gde smo?

Put za Nedođiju

Pronašao sam to mesto, gde ću da otputujem. Zanavek. To je jedna od zvezda u konstelaciji Device i zove se Zaniah. Što bi iz arapskog jezika “zāwiyah” značilo ćošak. Potaman za mene: “U kutu – nikome na putu!” (rekli bi moji “susedi” i s leve i desne). Udaljenost je samo 265 svetlostnih godina od Sunca. Pa ako krenem brzim vozom u ovom momentu stići ću za nekih 5 miliona godina. Samo da pređem tih 2.507165e +18 kilometara do svog novog doma i sledi katarza i novo otkrovenje. Fino. Imaću dovoljno vremena da razmišljam i dotučem samog sebe u paramparčad, a kasnije neumorno sastavljam te napišem bar dve-tri (milijarde) knjiga o svemu. Možda.

I kad jednom, u budućnosti, stignem u taj novi dom onda ćemo opušteno. Jer tamo nema šiljenja i oštrenja “one stvari” raznoraznih lelemuda, izdvajanja ranjenih egoista i egzibicionista, svačijeg zvocanja, neprekidnog zujanja, i sveopšte budalaštinje i destrukcije pojedinaca, grupa, udruženja ili stranaka i svih prokletnika željnih vlasti i njihove dominacije svim živim i neživim bićima. Neće nikome više smetati ni moja promašena pojava i dejstvovanje jednog lika sa “pokvarenim” emotivnim pragom i intolerancijom na sve što vidi. Svima će biti sve potaman.

“Svako ima način da isprazni svoja ‘m…’ (tj. stomak), a ovaj danas je moj!”

Zagledam se tako često u nebo i započnem još jedan uzaludan razgovor sa samim sobom. Uzaludan? Možda jer je uzak ili lud. Šta znam!? Voleo bi da mogu da budem Petar Pan, ili samo Boban Kan pa da mirno vladam svojim pejzažem mira nacrtanog svim tim bojama iz svemira (skoro pa pesma). To se zove Nedođija.

…na kraju: “Želim samo onu beskonačnu tišinu i sve one boje svemira” (previše, izgleda previše)…

Eto, ja sam svoju zvezdu odabrao i kad krenem, želim da me ispratite u tišini, bez suvišnih reči i komentara. Samo mi pustite da svira “Miholjsko leto” sve dok ne stignem na svoje odredište, onda ću već znati šta dalje, u nekom svom miru ili nemiru.

 

Pitaš me kako sam

“Dok si mlad govoriš, kad jednom ostariš, ućutiš…”

Naivnih kraj

Preuzeto sa Instagrama; digitalbobert

Odustajem

Želeo sam pisati o njenim stopalima. Ne znam zašto. Jedino su mi ona izgledala nekako odraslo na njoj. Želeo sam pisati o životu, kojeg ne znamo da živimo, i Bogu kojeg tražimo na pogrešnim mestima. Ponovo. I o majci. Majci prirodi. Želeo sam… Želeo sam svašta nešto, ali nisam umeo.

U dobu neke finansijske nesigurnosti u kojoj se nalazimo, rekao mi je neko, da su pare jedino što se uvek može naći, i da je to od svega najjednostavnije. Gledao sam ga, pokondireno, poput one tikve, i zapitao se: “Svi tragamo za parama i nije nam nikad dosta. Stalno stvaramo nove troškove”. I odgovor, koji je usledio da je pare najlakše naći, iznenadio me je. Nemoguće je vratiti vreme, zdravlje, prijatelje i izgubljene ljubavi. A pare su tu, uvek ostaju u potražnji i uvek se ponovo nalaze. Zato nam je tako, tražeći pare i materijalnu sigurnost, sve ostalo postalo nam je nebitno. Živimo nemareći šta nosimo u sebi, nego vapimo samo za onim što bi nosili na sebi. Kako li smo tako prokleti na sve neljudske stvari. Zašto smo postali bezosećajna gomila? Prosta i kvarna. Tako bezdušna.

Okrećemo se u nebo i molimo Bogove, različitih imena, čak se međusobno uništavamo u ime njih. Umesto da se osvrnemo u tlo, po kojem bezbrižno gazimo svaki dan, zahvalimo i pomolimo se Zemlji, koja nam daje sve. Sve što nam je potrebno. Majka priroda je ustvari Bog kojeg tražimo. Ta zemlja je naš život, koji veoma uspešno uništavamo, zajedno sa nama. Indijanci su bili u pravu, odavnina. I njih smo istrebili. Glupi smo i nezahvalni. Nezahvalni na osnovnim stvarima koje su nam dane, a još uvek tražimo neke potpuno nebitne suprotnosti, misleći o… ma o ničemu, ne mislimo ništa, ko plovke. Tražim neki pridev, naročit, da nas opišem, ali reč, “ljudi” dovoljna je.

“Odlutam ponekad, tražeći nepostojeće stvari i onda odustajem, po ko zna koji put, ali ne prestajem verovati. Da li sam vernik, grešnik, ili sam samo lud?”

A hteo sam je samo dodirivati. Stalno, ne ispuštati iz ruku. Maziti dlanovima, ljubiti usnama, milovati dušom. Hteo sam i umeo sam. Umem, da, veoma dobro umem. I dok ona sad neodlučno odlazi na tim stopalima, tiho, da iskusi život, to jest ljude, mrzeći me što sam bio u pravu, puštam je. Šta bi drugo!? Njena je koža čista i meka poput sutona blagog, i opet je nudi, da okusi gorku ljudskost. I to tako treba da bude. Valjda. I žao mi je zbog toga. Žao mi je nje. Još uvek je nestrpljiva i veoma naivna. Još uvek očekuje cvet u jutro pre noći, bez vode i saosećanja u obliku kiseonika. Žao mi ju je. Pregaziće je, baš kao taj teško očekivani prolećni cvetak. Ali to se zove odrastanje. I svako iskušava vlastiti život, to jest, ljude na svojoj koži. Pa i ona. Ne može niko obući nečiji kaput, pa ni kožu, i osetiti nečiji život i umesto njega probati se u ožiljcima vlastitih starih rana. Koje iznad svega treba i zaslužiti. Pa tako ni ona, pa ni ja sam. Ne možemo navući ničije ranljivo odelo, ničije telo.

“Niko – nikome. Nažalost ni ja tebi ovaj stari okoreli i izvejani jeans.”

Sad odlazi, ne znajući, da život je jednostavan. Zalud sam joj govorio, da život je veoma lep, da problem smo mi, ljudi, koji ne umemo da ga živimo i neprekidno osporavamo i udaljavamo se jedni od drugih. Sad odlazi, da život iskusi. I neka oseti, neka nauči. Puštam je. Šta bi drugo!? Žalim, šta bi drugo.

Zato eto, mali mišu moj, u pravu sam i kad ti kažem, vidimo se za koju godinu. I znam i šta ćeš mi tad reći. Sve znam i sama sve već znaš. Šta bi ti i govorio dalje. Shvatila si i pre nego što si krenula. I zato si neodlučna. Sad idi, i živi. Nisi prva, i to sam ti rekao. No tu priča koja mi se uporno ponavlja prestaje. Ovde. Zanavek.

Da, hvata me sujeta, po ko zna koji put. Izgleda bolje da odustanem od traganja za nepostojećim. I da prestanem da serem o životu i da se ne zavaravam, da umem da živim.

“Preživljavam. Jebi ga.”

Crno beli svet

“Toliko boja, a nama sve crno pred očima”

(slika preuzeta sa Pinteresta)

 

Izgubljena sreća

“Previše sam upoznao ljude, da bi bio sretan.”

Nordkapp

Bezoblično srce boje pepela
sišlo je do utrobe.
Ništa me ne boli
samo način.
Pomirilo se nebo i zemlja
njenim odlaskom,
smirili se vetrovi, kiše
i sva ljubav što se prolila
žedno tlo upilo je
sve do poslednje kapi.

Pogledaj ove okove draga,
pročitaj i oseti,
jer pesnik nikad nije ubica
ali ovaj put,
ova će me lagano dokrajčiti.
I dok se čeličim
raskrvavljenog srca,
ostaje mi ovaj život.
Taj, ne može mi ništa slomiti.
To, uradiću sam.

Izjava dana

“…ma jede onu stvar i sisa ono što se morem plovi!”

Peut-être que

“Tout comprendre, c’est tout pardonner.”

Konj ostaje konj…

Samo još da se rešim uloge u kojoj će se svi na meni učiti živeti… ili jašiti!”

Umukni!

Ne ide ništa na silu,
ni ova prisiljena tišina,
vrišti mi se
po ko zna koji put
a ne želim ni da se čujem više.
Šta reći?

Ne podnosim kopije,
lepe se i iskradaju poput lutalica
kivni su na sve koji čutimo
žrtvovani smo sistematski
i pre nego bilo gde da krenemo.
Gde je ta borova šuma?

Raspareni uzdasi

Siguran sam!
Zbog nje sve počinje i sve nestaje.
Zbog nje postaće ovaj svet
prepun ljubavi i mira
zbog nje ako treba, krenuće novi ratovi…
I raspariće se
za života zaljubljeni beli labudovi.
Zbog nje…

Ni Kapor nije imao odgovor
zašto je u književnosti, uvek prisutno,
baš stablo “oraha”,
iseckano čakijom
imenima i srcima.
Zašto se ne spominje neko drugo drveće?

Nemam ni sam odgovor zašto
upisujem noktima baš tvoje ime
na koru srca otupelog od straha i umora
izmučenog glasovima sumnje i laži…
I šta me to štipa
za okorelog junaka u grudima
koji nehajno još jače bije
svaki put kad pomislim
na ruke tvoje i dodir blag.
Zašto zadržavam dah
pri svakoj pomisli,
kad se mozak sam ugasi
i štedi ovo malo energije
i leta, koji mi još preostaje…
I zašto mi se umire, tako cinično,
kad uz mene nisi?
Govorim sebi diši,
budalo,
diši…
Ne pomaže!

Tresla se gora – rodio se miš

Dragi dnevnik,

Hteo sam ti nešto reći ali me malo stid…

Drugarski memoari – Seksi snovi (18+) – (da, da, mogli bi biti “razgovori”, ali drugi ton)

“Slušajte me deco, ovo je stvarno bezobrazno, ne slušajte i ne čitajte me više. Do daljnjeg!!”

Izvinite, još jedared,..

Izvlačim se iz kola, kao što bi jedna “spisateljica” (pisac i prijateljica, u jednu reč, umem ja ovako da izmišljam reči) rekla;  “sav raskupusan”. Cipele i pantalone se ne vide od blata. I ne, nije mi se učinilo. Stvarno sam prljav do lakata, ma do nosa. Kao da sam “s’igro s prasci”. Dok sam prilazio Prčvarnici, Kum je spazio kola, koja kao da su uzorala Maratonsko polje, i mene koji sam ličio na post – apokaliptičko biće, koje učestvovalo u tom epskom boju. U tom momentu počeo se toliko smejati, da su me uši zabolele na 34 metra udaljenosti.

Počeo je vikati:

  • Znam šta si radio, prasac jedan debeli, znaaaaaaaam, zapao si u blato dok si drljoooooo po oranju…. hahahahahahaahhaha (…zamislite taj “hahahaha”, sad, preko naredna četiri lista).

Samo sam ga “pogledao mrko” i uzviknuo:

  • MRŠŠššš…!!!!

Počeo sam sa trećom šoljom kafe, još nisam progovorio, a nije se ni on prestajao smejati. Čini mi se, od tog smeha, pukla mu je i treća kila, a i meni. I naravno, morao sam ispričati sve… (izvinite, po ko zna koji put, na svemu što sledi!)…

“Jebemliga…”

Krenuo sam:

  • “Znaš onu Pelagićevu malu? Šargopirgastu po licu, sladunjavu…”
  • “Da znam, tankovija, oči mastiljave,..”
  • “Ne prekidaj me!”
  • “Dobro, dobro, Šarlo Akrobata, prljav od blata!”
  • “E vidiš, zapeli smo nas dvoje, da se muvamo, još pre neki dan. Nemamo gde, pa sam “izmoljakao” kola od starog. Da, ova tu, presvučena u prirodne boje lekovitog blata Rgoške banje. Ma, zeznuo sam se već u startu kad sam je i poslušao za “mesto” i pravac. Otišli smo, ne znam gde. I tako… (predahnem uz dva dima), parkirao sam se između dva drveta, onako ukoso, da se tobož ne vide kola. Bilo je toplo, ali svejedno, ipak sam malo ugrejao kola, da se ne razvlačimo previše. Počnemo se mi i cmakati, i skidati… ma sve. I onako goli i znojavi, samo još da… U tom momentu nečija kola, duga svetla pravo u nas. Izlazi lik, i počinje da se dere – “Gde mi je ženaaaa!? Izlazite vaniiiii,…. Kučkooooo, jebaću vas obojeeeeee!!”. U tom momentu, da ne prejudiciram, ali ako znaš, kad ti krv siđe na dole, pa se onda vrati na gore, brzinom svetlosti, pa ne znaš koji deo se više ukočio i zašto mi to izlazi pena na usta. Znači umrlo je sve u meni, po ko zna koji put u životu. Ona ne diše već četvrti minut. “Gori-gori, izgore sve…” I nije bilo svega dosta, lik je počeo i lupati po prozoru. Javim mu se ja, pomalo besan, sa koji mu je, nije mu žena tu, ovo mi je devojka! Ništa on. Ne odustaje čovek! Moramo izaći i gotovo. Pomislim, a kako da izađem, nauružan samo “tvrdkom” i kapima hladnoga znoja. Ništa, rekoh sebi, ako ću da ginem, go kao od majke rođen, ginuću. Lep naslov za jutarnju kroniku…”

“ Poludeli muž ubio golim rukama nagog švalera u zadružnom voćnjaku…”

  • “I šta je bilo dalje..?”
  • Otvorim  prozor na pola, namrštim se i ubacim mu pogled ludaka. On se sageo polupijan da vidi, ko je u kolima, pa se zagleda u mene, pa u nju, u mene, pa u nju… nagese unazad, i reče – E, izvini, tražim ženu, jebe se negde po selu… – Odgovorio sam mu ljutito – pokušaj kući da je potražiš, debilčino pijana…”
  • “Hahahahahahahaah…” (naravno da je odzvanjao Kumov smeh još izvesno vreme),… “Pa šta je bilo posle, odakle blato?“, upita me Kum
  • “Pa ništa, dok sam se napsovao majke i ostalih članova familije, kuratoru, naravno sa sigurne udaljenosti, zapalili smo nekoliko cigara i smirili se. Šok je to veliki, za nju, mene, kolegu (onog što traži ženu, pokvarenjaci jedni 😛). I tek posle dva sata laganog razgovora stigosmo do one nežne ljubavi i … znaš već.“
  • “Blato, seljaku, blato?”
  • “Aaaa,… pa posle ništa, zapalio sam cigaru, navukao odelo, zatim kresnuo i kola, i krenuo. Onda se samo začuo odjek – DUUUUUUMMM!!! Nešto je puklo. Samo sam pomislio, da je onaj sad zapucao na nas. Držim se za srce, gledam u nju, gledam stakla, sve je tu. Polako izađem, i vidim da kola stoje nakrivljena poput žalosne vrbe. Znači, levi prvi točak je upao u provaliju, karoserija kola je na podu, nema mi izlaska dok ne zovem auto moto savez Banja Luke…”
  • “Pa zašto nisi zvao, bar mene, debilu?”
  • “Pa kako, kad ne znam ni gde sam! Gledam u nju, prebledela već treći put u ovoj noći. Jadnici skratio sam joj život sa sve tri male smrti.“
  • “A, dobro ste se uboli znači!”,… hahahahahhahaha…
  • “Da jesmo, ko Mirko i Slavko, bez metka…“
  • “I? Gibonni?”
  • “Rekla je da će ona pogurati kola. A ja onako zajapuren ko vepar, kažem joj, a kako će da pomakne Opel Astru 1.4. 16V, benzinac, godište ‘00, boje trule višnje, odprilike 1090 kila, sa sve svojih 49 kila. U tom je vrisnula na mene. Znam, pogrešio sam. Ima 47 kila, tu sam se sjebo, ne šalim se. Stvarno se naljutila. Ali, i ja sam bio ljut. Izvinio sam se, još tridesetšest puta. Kasnije, izvukao sam ga nekako, – mislim auto, šta se keseraš. Izgledalo je kao Milan i Žika iz dinastije,… pustim ga u prvu i gurkam dok se nije izvukao sam i onda ga hvatao po njivi da stane. Rezultati se vide na nama. Samo se nadam da nije nešto otpalo sa njega, ubiće me stari.

Kum se okrenuo prema kolima i rekao:

  • Pa jebote visi ti odbijač napred, nisi primetio??

Oblio me znoj mrtvaca, po ko zna koji put taj dan. Počeo sam da vrištim! Ako me nije onaj lik ubio, stari će me udaviti ko pile, poput onog Pantinog malog unuka, koji je davio piliće, tobož učeći ih da plivaju.

“A ludog deteta, kad se samo setim…”

Sa krikom na usnama, otvorio sam oči. Nalazio sam se u polu poznatoj sobi, na meni su bile samo poderana majica i gaće. Pokriven sam bio sa burazovom trenerkom. Gledam oko sebe i pokušavam, da shvatim šta se dešava.

U sobu lagano ulazi majka i kaže:

  • “Sine, ‘ajde da doručkuješ…”
  • “Koliko je sati? …upitam je.”
  • “14:23”

A jebote, samo je bio ružan san. Hvalim ti se predragi Bože. Namirisao sam doručak, polako mi se vratio život u vene. Protrljao sam oči i podigao telefon, da zovnem Kuma. Kad tad pročitam poruku od male:

“Lep nam je bio sudar sinoć!! Ugazio si nas sve, ko Sekula!!”     

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

Seti se da imamo dva života

To je stara kineska poslovica: “Svi imamo dva života, a drugi počinje kad shvatimo, da je život samo jedan.”

Guillaume Musso – U jednom trenu

Mystery Blogger Award #2

Dragi moji čitaoci, čitateljke, pesnici, spisateljke i ostala »mlogobrojna famelija«:

Pravila su sledeća:

1 – Podelite logo Mystery nagrade u naslovu posta

2 – Ne zaboravite da podelite pravila

3 – Budite ljubazni i zahvalite onome ko vas je nominovao. Običaj je podeliti link, ali neću se buniti ako bude čokolada.

