Search

a Luta da Noite

nešto o borbi u noći

Category

Šaputanja

Nedosanjani dodir

Prišla je iza mene, i obgrlila me. Sasvim nežno pokrila je dlanovima moje lice. Poput sletanja leptira bakrenaca koji se nose tako dično i kad lete onako baršunasti, kao da su celi od kašmira. Leva joj ruka pokrila deo mog čela i levog oka. Sklopih ga, odmah za njim i drugo. Desnom rukom prekrila je deo brade i dotakla vrat. Ne znam kako je uspela zadržati taj položaj. Toplina koja se prolila po licu, poput letnjeg povetarca, napunila je jedra sumanutog jedrenjaka misli, koje su me prenule iz neslućenog sna. Nisam mogao zaspati. Te njene ruke, te grudi, kao da su me odnele na paperjastim oblacima, do nekih dalekih obala i mora. Taj topal, pomalo slani miris. Odakle je samo stizao? Sasvim polako mi je nagnula glavu, prislonila na svoje preponosne grudi. I kako mogu biti grudi, preponosne? Jednostavno, znajući da može da udoji život koji podari. Majka. Bivati nekome mati, da li postoji lepši osećaj od toga, na svetu, u celom Univerzumu… Ne znam. Osećaj koji nikad neću imati, mada svejedno poželeh sebično, da bude baš ona ta, koja će roditi kćer, za koju čuvam ime. Ustvari, dva imena.

Od sve te miline, kapci su mi se počeli puniti nekom toplinom. Sasvim neprimetna, suza iz oka pala je na njen dlan. Tako usnio, ne bi razaznao vlastite suze, da se nije sasvim malo trgla, osetivši toplinu suze na ruci. Prislonila mi je glavu, nežno, ali još jače na svoje grudi, poljubila vrat, onaj sakriveni deo iza uha. Sve to me teralo da se ježim i stresem, sve od vrha trepavica pa sve do brade, preko vrata i prsa sve do stomaka i i tu se sve skupilo u neki prijatan grč. Dah sam zadržavao, silno želeći da zaustavim nove kapi, koje su uporno nadolazile izazvane privlačnom silom jačom od Meseca i njegove plime. I taj prokleti Mesec, uzrokovao je samo još veće šanse da će mi srce pući, poput prezrele kajsije.

Moj siroti osećaj, prema osećajima svih majki ovog sveta, koji mi je strujao u pometiljavelom telu u tom momentu, ne mogu bolje da opišem, ali ne mogu ni da zaboravim. To strujanje, neizlečivu i neopisivu aritmiju srca. Ambis u kojem se sad nalazim. Nadam se samo, da mi ni majke nikad objasniti neće moći, njihove osećaje. Stropoštao bi se dotučen od stida i posramljen ostao sa svojim egoizmom, prepojenim ubogim trenutkom.

“Ne marite, molim Vas, ali meni je baš taj, bio sve. Sve što nedostaje.”

Postarao sam se, za još jedno neodgovoreno pitanje u glavi, na još jedan nedosanjani san. Priznajem, po ko zna koji put, svetu, svima, i sebi, postajem stvarno najbolji u tome. Sanjati nedosanjane sne i te dodire. I kome sad, da se pomolim, koga da molim, da ih nikad ne zaboravim. Svi su mi rekli da to uopšte ne postoji. Možda u nekoj knjizi. I rekoše mi veliki, nimalo utešno, da ako ih i opišem i stavim na list papira, nestaće. I kako, kad su dovoljno veliki razlozi za moje disanje. Kako, kad želim da sve to udelim!? Kako i gde onda da nestanu!? Kad želim da ostanu, da bivaju. Tu, baš u meni, jasni i čisti, za navek. Večni.

