Search

a Luta da Noite

nešto o borbi u noći

Category

Šaputanja

Odustajem

Želeo sam pisati o njenim stopalima. Ne znam zašto. Jedino su mi ona izgledala nekako odraslo na njoj. Želeo sam pisati o životu, kojeg ne znamo da živimo, i Bogu kojeg tražimo na pogrešnim mestima. Ponovo. I o majci. Majci prirodi. Želeo sam… Želeo sam svašta nešto, ali nisam umeo.

U dobu neke finansijske nesigurnosti u kojoj se nalazimo, rekao mi je neko, da su pare jedino što se uvek može naći, i da je to od svega najjednostavnije. Gledao sam ga, pokondireno, poput one tikve, i zapitao se: “Svi tragamo za parama i nije nam nikad dosta. Stalno stvaramo nove troškove”. I odgovor, koji je usledio da je pare najlakše naći, iznenadio me je. Nemoguće je vratiti vreme, zdravlje, prijatelje i izgubljene ljubavi. A pare su tu, uvek ostaju u potražnji i uvek se ponovo nalaze. Zato nam je tako, tražeći pare i materijalnu sigurnost, sve ostalo postalo nam je nebitno. Živimo nemareći šta nosimo u sebi, nego vapimo samo za onim što bi nosili na sebi. Kako li smo tako prokleti na sve neljudske stvari. Zašto smo postali bezosećajna gomila? Prosta i kvarna. Tako bezdušna.

Okrećemo se u nebo i molimo Bogove, različitih imena, čak se međusobno uništavamo u ime njih. Umesto da se osvrnemo u tlo, po kojem bezbrižno gazimo svaki dan, zahvalimo i pomolimo se Zemlji, koja nam daje sve. Sve što nam je potrebno. Majka priroda je ustvari Bog kojeg tražimo. Ta zemlja je naš život, koji veoma uspešno uništavamo, zajedno sa nama. Indijanci su bili u pravu, odavnina. I njih smo istrebili. Glupi smo i nezahvalni. Nezahvalni na osnovnim stvarima koje su nam dane, a još uvek tražimo neke potpuno nebitne suprotnosti, misleći o… ma o ničemu, ne mislimo ništa, ko plovke. Tražim neki pridev, naročit, da nas opišem, ali reč, “ljudi” dovoljna je.

“Odlutam ponekad, tražeći nepostojeće stvari i onda odustajem, po ko zna koji put, ali ne prestajem verovati. Da li sam vernik, grešnik, ili sam samo lud?”

A hteo sam je samo dodirivati. Stalno, ne ispuštati iz ruku. Maziti dlanovima, ljubiti usnama, milovati dušom. Hteo sam i umeo sam. Umem, da, veoma dobro umem. I dok ona sad neodlučno odlazi na tim stopalima, tiho, da iskusi život, to jest ljude, mrzeći me što sam bio u pravu, puštam je. Šta bi drugo!? Njena je koža čista i meka poput sutona blagog, i opet je nudi, da okusi gorku ljudskost. I to tako treba da bude. Valjda. I žao mi je zbog toga. Žao mi je nje. Još uvek je nestrpljiva i veoma naivna. Još uvek očekuje cvet u jutro pre noći, bez vode i saosećanja u obliku kiseonika. Žao mi ju je. Pregaziće je, baš kao taj teško očekivani prolećni cvetak. Ali to se zove odrastanje. I svako iskušava vlastiti život, to jest, ljude na svojoj koži. Pa i ona. Ne može niko obući nečiji kaput, pa ni kožu, i osetiti nečiji život i umesto njega probati se u ožiljcima vlastitih starih rana. Koje iznad svega treba i zaslužiti. Pa tako ni ona, pa ni ja sam. Ne možemo navući ničije ranljivo odelo, ničije telo.

“Niko – nikome. Nažalost ni ja tebi ovaj stari okoreli i izvejani jeans.”

Sad odlazi, ne znajući, da život je jednostavan. Zalud sam joj govorio, da život je veoma lep, da problem smo mi, ljudi, koji ne umemo da ga živimo i neprekidno osporavamo i udaljavamo se jedni od drugih. Sad odlazi, da život iskusi. I neka oseti, neka nauči. Puštam je. Šta bi drugo!? Žalim, šta bi drugo.