4 – Recite svojim čitaocima tri stvari o sebi

5 – Odgovorite na postavljena pitanja

6 – Slobodno iznenadite i nominujte 10 do 20 drugara blogera i obavestite ih

7 – Postavite drugarima pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan. I ne postoje glupa pitanja.

8 – I za kraj malo samoreklame, podelite link do svog najboljeg posta/postova. Budite skromni, kažu da je to neka vrsta vrline.

Pa, da počnem 🙂

Imenovala me je meni draga Ivana, koja piše predivnu poeziju. Mnogo joj hvala. Ona je dokaz, da se pisanja poezije ne može naučiti. Nego se sa godinama stvara, menja i raste kao književna forma u pojedincu. Nesiguran sam, da je sve oko talenta. Tvrdim da je uz sve, potreban i rad i razvijanje tog istog talenta. Da, postoje te neke tehnike kako izgleda sonet ili neki verz aIi to nosiš u sebi. Posebno poeziju, to treba živeti. Osećati. Ivana živi i oseća u poeziji.

3 stvari o mojoj malenkosti

  • Samokritičan sam do bola i srži i izluđuje me da se spotičem i pre nego što krenem…
  • Ne umem ništa »malo«, da volim, da psujem, da bilo šta radim, da se ljutim, ništa,.. sve mi je na »Sve ili ništa«,… izluđuje me i to…
  • Ali zato volim da se smejem i cerekam kao lud. Baš se mnogo smejem, pomalo me izluđuje i to…

Ivanaaaaaaaaaaa i sam sam uvek crtao i još uvek želim to da radim, i sve više i više se »izluđujem«, po ko zna koji put, jer sebi ne dozvolim dovoljno vremena i strpljenja za to… eto, samo da znaš 😉 (Izluđujem se često puta, očigledno).

Ivaninih pet pitanja za “Nas”:

1. – Da li pišete ono što volite ili ono što mislite da ljudi vole da čitaju?

Ivana je već pomenula neke nama zajedniče sličnosti. Ne držim da sam pisac, poet, bloger. Sve mi je više potreba po pisanju, kao nekoj samoanalizi i samopomoći. Dok sam bio mlađi, napisao sam koju pesmu ponekad, o nekoj ljubavi ili ponešto tako. I onda je došlo neko teže doba, kad je jedino pisanje bilo dio komunikacije i onda se sve to svelo na ideju za sajt. I da vam kažem, da se lično poznajemo više godina, ustvari bi me upoznali tek posle čitanja ovih stranica.

2. – Da li ako pišete romane, pesme ili priče crpite inpiraciju iz onoga što ste sami doživeli kada kreirate likove i u kojoj meri?

Sve crpim iz života i ličnog iskustva. Modifikujem vreme ili sastavim događaje ali još nisam počeo izmišljati likove. Radi mi mašta, i previše, čak sam započeo i jednu dečiju priču, ali za sad je samo o »borbi sa životom«.

3. – Koja je prva knjiga koju pamtite da ste pročitali?

»Kurir Marko« u prvom razredu osnovne škole. Onda serijal Bufalo Bila i njegovih avantura.

4. – Da li želite slavu od onoga što pišete?

Nikako, često puta bi se sakrio i od samog sebe, kamoli od drugih ljudi i njihovog mišljenja.

5. – Da li se sećate svog prvog pravog poljupca?

Naravno da se sećam i naravno da je to morala biti uveliko komplikacija, koja sadrži i prisutnost mog Kuma ali možda više o tome u »memoarima«. Možda i opišem jednog dana, ko zna…

Boban pita Vas:

1. – Kako ste danas?

2. – Vaša najmilija poslovica je:

3. – Romani ili poezija? Zašto?

4. – Zaljubljeni u život ili otuđeni od njega?

5. – Da li više pamtite događaje kad ste bili stvarno sretni ili mnogo nesrećni? (ovo je zabrinjavajuće pitanje)

Moji drugari:

Nema Vas mnogo koji još niste tagovani i izvinjavam se ako nekoga ponovo tagujem. Na vama je da se odlučite za suradnju ili ne:

Poljupci i Ostalo Smrtonosno Oružje – su mi se izgubili negde 😦

https://antiheroj.wordpress.com/
https://rezonanca.wordpress.com/
https://grainwithoutwisdom.com/
https://1136fifthavenueblog.wordpress.com/
https://oblogovan.wordpress.com/
https://poezijazivi.wordpress.com/
https://uvertirazivota.wordpress.com/
https://otisaknadispleju.wordpress.com/
https://pustopoljina.net/
https://bojanperunicicblog.wordpress.com/

Nadam se da će vam biti zabavno 😉

Moj omiljeni post:

Naravno još jedna kritika – Vukovi

 

Odluke

“Nema pogrešnih odluka u životu. Sve su prave! Samo je razlika način sa kojim preživljavaš te iste odluke i pravac kojim si krenuo.”

First snow

When you look at the white foggy sky while it is snowing,
snowflakes far above look like they are in darker almost gray color.
Trillions of them falling down and the highest one that eye can see,
seems like they are just floating above at one place.
These are myriad of lost souls coming back down to earth
and every single one with its own crystal shape.
Just makes you think and wonder we all look-alike
but we are all different inside,
white and grey
even black…

 

 

Drugarski memoari – Homofobija (da, da, mogli bi biti “razgovori”, ali drugi ton)

Vikend. Ali ovaj put nismo krenuli na žurku. Kum mi se nanovo zaljubio. Ima devojku. Ne nalazi se više puno “muškog” vremena, ali ovaj put ideja je bila da se njeno društvo odvojeno zabavlja, a nas dvojica ćemo već snimiti neku zanimaciju. Tako je i bilo. Kafa i cigara za početak, a kasnije ćemo u blejanje. Nismo se ni spremali bog zna šta. Njegove boje ljubavne, bile su dovoljne za uzbuđeno zujane i cirkanje kroz grad.

U otegnutom koraku kroz ulice i neprekidnom smehu, pogledao me je tugaljivo i rekao:

  • “Ej, ‘ajde moooooolim te, idemo do kluba, mala mi je tamo. Samo da je cmoknem i idemo dalje. Hoćeš?”
  • “Naravno! I bubreg ako treba…”

Bio je 31.oktobar, siguran sam. To vam dođe “Helovin najt” ovde, i pamtiću ga bolje nego 13. rođendan. Kao dan ovog sveta otkrovljenje!! Reći ću vam i zašto…

Grad nam je jako mali. Pređeš ga sigurnim korakom u tili čas. Pređeš nam i državu u taj “tili” čas (i šta znači tili, mili?). Do kluba koji se zvao, nešto sa “4”, stigli smo brzo. Prebrzo očigledno. Klub se tek počeo puniti. Krenuli smo niz stepenice, na levoj strani se otvorio plesni podijum, sa mestom za DJ-a i velikim šankom. Niže niz hodnik još jedan, ali malo manji podijum i šank. Na obe strane je svirala muzika. Različita. Švrljali smo od levog do desnog podijuma, ne bi li ugledali dotičnu personu. Dok sam se osvrtao okolo, samo sam primetio, da je levi podijum prepun muškog društva, a desni ženskog. Pomislio sam, još je rano. Dok se popije nešto, pa će kasnije, kako bi rekli amerikanci, da “mingluju”.

Pretraživanje se pretvorilo u agoniju. Više od sat vremena smo se gurali preko već novo nastale gužve. Postalo je i mračnije i zagušljivije. Kum mi je u jednom momentu, pomalo razočaran, samo namignuo i rekao, da idemo. Izgledalo je da nije tu. Krenuo sam ispred njega i zastao pred momkom moje visine koji je naglo prikočio ispred mene i onda velikom silom sa ramenom udario od rame u momka koji je dolazio iz suprotnog pravca. Ne bi bilo tako strašno, da momak iz drugog pravca nije bio skoro za dve glave viši od ovog žgoljavka. Rekoh u sebi, evo sranja. Naravno da mi se probudio “insekat” preživljavanja i mentalitet Balkana. Stao sam korak unazad, stisnuo pesnice i posmatrao situaciju. Rekao sam u sebi, ako krenu, neću biti sisa. Odvaliću bar jednog, pa kud puklo da puklo. Kum je iza mene. Valjda će me izneti pre nego što me pregaze ili slomijem sam sebi ruku. Smoto jedan.

I puklo je! Ali nešto u mom srcu i crevima. Da sam bio tad u ovim godinama, sigurno bi pišnuo u gaće (Hank Moody 😀 ), prostata mi ne bi izdržala.

Onaj visoki lik, dohvatio je žgoljavka za kosu, povukao sebi, i zavalio mu jezičinu u usta. Počeli su se žvaljiti i drpati,… “Gori-gori, izgore sve…”. Ruke su mi pale dokolena, stisak pesnica bio je poput žele bombona, usta su mi se otvorila, videle su mi se rane od izvdađenih krajnika iz mladosti. Za mene, svet je stao da se vrti.

“I da vam kažem, to i nije bilo to, što me ustvari preseklo…”

U sledećem momentu sam osetio dve ruke na svakom naličju mog dupeta. I stisak. Jak. I na levom uhu prepoznao sam glas, koji mi je rekao:

  • “Opusti se, sve će biti uredu!”

Okrenuo sam se zbunjen i ugledao Kuma sa najvećim zavodljivim osmehom na licu.

I sad ljudi, da li Vam je poznat osećaj, kad neko umre od straha u sebi. I da li Vam je poznat osećaj kad umre i govno u vama od straha. Dupla smrt! E, umrlo je i ono treće u meni, ali Vam neću pominjati šta je to.

Kum, veseljak, nastavio se groteskno smejati na sav glas, dok su meni oči ispunjavale suve suze. Zbunjen, a bogami i preplašen, ako ćemo iskreno, jako potresen. Najjače! Ma, tresao sam se kao da sam pojeo potres.

Nakon brutalnog izsmejavanja, pitao me:

  • “Pa ti nisi skont’o gde si?”
  • “Nisam Kume, nisam! Pa ja tebi verujem! Ja tebi bubreg, a ti meni prst u dupe! Da vidiš jel’ zdrav, a? Bez kamenca i to?”

Osvrnuo sam se i shvatio da sam u gej klubu. Ubrzao sam prema izlazu poput poplašene mačke progonjene psima lutlicama, i pri tom ugledao kumovu devojku sa drugaricom, koja je tek silazila niz stepenice u klub. Pozdravila me, najvećim osmehom, a Kum me povukao za ruku i rekao da stanem i da se smirim. Namignuo mi je, sve je OK, tu je, čuva mi dupe tj. leđa.

U jednom delu razgovora sam pomenuo, kako sam sa Kumom izlečio mnoge anksioznosti, uz sve ostalo. E, tako sam izlečio i homofobiju. Otvorio sam oči, otvorio mi se svet. Jer kad se osvrneš oko sebe i otvoriš te iste oči, shvatiš, da te devojke i prijateljice dolaze u gej klubove, čisto da bi se zabavljale i plesale. Plesale, ljudi moji. Tamo nisu nikad ugrožene. Niko ne laje na njih. Niko grubo ne osvaja i ne eksploitiše lažima i drpanjem po džepovima u visini grudi ili kukova. “To nam inače rade političari redovno, čak javno.” Shvatiš da si u društvu visoko školovanih i kulturnih ljudi, koji ne napadaju i ne kenjaju, ni verbalno, ni mentalno. Osvreneš se oko sebe i shvatiš da su ljudi, ipak, samo ljudi, i da “drugačije” ne znači ništa loše, nego nam samo dano malograđansko razmišljanje i stereotipi ne dozvoljavaju prihvatiti okolinu oko sebe onakvom kakva jeste.

“Jer potrebno je prvo shvatiti sve unutar nas, da bi shvatili i okolinu.”

P.S. Malo serem znam, ali može mi se, skontao sam i poneku širinu u životu. I samo da znate uredu sam ja, malo nemiran, sutra idem u šetnju sa jednom “okanom”, i srce ne može da se smiriiiiiiiiii…

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Tumačenje

“Moglo bi bit’ – al’ ne mora da znači.”

Tricks of Life

Finnish as many schools as you can
and get the highest degree
you’ll need a good job to pay your bills, taxes, and fee.
Get yourself a proper partner, have kids. Plenty!
World’s array needs new obedience.
Never, I say never give yourself a fucking chance to enjoy your life.

Wake up early every day and serve the greed,
listen to the news and media, forget about the music,
care about the march that’s directing your life,
forget about the dreams, they don’t fulfill You
or either fill your bank accounts.
Oh my, Shuuush! That’s a wrong thing to say.

Hate the neighbors, hate the different,
at the end hate yourself too,
you are not here for the reason,
you are here for the cause.
Social media shows it to you every minute
and reflects trough-like spam. Excrement!

Repeat this every day, eat your shitty food,
spend your time and money to get yourself
everything you see in the commercials.
You need it all. Don’t You?
Have cancer and die. In pain!
Just leave all the hopes for the better afterlife.

Drugarski memoari – Slindur (da, da, mogli bi biti “razgovori”, ali drugi ton)

“Trivialnosti između lakih i teških ljubavnih droga”

Kum je nabacio pola kile gela i laka da smiri svoj “afro hair look” (i dan danas ima kosu za duplo pranje, da, ljubomoran sam, pa šta), crni mantil i starke. A brnjo ja, svezao rep (nekad sam  stvarno “imao” i dugu kosu 😦 ), navukao jeans i “get a grip” čizmetine sa sve kratkim crnim lederom. Krenuli smo na neku žurku od drugovog druga od jednog druga što prepoznaje jednog našega zajedničkog prijatelja. Znači znamo se. Povezana raja.

Upadamo u stan obavijen dimom i smradom prolivenog piva. Telo ovde, cipele tamo, hrana već razasuta posvuda. A nije ni krenula žurka. Kroz glavu mi prođe na sekund, kako će se obradovati nečiji starci kad se vrate kući i vide ovaj neviđeni “rastur i raspad” sistema. Mada i to mi nije nikad bilo jasno, da uvek sve tako stručno umemo da sakrijemo i pospremimo u prvobitno stanje, pre nego što se roditelji vrate kući. Ponekad mi se i učinilo  da na kraju bude i čistije nego što je bilo u petak predveče. Sumnljivo.

Mada, jednom smo sa burazerom praveći jedan takav “tulum”, stvarno nagrabusili od roditelja. Sredili smo mi sve, samo zaboravili na balkonu stručno aranžirane ikebane kevinih karanfila sa onim filter kesicama od čaja. Zašto od čaja? Pa zato što su ovi naši polunarkomani, kažem polunarkomani, samo čuli za travu ali se nigde nije mogla naći i kupiti ta droga, zbog našeg reonca Perića. I umesto toga, taj put popušili čaj i trunje od nane i kamilice. Hipici.

A sad da objasnim ko su bili reonci, za naše najmlađe. Reonski policajci, o njima govori već njihovo ime, bili su uniformisani pešadinci milicije, koji su se isticali po predodređenim reonima kao šerifi i brinuli za red i mir. Doslovce. A ovaj naš Perić ponašao se gore nego i sam Klint Istvud, a ličio je na debelog Brus Lija. Redovno je šamarao čupavce i hipike, tražeći zabranjene drogice i upisivao i tužakao svako naše sranje našim roditeljima. A ustvari su naši starci bili zaleđe tih reonaca. Oni su brinuli za naš nestašluk, lupanjem sankcija i šamara, već na prvoj liniji otpora. A zvonile su te šamarčine poput Notredamskih zvona iz dana u dan. A reonci su samo sakupljali i širili (dez)informacije inponujući nove batine kod kuće. Zasluženo, da se ne lažemo, mada ponekad…

I da nastavim dialog sa najmlađima. Danas nedostaju ti “reonci”, da malo uvode red i mir, da mi ta deca ne idu ušmrkana na predavanja u školu, onako umorna i iskrivljena od preteške torbe i prazne glave. Dobro, neću osuđivati nikoga, niste svi od te sorte što je dnevno srećem na ulicama ovog problematičnog grada. Verujem u Vas 😉 …

“Izgubi se čika Boban, po ko zna koji put”

Da, žurka. Stan, četiri sobe, u svakoj trešti neka muzika. U jednoj je potpuna tama sa “sentiš” muzikom (tako smo to mi nazivali). Tamo su parovi, ili više njih. Upadamo u kuhinju tražimo piće, otvaramo svako svoje pivo, odvaljujemo po jedno kratko. Onda ide dogovoreno razilaženje na različite strane u potražnji za ženskim društvom. Ne osuđujte me, deca pijana, traže devojke, pa šta. Kao niko nije nikad bio mlad. Mhmm. Snimim jednu malu, onako okanu, sa kratkom crnom kosom. Smeška se i vrda očima, pristupim kao da nosim brkove i glancane lak cipele, pozdravim i načnem. Polako. Ali stvarno polako. U kratkim navratima vidim Kuma, poslužio se već petom flašom, štipa jednu malu. Stvarno malu, nije mu ni do lakta, iskrivi se on da je ljubi, čini mi se da je u teškim bolovima. Dobro, podiže je u vis, snalazi se on brzo, oduvek. Ja, pažljivo slušam, posvetim se još više razgovoru, pametno odabirem teme. Sati prolaze. Kuma ugledam sad se dohvatio jedne visoke. Jezici im se prepliću, poput vrbovih grana u košavi. Napred naši, napred naši. A Boban ne odustaje, siguran u sebe i uporno kreće se rečima i steže svoj obruč. Na manje od metar smo jedan drugome. Gori-gori, izgore sve…. Prolazi četvrti sat, i sam sebi idem na živce, što mi ide sve bolje i bolje…

Na prepad, Kum pušta onu izduženu, prođe nonšalantno kraj mene, vidno opijen, i ne vidi mene da sedim pored i samo pruži ruku okanoj i reče:

  • “…’oćemo u kuhinju?”

“Ustala mala, dohvativši ga za ruku i ode bez razmišljanja. Osta’ Boban da visi ko SLINA!”

P.S. Nisam zaboravio Kume i veruj nikad neću. Toliko smo se još puta ismejali za taj momenat i na moj račun uz sve ostale uzaludne trenutke i propale pokušaje, najviše samo zato što sam toliko puta ispao običan Bosansko brdski konj tj. kljuse… Hahahahahahahahahahahaha…

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Bez pravih mogućnosti

“Ovde se životi samo preživljavaju…”

Nagoveštaj

Ovih dana, uskoro,
upaliću svetlo i ostaviti ga da gori
po celi dan i noć da neprekidno svetli,
ipak mi slabi vidi i pomalo već, plaši me mrak.