“Bože, u tom snu, hteo sam joj reći da se uda za mene…”

 

 

Pletenice guste (3.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Skraćena radna verzija:

  • Isti šoping centar, nešto više od dva meseca unazad,
  • Čekam majstora, da popravi i opremi, šta već opremiti ili popraviti mora na automobilu,
  • Sednem u kafić, čitam Tomaševu poeziju (obožavam je),
  • Pogled sunovrati,
  • Pesma napisana za sedamnaest sekundi,
  • Sat vremena prolazi u nervoznom prepisivanju, dok su mi se ruke tresle poput vrbaka iznad nabujale bujice, oči vrtoglavo klizile iz udubljenja i misli topile u njenoj lepoti, a srce na tren od eksplozije,
  • Ostavljam pesmu na stolu za nju,
  • Bežim…

“Đubre, kažem ja vama.”

Ne mogu bolje da opišem i razvučem opisivanje o svemu, šta se desilo u meni. Mada, i ne mora da bude svaki put neka doktorska disertacija na temu poludelih misli i osećanja. U tom posvećenom momentu bila je moja muza. Dovoljan je bio samo tren, da sročim pesmu i pobegnem, po navici (sisa). Jesam, priznajem. I, ako je to bilo mangupski, potpisujem. Neka sam, po ko zna koji put. Potpisao sam istinu, jer nisam krio svu tu njenu lepotu, pletenicu gustu, opuštenu što je vijorila preko levog ramena, i te grudi poput medalja, koje bi najverovatnije oslobodile svet od gladi. Usnice što nijednu reč izustile nisu. Nisu bile ni potrebne, kao što su ove sasvim suvišne. Oči neću ni da pominjem, oborile su me. Suludi momenat i baš takav bio je dovoljan. Eto i da više nikad ništa ne saznam o njoj, ni da je ikad više vidim, bilo je dovoljno za buđenje. Fenomenalan osećaj posle meseci neke nemogućnosti da napišem i sročim bilo šta na papir. Sitnica jedna, ali vredna života. Tren, poput pesme koju čuješ po prvi put i onda je ponavljaš i preslušavaš bezbroj puta, danima i noćima. Drži, ne pušta. Tren toliko jak da me ispuni radošću i srećom i sad da vredi više od svih praznih ljubavi iz prošlosti i usranih laži uz njih. Taj jedan mali čin, dovoljan da se ponovo osetim živ.

“Uvod je bio skraćen, a ishod je standardno pesničko pogubljenje.”

Ne znam ni kako se zoveš. Verovatno su me slagali, ili sam to samo tako jako želeo i umislio, da se zoveš Monika. I sad ustvari nema veze. Priznao sam već svetu, sad mogu da te zovem kako hoću. Nikad nećeš saznati. A sam mogu mirno da maštam, ispunjen tvojom inspiracijom i kaligrafijom mog uma, da potajno želiš me, da imam te…

“Aimer, ce n’est pas se regarder l’un l’autre, c’est regarder ensemble dans la même direction.”
– Antoine de Saint-Exupéry

Ali jebeš ga, to meni nešto ne ide od ruke. Uvek se to tako desi. I da mi ponude čistu sreću, u opipljivom obliku, ne bi znao da je uzmem. Prokockao bi je, onako, velikodušno. Kockao bih se na nečiju muku, ili oči. Prokockao bih i to sasvima malo, dajući od sebe nesebično, bilo kome. Zalud meni sve one deteline sa četiri lista.

Eto, sad već znam, nisi sama… imaš “nekog”. I ne bi ni bilo uredu da budeš “sama”, pa da nastaviš lomiti sva srca, gde god da kročiš ili se pojaviš (što verovatno i radiš svejedno celo vreme). I iskreno da ti kažem, nije ti to uredu. Reguliši nešto oko toga. Znam, serem ali spoljašnji i unutrašnji krvni sistemi mi upravo prave pobunu. Jaku! Neću se izvinjavati, ali u datom momentu moje ludosti, nisam znao da nisi sama. Desilo šta se desiti moralo. Svejedno ponavljam, neću ti se pravdati. Zašto bih, ostajem bogat inspiraciom zbog sitnice. Hvala ti za taj slatki sitniš, to mogu reći…

“Inspiracijo, eto te u još jednoj pesmi, a ti ne znaš ništa o tome… osim za jednu… znam po pogledu, isti što je oborio i Šantića.”