Zato eto, mali mišu moj, u pravu sam i kad ti kažem, vidimo se za koju godinu. I znam i šta ćeš mi tad reći. Sve znam i sama sve već znaš. Šta bi ti i govorio dalje. Shvatila si i pre nego što si krenula. I zato si neodlučna. Sad idi, i živi. Nisi prva, i to sam ti rekao. No tu priča koja mi se uporno ponavlja prestaje. Ovde. Zanavek.

Da, hvata me sujeta, po ko zna koji put. Izgleda bolje da odustanem od traganja za nepostojećim. I da prestanem da serem o životu i da se ne zavaravam, da umem da živim.

“Preživljavam. Jebi ga.”

Nedosanjani dodir

Prišla je iza mene, i obgrlila me. Sasvim nežno pokrila je dlanovima moje lice. Poput sletanja leptira bakrenaca koji se nose tako dično i kad lete onako baršunasti, kao da su celi od kašmira. Leva joj ruka pokrila deo mog čela i levog oka. Sklopih ga, odmah za njim i drugo. Desnom rukom prekrila je deo brade i dotakla vrat. Ne znam kako je uspela zadržati taj položaj. Toplina koja se prolila po licu, poput letnjeg povetarca, napunila je jedra sumanutog jedrenjaka misli, koje su me prenule iz neslućenog sna. Nisam mogao zaspati. Te njene ruke, te grudi, kao da su me odnele na paperjastim oblacima, do nekih dalekih obala i mora. Taj topal, pomalo slani miris. Odakle je samo stizao? Sasvim polako mi je nagnula glavu, prislonila na svoje preponosne grudi. I kako mogu biti grudi, preponosne? Jednostavno, znajući da može da udoji život koji podari. Majka. Bivati nekome mati, da li postoji lepši osećaj od toga, na svetu, u celom Univerzumu… Ne znam. Osećaj koji nikad neću imati, mada svejedno poželeh sebično, da bude baš ona ta, koja će roditi kćer, za koju čuvam ime. Ustvari, dva imena.

Od sve te miline, kapci su mi se počeli puniti nekom toplinom. Sasvim neprimetna, suza iz oka pala je na njen dlan. Tako usnio, ne bi razaznao vlastite suze, da se nije sasvim malo trgla, osetivši toplinu suze na ruci. Prislonila mi je glavu, nežno, ali još jače na svoje grudi, poljubila vrat, onaj sakriveni deo iza uha. Sve to me teralo da se ježim i stresem, sve od vrha trepavica pa sve do brade, preko vrata i prsa sve do stomaka i i tu se sve skupilo u neki prijatan grč. Dah sam zadržavao, silno želeći da zaustavim nove kapi, koje su uporno nadolazile izazvane privlačnom silom jačom od Meseca i njegove plime. I taj prokleti Mesec, uzrokovao je samo još veće šanse da će mi srce pući, poput prezrele kajsije.

Moj siroti osećaj, prema osećajima svih majki ovog sveta, koji mi je strujao u pometiljavelom telu u tom momentu, ne mogu bolje da opišem, ali ne mogu ni da zaboravim. To strujanje, neizlečivu i neopisivu aritmiju srca. Ambis u kojem se sad nalazim. Nadam se samo, da mi ni majke nikad objasniti neće moći, njihove osećaje. Stropoštao bi se dotučen od stida i posramljen ostao sa svojim egoizmom, prepojenim ubogim trenutkom.

“Ne marite, molim Vas, ali meni je baš taj, bio sve. Sve što nedostaje.”

Postarao sam se, za još jedno neodgovoreno pitanje u glavi, na još jedan nedosanjani san. Priznajem, po ko zna koji put, svetu, svima, i sebi, postajem stvarno najbolji u tome. Sanjati nedosanjane sne i te dodire. I kome sad, da se pomolim, koga da molim, da ih nikad ne zaboravim. Svi su mi rekli da to uopšte ne postoji. Možda u nekoj knjizi. I rekoše mi veliki, nimalo utešno, da ako ih i opišem i stavim na list papira, nestaće. I kako, kad su dovoljno veliki razlozi za moje disanje. Kako, kad želim da sve to udelim!? Kako i gde onda da nestanu!? Kad želim da ostanu, da bivaju. Tu, baš u meni, jasni i čisti, za navek. Večni.