Ovih dana, uskoro,
potući ću se s prvim prolaznikom,
nadam se samo nekom nejakom klincu,
ipak su mi ruke nemoćne i teške.

Ovih dana, uskoro,
objaviću rat sa komšijama.
Da, tu blizu negde, da se ne putuje daleko.
Ipak su mi noge već pomalo otekle i svrbe me vene.

Ovih dana, uskoro,
priznaću svetu i sebi, i reći ću ti
da sve manje mogu živeti
bez tvog pogleda i očiju tih, magičnih…

Ovih dana, uskoro…

(slika uz dozvolu iz lične arhive)

Preterano

Stiglo te nešto, ljudi ga zovu umor, a umetnici bi rekli – previše detalja”

Nedosanjani dodir

Prišla je iza mene, i obgrlila me. Sasvim nežno pokrila je dlanovima moje lice. Poput sletanja leptira bakrenaca koji se nose tako dično i kad lete onako baršunasti, kao da su celi od kašmira. Leva joj ruka pokrila deo mog čela i levog oka. Sklopih ga, odmah za njim i drugo. Desnom rukom prekrila je deo brade i dotakla vrat. Ne znam kako je uspela zadržati taj položaj. Toplina koja se prolila po licu, poput letnjeg povetarca, napunila je jedra sumanutog jedrenjaka misli, koje su me prenule iz neslućenog sna. Nisam mogao zaspati. Te njene ruke, te grudi, kao da su me odnele na paperjastim oblacima, do nekih dalekih obala i mora. Taj topal, pomalo slani miris. Odakle je samo stizao? Sasvim polako mi je nagnula glavu, prislonila na svoje preponosne grudi. I kako mogu biti grudi, preponosne? Jednostavno, znajući da može da udoji život koji podari. Majka. Bivati nekome mati, da li postoji lepši osećaj od toga, na svetu, u celom Univerzumu… Ne znam. Osećaj koji nikad neću imati, mada svejedno poželeh sebično, da bude baš ona ta, koja će roditi kćer, za koju čuvam ime. Ustvari, dva imena.

Od sve te miline, kapci su mi se počeli puniti nekom toplinom. Sasvim neprimetna, suza iz oka pala je na njen dlan. Tako usnio, ne bi razaznao vlastite suze, da se nije sasvim malo trgla, osetivši toplinu suze na ruci. Prislonila mi je glavu, nežno, ali još jače na svoje grudi, poljubila vrat, onaj sakriveni deo iza uha. Sve to me teralo da se ježim i stresem, sve od vrha trepavica pa sve do brade, preko vrata i prsa sve do stomaka i i tu se sve skupilo u neki prijatan grč. Dah sam zadržavao, silno želeći da zaustavim nove kapi, koje su uporno nadolazile izazvane privlačnom silom jačom od Meseca i njegove plime. I taj prokleti Mesec, uzrokovao je samo još veće šanse da će mi srce pući, poput prezrele kajsije.

Moj siroti osećaj, prema osećajima svih majki ovog sveta, koji mi je strujao u pometiljavelom telu u tom momentu, ne mogu bolje da opišem, ali ne mogu ni da zaboravim. To strujanje, neizlečivu i neopisivu aritmiju srca. Ambis u kojem se sad nalazim. Nadam se samo, da mi ni majke nikad objasniti neće moći, njihove osećaje. Stropoštao bi se dotučen od stida i posramljen ostao sa svojim egoizmom, prepojenim ubogim trenutkom.

“Ne marite, molim Vas, ali meni je baš taj, bio sve. Sve što nedostaje.”

Postarao sam se, za još jedno neodgovoreno pitanje u glavi, na još jedan nedosanjani san. Priznajem, po ko zna koji put, svetu, svima, i sebi, postajem stvarno najbolji u tome. Sanjati nedosanjane sne i te dodire. I kome sad, da se pomolim, koga da molim, da ih nikad ne zaboravim. Svi su mi rekli da to uopšte ne postoji. Možda u nekoj knjizi. I rekoše mi veliki, nimalo utešno, da ako ih i opišem i stavim na list papira, nestaće. I kako, kad su dovoljno veliki razlozi za moje disanje. Kako, kad želim da sve to udelim!? Kako i gde onda da nestanu!? Kad želim da ostanu, da bivaju. Tu, baš u meni, jasni i čisti, za navek. Večni.

“Bože, u tom snu, hteo sam joj reći da se uda za mene…”

 

Ljubav iz predgrađa

Želim otići iz ovog beznačajnog predgrađa.
Ničeg ovde bitnog više nema.
Ništa više čak ni ne podseća.
Iskopaću sve zatrpane trupce,
ove mrtve ljubavi,
sa njom bol i sve njene aveti.
Spaliću ih sve, u visokoj peći,
tu pored zgrade
neka se u taman dim pretvori,
neka je veterovi s jeseni odnesu u zaborav,
neka s njim nestanu i ove ptice.
Preglasne.

Ne volim ovo predgrađe.
Nigde smokve i njenih lepljivih plodova,
dva puta u godini,
da podsete na neko vreme lepše.
U polupraznom parku, smoren,
govorim musavoj deci
da slušaju roditelje,
i da krenu svojim kućama.
Ovde se više nema šta videti.
Oseća se samo sramota,
poput smoga, koju nosim u sebi,
kao beskućnik na uglu Tolstojeve,
tu mi je obešena duša u trnju,
koju sam svukao poput zmije,
i liči na poderanu kožu sa divljači
na bodljikavoj žici,
sa kojom smo se ogradili od pogubljenja
zbog svih nestalih zabranjenih snova.
I da li se to stvarno dešava?

Poželim, kao dim cigarete,
na kratko odignuti se u vis
i bezbojno nestati.
Svirepo!
Poput kučke,
koju ipak ne želiš platiti,
čak ni ne pogledati, a kamoli zapamtiti.
Hoću!
Bez pomisli ću se samo okrenuti.
Bludno.
…i zaboraviti sve!
Da sam nekad davno ovde,
nekom, bio neko
i sve!

D’izvineš

To ti je ono, da otvoriš oči i izvadiš glavu iz vlastitog dupeta…”

The Atlantic

I’ve died inside too many times,
parts of me perish and disappear.
Unknowingly.
These deaths are caused
by hope I’ve made for myself;
“the Killer dreams!”
But guess I’ll never learn
I should disengage my dark thoughts
and just smile for what I have,
beautiful memory and unbroken fact
we spent short, but loveliest time in the city of Love.

But now I’m swearing like drunken sailor
and singing loudly a song for my lost
love for a mighty Sea;
yet with an empty bottle of cheap rum in my tired hand,
cursing my sunk vessel with a torn sail
and mad at myself for being destined
to stay in this doomed harbor
with аll the prostitute thoughts
placed in deep dark corners of my crazy head.

“No cause is lost,
if there is but one fool left
to fight for it!”
Raise your glass my sailing comrade
let us make a toast
to all lost and hidden treasures of the sea!
Yarrrrrrr! You Fool!
You got lost as a treasure itself!
Irreversibly!

Disillusioned endangerment

Right now I feel like I’m wearing a Harry Potters T-shirt on a death metal concert…”

Drugarski razgovori (ovaj put bez broja)

“Subota, 30. Septembar 2017, mobilni “drnda”, ne prestaje. Otrčao sam da se javim i…”

U zadnje vreme više niko ne zove. Možda mati, nekad u jutra rana subotom, zbog ručka. Sve ostalo se svodi na kratke poruke raznih “Vib-ratora” i ostalih, tobož nazovi socialnih dildo aplikacija, koje ustvari stvaraju zbrku i mešaju nepojmljivo sranje u ljudskoj komunikaciji (da ne kažem još šta gore, vezano na ove savremene načine “kuckanja”). Stvarno nema više nikoga, da te pita, koliko ti je usran dan. Pošalju ti “emoji”, pa ti misli… Mah,… (malo se primeti da sam “izne-Rerviran i izrevol-titRan”, a?)…

  • “Halo, gde si Guzonja?”
  • “Kumeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee……….”
  • “Pa šta se radi, šta ima?”
  • “Ne pitaj me ništa! Ni kako si, ni šta ima, ništa…”
  • “Pa šta da ti kažem onda?”
  • “Reci da si ovde i gde ćemo na cugu. Nije te bilo,…. mesecimaaaa! Blento jedan…”
  • “E, ajde na putu sam do kuće. Srešćemo se na ćošku i požuri nemam mnogo vremena…”
  • “Ideeeeeeeeeeeem,…”
  • “Seronja,…”
  • “Šonjo,…”
  • “Kiss,…”
  • “Cmok,…”

Moj kum sad živi u inostranstvu. Znači iz mog “inostranstva” otišao je u još “veće” inostranstvo. Dolazi možda jednom ili dva puta godišnje i to samo u minutama. Njegove posete su poslovne i traju najviše dan ili čak samo jedno popodne.

“Na što se to svelo ovo ubrzano ludo vreme.”

Na jednom uglu na putu do stana njegovih roditelja, stoji sad neki moderan pab. Ne nalazimo se više u Prčvarnici. Ne znam ni šta se desilo sa tim mračnim izdanjem te socialističke kafanice. Verovatno je zatvorila svoja vrata, nestankom nas dvojice pauka iz onog već dobro poznatog ćoška, u momentu kad smo odrasli. Odrasli, znači nagrabusili od ovog kvarnog i krajne poludelog sveta i odselili se svako na svoju stranu.

Kad sam ga ugledao skočio sam na njega i obgrlio ga najjače što mogu. I ne nije mi bilo bitno šta svi “napucani” oko nas misle, ne zna niko šta znači tridesetičetiri godine… Niko! I ko se još  može pohvaliti sličnim…

Izgovorio sam:

  • “Sunceeeee mojeeeeeeee….”

Naš razgovor se u današnje vreme svodi na posao, familiju, njegovu dečurliju, poslovna putovanja, moja lutanja, dosadu i budalaštinje. Mada sve zvuči veoma ozbiljno još uvek se odvaljujemo od smeha, pominjemo raznorazne sofisticirane izraze, poznate samo nama dvojici. Mat i Džek. Imamo tajni jezik poput blizanaca. Ma još smo gori, niko nam nikad u trag ne bi ušao. Mada sam u dva naleta pomenuo neke cake iz razgovora br. 3 i 4 i samo me pogledao i pitao: “odakle ti to sad?” Nisam mu mogao reći, nisam mogao “guknuti”, da postaje zvezda mog pisanja, mog nedostajanja. Samo sam u šali rekao: “Možda jedan dan, kad porasteš na 205 centimetara, i čuješ ili čak pročitaš negde.” Da, dobro ste shvatili. Niko ne zna ništa o svemu tome. On i sva ta dešavanja su moja nedostajanja, koja nadolaze iz moje “praznine” za razgovorom. Najviše sa kumom, ali i sa ljudima. Običnim, ali pravim ljudima. Sve manje je njih, sa kojima iz oči u oči možeš razgovarati o svemu. Ali o svemu. Svi nosimo maske. Jebale nas maske. Zato je ovo pisanje da kažem “prosto”, sa psovkama, stilski neobično i tehnički loše, ali da se zna, da se samo sa nekim ljudima tako opustiš, i da toga više nemam. I da mi to najviše nedostaje, jebem li ga više!

“Aj neću više psovati, shvatili ste,…”    

U toku razgovora, u jednom trenutku samo sam poput zbunjene klinke rekao:

  • “Nedostaješ mi… konje…”

Ostao sam da trepćem onim trepuškama, a on mi nije odgovorio ništa. Verovatno nije mogao, a nije bilo ni potrebno. Poznajemo se, predobro, vibriraju odgovori i sami. Ostali smo u tišini još nekoliko trenutaka, sve dok nije žurno počeo ustajati da krene i rekao…

  • “Zašto ne dođeš za mnom, imaš gde biti. Šta ćeš tu u ovoj rupači od grada?”
  • “Fali mi jedno mudo izgleda, Kume moj… Ne znam šta ću ovde, ne znam šta ću tamo, sve mi je isto. I gde da odem, kad sam sebe nemam. Sam sa sobom ali nisam svoj, nisam ničiji, mada svačiji…”
  • “Pa pronađi se, znaš već kako i sam kažeš, ako nemaš kome, makar sebi doći,…”
  • “Stižem Kume, evo stižem,… Samo što nisam…”

I da ima neko, da me pita kako sam, rekao bi mu: “Kao govno”. Usamljeno smrdljivo govno. Izlučeno od nekog četveronožca na sred – srede ulice velikoga grada, kojeg svi zaobilaze. Eto!  

“Hvala na slušanju (tj. čitanju)!”

P.S. Moram li da napomenem, da ovo nije nimalo izmišljen događaj, predvođen mojim trenutnim emotivnim stanjem? I sumnjam, da ću moći nastaviti…

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

 

Leptiri iz svemira

Ovaj život nije fer. I spoznaja o tome, sve je češća. Samo ponekad, On stvarno nije fer. Ljut sam, a ne znam na koga. Okrećem se oko sebe, gledam u široko nebo i pitam se, kome da se obratim za odgovor.

Nema ga, jer odgovor ne postoji. To je samo … “tako”.

Znam, postoje leptiri crne boje, tamnije i od najvećeg mraka. Krila su im od somota, nežna. Njihov let nije tako nemiran, poput običnih leptira, zamasi krila su retki, oni kao da plivaju po zraku. Poput senke, koja liči na velike mante iz morskih dubina. A iza njih se viju u miljama dugi repovi sa kojima povlače svetlost i boje sa zvezda. Ustvari, oni jedre dalekim nematerialnim putevima i nekim nama nepoznatim predelima svemira. Svemir. Sve – mir. Gde je sve je mirno, gde je sve spokojno. Tiho.

Njihova tela u veličini ljudskog dlana, ipak su nam nevidljiva. Oni koji ih i ugledaju, postaju takođe nevidljivi za sve. I kad crni somot umesto sutona donese svetlosti smiraj, oni dolaze po nas. Kad se telo umiri i damar kao da zaspi, onda dolaze Crni leptiri. To traži sestra brata, i brat sestru, to je zadnji let za večiti počinak. To su duše Umrlih.

Svemir je ustvari prepun boja. To što mi ne možemo da ih vidimo, ne znače da one ne postoje. To je naša greška, što mislimo. I da, previše mislimo. To što smo iz smrti učinili nešto strašno i to je naš problem. Jer ne umemo sa bolom, sve dok smo živi.

Ne nadam se, znam da si na nekom boljem mestu. Počivaj u miru mala B. (24)

Hearth nebula - slika preuzeta sa interneta

Izmišljeni bogovi i ljubav

Bog ne postoje u obliku kojeg smo izmislili ljudi za opravdavanje i dostizanje svojih grešnih ciljeva. Bog se krije u stvarima na koje smo odavno zaboravili.”

Suvremeno doba

“Mobilni telefoni i preostala tehnologija oduzeli su nam sve ljudske osobine.”

Drugarski razgovori VII

Neiznenađen dužinom poziva, po ko zna koji put, samo sam počeo silaziti iz zgrade i zaputio se u Prčvarnicu. Tamo me neumorno čeka sunce moje. Zvezda života moga. Svetlost i slama (šta će slama tu, nemam pojma)…

Kum pozdravlja rukom i kaže:

  • “Naručio sam već, znam piješ sa hladnim mlekom. Trzao sam te da dođeš brzo, da ti se ne zaledi kafa još više.”
  • “Hvala! Srce si moje…”

Palimo cigarete i dok on čita novine, prepune skandala, meni se pogled zaustavio na jednoj tabli na zidu naše kafanice. Znači po ceo dan, celu noć, provodim vreme ovde i tek sad spazim tolike razglednice. Toranj u Pizi, toranj u Parizu, toranj u Dubaiju, Šard u Londonu… Pomislim zašto se ova Prčvarnica ne zove “Tornjevi propalih snova” ili “Mordor moje mladosti”…

Kum počinje naglas da čita najnovije zlodelo čovečanstva i još jednu gorku vest iz sveta:

  • “Pazi ovo – Severna Karolina, Sjedinjene Američke države. U Julu ove godine, neimenovani 77- godišnji građanin grada Šarlot, dovezen je u bolnicu povodom neobičnog bola u njegovom rektumu. Na iznenađenje svih pristunih doktora, rendgenska slika pokazala je izvor boli njegovog anala povodom nasilno insertiranog većeg dela cevi za navodnjavanje “in d’garden”…” (smeje se glasno)
  • “Šta je sa tom dečurljiom, upitam, neki unuci Sotone, sigurno? Smestili su mu nešto, besna čeljad američka…”
  • “Ne, ne, slušaj dalje,… Na pitanje doktora, da li dotični gospodin zna šta se desilo i kako je, tako veliki deo završio u njegovom rektumu, mirno je odgovorio sa rečenicama – “Well, I don’t know”, u prevodu, nije mi poznato. Usledilo je istraživanje, uključena je čak i policija. Pred samo završavanje dana i nove smene doktora, jedan od prisutnih mlađih delatnika medicinskog osoblja, setio se sličnog primera u početku godine. Nakon proveravanja celokupnih dešavanja, ustanovljeno je da je taj isti gospodin dovezen u bolnicu sa sličnim problemom, samo da je umesto cevi, prvog puta bio prisutan plastični predmet u obliku muškog falusa, drugim rečima zvani “dildo”, dužine od 10 inča… – Koliko je to u centimetrima?”… Upita me.
  • “Previše, šta god je unutra, IZA,… Previše je! Aaaaa…”
  • “Čekaj, čekaj ima još,… Da bi bila priča još više zanimljiva, dokto…”
  • “Joj Kume prestani, molim te, ovo nije zanimljivo, muka mi je…”
  • “Pa čudan svet, čudni ljudi, smešno je koliko budala ima…”
  • “Ma nije…žalosno je. Teto, tetooooooo, daj po kafu! Bez šećera za mene,… smučilo mi se kao smučanje (Voodoo Popeye). I ne čitaj više tu govnariju!”
  • “Ne budi grub sa mnom.”
  • “198 sa 117 kila, da se gorila ‘očeše od tebe ne bi osetio ništa.”
  • “A izvini Suzan Surender, imam i ja emocije, Pongo pygmaeus!”
  • “Sumatra ili Borneo?”
  • “Mmm, majmune jedan!”
  • “Mhhm, majmune drugi!”

Vratio sam se slikama na zidu, da smirim mučninu i zamislim se kako ćemo izgledati mi kao matorci.

“Valter Mathau i Džek Lemon” (slika preuzeta sa Pinteresta)

Ne mora niko pogađati, ko je ko na ovoj slici. Visok i crn, lep ki slika, i mali proćelavi dosadnjakovć do njega. Ne mora se ni dalje ništa opisivati. To smo mi, samo što nam lica još nisu toliko izgužvana od života i nemira. Mada,…

Dva tikvana, toliko fizički različiti, različitih gestikulacija, govora, razmišljanja, ma svega… Čak ne idemo ni po horoskopu, proveravao sam. Ko nas sastavi, teško njemu i kukala mu mati. A kukale su i naše. Pa opet preživesmo tolike godine. I da, zna se, postoji uvek neki razlog, zbog čega se nešto ili neko desi u životu. Za njega mi nije potreban. On je razlog svemu. S njim sam lečio sve, od propalih ljubavi, srčanih i drugih bolova, besova i stresova, njegove arahnofobije i aerofobije, moje agorafobije i anksioznosti. Radili, zidali i sastavljali, a bome i srušili i oborili ponešto (još sam na temi građevinskih poslova, pokvarenjaci jedni). Držao sam masu od 117 kila za ruku kod zubara, a on mene kod frizera. Moš’ mislit! Ponekad su nam se i iste devojke svidele (e sad sam na toj temi), a ponekad stvarno NEEEeee…, Ahahahaaa, Bože, kraj kakvih krokodila smo se budili,… reče Balašević. Doživljavali i iskusili prvi alkohol, lake droge, lake ljubavi i sve teške propasti. A bome i one velike, za srce i dušu najskuplje. Ma SVE!

I tako, poput ove dvojice na slici, zamišljam nas dvojicu. Osedeli matorci koji će uz čaj i poneku medovaču uznemiravati naše bajpase preopasnim napadima smejanja i zezanja. Zavirivati gde ne treba i šaliti se na svoje račune.

Istina je nikad ne navaljujemo na prisutne, ne idemo na lične greške. Mada kad nas neko izazove, besan je taj tim, ide i na tehničke i crvene. Čudni, toliko puta ponovljeno i mada možemo upropastiti najveći vic ne smijajući se i ostati ozbiljni kao debili. Čisto da vidimo reakcije prisutnih. A po drugoj strani smejati se ludački mravima što gube orijentaciju dok razgovaramo o napetim guzicama (da dupe može biti zategnuto, zapeto, labavo, napeto, nasmejano itd., raznih izraza ima, nemojte se čuditi). Kad bolje razmislim, dešava se to mravima, pa i nama, kad su “napeta dupeta” u pitanju. I što me je upravo navelo da vam kažem, da Senegal vodi Ganu 2:0 u razmeni lopte nogama na kopnenom terenu. Ode mi tiket “do đavla”.

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom, mada ličimo tako različiti!

  • “…napomenuo sam!”

…i P. posle S. Posvećeno ugroženim primatima i svim borcima za životinjska prava – OZBILJAN SAM!

https://instagram.com/p/BZinD7bjcJw/

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

Godine pozne

“Aj što je glup, pa i ne vidi više…”

Drugarski razgovori VI

Seo sam u ćoše i čekao na kafu bez reči. Dugo se nije desilo ništa. Pomislim, možda se danas služimo sami. Nakon, izvesno dugo vremena izašla je neka nova individua. I tu nastaje veliki problem i pre nego što se pozdravismo. Pokušavam naravno, vidno razoren od neprospavane noći, biti pristojan i uspostaviti kulturnu konverzaciju, a ona će:  

  • “Šta ‘ćeš?”
  • “Hmmm,… Dobar dan. Dobro sam, hvala na pitanju, a vi?”

Proždrljivo i nadrkano me pogledala i samo pokaza rukom upitno, šta ću da pijem.

  • “Pa ovako, polako sad… jednu produženu ali ne predugu, onako malo više od srednje, sa hladnim mlekom do vrha, obavezno bez pene. Odmah. Jednu istu taku malo dužu ali sa toplim mlekom, sa dosta pene, do vrha, za 4 minuta i 36 sekundi, za Kuma. I posle kad poslužiš i drugu, sačekaš, ne više od 6 minuta i poneseš još dve. Iste.”

“Problem, kažem ja vama.”

Samo je prevrnula očima i otišla od mene. I tu me nešto preseklo. Prepoznao sam taj pogled, prepoznao sam taj izraz na licu. Znao sam je odnekud. Ali prerano je bilo za korenspondenciju sa mislima.

Kum je stigao. Nema kafe. Ni njegove, a ni moje. Zagledamo jedan u drugog i čudimo se čudu. Kako je stigao i taj dan užasa i zatekao nas tako zatečene tj. natečene i hiptnotisane od nedostatka molekularne strukture kofeina i nikotina, u našim ćelijama…Nakon izvesnog vremena, čitajte 37 minuta, izašla je sa tobož poručenom kafom i uz to onaj nadrdani izraz na njenom licu. Koji nije zaboravila da ponese.

Ni blizu kafe. Znači gore nego neka pišaćka, još je uz sve to, moju tacnu napunila do samog ruba sa prolivenom kafom. Uz ukus izgleda uždrcaću se i od sve sreće u životu. A njegovo lice se skamenilo, samo mu je pulsirala ona vena glupača po sredini čela. Znao sam odma’ zašto, posluži me mozak na prepast. I kafa je tu bila najmanji problem…

Pokušao sam ga odvratiti od totalnog poglupljenja, i samo sam mu namignuo i rekao nešto u smislu, šta znam možda je umorna, trudna. Ko zna koji joj je dan u mesecu….

“Ali neuspešno!!! Sranje u bojama…”

Prošlo je nekoliko sekundi i eto ti nje nazad sa neprepoznatljivo ulepšanim izrazom na licu:

  • “Mili moj, pa to si ti? Ne mogu da verujem, nisam te prepoznala, u gužvi sam (očigledno sa telefonom  jer sa našom kafom nije bila). – Koliko dugo se nismo videli, ima već petnaest godina, kako žena, deca, posao, kako sve… bla, bla, bla…”

I to je bome potrajalo neko vreme, ispitivanje, pipkanje, dosađivanje,… Dok je on samo ćutao i stiskao vilicu. I jeste li nekad čuli kako škripe zubi dok dok neko besni u sebi. Niste. Ne poželite onda nikad. Iz preventive Vam govorim.

Morao sam da spasim situaciju. Napravim se lud (mada to nikad nije bilo potrebno) i pitam:

  • “Vi se poznajete od pre?”
  • “Da poznajemo se od pre!!” (ona veoma arogantno)

Nismo se nikad slagali, još iz prošlih života, očigledno. Progutam knedlu i zamumljam tiho sebi u bradu – jedi govna,… A moj Kum će na sve to:

  • “Grešiš, mislili smo da se znamo, ali smo se tek kasnije upoznali…”

I kad je neko glup i ne shvata, onda je samo – glup!

  • “Baš mislim da smo se lepo slagali, da je naš odnos bio magičan… bla, bla, bla”

I tu nije opet prestajala da trtlja o ljubavi i njenoj magiji narednih petnaest minuta, bez pauze. Najebasmo!

Lepo i sasvim mirno (po nekom čudu) Kum je skrenuo pažnju na mene, rekavši:

  • “Ma ne umem ti ja oko toga, ne razumem se mnogo u te teme. Kumašin je oduvek bio više mističan, pitaj njega, da ti objasni sve o magiji…”

Prekrstio je levu nogu preko desne i nagnuo se nazad, prebacio cigaru u izpruženu desnu ruku, sa sve ludačkim osmehom, spreman da se napije nečije krvi. To je njegova sedeća “Virabhadrasana”, tj. borbena poza. I kao što uvek umem da zatupim u nepovrat sa odgovorom, krenuo sam uz poglupi smešak u susret njemu, za spas od iritirajuće situacije:

  • “Po starom verovanju postoji bela i crna magija. Može se tumačiti kao “dobra i loša”. Poput bajki, možda. Mada je nadasve realna i postoji. Ali u vremenu u kojem smo sad, i na prostorima Balkana na kojem se nalazimo i živimo, sve manje tragova bele ima. Sve se više i više svodi na crnu boju. Nažalost…”

Pažljivo me je slušala i rekla:

  • “Mislim da je moja veza sa tvojim kumom bila bela magija…”

I naravno, moj sluđeni um, nije umeo da stane i ne petlja petlju poput pijanog mornara. Upitah:

  • “I šta si uradila sa njom Grimhilda?”
  • “Ne znam, ti mi reci…” (uz njen detinjasti osmeh i pogled poput onog Kingovog klovnovskog lutka).

Tišinu sa groblja koja je usledila, gromko je prekinuo Kum:

  • “Zavila si je u crno…”

I tu normalan čovek poželi da pobegne sa mesta događaja. Poželeh , čak i ja tako nenormalan. Kum kad sastavi obrve i brkove, samo kažeš sebi “bjež’te noge moje, usra vas guzica!”. Ne zezam se, bolje je suditi sebi sam, nego on da krene presuđivati. I Mile, matori pobeleli čovečuljak, koji ume da liže jednu pivsku flašu po čitav dan u Prčvarnici ustade i ode, vidno u trkaćem hodu poput preplašenog noja. Platiće, malo sutra.

I ako sam slučajno zaboravio spomenuti, bio je krajnje lep dan, mada je oko nas, u tom trenutku, grmelo i sevalo iz vedrog neba. Strujanje u vazduhu navelo me da se nakostrešim poput mačeta. Dobio sam i taj pogled i oči, prestravljenog i popišanog mačeta. Najebasmo, da ne ponavljam!

Prošlo je dugo vremena, samo sam mahao i naručivao kafu za kafom, bljuzgu za bljuzgom. Ustajao sam i donosio piće do našeg stola, jer ona se više nije približavala. Čak neko sa Alchaimerovim sindromom podsetio bi se šta se ne sme i ne radi, kad Kum popizdi.

Pogledao me je smireniji sa pametnijim pogledom nakon devete kafe i kazao:

  • “Hteo sam je gurnuti sa trećeg sprata, toliko daleko je sve otišlo. Svejedno mi je bilo, i da posle nasmejan sledećih trideset godina osedlam u nekoj prdekani. Smiren, znajući da više neće nikoga navlačiti na raspeće i da ga raspamećuje. Tad sam se samo nenormalno mirno, mada izluđen do besvesti, pokupio i ustao sa stolice, zgrabio gaće i četkicu za zube i izašao iz stana. Zanavek.”
  • “Znam, posle smo presedeli ovde dani i noći, popivši plantažu kafe i ispušivši četiri duluma duvana. Znam… Još kako dobro znam…”
  • “Imali smo smetnje zbog nje, jebi ga, ali ostali smo nas dvojica, preživeli…”
  • “Ne laži! Samo Mitar Bosin, ti i ja…”

Glasno zapevasmo groteskno u jedan glas:

“Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…”

Nekim čudom, sutradan posluživao nas je neki štrkljavi klinjo…

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo, pa donekle, izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom i jednim veoma ličnim sećanjem?

  • “…napomenuo sam!”    

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

 

Jesen ne haje za mene

I

Jutro je otpočela toplo, sa malo kiše
prepuno nijansi raznih boja,
za mene, s jednim tonom sive
poput one tmurne magle svake zime.

Miriše trulo voće tek popadalo na tlo,
kažu stiže jesen, s njom sunce brže zalazi,
samo meni vreme sporo ide.
Ne ide mi, ne ide…

Pas koji gleda, kroz mene vidi,
zastao je na trenutak
zbog mirisa tuge polivene po meni.
Tu i dalje sedim, nekako još više sam.

Gledam kako se praznina prazni,
samoća osamljuje, nedostajanje povećava,
mada, ne razumem kako može biti neko
još više od samoće sam.

Nestaje još jedno letnje doba
života moga.
Osećaj taj me ledi, kao da je nešto
umrlo u meni.

II

I posle zime umesto proleća
jesen ponovo stiže u moj zagrljaj.
Na vrata kuca verna druga,
drugim imenom, zove se samoća.

Ugasila je svetlost i ovog dana
uz sve neispunjene želje
zaspala je i zadnja nada.
Laku noć! Rekoh jutru. Glasno.

I reci mi stara drugo:
“Dok se svet u suncu polako budi,
dok se sve sastavlja u ljubav i ljubi,
šta to još ponovo u meni, umreti ima?

Tišina se nastavlja, odgovora nema
šum i brujanje u glavi sve je manje podnošljivo
odelo na meni, u kome se ne osećam komotan.
Ustvari to koža postaje tesna, rašiva se ožiljcima.

Tresu mi se ruke, dok izvlačim pertle,
zadnji put da pomognem sebi
i ovom bolesnom telu oduzmem gravitaciju
jedino što još ono ima. Smrt!

“Samoćo, shvati već jednom, da više ne primam goste!”

Drugarski razgovori V

Uleteo sam u stan, samo bacio jaknu, na pola sobe ostavio kofer i uletio u… Naravno da će tada zvoniti telefon i naravno da svi znamo ko zove u zbunjujućem momentu. Ostavio sam ga da bruji i postarao se završiti započeto. Kasnije sam sišao do našeg “Sabirnog centra” pokušavajući da se smirim pevušeći o trešnji i njenim cvetovima sa sve likom Anice Dobre. A dobra li je, Dobra…

Kum je već zaseo, puši. Širim ruke, i kažem vidno izrevoltiran ličnim neuspehom u kupatilu:

  • “Šta reći?”
  • “Pa ništa, nije te bilo, dugooo!”
  • “Četiri dana, Kume, samo četiri.”
  • “Pa ti meni nedostaješ posle četiri minuta, drugi dan hoću da se obesim, kako onda…”
  • “Da, znam, i meni je teško. Nedostajao si. Kafa?”
  • “Može.”
  • “Zašto nisi još poručio?”
  • “Ukiseliće ti se mleko dok stigneš…”
  • “Eh sad, ne muzeš je ti…”
  • “Govori mi kako je bilo, Radašine?”
  • “Svet je crn oko mene, moj Milašine!”

Zapućen sam bio u još jednu od prestolnica Evropske unije. I ljudi su tamo stvarno, kao iz reklame za džempere unajted kolors of beneton (kako mi je još uvek čudno, da pišem kao što se izgovara. Nebitno). Crnac, Kinez, Arapin, Vanzemaljac poneki, sve kao “malo mešano na žaru” uz teglu ajvara. Znači, meni dalek i strani svet. I da vam kažem, oduvek je meni teško bilo objasniti svoje puteve, pa čak i njemu. Idem po gradovima, da bi plesao. Da jebote, plešem. Ne-shvatlj-ivo (jedan Ivo nikako da shvati, i očigledno nije jedini). I to što me ne razume i shvata, tek onda započinje da me zeza i ispija mi mozak na slamčicu, ionako pregoreli od preglasne muzike i alkohola.

Ovako to izgleda:

  • “Jesi pipko nešto?”
  • “Jok ti si!”
  • “Ja nisam! Mnogo radim za razliku od ponekih. Žena čuva decu, posle je naravno boli glava.. Još to kod mene po rasporedu, u najavi sedam dana pre, jednom u mesecu. Možda! Znam kad ću (ako ću) do sledećeg aprila. A, dok ti Lafe, zujiš sa cveta na cvet…”
  • “Ples! Kume, slušaj,… Plesati znači…”
  • “Ne gnjavi, ne govori mi u kinbundu jeziku…”
  • “Nanbundu ma gumbe…”
  • “Ajde, da te čujem! Sve od početka… Zini!”
  • “Aaaaaa,… Ne kaki sad i ne izigravaj žrtvu. Pusti kulturno da ti objasnim…”
  • “Čekam!”

I tako se razgovor vrti satima, sve dok ne iscedi i zadnju kap snage u meni, uz sve nejasne informacije potrebne državnom biroju za zaštitu i povratak svih monumentalno vajarskih skulptura i kompozicija u gradu još iz 14. veka.

Kažem:

  • “Slušaj Kume, ja svakoj, priđem i kažem, biću kratak, ženska imaš strahovit…”
  • “A daj, daj, ne seri, ti se ne usudiš da kažeš zdravo, a ne da…”
  • “Pa znaš me “poplašen”. Zašto onda navaljuješ kao sivonja,..”
  • “Hoću da znam detalje, sad!”
  • “Eeeh sad,…”

I tek za nekoliko trenutaka počnem:

  • “Prolio se neverovatan osećaj topline po meni, neočekivano još topliji od svega poznatog do sad, možda zbog melanina koji struji po ćelijama i sudovima njenog tela. Miris nepoznat, pomalo neobičan, mešavina vanilije i kakava. Obgrljeni, sasvim blizu jedno drugom, poput dirka klavira, znaš već, one bele i crne, njihali smo se uz ritam muzike, koja je podudarala sa udarima srca jače i jače. Pulzirala je groteskno, pomalo neizdrživo, ali tako primamljivo… Uznemiren, priljubio sam usne, na milimetar do njene tamne sudbonosne kože, i samo ostavio vreo dah na vratu, kao potpis… Neka sanja, kao što je sanjam…”

Zavela nas neka tišina posle moje pesničke ispovesti i bome je potrajalo nekoliko minuta da dešifrira sve. Uzviknu je:

  • “Govedo jedno bosansko, kaži mi, šta se desilo?!”
  • “Oh, izvinite molim vas! Kulturo moja nepravaziđena. Ti i svi zaposleni u Evropskoj agenciji za razvoj i uzgoj domaće živine,.. Mislio sam na onaj Lindt sa 90% kakava, kako se lepo topi izmeđju prstiju,…”

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom ali jednim sladko istopljenim osećajem?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Bol ne izostaje

Duša mi se nakupila reume…”

Drugarski razgovori IV

“Gde sedimo i šta radimo, više nije tajna.”

Niz ulicu počeli su odzvanjati koraci, ni lagani, ni teški. Jasno mi je samo da je neko požurio na stanicu. Šacujemo sa kumom, da prođe neka i ulepša nam dan. Kum me pita:

  • “Vidiš je?”
  • “A-a. Daleko mi je.”