“Bože, u tom snu, hteo sam joj reći da se uda za mene…”

 

Pletenice guste (3.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Skraćena radna verzija:

  • Isti šoping centar, nešto više od dva meseca unazad,
  • Čekam majstora, da popravi i opremi, šta već opremiti ili popraviti mora na automobilu,
  • Sednem u kafić, čitam Tomaševu poeziju (obožavam je),
  • Pogled sunovrati,
  • Pesma napisana za sedamnaest sekundi,
  • Sat vremena prolazi u nervoznom prepisivanju, dok su mi se ruke tresle poput vrbaka iznad nabujale bujice, oči vrtoglavo klizile iz udubljenja i misli topile u njenoj lepoti, a srce na tren od eksplozije,
  • Ostavljam pesmu na stolu za nju,
  • Bežim…

“Đubre, kažem ja vama.”

Ne mogu bolje da opišem i razvučem opisivanje o svemu, šta se desilo u meni. Mada, i ne mora da bude svaki put neka doktorska disertacija na temu poludelih misli i osećanja. U tom posvećenom momentu bila je moja muza. Dovoljan je bio samo tren, da sročim pesmu i pobegnem, po navici (sisa). Jesam, priznajem. I, ako je to bilo mangupski, potpisujem. Neka sam, po ko zna koji put. Potpisao sam istinu, jer nisam krio svu tu njenu lepotu, pletenicu gustu, opuštenu što je vijorila preko levog ramena, i te grudi poput medalja, koje bi najverovatnije oslobodile svet od gladi. Usnice što nijednu reč izustile nisu. Nisu bile ni potrebne, kao što su ove sasvim suvišne. Oči neću ni da pominjem, oborile su me. Suludi momenat i baš takav bio je dovoljan. Eto i da više nikad ništa ne saznam o njoj, ni da je ikad više vidim, bilo je dovoljno za buđenje. Fenomenalan osećaj posle meseci neke nemogućnosti da napišem i sročim bilo šta na papir. Sitnica jedna, ali vredna života. Tren, poput pesme koju čuješ po prvi put i onda je ponavljaš i preslušavaš bezbroj puta, danima i noćima. Drži, ne pušta. Tren toliko jak da me ispuni radošću i srećom i sad da vredi više od svih praznih ljubavi iz prošlosti i usranih laži uz njih. Taj jedan mali čin, dovoljan da se ponovo osetim živ.

“Uvod je bio skraćen, a ishod je standardno pesničko pogubljenje.”

Ne znam ni kako se zoveš. Verovatno su me slagali, ili sam to samo tako jako želeo i umislio, da se zoveš Monika. I sad ustvari nema veze. Priznao sam već svetu, sad mogu da te zovem kako hoću. Nikad nećeš saznati. A sam mogu mirno da maštam, ispunjen tvojom inspiracijom i kaligrafijom mog uma, da potajno želiš me, da imam te…

“Aimer, ce n’est pas se regarder l’un l’autre, c’est regarder ensemble dans la même direction.”
– Antoine de Saint-Exupéry

Ali jebeš ga, to meni nešto ne ide od ruke. Uvek se to tako desi. I da mi ponude čistu sreću, u opipljivom obliku, ne bi znao da je uzmem. Prokockao bi je, onako, velikodušno. Kockao bih se na nečiju muku, ili oči. Prokockao bih i to sasvima malo, dajući od sebe nesebično, bilo kome. Zalud meni sve one deteline sa četiri lista.

Eto, sad već znam, nisi sama… imaš “nekog”. I ne bi ni bilo uredu da budeš “sama”, pa da nastaviš lomiti sva srca, gde god da kročiš ili se pojaviš (što verovatno i radiš svejedno celo vreme). I iskreno da ti kažem, nije ti to uredu. Reguliši nešto oko toga. Znam, serem ali spoljašnji i unutrašnji krvni sistemi mi upravo prave pobunu. Jaku! Neću se izvinjavati, ali u datom momentu moje ludosti, nisam znao da nisi sama. Desilo šta se desiti moralo. Svejedno ponavljam, neću ti se pravdati. Zašto bih, ostajem bogat inspiraciom zbog sitnice. Hvala ti za taj slatki sitniš, to mogu reći…

“Inspiracijo, eto te u još jednoj pesmi, a ti ne znaš ništa o tome… osim za jednu… znam po pogledu, isti što je oborio i Šantića.”

(slike iz lične arhive)

“Eto svako svoju Marinu ima, neko je odavno rekao (- Vratiće se Rode). I ti ćeš izgleda biti moja. Vidimo se sutra, možda već noćas u snu, obećala si mi… Monique fantastique.”