Kako se približavala, ta zagonetna ličnost, ukazivala mi se jasnija slika persone. Sasvim malo naborane tamno plave pantalone, uske u pojasu, koje su se lagano širile preko kukova i u lepom luku nastavljaju, da se sužavaju, sve do malo iznad zgloba. Jasno su se videli tanki zglobovi. Mmmm. Obuvene nisu bile baletanke, više su mi ličile na espadrile, koje su se nosile u ‘80. Bluza je bila nežne bele boje na širim ramenima, sa malo plavičastih crta, poput uniforme ruskih mornara. Malo je protkana nekim zlatnim nitima, koje su misteriozno odbijale sunčev sjaj. Struk je bio skroz tanak ali nije bilo sisa. Čudno. Vrat je još tanji, a ruke još tananije. Nežne. Jegulja neka, pomislim. Vidim malu punđu na sredini glave, ali iza podivljano vijori preostala crna kosa, poput zastava za državni praznik, dok telo skladno sa rukama i nogama vodi trku sa vremenom. Dobro. “Tajnovito” se sve više i brže približivalo, ali mi se učinilo, da prebrzo trči za ordinarnu devojku. Sportista možda? Hmmm… Kad tad u tom brzom mimohodu, spazim bradu, od tri – četiri dana…

Jasno mi je da s godinama i starenjem opada vid. Oslabio je i meni, zasigurno. Imun nisam ostao. Rekao mi optičar veoma utešno nešto oko “dubine” i jedan pokrivljeni cilindar. Možda je mislio na one stare galantne šešire što su nosile razne brkate lole. Ali veoma jasno sam spazio namazano lice. Puder, jedan, drugi i treći. Sva tri “nivoja”. Počupane obrve, oblika nežnih gusenica leptira vrste monarh, produžene trepavice sa LashBeLong-om, prusko modri sjaj na krajičku očiju, koji prelazi iz modro zelene u zlatnu boju, poput krajička boje na krilima Garrulus glandarius, po naše, Sojke ptice. I bradu. Video sam, nisam sanjao.

Odjednom čuju se veoma glasni komentari iza nas i dobacivanja:

  • “Uuuuu,… Pederčino! Trči, trči, beži da te ne karamo…”
  • “Stići ćemo teee, i tatu i brata ti, ahahahaha…”

Iza naših leđa sedela su dva lika, skroz nabildovana. Ogromi su bili, stvarno. Grdosije. Bacali su senku i u hladu. Nije mi bilo ni zima, nije me bilo ni strah, ali mi kroz telo prođoše neki jezivi žmarci. Taj nadrkani vajb, šta bi moglo drugo biti. Poručio sam kafu, naježen, tešio sam se proći će. Ali komentari su odzvanjali u glavi. Debili debilni. Verovatno vam je to malo mozga pojeo svaki stereoid i kretenoid što ste pojeli od devete godine. Liče mi na ona Belgijska plava goveda. Bezbojno žućkasto hladno brdo govnene tvrde mesnate mase i vena. Sumnjam da odlaze još kod doktora, nego samo veterinaru.

Kum po navici prekida moje pretovarene misli.

  • “Nije njima lako, nimalo. Znaš, poznajem mnoge, odselili su svuda zbog olajavanja i batina. Najviše u London…”
  • “Zbog ovako glupih agresivnih hijena, jasno mi je.”
  • “A što je najgore, prvi bi ti lajavi navalili i potrpali u dupe i njih i sve ostale, onda između sebe, a i sami sebe,… Kad bi samo mogli, da sami sebe…”
  • “Da, od nemoći! Prepuni su anabolika i narcizma, natekao im mozak. Popucao sa venama veličine dečije piše.”

Kad su “bodi bojleri” uz Cedevitu popili i sintetičke sokiće sa toplim mlekom, prepunih gorepomenutih stereoida i kretenoida, u veličini i boji najvećeg pakovanja omekšivača šarenog veša, prošlo je još nekoliko debelih minuta, da su se njih dvojica naduvanih odlepili i iskobeljala iz stolica i stali na svoje noge. I njihovi zglobovi su bili lepi i tanki. Znate, nekad davno, dok sam imao volju za crtanjem, mnogo vremena sam provodio studirajući ljudsku anatomiju. Kad bi se latio crtanja njih dvojice, verovatno bi ličili na mužjake divovske tasmanijske rakovice, tananih nogara, sa onom jednom disproporcionalnom kljovom. Da, za njih je potrebno i poznavanje anatomije neprirodnih hexapoda, autobotova, ili dinosaura,…. Najjednostavnije bi bilo crtati njihov ljudski deo, um, pamet, organe za razumevanje i osećanja. Ostao bi prazan list. Jednostavno, kažem ja vama.

U tišini koja je preovladavala, osetio sam blag dodir i topline na malom prstu, koja se počela lučiti po celoj ruci. Ugledah kumovu čupavu ruku na mojoj. Tiho me upita, sa nežnim, plačljivim pogledom direktno u moje oči:

  • “Voliš li ti mene?”

…uz produženi uzdah kažem:

  • “Aaah,… Volim,… ali ti imaš ženu, troje dece, brine me, plašim se da…”
  • “Ne brini,..” tiho kaže… “Popij, danas ja plaćam kafu…”
  • “I večeru, šmokljo jedan!”

(hahahaha)

Bizarno će zvučati, kad kažem da njima nije lako. Roditi se u telu u kojem se osećaš kao potpuni stranac, kao neko tuđe telo. Nije. Nije ni nama lako, okruženi krivim informacijama koje nam samo ispiraju mozak. Sa svim tehnološkim napretkom, smo u stvari sve više glupi i zaslepljeniji. Da li je to normalno ili nije, biti gej, neću razrađivati temu, niti ima nameru suditi. Neću ni o medijskom manipulisanju i držanju mase u večitom strahu pred svim, navodno, nepoznatim stvarima. Neću. Zavere ostaju zavere, i bez mene. Držim do toga, da svako ima pravo na svoje mišljenje i osećanja i na kraju pravo na svoj život. Meni ne smeta, kako ko oseća svoje telo i kako se na kraju i oseća u svom telu. Samo da znate.

“… a da se izaserem po nabildovanim kerovima skromne inteligencije, to hoću! Uvek! 😛
…i nastaviće se (možda) ;)”

P.S. Moram li da napomenem, da je ovo “donekle” izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom, ali da stojim iza gore pomenutog?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

Prognoza

“Obećava,…”

(…po ko zna koji put!)

Iza nas ostaju

Jednom mi je neko rekao: “Ne knjigu, nego dete. Ostavi taj živi trag iza sebe…”

Destined distance

I.

I am getting old and can not remember the details,
but can still feel the essence.
Yes, I am a bad, very bad dog,
took it selfishly with me, last time we touched.

When I said that I do not need it, I have lied!
What I really meant was: “I need some time.”
But now, we can not talk about anything
because the time measures with miles.

Although, the messy truth is even worse
if I ever see you again I do not know what to say.
Blinded, with lips sealed because of people’s deceiving distractions.
Hopefully, touch will not disappoint all my cliches.

Thoughts entwine with a glittering silver net
and tangle with golden transparent sunlight.
Paths carved within are lost a long time ago
turning me back at the beginning of another end.

Yet another reckless thought and I will collapse,
like a broken old pillar with Jason’s statue on top
and stay there forever wrecked,
belonging nowhere like Uluru itself.

Disgusting to the ones that do not see nor understand
the pile of used rock and stone,
It is just a graveyard of weakening thoughts for them
but it can show and reveal so much more. Intensively!

Hardened man dies as same as weak one.
Maybe just the struggle is much longer and the pain is bigger.
The unpronounceable word for distinguished ones,
although just another dead body that hanged itself.

Putrefied, still rich like a child with all the world’s imagination
I can not predict anything.
Maybe sometimes the weather
because of the killing pain in my back and knee.

Presence at present will talk for itself,
the longtime blinded will see again
and deaf will hear and speak once more.
Morbidly!

A mother relentlessly tries to explain incomprehensible things.
Her child cries and laughs at the same time,
wants to run away, however, stays on the spot.
Touching every single thing yet later puts everything in its mouth.

Maybe I should shut mine now!
Since I do not speak the beautiful language of yours
and let myself get lost in those dreamy lakes,
looking at me exquisitely and confusingly.

Or, maybe I should step off before pain makes
another squat and sadistically jumps all over me,
because I can not speak out loud enough
since we are so distanced apart.

I am getting anxious more and more,
looking for excuses and stupid reasons
for countless questions in my disillusioned head
without proper answers for my lost heart.

Closer to the end yet how big should the step be,
to conquer this destined distance
between “what if…” or “…finally”?
Just one “Fear” away.

II.

Sea with distanced shore and endless grains of sand
that flee through my fingers and disappear
like running thoughts and escaping dreams.
Sun gazes and reflects rais widely scattering them around.

I could abuse some loving words and try to seduce you with something that I am not at all.
Anyway, the way I am… it is called: “Honest!”
Resembling a long time fallen, naive martyr,
and yet probably doing wrong nowadays.

Wrong because all written should be about you
but I do not know you, maybe a few shattered scraps and glitches,
discern bolides on molded evening skies.
Oh, but there are so many answers. About me. Petrifying!

And probably I will make you just run out of my life,
like every human being curious enough
to touch killing glossy fire within these sentences
that spread like the incurable disease.

Infected with all my confused arguments and stressed thoughts
wandering through the thick forest of feelings and darkened clouds of irrational and absurd,
dispersed all over my weakened body and torn soul.
Lost in translation.

Actually, there is a road up to the sky, I know.
It stretches with kindness in miles
but must I need to grow new seed and start to enjoy that kind of life?
Maybe?

I should be more positive, people say,
but within these boundaries of the world, we live in!?
I do not know,… Smile at me now, my Dear,
show the new kind of unknown to me.

…in these melded moments we are left with.

Book tag – nepopularna mišljenja

Zamislite da je nekome sa zavšenim Filozofskim fakultetom u jednom velikom gradu pokraj reke Dunav, sve ovo pomalo zbunjujuće. Kako je tek meni, što se u životu borim sa strujom, na “lotrama” (tj. merdevine za ove moje). I onda, kad zagledam šta ste sve pročitali u životu muka mi bude i postidim se. Najčitanija knjiga u mom životu je “Osnove elektrotehnike 1 i 2”. I tek zadnje godine se srećem sa klasicima, pokušavajući da nadoknadim sve nepročitano. Uz sve dužno poštovanje mladoj dami, koja se besumučno bori sa “Poljupcima i svim ostalim smrtonosnim oružjima”, odgovorih nekako na ovu Kviskoteku. Sasvim na kratko. Mada sve mi se čini poput bunila – jednog. Totalno…

1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa?
Ne znam da li se Luiz L. Hej svrstava u takve serijale, ali ima seriju meni totalno nezanimljivih knjiga. Još mi mati, uporno kupuje već treću knjigu, ne bi li se pronašao u životu kao neki bolji “Ja”. Ne ide mi, ne ide…

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a koji drugi ne vole?
“Priče o običnom ludilu” od Bukovskog. Završih je pre neki dan, smešna mi je i pomalo “bolesna” ali dobra. Lud je on kao struja, mada mi se sviđa, tako direktan i veoma perspektivan kao alkoholičar.
Volim Ginsbergovu poeziju, mnogima je težak za čitanje, nerazumljiv, mada tu smo mi… neshvaćeni…
Volem Balaševića (slikajte se… haha).

3. Ljubavni trougao u kojem je glavni lik završio s pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa?
Fenomenalna knjiga od Andresa Neumana, “Razgovori sa sobom”, i onda jedan lik završi sa… a drugi,… zbog da,.. Mah! Pročitajte,…

4. Popularni žanr koji retko kad uzimaš u ruke?
Seksići, tj. ljubići,… Kako vi to zovete?
Mada sam u šestom razredu prvi put pročitao Harolda Robinsona i njegovu knjigu “Ljubav sa strancem”. Znam prerano, ali moja prva saznanja o “…” (fikciji života). Na polici je između ostalih knjiga, još uvek je ponekad pročitam.

5. Obožavan fikcionalni lik kojeg ne voliš?
“Sumrak” i svi njegovi likovi. Ne volim ni nepoznate statiste u toj režiji…

6. Popularan autor koji ti iz nekog razloga ne leži?
Koliko puta pomenuti Kueljo? Šesti, osmi?

7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. „izgubljena princeza“, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)
Bitanga i princeza (mada tu pesmu volim)…

8. Popularan serijal koji ne planiraš da pročitaš?
“Nijanse”… počeo sam sa filmom (bio sam primoran) i većeg šljama u životu, još video nisam. Knjige me još posebno ne zanimaju…

9.Izreka kaže: „Knjiga je uvek bolja od filma“. Međutim, koja filmska ili TV adaptacija ti se više svidela od knjige?
Razmišljam šta sam pročitao i onda odgledao, ili obrnuto. Ne mogu da se setim sad (možda upišem ovaj odgovor kasnije)…

Upisaću dalje poštovane, a oni neka se sami odluče o saradnji…

Slava

Deborissima

Bipolar

Srešćemo se na jugu

U tišini čuo sam mladost kako mi odzvanja
i tiho, tiho prolazi.
Podigao sam ruku u pozdrav
iskustvu i starini.
Idemo na jug, tiho mi kaže.
A gde ćemo još južnije?
Nema dalje. Ne vuci me za rukav.
Meni se više ne putuje nigde bez nje.

Zastao sam i seo na jedan prag,
što ga sad još domom zovem,
nastavio čekati u nadi,
da se više nećemo mimoilaziti.
Naizad, više mogućnosti ako stanem na uglu
nego da hodam u krug.
Slab sam sa geometrijom od malena,
a, izgleda i sudba moja i sudba njena.

Praznina

Ponekad iz praznine stižu najveća osećanja.”

Nezavršeni fakultet

“Trebao je postati glumac, ali pao je na prijemnom i postao samo glupac…”

Drugarski razgovori III

Tu sam, u “Prčvarnici”. Gde bi mogao biti. Čekam kuma. Nema naviku da kasni, kad je kafa u pitanju. Nešto ga smetnulo ili omelo, smelo, možda čak pomelo. Zasigurno. Eto ga stiže, u laganom kasu, pola cigare mu već visi iz usta, maše rukom nervozno, da poručim. Standard, jednu produženu sa toplim mlekom, druga sa zakašnjenjem od pet, šest minuta. Ne više, ne manje. Domahujem rukom konobarici, sve joj je već jasno…

Prilazi i kaže:

  • “Šta je zamišljeno tužni moj? Šta si se “od’ro” po glavi, izgledaš poput ofucanog ovna! …a frizer?”
  • “Pa bio sam…”
  • “I?”
  • “I kurac!”
  • “Ej, a koliko se mi dugo poznajemo,..”
  • “ Izvini, hteo sam da kažem ne jedi govna, pa ti sam izaberi!”
  • “Hoću da kažem, da znam da nije samo to što te smori. Jesam u pravu, Mrljavi?”
  • “Marš životnijo!”
  • “I?”
  • “Pa ništa. Bio sam se dogovorio sa jednom. Znaš, ono posle izvesnog vremena, i mene da pogleda neka…”
  • “Iiii?”
  • “I krenem kod frizera, da se licnem. Ličim na avangardnog drumskog lopova. A bila mi gužva celi dan, sve stani pani, nikako da krene dan…”
  • “Iiiiii?”
  • “Ma, (š)…iknem ti ga,..”
  • “E da ti je! I?”
  • “Ništa, pita me frizer, ovako proćelavog, šta hoću…”
  • “I?”
  • “Kažem, fen frizuru pizda ti materina, i okrenem pravac kući i ošišam se sam!”
  • “I? Pa što si nadrkan, nije tako loše, lep si mi, ko Šon Koneri…”

Crče od smeha po ko zna koji put. Kažem:

  • “Pa nije ni meni, tako loše, vidi lokne, vidi te uvojke plave kose,…”

Prođem nonšalantno rukom iza ćelave glave i nastavim:

  • “Ali “Ona” nije bila istog mišljenja, ne razume šta je novi modni hit, “hare krišna” stil, još samo kaladontom namažem beleg po čelu…”
  • “E baksuze nervozni, totalno si neuračunljiv. Nikad se ti smiriti nećeš…”
  • “Izvini ribo!”

Ako zanemarim onaj čuperak, i grdni promašaj pri skraćivanju brade, obukao sam se lepo. Šulja, novi jeans, nabacio sam Kenzo i namazao crnim oko očiju (…zajebi čitatelju, nisam ja Božo Vrećo, ahahaha). Krenuh ne namazan, petnestak minuta ranije, po običaju. Ne znam gde uvek žurim, umesto da ponekad dozvolim da i mene neko čeka. Nebitno. Pronašali smo se na dogovorenom mestu, kasnila je samo nekoliko minuta.

Gledam je dok prilazi. Bele starke. Od sto žena, dvesto belih starki. OK! Ne gledaj. Dodala je još više peroksida na kosu od pre neki dan. OK! Suzdrži se svakog komentara. Plava boja! Ne, ne samo da je umetna plavuša, umetnula je i neko ludo plavo, “šućmurasto plavo”. To ne postoji ni u “pantone” boji,  liči mi na papagaja. OK! OK! Ćuti! Naprći usnice i pevaj: “Šuti samo šuti, šuti moj dječače plavi,…” Ajmo rukice gore, društvo. Pizdi na šofera gradskog prevoza, i pre nego što seda. OK! OK! OK! Ignoriraj, smakni ruku sa čela. Smeši, se Bobane, smeši se. Sedne. Naručuje veliko pivo. Konačno! Bravo!! Moj tip!!!

Ne, to nije bila ona. Uspaničio sam se, podobro je kasnila, pomislio sam da neće ni doći. Sve sam samo umislio. Tako to meni glava luda odmah počne da režira filmove gore i od samog Hičkoka. Dabome, zeznuo sam i Spilberga. U mom crno belo svetu, i Šindler je protiv mene. Zašto ne kasnim? Onda ne bi imao vremena, da mislim o glupostima…

Stiže. Ne! Ne taj uski jeans. Zašto?? Lutko!! Mmmmmm… Gotov sam!

Nesebično mi kum po ko zna koji put prekida sanak o najdužim nogama oko moga vrata:

  • “…pa kako je prošao sastanak?”
  • “Pa, lepo mi je bilo,… Zanimljivo…”
  • “I?”
  • “Pa ništa. Ti i tvoje “i”! Videćemo se opet, rekla je…”
  • “O čemu ste razgovarali?”
  • “Pa znaš, ovo – ono, ono – ovo…”
  • Opet ti nešto mutiš Dori, gubiš se, ne govoriš… Priznaj!”
  • “Mhm…”
  • “…lepo, drugarski, nema šta. Mogli smo po kafu, a?”
  • “Naravno, Nemo!”