Zar je važno ko su ljudi
i ko sam ja
kad ljubim samo
jednu bez imena

a bilo je samo
jednom i nikada
sad daleko od tvojih
usana i pogleda…

 

 

Pletenice guste (2.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Jedno kišovito jutro u maju. Ne baš naročito, moglo bi se reći sasvim obično. Ali narogušilo se nešto nebo, još gore od mojih obrva i izgledalo je da su se oblaci jako naljutili na ovaj svet, kad su tišinu prekinuli gromkim dubokim glasom. Ta tmurnost podudarala se mojim mislima u glavi, dok sam prelazio raskršće sa ulicom Nikole Tesle. Neugodan miris asfalta i vlage u zraku naterao me da pomislim u sebi: “padalo ili ne, meni je uvek isti bedak”, onaj stari koji me prati odavnina i ta prokleta reč sa njim: ”predugo”.

Jači odjek kiše naveo me da potrčim još brže prema haustoru šoping centra. Dok su se teške kapi salivale po meni, korak se odužio zbog jednog trena kad sam te ugledao. Nailazila si u suprotnom pravcu, ošvrknula me na tren i onda podigla glavu još jednom shvativši koga vidiš. Taj pogled ozaren mladošću toliko jasan, videh svoj odraz u njima. Zurila si pomalo mrko, poput Šantićeve Emine. Hipnotisan posrnuo sam, ali nisam crko. Nadam se. Stalo je vreme, stao je dah, samo kapi su nastavile curiti niz lice i vrat i u tišini oduženosti počeo sam gubiti to malo razuma što još nosim u sebi. Još jedna stvar kojoj se samo nadam, da još postoji u meni. Otkinuo sam neki osmeh poput balavca i onako nakrivljenih usta utrčao kroz vrata. Mokar i pokisao do predela koji mi se ne spominju u ovom trenutku, nastavio sam da se smeškam kao bludnik sa blistavom pobedničkom lentom.

“Šta se ustvari desilo?”

Priznajem. Ja sam mangup. Obični. Ponekad se ponašam tako, mislim, razdragano i vedro. Naročito glasno dete sam oduvek bio ali ovakav čin, čoveka pravi stvarno bezobraznim mangupom. Najobičnijim. Stvarno. Bez opravdanja. Đubre jedno.

“Šta znači reč ošvrknula? …pa to su te moje sastavljene reči različitih jezika iz šire oblasti i moj “profesor” je objasnio ovako: “Da nije ni pogledala, mada onako brzo, kao da ne bude primećeno, a ipak da bude primećeno, a pri tom bezobrazno i izazovno.”

 

Luda noć,
ja sam momak na lošem glasu
u ovom gradu, a ko sam ti?
A ona kaže, luda noć, 
ja sam bila mamina princeza
sve do sad i šta mi bi.

Tebe traže, ponoć je već
tebe traže, šta će tata reć? 
Ne ne ne, bitanga i princeza – par
O o o, ne ide to…

Pletenice guste (1.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Mada su mi moji oduvek više govorili “čudo moje”, umesto čedo moje, nije izgledalo, da će dan ispasti kao čudo …

Papir i olovka su jedan psiholog, a drugi terapeut, zalazak sunca dok šetam uz zvuke tria “Reke & Šume & Vetra”. Sumorne misli lakše rasporedim dok prolazim pored ljudi različitih generacija, samo klimajući glavom kao pozdrav. Valjda se tako umorim hodajući i razmišljajući o svemu, pa lakše zaspim onaj prvi sat noći, sve dok ne počnu izranjati demoni, pardon moje lude leptirice noći. Shvatam da misle naspavao sam se i onda…

“…odlutao sam!”

Prepoznao sam te pletenice na kilometar, čak na dva. Sedela je sama na klupi, na samom rubu šumarka. Bilo je vedro i veoma sunčano, ali odlučila je sama da potopi ovaj grad suzama. Očigledno su toliko glasno padale, da me nije primetila, sve dok nisam prišao sasvim blizu. Tresla se poput deteta kada ga izvučeš iz promrzle vode. A luda ja, kao neki buntovnik uz šeretski osmeh, pružio sam ruku i dao detelinu sa četri lista, koju sam ubrao, pre nekoliko trenutaka i tiho rekao: “Sad će biti sve uredu.” Ustuknuo sam i krenuo brzim korakom dalje sa onim istim luckastim osmehom i posle samo nekoliko mojih koraka, skoro da je viknula za mnom : “Ko si ti?” Valjda je samo to mogla da izusti, ko će ga znati… Okrenuo sam glavu prema njoj, prošao rukom predugu bradu i rekao, smejajući se: “Radim za Deda Mraza.”