Pijemo četvrtu kafu, čeka da se otvorim “grlom u jagode i dupetom u koprive”. A ja ko ja, na pomisao, da će sad svi guglovati, ko je Božo. 😀

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Round is a shape

“Sretan i debeo!”

Readings

“Things always sound even better in my head.”

Drugarski razgovori II

Trg svetog Marka.Venecija. Kapučino za devetnaest evra. Sunce se ovde probija jače nego u našem zabačenom krajoliku. Mada nas neki pomalo otrovan vetrić neugodno šiba iza vrata,  zaseli smo za poslednji sto u bašti, izbačen prema moru. Kum pokušava da prebroji sve golubove, a meni u oko zapeo violinista koji je napadno zaljubljenim zvukom violine krenuo na nas. Volim ja violinu, obožavam je. Taj nežni zvuk, poput nežne ženske kože, koja ti svojim gudalom uzbudi i poslednju uspavanu ćeliju u telu. Polagano poput proleća posle dugogodišnje zime u Igri prestola, budi svaku čeliju moga bića. I one odavno zaboravljene i promrzle. Zagledan na tren u more i njegovu površinu boje safira, preispitujem sam sebe da li sam to ja, neko drugi ili čak neko treći, i šta to u meni budi taj nežni opus!? Trgnem se iz munjevitog preispitivanja, kao da bežim iz ambisa. Onda ga pogledam mrzovoljno, poput Nataše Bekvalac svog bivšeg Trifunovića i maršnem od stola. Koštao bi me ovaj kapučino odjednom sto evra, plus!

  • “Ejjj!!” Šutiš!

Moj Kum baš voli da me ometa dok sanjarim otvorenih očiju, stalno mu treba pažnja (i golubovi). Odgovorim:

  • “Aaaaaa dete?”
  • “Oš’ kafu?”
  • “Oš’ ti?”
  • “Što pitaš, hoću.”
  • “Pa, mahni joj!”

Prčvarnica, tako je zovemo. Za Veneciju nemamo para, ali u našoj maloj kancelariji, otvorenoj 25/8, može i na crtu. Mala birtija, sa samo tri stola u baštici. Uvek prazno, samo smo mi tu kao moljci. Ne odmičemo i po najjačoj zimi ili paklenoj vrućini. Stiže kafa. Ne znam koja po redu od jutros. Poranili smo, imamo obaveze u osam. Toliko smo nenormalni da ustanemo i dva sata pre, da se onda budimo satima uz ispijanje kafe. Možda i uspemo do jedno četri popodne. Ko će ga znati.

Seda lik za drugi sto, ne poručuje ništa samo je zapalio “šiška”. Ne obraćamo pažnju sa kumom, samo nam čudno tuknuo zeleniš. Kum ga pogleda i obrati se meni:

  • “To on jufku na prazan stomak?”
  • “Izgleda…”
  • “A biće mu zlo?”
  • “Izgleda da neće kumašine. Apotekar, otego se kao onaj puž lazar, što ga stari narod zvaše.”
  • “Lepo miriše,..”
  • “Mhm, timljan za hipije. Vernik, sigurno…”

Pomislim, to je on sebi smotao svoju violinu, pa sad osluškuje  kad će početi da mu gudi. Na radiju su krenule vesti u sedam. Mašem konobarici da utiša i ponese još po jednu kafu. Ljudi u prolazu trče na stanice gradskih prevoza. Lik je pritvorio oči, Kum ugleda zgaženog goluba, a meni otpočinje da svira Mendelsshon u E molu op. 64, u glavi.

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Writings

“Things always sound better in my head.”

Probirljiv

Rekao bi Bukowski, pij’ dok ti se ne svidi. Kako je samo morao biti probirljiv, kad je toliko lokao?”

Drugarski razgovori I

 

  • “Baš te udesila, ova deveta! A druže?”
  • “Jes’ vala, sastavila k’o Kozara, Sutjetska i Neretva.”
  • “Toliko?”
  • “Mhm!”
  • “A dobro sad, kumašine, koliko dugo se poznajemo? Pomozi mi da izračunam. Od naše četvrte, sad nam je trideset iii,…”
  • “Trideset i četiri se poznajemo…”
  • “Već?”
  • “Da, već! Toliko da si mi već uveliko dosadio. Aj, briši! (hahaha)…”
  • “Namćor, namćorasti! Drkošu jedan! Reci drugu, šta je bilo? Nikad ništa ne govoriš, uvek ćutiš, od toga se samo “ulcusris”, to jeste čir dobije…”
  • “Ooo, pa da, sad si i doktor postao.”
  • “Ma jebi se!”
  • “Takođe, volim i ja tebe…”

 

Sedimo onako u tišini, dok sunčevi zraci pokušavavaju zlokobno, da probiju naše jeftine sunčanice i da nas probude. Mada je tek rano proleće, sunce postaje nemilosrdno i počinje da prži naše rumeno bele obraze. Ali uporni smo mi, istrajali smo tolike godine, izguraćemo i ovu nedelju. Poručismo po još jednu kafu. Ne budi nas ni ova. Niti ne brojim više sve ispijene, od kako ga poznajem. Palimo po cigaretu. Onako, stručno. Okreneš je naopako, pa kucneš dva puta od stol, da spadne duvan koji visi napolju nazad u nju. Vrhom jezika oližeš od pola prema vrhu. Pališ upaljačem, prvi dim pustiš vani, drugi duboko uvlačiš jakim uzdisajem i zadržavaš u sebi. Puštaš ga vani tek kad se dim povrati do samog vrha grla. Nastavlja se tišina, koju prekidamo samo dubokim izdisajima modrog dima.

…uz pomisao, da nikad na dobro izašlo nije, ako sam progovorio o bilo čemu, svejedno kažem:

  • “Nasukao sam se druže, kao brod. Ma kao mali kit na obali kad izgubi orijentaciju. Ili kada prave kolektivno samoubistvo, to još ne znam, fenomen koji nisu ni shvatili svi naučnici. Ali taj sam. Samoubilački raspoložen, oduvek! Ma znaš me.”

On klima glavom.

  • “Makljam samog sebe, spotičem se, uvek skrećem na neke stranputice, i onda se ćudljivo divim samo kad se tako divno napatim i naposletku raspadnem. Predivno. Smetnem i svaku pometnju. Drugačije ne umem.”

Još uvek klima, nervira me.

  • “Nisam sebi mogao pomoći. Znam da ne smem. Zabranjena je ta ljubav ali priljubio sam je rano sinoć svojim usnama. Uzvratila je i poljubila me je nekako hladno. I zlokobno se taj hladni osećaj spustio sve do želudca, i ostavio mi neku gorčinu sve do danas. Što smo se više zagrejavali, što sam je strasnije ljubio, goruštica je bivala manja ali danas sam izgoreo. Glava mi puca. A noćas jesam, muški, sve do jutra, bez prekida. Osećaj je bio dražesan, sve više i više opijajući. Polivao sam po sebi svu njenu tečnost, hladnoću, vrelinu, gustinu, gorčinu i sav taj slad. Zavitlavao sebi ruke, njenim oblinama, pevajući u sebi, ma vrišteći i svirajući na njene klasi kao žice od gitare. Razbijao sam, priznajem. Ponavljao sam njeno ime u svakoj ispevanoj strofi, uz svaki ponovljeni poljubac. Nisam se mogao odupreti. Odlepio sam i znao sam da propadam, sve što je više želim, sve što je više ljubim. Nisam odustajao. Nisam mogao, a posle nisam više ni hteo. Čak sam pomislio u jednom trenutku, da mi to donosi spas. Prkosio sam. Ali otkrovljenje je bilo lažno. Lagala me je, lagala. Prokleta bila. Ta strast, i ta njena i moja prokleta ljubav, moja nepažljivost, bezumica… i to umem, veoma dobro. Budala jedna. Da se izgubim u svemu poput,

Klima, ne prestaje. Poludim! Počnem da režim:

  • “Ne znam da li da te zavalim rukom ili nogom, pa da ostaneš tako klimajući, kao onaj lutak Elvisa sa gegajućom glavom u kolima! Koji ti je danas po redu? Prestani, raspadam se i slušaj me sad, kad sam se već otvorio kao pri porođaju.”

Crče od smeha.

  • “Pa da smej se gilipteru. Smej mi se na muku, drugo i ne umeš…”

Kaže mi smireno:

  • “Sam si kriv boemu, sam si kriv. Zašto ljubiš, kad ne umeš?”

…i zapevuši poput propijenog Georgieva:

  • “Jedina, istina nije da si jedina a trebalo bi jer si najbolja, između ljubavi i nas je laž i istina. Kad vino popijem,… 

Ućutao sam, nije mi bilo do razgovora više. On je nastavio da mrmlja sebi u brk. Pomislio sam da je u pravu. Nije to teško u mom slučaju biti, ali u pravu je. Ne umem. Ne postoji mnogo stvari, ma skoro ništa što umem ali i uz to što sve ne umem, svejedno, odradim sa celim srcem. Čak ne umem sa pola, nego samo celim. Zabijem se poput telca i prevrćem sve oko sebe golom glavom bez rogova. “Nagog razuma i oguljen sujete, ne-da majka rodila tvrdoglava junaka”. Doslov’ce! Eh, tikvane jedan.

Nanizao sam se pokušaja u životu, poput lišća duvana kad se nižu na konac, dovoljno zrelih da se na suncu suše. Da budem nekome dovoljan takav kakav jesam i što jesam. Nesebičan, pomalo lud i radostan, mrljama od smeha namazan na usnama, kao dete čokoladom. Nasmejan i kad je najveća muka u pitanju. I pri tom nizanju osnove svake cigarete, ostaju samo crne mrlje na prstima od katrana koje se ne skidaju lako. I tako, u meni, negde duboko ostali su samo crni tragovi, na srcu, na duši, koji nikako da izblede, nestanu. Odvija mi se život pred očima ubrzanim filmom. Bezbroj slika razasutih poput treperavih ali, trapavih zvezda, lagano nestaju, gasne njihov sjaj, sa njima i ja. Jebem ga živote, nisam hteo ništa loše! Ali izgleda dovoljno je biti samo iskren, malo naivan i glup. Dobar i glup stvarno i jesu rođena braća da na kraju loše prođeš, postaneš i ostaneš kivan i naposletku samo dobrano najebeš…

Glasno je prekinuo moju zamišljenost i rekao:

 

  • “Dobro sad ne lutaj! Prestani da mi serendaš i pesniš ovde Gibonni. Šta se ustvari desilo?”
  • “Pa pitao sam i konobara. Ne znam, sve su bile iz iste gajbe. Ali izgleda je ona zadnja deveta bila kvarna. Valjda, prošao joj rok trajanja. Ko će ga znati?! A nisam ni sa žutom štedeo….”
  • “Jebalo te piće, dobro si ostao živ, konju jedan,.. kako si sad?”
  • “Ma vidiš me. K’o mlada pred oltarom, nit’ povratit’, nit’ guknut DA!!”

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

Pitanje

“Reci mi, to tako dođe čoveku, pa ne zna šta bi sam od sebe?”

Hvala

“Mada mi se čini da slučajnosti u životu ne postoje.”

Humphrey Bogart

Čaše polupane, boce prazne
boja stakla sad je jasna.
Zakasnio je celi svet,
ispijeno je zadnje otrovno piće,
odigrana i završena poslednja partija.
Očima svjedno je, ne mari ni glava više
što su nam srca ostala prazna i sama.
Ponovo izrezbarena duša,
a novi plugovi čekaju
te neumorne mašine,
prepune krvi umesto benzina,
to bledo, bezbojno preznojeno lice,
obavijeno dimom cigarete,
zinula usta, predugi očnjaci
vrat pomalo nakrivljen…
Šešir.

O Bubamari

Ta noć bila je strašno vrela. Izašao sam iz dvorane da se rashladim. Unutra je bilo 247 stepeni, vani možda dva stepena manje, koeficient vlage prešao je 4.820 kilograma na kubni metar. Napolju već je počela pljuštati kiša, ali se sparina nije predala. Verujte i zubi su mi se oznojili.

Stajala je sa cigaretom u ruci i cupkala u nekom svom ritmu. Povlačila dim cigarete neuko, početnički. Stari iskusni, bivši pušač u meni uvek prepozna početnike. Pogledao sam je i rekao: “Hej, pa ti ne pušiš!” Pogledala me očima ozbiljno i rekla: “Obećala sam sebi neću piti, pušiti i jesti otpad ovaj vikend. Ovo je već treća noć ne ispunjavam ni jedno obećanje.” Vidno opijena osmehnula se i povukla još jedan dim.

Nisam tražio, ali započela je svoj monolog. “Znam, ne smem da uzmem ni dim, ni kap alkohola, a o lošoj ishrani da ne govorim. Eto, tešim se preživela sam jedan rak i ovo je samo psihološka pometnja i izgovor, da ponovo živim svoj život.” Strese se čovek kad čuje reči o smrtnim bolestima bilo gde, a ne ovako. Mozak kao da mi prestade da “radi” i pomalo naivno i glupo kažem: “Pa mlada si, odakle…”, kao da u ovim ludim vremenima ne čujem svaki dan, da godine nisu garancija.

Nasmejala se i rekla: “Ma nije to sve…” Nastavila je priču, čak je pomenula ime i mesto artropoda, o hemoterapijama i još po nešto, ali sam zaboravio, namerno. Kortikosteroidi da, to sam upamtio, zlokobno ime koje ne umem još uvek da napišem kako treba, ali pamtim još iz nekih svojih susreta sa farmaceutskim ubicama. Sranje. Najobičnije sranje. Da ne lupam opet i počnem prosto govoriti, po ko zna koji put.

Ima završen doktorat iz biohemije, radi kao asistent na fakultetu. Po znanju mogla bi da bude i profesor. Samo… fali joj nekih 136 godina staža kao jedan od uslova za redovnog profesora na fakultetu. Ne znam, možda i ima 32, 33 godine, lepo izgleda, oči u kombinaciji sa lepim loknama u kosi koje se teško češljaju, odaju neku slobodu, vedrinu, život… Ne može da stoji u mestu, nemirni su joj pokreti. Kipi neka radost u njoj. Nije ni čudo, ona živi.

Ne da mi đavo mira, vrti repom pod šeširom kad najmanje treba, pitam: “I šta je se moglo još desiti!?“ Pogled se promenio, tamno oko je još više potamnelo, sjaj u njemu se pretvorio u neku izmaglicu. Shvatio sam da to ne dodiruje više ni mislima. Trepnula je više puta, lagano odmahnula rukom, ali nastavila : “Verovatno sam previše popila… Ali znaš kad se nalaziš u bezizlaznoj situaciji i potreban ti je neko. Neko da je uz tebe, neko da ti pruži zagrljaj, ohrabrujući pogled, jedno pitanje kako si? Samo to, ništa više. Nikako ne glupe rečenice, da li te boli nešto? Naravno da me boli sve, živu me cvrljaju zračenjima, raspada mi se telo, mišići se odvajaju od kostiju, u stomaku nije mesecima bilo hrane u bilo kakvom obliku, ležim i umirem. Shvataš li ti mene? Znaš li koliko ti je neko potreban u takvim trenutcima?” Kažem: “Mogu samo da mislim o tome, i…” Prekida me: “E pa vidiš onda, dok se tako raspadaš i umireš u bolničkom krevetu, momak ti dovodi, u tvoj krevet, u tvoj stan, drugu devojku.” Ostao sam zabezeknut, a u njeno oko već se vratila bistroumnost i samo je rekla: “Ma ko ga jebe!”

“Nek’ mi se izvinu svi, ali više ne vladam napisanim rečima”

Čovek? Ma šta te to pitam, ne zapada ti ime “pseto”, jer i to prljavo bolesno šugavo stvorenje ima dušu, čistiju od “…”. Ma, govno. Govno jedno govnasto, ti i tvoja prevara i prljavi život. Eto, suzdržavam se da ne nastavim u istom tonu. Jer, shvatam te pajdo. Od onih slabića si stvoren, kad se pronađu u “situaciji” reaguju kao oktopodi u životnoj opasnosti. Izaseru onu tintu i pobegnu. Da si bar bežao, bolje bi ti bilo. Ali ti si gori i od kefalopoda. Njima je urođen takav samodbrambeni sistem u prirodi. To tebi nije urođeno. U životu ili jesi ili nisi smrad? Smrdljivče. I da, ne smem da upoređujem ljude sa bilo kojom životinjom, grešim dušu o njih. Nisu životinje nikad zlokobne, i na kraju ne plaše me te iste životinje u životu, plaše me ljudi. Zli ljudi. Ljudi su ustvari monstrumi i do tog zaključka sam već došao. Odavno. Ma,…

“Kako spavaju takvi ljudi? Verujem da je slično komi, bezosećajno, bez pamćenja, bez sna,…”

Uzdišem. Grizem prste da prestanem pisati. Cvili mi se. Pitam se koliko je snage potrebno da preživiš? Koliko snage da nastaviš da živiš? Kako se osećaš posle svega? Kome da dozvoliš da te posle svega dodirne, pogleda, oseti…?? To nešto, što znaju samo ljudi koji su to preživeli. I svaka njima čast.

Ne volim opisivati ovakve stvari ali me njena snaga navela i volja sa kojom je nastavila da živi oduševila. Divim joj se. I znam, svako ima svojih problema, i njemu su njegovi najteži. Ali, uz takvu priču oseti čovek da mu nije najgore. Ima i gorih stvari u životu. Stvarno gorih. Pomislim onda možemo li za promenu, svi u jedan glas reći životu “hvala”, ne koristiti reč “sudbina”, i samo prihvatiti život, baš takvog, kakav jeste…”

Bubamaro, pronašao sam taj simbol u tvom imenu, kad ga prevedem na neke druge jezike. Bubamara, sreća, život. Zato Bubamaro, tako neka ti bude u životu. Srećno, sve najbolje, prepuno života. To ti želim od srca, samo da znaš. I vidimo se u nekoj zagušljivoj dvorani uz dobru muziku, i da znaš uvek ću ti dugovati ples.

 

 

 

Podsticaj

Čitaš me bolje nego što umem da napišem.”

Zaljubljeni dr. G.M.

“Tebi nije potreban doktor, tebi je potrebna ljubav”

Glečer

Zašto pognute glave,
tako bos i sam
korak svoj ne pratim?
Zašto više oko sebe ne gledam
i ništa ne slušam?
Oči su pune prevare,
usta i uši prepune laži.
Kako onda da mi srce ne mrzne?
A trebalo bi da proključa,
od ljubavi!

Poznavati

“I te što tobož znam, ne poznajem više…”

Pletenice guste

Lažem kao i obično,
proklet li sam,
sastavljam te od delova,
od nekih žena,
poluboginja…
Sve pogrešne
ili grešne
od tuđeg nemira
nekih palih anđela,
stvaram te zanesenu,
sebi,
po svojoj meri
sa imenom naših kćeri
skrojenu po mojoj
pretesni koži
od prsta do prsta,
potaman da staneš mi cela
u zagrljaj…
Smeđa, crna, crvena,
sve što može u jednu
boje kose da stane.
Znam da postojiš negde
dobra,
najbolja
od svih što sam ikad upoznao,
ljubio…
Sanjam te, pa šta
i ne mogu mi ništa zbog toga,
mislim,
ne možeš mi ništa
zbog toga.
Pobogu!
Samo da uzimaš dane,
oduzimaš godine,
sve dok nemam te…
Ah te Jelene, ah te
Marine i Monike…
Ništa mi ne možete,
samo ovaj život i
jedno pitanje,
koliko dugo rastu za
mene,
te pletenice guste?
I ništa više…
Ništa.

 

Pletenice guste (3.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Skraćena radna verzija:

  • Isti šoping centar, nešto više od dva meseca unazad,
  • Čekam majstora, da popravi i opremi, šta već opremiti ili popraviti mora na automobilu,
  • Sednem u kafić, čitam Tomaševu poeziju (obožavam je),
  • Pogled sunovrati,
  • Pesma napisana za sedamnaest sekundi,
  • Sat vremena prolazi u nervoznom prepisivanju, dok su mi se ruke tresle poput vrbaka iznad nabujale bujice, oči vrtoglavo klizile iz udubljenja i misli topile u njenoj lepoti, a srce na tren od eksplozije,
  • Ostavljam pesmu na stolu za nju,
  • Bežim…

“Đubre, kažem ja vama.”

Ne mogu bolje da opišem i razvučem opisivanje o svemu, šta se desilo u meni. Mada, i ne mora da bude svaki put neka doktorska disertacija na temu poludelih misli i osećanja. U tom posvećenom momentu bila je moja muza. Dovoljan je bio samo tren, da sročim pesmu i pobegnem, po navici (sisa). Jesam, priznajem. I, ako je to bilo mangupski, potpisujem. Neka sam, po ko zna koji put. Potpisao sam istinu, jer nisam krio svu tu njenu lepotu, pletenicu gustu, opuštenu što je vijorila preko levog ramena, i te grudi poput medalja, koje bi najverovatnije oslobodile svet od gladi. Usnice što nijednu reč izustile nisu. Nisu bile ni potrebne, kao što su ove sasvim suvišne. Oči neću ni da pominjem, oborile su me. Suludi momenat i baš takav bio je dovoljan. Eto i da više nikad ništa ne saznam o njoj, ni da je ikad više vidim, bilo je dovoljno za buđenje. Fenomenalan osećaj posle meseci neke nemogućnosti da napišem i sročim bilo šta na papir. Sitnica jedna, ali vredna života. Tren, poput pesme koju čuješ po prvi put i onda je ponavljaš i preslušavaš bezbroj puta, danima i noćima. Drži, ne pušta. Tren toliko jak da me ispuni radošću i srećom i sad da vredi više od svih praznih ljubavi iz prošlosti i usranih laži uz njih. Taj jedan mali čin, dovoljan da se ponovo osetim živ.

“Uvod je bio skraćen, a ishod je standardno pesničko pogubljenje.”

Ne znam ni kako se zoveš. Verovatno su me slagali, ili sam to samo tako jako želeo i umislio, da se zoveš Monika. I sad ustvari nema veze. Priznao sam već svetu, sad mogu da te zovem kako hoću. Nikad nećeš saznati. A sam mogu mirno da maštam, ispunjen tvojom inspiracijom i kaligrafijom mog uma, da potajno želiš me, da imam te…

“Aimer, ce n’est pas se regarder l’un l’autre, c’est regarder ensemble dans la même direction.”
– Antoine de Saint-Exupéry

Ali jebeš ga, to meni nešto ne ide od ruke. Uvek se to tako desi. I da mi ponude čistu sreću, u opipljivom obliku, ne bi znao da je uzmem. Prokockao bi je, onako, velikodušno. Kockao bih se na nečiju muku, ili oči. Prokockao bih i to sasvima malo, dajući od sebe nesebično, bilo kome. Zalud meni sve one deteline sa četiri lista.

Eto, sad već znam, nisi sama… imaš “nekog”. I ne bi ni bilo uredu da budeš “sama”, pa da nastaviš lomiti sva srca, gde god da kročiš ili se pojaviš (što verovatno i radiš svejedno celo vreme). I iskreno da ti kažem, nije ti to uredu. Reguliši nešto oko toga. Znam, serem ali spoljašnji i unutrašnji krvni sistemi mi upravo prave pobunu. Jaku! Neću se izvinjavati, ali u datom momentu moje ludosti, nisam znao da nisi sama. Desilo šta se desiti moralo. Svejedno ponavljam, neću ti se pravdati. Zašto bih, ostajem bogat inspiraciom zbog sitnice. Hvala ti za taj slatki sitniš, to mogu reći…

“Inspiracijo, eto te u još jednoj pesmi, a ti ne znaš ništa o tome… osim za jednu… znam po pogledu, isti što je oborio i Šantića.”

(slike iz lične arhive)

“Eto svako svoju Marinu ima, neko je odavno rekao (- Vratiće se Rode). I ti ćeš izgleda biti moja. Vidimo se sutra, možda već noćas u snu, obećala si mi… Monique fantastique.”

Zar je važno ko su ljudi
i ko sam ja
kad ljubim samo
jednu bez imena

a bilo je samo
jednom i nikada
sad daleko od tvojih
usana i pogleda…

 

 

Samo da znate

“…ovaj život nije fer!”

Rušim svemir

Ne brigam više!
Pa, bio kriv celom svetu za sve.
Poput Adama, zbog jabuke i Eve,
ili Menelaja i Parisa
zbog prelepe Helene.

I vodili se opet ludi ratovi,
gradili novi drveni konji…
Ne marim!
Sasvim nebitno, i sasvim nevažno!
Ionako ne umemo bez ubijanja
i krvoprolića.
Oh, ti prokleti ljudi!

Stojim tu praznih džepova,
čini mi se, osiromašenih osećanja,
a srce mi prepuno baruta
spremno da eksplodira.
Želim te!
Želim te u ovaj tren što prolazi!
Tu! Odmah! Sad!
Na stolu, na podu
nebeskom svodu…
Nije bitno gde…
Nemamo vremena!

Srušiću stari svet,
i na samom kraju svemira,
izgraditi novi…
Samo za nas.
Skloniću nas od pogleda glupih,
ljudi ljubomornih, ljudi tupih.
Promeniću sve mirise
u miris kože tvoje,
obojiću sve u boje kose tvoje…
Samo za tebe,
izgradiću novi “Tadž Mahal”.
Negde na kraju svemira.

Mhmm…

“Tvoj pogled navodi ljude da se razvode od pameti.”

Pletenice guste (2.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Jedno kišovito jutro u maju. Ne baš naročito, moglo bi se reći sasvim obično. Ali narogušilo se nešto nebo, još gore od mojih obrva i izgledalo je da su se oblaci jako naljutili na ovaj svet, kad su tišinu prekinuli gromkim dubokim glasom. Ta tmurnost podudarala se mojim mislima u glavi, dok sam prelazio raskršće sa ulicom Nikole Tesle. Neugodan miris asfalta i vlage u zraku naterao me da pomislim u sebi: “padalo ili ne, meni je uvek isti bedak”, onaj stari koji me prati odavnina i ta prokleta reč sa njim: ”predugo”.

Jači odjek kiše naveo me da potrčim još brže prema haustoru šoping centra. Dok su se teške kapi salivale po meni, korak se odužio zbog jednog trena kad sam te ugledao. Nailazila si u suprotnom pravcu, ošvrknula me na tren i onda podigla glavu još jednom shvativši koga vidiš. Taj pogled ozaren mladošću toliko jasan, videh svoj odraz u njima. Zurila si pomalo mrko, poput Šantićeve Emine. Hipnotisan posrnuo sam, ali nisam crko. Nadam se. Stalo je vreme, stao je dah, samo kapi su nastavile curiti niz lice i vrat i u tišini oduženosti počeo sam gubiti to malo razuma što još nosim u sebi. Još jedna stvar kojoj se samo nadam, da još postoji u meni. Otkinuo sam neki osmeh poput balavca i onako nakrivljenih usta utrčao kroz vrata. Mokar i pokisao do predela koji mi se ne spominju u ovom trenutku, nastavio sam da se smeškam kao bludnik sa blistavom pobedničkom lentom.

“Šta se ustvari desilo?”

Priznajem. Ja sam mangup. Obični. Ponekad se ponašam tako, mislim, razdragano i vedro. Naročito glasno dete sam oduvek bio ali ovakav čin, čoveka pravi stvarno bezobraznim mangupom. Najobičnijim. Stvarno. Bez opravdanja. Đubre jedno.

“Šta znači reč ošvrknula? …pa to su te moje sastavljene reči različitih jezika iz šire oblasti i moj “profesor” je objasnio ovako: “Da nije ni pogledala, mada onako brzo, kao da ne bude primećeno, a ipak da bude primećeno, a pri tom bezobrazno i izazovno.”

 

Luda noć,
ja sam momak na lošem glasu
u ovom gradu, a ko sam ti?
A ona kaže, luda noć, 
ja sam bila mamina princeza
sve do sad i šta mi bi.

Tebe traže, ponoć je već
tebe traže, šta će tata reć? 
Ne ne ne, bitanga i princeza – par
O o o, ne ide to…

Kasno stiže ova noć

Ne razmumem te više,
tiho govoriš,
izgubila sam te…
Namerno, odgovaram.
Ne nisam znala, stvarno,
sad razumem…
Na temu prekasno
napisano je previše pesama
i ova nije samo još jedna od njih.
Možda,
više nije važno,
možda,
nikad nije bilo, važno.
Bol se pritajio,
tuga je otišla u drugu sobu,
ugasila je svetlo i
gleda vesti iz sveta.

Ružne reči

“Rekli su mi da ne psujem, da budem dostojan ili pristojan. Trudim se! Ali uprkos mojoj trudnoći, nisam još Dostojevski i ne pristajem da budem. Psujem! Šta da radim?”

Pletenice guste (1.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Mada su mi moji oduvek više govorili “čudo moje”, umesto čedo moje, nije izgledalo, da će dan ispasti kao čudo …

Papir i olovka su jedan psiholog, a drugi terapeut, zalazak sunca dok šetam uz zvuke tria “Reke & Šume & Vetra”. Sumorne misli lakše rasporedim dok prolazim pored ljudi različitih generacija, samo klimajući glavom kao pozdrav. Valjda se tako umorim hodajući i razmišljajući o svemu, pa lakše zaspim onaj prvi sat noći, sve dok ne počnu izranjati demoni, pardon moje lude leptirice noći. Shvatam da misle naspavao sam se i onda…

“…odlutao sam!”

Prepoznao sam te pletenice na kilometar, čak na dva. Sedela je sama na klupi, na samom rubu šumarka. Bilo je vedro i veoma sunčano, ali odlučila je sama da potopi ovaj grad suzama. Očigledno su toliko glasno padale, da me nije primetila, sve dok nisam prišao sasvim blizu. Tresla se poput deteta kada ga izvučeš iz promrzle vode. A luda ja, kao neki buntovnik uz šeretski osmeh, pružio sam ruku i dao detelinu sa četri lista, koju sam ubrao, pre nekoliko trenutaka i tiho rekao: “Sad će biti sve uredu.” Ustuknuo sam i krenuo brzim korakom dalje sa onim istim luckastim osmehom i posle samo nekoliko mojih koraka, skoro da je viknula za mnom : “Ko si ti?” Valjda je samo to mogla da izusti, ko će ga znati… Okrenuo sam glavu prema njoj, prošao rukom predugu bradu i rekao, smejajući se: “Radim za Deda Mraza.”

“Ponekad je sreću potrebno davati, da bi čovek bio uistinu srećan”

Ispravio sam vrat, kao da sam spasio tri princeze zajedno, klimnuo viteški glavom u pozdrav, uz to namignuo kao lopov i krenuo dalje u potragu za novom vetrenjačom.

i tako,…

 

Tek onako

Toliko si puta pesma postala, a ti ne znaš ništa o tome…”

Counterfeit

Somebody lied to me about your name
and I was never brave enough to ask you
simple question as it is.
But since bastard, as I am
it takes so little ease from me now
and I can make up my own name.
Why so many hopes mixed with lies?
Who knows,…
See You tomorrow Monique fantastique,
You’ve promised.

Tanka linija

“Tanka je linija između ljubavi i bola. Ali čini mi se da ljubav ne bi trebala da boli i obrnuto.”

Pred moju smrt

Jednom kad prođu svi nemiri
prestaće i moje pisanje,
možda samo poneka reč
o vetru, o šumi,
moru i nebu sa zvezdama,
samo prirodi…
Al’ ne i ljudima i zlu u njima!

Moje misli

“Neuspešno postrojavanje poražene vojske bez trube ili bubnja.”

Velike stvari

“Nisu velike stvari što su smislili drugi ljudi, nego sitnice, do kojih si došao sam.”

Dobre komšije

Kaže Helmut se zove
i stvarno mi na švabu liči
ali pokunjen nekako mi jadan izgleda
gledam ga i ne mogu da se odlučim:
“Da li ste imali takve face,
dok ste po svetu i mom Balkanu jurišali?
I da li da vam zameram
dok ste mi selo palili?”
Sad više ne mogu,
niste iz moje generacije,
tad bili ste vojnici
i slušali naređenja slično zaluđenih
i zato jer dobro znam
gori su bili ovi naši izdajnici.
Još uvek se zna ko je bio taj komšija
što je ubio moga deda brata
našli su ga od kuće svega 50 metara
preklanog vrata!
I ponovo nam sad te “dobre” komšije
izranjaju kao beli smrdljivi nacistički crvi
napadaju otadžbinu naših palih očeva i dedova,
krvi vam se napijem i da vam svima mamu
ponovo opsujem!

…a opsovaću!!!

Šta će da se desi

“I ono što sigurno znam, nisam nikad tvrdio da je tako. Čudan sam ti ja.”  

Beznadežnost

“Ubijaju nas naše ideje, očekivanja i svačija pravila!”

Luda skroz

U jednom trenutku naglo se trgnem, obavijen dimom cigareta, mirisom jeftinog alkohola i znoja, shvatim gde se nalazim. Ne može se reći da je kafana. Rupa. Obična rupa. Ambijent mi ne ide uz današnje raspoloženje zato naglo pokušavam da ustanem i odem, ali se spotičem. Noge. Tvoje preduge noge. Onda usporim i pomislim, kako se i snalaziš sa njima? Kako samo umeš tako elegantno da se uviješ?
Ne umem da te opišem i tražim tu pravu reč, kako mi izgledaš u tom trenutku. Čudno. Ne pronalazim je. Mogu satima da opisujem ludilo i pometnju u mojoj glavi zbog tvojih predugih nogu, ali ne pada mi adekvatna reč kako izgledaš. Izgledaš, izgledaš… zamršeno. Ne. Izgledaš neukrotivo poput uvojka te tvoje podivljane crne loknave kose što se neukroćeno rasipa po ramenima.

“Ma nisam ni blizu…”

Prevrćeš očima, zbog alkohola. Telo ti se u ramenima krivi, ne održavaš ravnotežu, glava ti pada. Teško mi je da te gledam takvu, dok ne razlikuješ dupe od lakta. Šta se to zbiva sa tobom, Ludo? Sam i previše trezan, dok te sažaljivo gledam, govorim ti: “Ne znam šta da radim sa tobom?! Ustvari, ne znam više, šta ponovo radim tu?!”, mada jasno mi je odavno. Samo žalim da te ostavim i ovaj put. Da te ostavim negde tako pijanu. Oduzimaš se alkoholom noćima, cimaš me jutrima, tražiš, zoveš. I ponovo te izvlačim iz novog, starog sranja.
Smeješ se, i nije ti ni važno o čemu govorim. Samo pitaš: ”Zašto?” Odgovaram: “Pa eto, potrebne su mi te tvoje mlade godine i ludost što je nosiš u sebi, da izdržim još jedno ovakvo veče“. Nastavljaš sa smehom, i poput deteta novo postavljeno: “Zašto?”, i ponovo isti odgovor: “Pa eto, srećo već nekome data, ja ti se udebljam preko noći od jedne kole! Zato pominjem tvoje mlade godine”. Još jedna glupost, da ti skrenem pažnju, da možda i krenemo.
Smeješ se, smejem se, mada i ne primećuješ šta ti ustvari govorim. Ne razumeš ni reči. Pogled ti se menja. Padaš u neku depresivnu zamišljenost, a već u sledećem trenutku počinješ da histerišeš. Onda sledi tvoj šapat. Počinješ da buncaš o svojoj prošlosti. Šta ti je radio jedan, pa drugi, svi ostali. Kako si se menjala između njih dvojice, ustvari, trojice… Ne znaš ni sama koliko!? Pominješ roditelje. Kažeš ne vole te, zamenili su te od rođenja, to ustvari i nisi ti, ne zoveš se imenom svojim… Mati ti je najveći neprijatelj. Jutros te je izbacila iz kuće. Govoriš mi, da si ustvari odbegla nevesta. Dobrog si zlostavila i napustila u tili čas. Kažeš poverila si se Bogu cela. Redovno ideš u crkvu,…

“Odavno sam naučio, da pijan čovek pokazuje svoje pravo lice.”