“Ponekad je sreću potrebno davati, da bi čovek bio uistinu srećan”

Ispravio sam vrat, kao da sam spasio tri princeze zajedno, klimnuo viteški glavom u pozdrav, uz to namignuo kao lopov i krenuo dalje u potragu za novom vetrenjačom.

i tako,…

 

9. Januar (za kraj)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

“Ako se nekom prilikom nekad i sretneš sa ovim tekstom ili stranicom, želim samo još ovaj put, da ti se obratim lično…”

Od ovog slomljenog srca, koje te volelo, sad nije ostalo ništa. Napuklo i razbilo se na bezbroj komada. I znaj ne ljutim se i nemam ti ništa opraštati. Dao sam ti ga, nesebično, da učiniš sa njim što umeš i znaš. Sad znam bilo je preveliko za tebe, nisi umela. I reći ću ti hvala, jer umesto tog srca, naraslo je novo, još veće, jače i bolje. I tu sad ima mesta za nekog, što će umeti da radi sa njim.
Oprosti ti meni, što sam bio uporan, što nisam odustajao. Dobro znaš da sve sam osećao u vezi tebe i svejedno prkosio. Želeo sam samo da ti pomognem, da se izvučeš, da postaneš bolja osoba. A možda nisam ni umeo, ko to sad zna i nije više ni važno. Mada si toliko puta obrisala dupe samnom, crni đavo to ne bi zaslužio i samo neko lud bi izdržavao. A neka si, opet dozvolio sam. Na kraju bar upamtićeš nekoga što je voleo kao neka blesa, razumeo i shvatio te više od svih što si ili ćeš ikad upoznati.
I samo da znaš i posle svega još uvek ti želim svu sreću, da shvatiš to što želiš, da pronađeš to što tražiš. Uskoro, sutra, ma danas. Samo da budeš bolje. Molim te samo još, ne truj se više pogrešnim uspomenama, znaš dobro na šta mislim. Jer u nečijoj prošlosti se ne živi, nego umire.
Mada nikad nisi slušala što sam ti govorio ili molio, zalud je bilo sve. I ovaj put biće kako budeš sama htela i nastavićeš to što si uvek radila. I zato…

“…ako ti još nisam rekao: »Volim te i jebi se!«”

“Ti samo budi dovoljno daleko,
za mene postoji drugi neko,
čije će reči manje da bole,
čije će ruke lepše da vole.

Ti samo budi tamna sena,
za mene stižu lepša vremena,
ulice nove, nova lica
i jedno nebo prepuno ptica…”

9. Januar (9. deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Tih 48 sati, bilo je samo uvod u karmički udes, koji sam doživeo sa njom i trajao je skoro dve naredne godine. Po pisanju sudeći, možda još traje. U to vreme desio mi se život, to znam. Ali izgleda o tome pisaću u nekoj knjizi jednog dana. Možda.

“Eto, još na momente sve me spuca kao nogom, pa se zamislim i pitam, da li je 9. Januar uopšte prošao?”

Na kraju svašta sam joj još hteo reći, mada smo svašta već izgovorili jedno drugome: “Nedostaješ, volim te, mrzim te, želim da propadaš, da uspeš, srećno, da bog da se sutra ponovo udala i pri tome ceo život kajala, razbij se, nosi se, vrati se, ne umem bez tebe, odjebi…”. Eto, to SVE – aaaAAaaaa. Mada u sebi znam, da nije trebalo tako da se desi. Sad šta je, tu je. To tako ide u ljubavi koja gubi. Znam da nikad nismo ni imali prave prilike, ali opet, to je nakon svega: “To”. Odluke su odluke, i ne moraju značiti rešenje. Rešenja se traže, to su procesi koji se ne menjaju u sekundi, to traje godinama, čak čitave živote. No ipak, odlučimo u sekundi i onda živimo sa tim ceo život. U nadi, da je to pravo rešenje.
Eto, posle svega još uvek možemo da se lažemo čuvenom rečenicom: “Trebalo je tako da se desi!”. Ali postoji još jedan problem, što ja ne umem da lažem, najmanje sebe. Dok njoj to ide lakše od ruke. Laž.
Sad ne mogu i ne želim više ništa da menjam i poduzimam. Iscrpela me je, uzela što se uzeti moglo. Toliko puta sam je vraćao, Dunavu bi okrenuo tok. Samo je ona nastavila istim putem. Zato krenuo sam dalje, po svom. Povukao se i nestao. Jer morao sam, da bi preživeo.
Ko to zna, možda smo se samo mimoišli i ukrstili puteve, zbog razloga koje ćemo tek shvatiti. Nadam se da jednom hoćemo. I ona i ja. Pred nama je život. Na kraju, svi smo samo ljudi, koji pokušavaju da prežive na različite načine. Dok mnogi usput lažu i izdaju prijatelje, roditelje, partnere, ipak sami sebe najviše. Neki izdaju čak sebe, poričući da to nikad ne rade.
Eto za kraj, kako će nam sad biti, tek ćemo videti. Svako za sebe…

“Sad znam, ovo je bilo još jedno teže životno iskustvo.”

9. Januar (8.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

I onda stigla je prokleta nedelja. Bila je nekako tupa. Osetio sam neki smog u grlu. I to nije bilo od zimske magle oholog grada tog jutra. Osećao sam se nekako bezdušno, bezvredno. Tome još više, pripomogao je sjaj srebrnog okova na njenom prstu. Vratila je prsten. Iz nje je izbijala neka hladnoća, iznad glave skupili su joj se oblaci, počele su padati uspomene. U njoj je pokrenuta griža savest, krenule su suze. Tek kasnije sam shvatio, da će ti prizori biti česti i jako destruktivni. Dan je prošao u tišini, u dva kratka navrata se privila meni i tiho jecala.
Na stanici, bez pravog pozdrava, rekla je: “Mislim, da neću nikad više doći.” Osetio sam urođeni bes, okrenuo se bez pogleda i nestao.
Put kući je preplakala, zavila se u šal boje njenih očiju, koji sam joj poklonio pre odlaska. Tu noć natopila ga suzama i udisala moje mirise, izgubljene u njemu. Zaljubljena devojčica, jutrom stigla je u veliki grad i udarila glavom od zid realnosti. Pre nego što je dolazila kod mene, rekla je, da se vratila kući. Ali umesto u svoju devojačku sobu, otišla je kod njega u stan. Uplakana i pohabana od sramote, od stida. Još jedna od odluka sa kojom joj je život krenuo na dole, uz njen svi ostali, pa i moj. I to neću nikad shvatiti dok sam živ, pa ni razumeti…

“…kakoooOooo…??”

Znam danima ga nije pogledala u oči, noćima nije spavala kraj njega. Razumljivo, ko bi mogao? Neko bez savesti, bez duše. Posle toga, ništa više nije bilo isto…

“Ja bih umro za to,
da te još jednom zagrlim,
da ti pomilujem kosu,
i da sve zaboravim.
I da dogodi se čudo
i sve ti oprostim,
da sve bude kao nekad,
da te još jednom zavolim…”

9. Januar (7.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Pre jutra na samom rubu svitanja, trgao sam se iz sna.  Izgledalo mi je, da smo zaspali samo na tren. “Neko” još je bio krut i ostao celu noć na straži. Privukao sam joj se s leđa, zagrlio i nežno u tišini probudio. Prstima sam počeo da je milujem po obrazu, tražio sam linije njenog lica. Poput slepca, tražio sam te reči, prosute po njoj. Levom rukom nežno sam dotako venerin breg. Taj isti jecaj i već sam osetio vrele kapi. Krenuo sam i ušao duboko. Muzika odavno je prestala da svira ali ritam smo pronalazili sami i bez nje. To nešto, ljudi imaju u sebi i kako bi se reklo: “Po plesu se ljubav u krevetu pokazuje”. Istina. Nije trajalo dugo, no meni se činilo večno. Bilo mi je prekrasno, toliko da nisam mario za ništa na ovom svetu. Želeo sam samo svršiti u nju, da se rodi to najlepše dete.

Ceo dan, pa i noć, bilo je jedno dugo vođenje ljubavi. Dok smo ležali, plesali, sa strane, pa iza, u kuhinji, dok smo se hranili i pojili, foteljama i kauču, na prolazu između vrata. Svuda. Ma nije ostao, bez tvog i mog traga vlage i slanog znoja, u celome stanu ni jedan jedini milimetar. Sve smo pokvasili, sve smo slomili.

I ono što sam upamtio, to što će me progoniti za ceo život, da saznam kako se vodi ljubav, dok sa nekim plešeš prave visine. Da sam ušao u nju i nastavio da plešem i koračam prema nebeskom svodu. I ostao tamo negde daleko. Po ko zna koji put, sa njom.

Create a website or blog at WordPress.com

Up ↑