Prekidam te i kažem: “Zalud se okrećeš u nebo i tražiš svetlost zatvorenih očiju. Dok ne shvatiš ko si, dok ne shvatiš da možeš bežati bilo gde i bilo kome, ali nigde i nikad od same sebe pobeći ne možeš. Ne može tebi niko pomoći, pa ni milostivi Bog na nebu, ako sebi ne pomogneš i ne pronađeš dobro u sebi. Boga u sebi. Oprosti sebi zbog sebe takve što jesi, i nastavi živeti dobar i bolji život, ako ga u tebi ima. Ako ga ima?! Niko te drugi neće spasiti ako ne primiš i nisi spremna na spasenje od same sebe, pa tek onda od svih ostalih. I verovatno bi trebalo da prestaneš da piješ, mada ti jedno lečenje sa dvadeset dve nije pomoglo, neće ni sve moje reči.”
Ni ove reči nisi razumela. Sumnjam da bi ih razumela i trezna. Nastavljam da te gledam oštro, bezobrazno, bez izvinjenja. Takav sam… Tako uvek … Puknem i pobesnim na bludnost! Počinješ da plačeš. U dahu govoriš da mrziš me, nervira te moja prisutnost, pa onda hvataš me za ruke, stišćeš, grliš, kažeš voliš me. Pevušiš Samardžićevu “Grlicu” , proklinješ i pesmu, i sve njene reči. Kažeš podseća te na mene. Podseća te na trenutke kada su se sve reči usekle u mozak, na trenutak kada sam ti prvi put pustio da odslušaš tu pesmu. Eto “Golubice”, ni mene neće vratiti bogatsto, koje imam i nemam, u dvadeset pete, u te tvoje godine. Neće nas sastaviti ni Božija reč, ni podvala samog đavola, ni za jedan dan, ni za jedan čas. Toliko smo udaljeni…

“A ti samo plačeš i plačeš…”

A pamtim dan kad sam te video prvi put. Zakasnila si već prvi dan na posao. Klinka sa aparatićem, i onom ludom, crnom, bujnom kosom. Zaljubila si se prebrzo, a u meni probudila zver. Ti, jabuka mirišljava, na tebi ja… Kao zver, tako sam se osetio svaki put – “zverski”. Svejedno, previše protraćenog vremena, nekoliko pijanih poljubaca i ludila za sve te godine što se poznajemo. Ludila. Mnogo neprijatnosti i lošeg iskustva. Ludila, da! Izgleda da se ponekad i suprotne energije privlače.
Eto, i nebo se pobunilo. Bolje da krenem što pre, da ne pokisnem još više…

 

Uglavnom krive ženske
uglavnom mnogo graje
kače ze za mene
ko klinci za tramvaje.

A gdje su prave žene
na srce jagnje laje
hoću da se kačim i ja
ko klinci za tramvaje.

Ma što da pjevam sad
kad to svako zna
što mi značis ti
a što ti značim ja.

Što da pjevam sad
kad to znaju svi
jedno osjećam ja
a drugo osjećas ti…

Determined

“I will look for You in the city of lights and find you by the scent of your skin, among all the people living there…”

Doboš efendija

Lupanje u bubanj postala je prava katarza.”

Umirovljeničke ideje

Nerovozan sam kraj tvoje lepote.
Ne razumem, zašto?
Prebrzo gubim bitku sa starenjem
a napetost tvoje kože
samo ubrzava sve
i to kako si počešljala kosu danas
samo još više izluđuje.
Nabujale ti grudi, željne da dojile bi.
Dete.
Postoji li ime u tvojim mislima?
Kako će se ono zvati?
To bi moglo spasiti ovaj ludi svet,
ali mene sigurno ne.
I dok sanjaš neki bolji grad,
okrenuću se i nestati
bez pozdrava, bez dodira.
Ali… Da li sam dovoljno lud
da ostavim ti pesmu pred vratima?
Mada sigurno znam,
trag na duši ostaće dok govorim sebi…

“…ovo je tako crazy”

Zašto još pisati?

“Od sutra počinjem da crtam, jer svi samo gledaju, nit’ ko šta čita, nit’ ko šta piše!”

Sad imam odgovor

“Pitao sam se koliko će mi značiti posle godine dana…”

Nije me iznenadilo

Nisi mi narušila mir
srušili su to drugi.
Odavno!
Cenim te što si iskrena, biću i ja,
bez uvrede, ne osećam te u tome
što govoriš mi tiho i uplašeno
zato ne plovim u te reke
jer odneće i to što postoji
između nas.

Odavno znam i shvatam
ako sam sa nekim bez osećanja
mogu samo povrediti
a to iskreno ne želim,
možda sam to samo ja
dok mnogi rade svašta
neznajući šta bi sami od sebe.
Zato sam usamljen i sam,
zbog istine, koju inače ljudi slabo podnose.

Everything

“Sometimes you have to leave everything to see what comes to you.”

Užas

“Deca se sa užasom nose tako što zaspe.”
(Haled Hoseini – Lovac na zmajeve)

Začarani krug

Plakala si sinoć malena i to dobro znam. Nemoj da me lažeš. Video sam te u samom uglu svog pogleda. Tvoj, tako nejasan i dalek, odsutan. Prstima si brzo prešla oči, obrisala teške suze i onda prekrila usne drhtavom rukom. Roneći te mutne suze pokušavaš sprečiti bol ali zalud ti je sad, sve što znaš, zalud sve što sam ti govorio. Sad krvariš. I ko ti je kriv, verovala si naivno, kao neko dete. Po ko zna koji put, dripac te odradio i najzad razvalio, na način na koji je mnoge pre tebe. Izvini ali ne mogu ti pomoći, ustvari, ne želim više. Još jedna u nizu ranjenih i povređenih, da vam budem lek i melem na rani, da vas vidam, da opet uzmete sve i onda samo besprekorno odjebete. Ne! Ne više. Obiđi me, majke ti, jer ko će meni posle da pomogne?

Izlazim iz tog kruga, zauvek…

Prekinite s tim!

Nasmejala si me do srži, ali si u pravu kad si rekla: “Donekle ste i vi krivi. Veću pažnju poklanjate Pinkušama! Smjerne i fine djevojke ne dolaze do izražaja od tih nakarada.”

Algemas

“Misliš ta mala je lisica, kad starija još veća – neviđena!”

Novi sjaj

Crne su oči sijale najjače do sad
otopile led svih prošlih nedaća,
ruke su nežne,
grle,
i mazno skidaju sve moje stare brige,
grudi joj čvrste stoje kao medalje
nude se same bez sramote,
uzdah je nežan meni za sad nepoznat
i osećam mogao bih je više
od svih do sad voleti
još samo da osetim je iskrenu
bez lažnih obećanja
neću prestati,
neću je pustiti…

Zalud

“Zalud sam govorio, zalud sad mi govoriš!”

Tri srca

“Da imam tri srca poput hobotnice, premalo bi bilo, da se sve izdrži!”

Tiho, najtiše

Sanjao sam te noćas,
po prvi put tako živo
kao da dišeš pored mene,
igrala si se sa nečijim detetom
a meni srce da iskoči,
vidim majku svoje deci u tebi.
Izvini luče
znam već škandalozno je
što ponovo kasnim na ples,
ali ta jebena kontrola
na granici pre aviona.
A ti i ništa ne slutiš
moja živa rano, moja tiha patnjo
…izvini!

Hajduk

Svaka sablja u ruci Kraljevića Marka postaće ubojita!”

Sebičnost

Nema više ljudi što bi za tebe učinili bilo šta, a kamoli sve…”

Zemlja prkosna

Vidim smrt, prerezani vrat,
krv je prsnula visoko u zrak
jezik postao je težak, viri iz gubice
oči su zagledane daleko
i više ništa ne vide
telo se ne pomera,
nije znalo šta ga jutros čeka
počele su se skupljati mušice.
Zašto moje postaje tako teško?
Više od ničega se ne branim
tako nepokretan, izdan od sveta
odnešen preko svih snova
ostaje mi tamna java nepovratna,
gubim se u toku otpada i ovog dana.
Šta li donosi noć?
Usta šute kao zalivena,
srce mi preskače
ali um ne prestaje,
to misli vrište
to još ruka piše.

Nepoželjna

“Tvoja strast je jeftina i lažna!”

Nešto ljudsko

Sad znam, nekome ćeš zapasti bolja. Bravo Bobo, još jedan života diplomski rad. Valjda si se i sama dovoljno opametila, da ne propadneš na godini – ponovo!”

Mladosti moja

Na avionu imaju duty free shop
prime keš ili kreditne kartice
mogu da kupim blender, ženski sat
ili sluške za tri stoje.
Pa mi pred oči sine jedno kinder jaje,
to je sve što smo čekali na vratima u ranim ‘80-tim
dok se otac ne vrati kući iz “Minkena” i free zone.
Eh, mladosti
nije mi dovoljno, pa mi sad budali
u mislima prolazi dok kroz prozor gledam
šta će da se desi dok letim iznad oblaka
i stojim na rubu krila
da li će ostati isti trag
i da li se oblak topi kao sneg
ako se sad popišam po njima?
Eh, mladosti
ponovo mi pred oči nosiš radosti i uspomene
neke ludosti spokojne…
Šta je učinilo to dete od mene?
I kakvo je sad ovo vreme
kad me služe samo muške stjuardese?

Duhovi

“Čovek može postati duh i dok je živ. Ne veruješ? Pogledaj me!”

Obstacle

“There are enough obstacles on your path in life, don’t be one of them.”

Madam ili šta ti ja znam?

Priđem i kažem:
“Gospođo, ja vas volim!”
Onda zbunim se:
“Gospođo, zašto pogled taj?”
Ne! Stvarno nije potrebno biti,
pesnik, boem, pijanac, bolesnik,..
Sasvim jednostavno je to Vama sad reći
mada već u godinama, još uvek ste prelepi.
A šta su to: “Već godine?”
Šarm, vino, jagode…
Ne! Niko od nas umro još nije
nategnućemo mišiće i gluteuse
izvući i poslednji gram preostale snage.
Da! Gospođo, svaka vam čast!
Ljubićemo se onako poželjno,
smelo, pomalo ludo ali predivno,
jer ko zna kad ćemo ponovo imati prilike,
dodirivaćemo dirke naših tela
notama iskusnih švalera,
jer ova deca danas previše gledaju porniće
ne znaju šta “ljubav voditi” znači.
Ne sramite se, priđite,
jer danas,
Gospođo, ja Vas volim!

Humor

“Klovnovi u tuđem smehu traže lek za svoju žalost.”

Prezir

“Svojom arogancijom baš stručno praviš budale od ljudi oko sebe!”

Učitelji

Zašto učitelju učio si, ko je pobedio,
kad to danas nije više tako,
došao je neki novi lik
i promenio istoriju moju.

Oče, ti koji stajao si kao kip
tvrd i nesalomljiv u životu mom
sad se pokolebaš i neznaš mi objasniti,
kako dalje živeti.

Zar bratu svom rođenom,
da ne verujem više,
da strancu u oči gledam
i u njemu tražim poštenje.

I na kraju majko,
izvini!
Ali zašto lagala si,
kad pričala si o ljubavi?

(2009)

Prevara

Postoje ljudi koji prevare jer to nose u sebi, kao neizlečivu bolest. A drugi su obične kukavice, da ne kažem šta drugo i plaše se nekog što im više nije drag, da ostave. Pitam se koje vrste si ti?

Pogled

Poput Severine ostaćeš luda za jednim pogledom vučijim…”

Pejzaž rastanka

Mogu samo nemo da te gledam
očima prepunim toksične izmaglice
i te otrovne suze same izranjaju,
znam više ništa nije važno,
šta god da još učinim
odlučila si već sama sve,
na način na koji samo žena ume:
“U glavi otišla je, samo telo još zastaje”,
čekajući, neko drugi će i to
sa sobom da povede.

Gde onda tražiti smisao svega
kad ti se više ništa ne da
odustaješ pre nego što probaš
napuštaš odbrambene linije i rovove
krvavih ratova ljubavi te
samo još dezertertsvo te smiruje.

Shvati, nisam vidovit nikad bio
sumnjam da ću ikad biti
ali nemir i sumnje osetim
sirene mi za uzbune nisu potrebne
i ako te za te stvari pitam
onda znači da stalo mi je do tebe
“da znam”
nije što sam dosadan.

Ako želiš da odem
reci,
ne lomi me, ne gnjavi sebe,
ne drži me na nišanu više,
znam učinićeš sve da budem ti kriv
za tvoje odluke,
vodićeš igre godinama
da izludiš me,
samo da opereš svoju savest.
Zato ne seri više,
molim i proklinjem te
ne davi pričom koja ti i ne ide
lažima i sranjem
što mozak mi siluješ.

Znam ne može biti kraj lep i jednostavan,
ali ovaj put idi i nestani
nije ovo još jedan epski “Rat i mir”
zato pusti da nestanem
istrunem i umrem
jer nemam više snage
i ovo je jedan od onih dana
kad sasvim svejedno mi je
od živih rana i bola
ne osećam ništa više.
Umoran, o svemu misliću sutra
posle još jedne granatirane
i neprespavane noći.

Samo još jedno izvini
ako ti nisam ispunio devojački san
o večnoj ljubavi
i izvini zato što ću te
još jednom razočarati
kapitulacijom i istinom,
kad ti kažem
da nije do mene
pa ni nekog drugog jednom kasnije,
problem se nalazi u tebi
to ipak ne želiš sebi da ispuniš,
za ništa se ne žrtvuješ
za ništa se ne daješ
ego ti brani sve
dovoljna ti je ideja
kako bi trebalo da se živi.

I nikad ne zameri mi
kad ti kažem da mi nije žao tebe
ni divljih konja poginulih
pa ni sebe
sad sam poput njih spašen,
žao mi je tih ljudi
koji u susret i život ti dolaze
te dece što tek će biti
jer tebe neće nikad niko celu doživeti
samo neke čudnovate uspomene lažljive
jednu praznu senku što sliči na tebe.

Mudrolija

Jednom će i tebe neko da otrese i polomi, poput vetra šljivu ranku.”

Reinkarnacije

Šta li sam vam u prošlim životima radio, kad mi je u ovom tako?”

Zima i Ravanica (2.deo)

Ne jedan, nego više
i za njih zimskoga sna,
kod mene nema.
Raskršće!
Glava medveda, a telo Kerbera
agresivno se šepuri, kao besna gorila
urliče na sve, taj glas širi mi vene
srce ne stiže zaleđenu krv da ogreje,
ne mogu ni da se pomerim.
Belome njuška lancem svezana,
tu je samo da smiri poludeloga,
treći u strahu izmiče svima.
Tu na prepad ulaziš ti,
padaš u nesvest zbog grozomornih prizora.
Noćna mora!
Ne spavam više, samo bledo posmatram
s pitanjem “za kog vraga sad ste vi?”
Osećam samo, bitka je neizbežna…
Ustaj Lazare, budi se iz sna
na ljuti boj se spremaj!

Faith

“If you don’t have any faith left, your head is in the way!”

Izgubljeni

Ne možeš tražiti pravi put ako sebi ne priznaš, da ustvari ne znaš ni gde si.”

Kako vas ne mrzeti?

Osmi dan jedem podgrejanu piletinu
izgleda mi po boji i mirisu
poput zgažene sardine.
Samo ne mogu se odlučiti
za ukus te tvorevine
koja, samo se nadam
da je mlađa od one brazilske govedine
što je stigla sa UNCHR
posle rata u Bosni.

A gladna raja grizla bi i neotvorene konzerve
dok šupci šalju rezerve iz 1950 i neke
iz nekog atomskog skloništa
gde je sve stvari na površinu
naplavila otrovna voda.
Sad sneg je tamo dole,
šta li sad ta raja jede?
Koju hranu gladne oči vide?

Sudbino!
Ukus povraćanja u ustima
zbog ovog poludelog sveta
i dalje mi u grlu stoji.
Gospođo, molim vas
dodajte mi malo soli.

Rasprodaja

Prodajem neostvaren dečiji san i sve neispunjene želje, možda drugima bolje krene.”

Drsko

“Ponekad sam drzak, kažem svašta ali stojim iza svega”

Razlike među ljudima

Sedim.
U rukama mi pesme
Milene Marković,
rođene godine ‘74.
Šta li toj ženi i majci kroz glavu prolazi
dok piše o biciklu, kurcu i dopu?!
Mislim da misli
o jednoj ulici na putu do smrti,
naš svakidašnji raspamećeni san
koji je više nego realan,
život je stvarno komplikovan
i kad pogledaš
sve više i više sjeban!
I dok nam svakom od nas kroz glavu
prolaze sve te čudne stvari
dok jebe, ko koga stigne
pokušam da otreznim i smirim se
i zamišljam jedne oči
gladim jedne ruke
osluškujem šapat jednog srca
i pomislim za koga ono sad kuca?
Ma jebi se!
Hoćeš li mi više reći?
Zar i ovo sad da dozvolim,
da će u praznini života mi proteći?
Opet u glavi mi bruji
i zalud žudim da se smirim…
A deda do mene sasvim mirno
od šezdeset i nešto leta
lista knjigu i čita,
kako prirodnim putem do zdravlja
lječenjem gorskim biljem.
Eto, svako svoje, svako o sebi
samo ti mi još tu,
kao zalivena šutiš!

Egoistički kas

Uzjahala raja i svako svoga konja brani, niti gleda niti pazi gde staje, po kome to gazi!”

Rifuĝintoj

Svi smo mi izbeglice u životu, od nečeg bežimo i za boljim stremimo.”

Quantum

Dok svi pomno prate put svojih misli,
gubim se u valovima njene crne kose,
sa nekim sjajem smirenim
šta znam, bordo crvenim…
Oh, sad je tako želim!

Zamišljeno je rukom prekrila usne,
sladunjave koje bih da ljubim,
a ona, ko zna za koga ih čuva
i te oči njene, pomalo sanjive,
koga li iza njih, maštaju misli njene.

Prljava šoljica u koju sipam čaj,
kao da me razjeda, poput otrova,
pokušavam da rešim nedaće prstima,
a ukus sante leda sa mentolom
kvari gorčina starog pelina.

Ko su ti ljudi
što me sa slika na zidu gledaju?
Ko sam ja?
Pa nečije si i ti dete,
na šta li miriše tvoja koža?

Najlepši

“Osmeh za medalju!”

Enough

“Dear Life, stop showing me things I don’t want… “

Zima i Ravanica (1.deo)

Digni se iz sna i na zadnje noge…
Medvede!
Zaurlaj!
Ti si ta prikaza iz moje glave
što je sanjam noćima.
“Ili me brani ili me jede!”
Ko to moju stvarnost grize?

Popucali kapilari u očima
od mraza i nesanice
i ova noć mi
na cinizam miriše.
Legao sam do Lazara
ali zaspao ni ovaj put
nisam.

Ćoroskop 2.deo

Jebo te horoskop!”

Ćoroskop 1.deo

Jebo me horoskop!”

Create a website or blog at WordPress.com

Up ↑