Eto svako svoju Marinu ima, neko je odavno rekao (- Vratiće se Rode). I ti ćeš izgleda biti moja. Vidimo se sutra, možda već noćas u snu, obećala si mi… Monique fantastique.

Zar je važno ko su ljudi
i ko sam ja
kad ljubim samo
jednu bez imena

a bilo je samo
jednom i nikada
sad daleko od tvojih
usana i pogleda…

 

 

Pletenice guste (2.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Jedno kišovito jutro u maju. Ne baš naročito, moglo bi se reći sasvim obično. Ali narogušilo se nešto nebo, još gore od mojih obrva i izgledalo je da su se oblaci jako naljutili na ovaj svet, kad su tišinu prekinuli gromkim dubokim glasom. Ta tmurnost podudarala se mojim mislima u glavi, dok sam prelazio raskršće sa ulicom Nikole Tesle. Neugodan miris asfalta i vlage u zraku naterao me da pomislim u sebi: “padalo ili ne, meni je uvek isti bedak”, onaj stari koji me prati odavnina i ta prokleta reč sa njim: ”predugo”.

Jači odjek kiše naveo me da potrčim još brže prema haustoru šoping centra. Dok su se teške kapi salivale po meni, korak se odužio zbog jednog trena kad sam te ugledao. Nailazila si u suprotnom pravcu, ošvrknula me na tren i onda podigla glavu još jednom shvativši koga vidiš. Taj pogled ozaren mladošću toliko jasan, videh svoj odraz u njima. Zurila si pomalo mrko, poput Šantićeve Emine. Hipnotisan posrnuo sam, ali nisam crko. Nadam se. Stalo je vreme, stao je dah, samo kapi su nastavile curiti niz lice i vrat i u tišini oduženosti počeo sam gubiti to malo razuma što još nosim u sebi. Još jedna stvar kojoj se samo nadam, da još postoji u meni. Otkinuo sam neki osmeh poput balavca i onako nakrivljenih usta utrčao kroz vrata. Mokar i pokisao do predela koji mi se ne spominju u ovom trenutku, nastavio sam da se smeškam kao bludnik sa blistavom pobedničkom lentom.

“Šta se ustvari desilo?”

Priznajem. Ja sam mangup. Obični. Ponekad se ponašam tako, mislim, razdragano i vedro. Naročito glasno dete sam oduvek bio ali ovakav čin, čoveka pravi stvarno bezobraznim mangupom. Najobičnijim. Stvarno. Bez opravdanja. Đubre jedno.

“Šta znači reč ošvrknula? …pa to su te moje sastavljene reči različitih jezika iz šire oblasti i moj “profesor” je objasnio ovako: “Da nije ni pogledala, mada onako brzo, kao da ne bude primećeno, a ipak da bude primećeno, a pri tom bezobrazno i izazovno.”

 

Luda noć,
ja sam momak na lošem glasu
u ovom gradu, a ko sam ti?
A ona kaže, luda noć, 
ja sam bila mamina princeza
sve do sad i šta mi bi.

Tebe traže, ponoć je već
tebe traže, šta će tata reć? 
Ne ne ne, bitanga i princeza – par
O o o, ne ide to…

Pletenice guste (1.deo)

…objavljeni delovi : IIIIII

Mada su mi moji oduvek više govorili “čudo moje”, umesto čedo moje, nije izgledalo, da će dan ispasti kao čudo …

Papir i olovka su jedan psiholog, a drugi terapeut, zalazak sunca dok šetam uz zvuke tria “Reke & Šume & Vetra”. Sumorne misli lakše rasporedim dok prolazim pored ljudi različitih generacija, samo klimajući glavom kao pozdrav. Valjda se tako umorim hodajući i razmišljajući o svemu, pa lakše zaspim onaj prvi sat noći, sve dok ne počnu izranjati demoni, pardon moje lude leptirice noći. Shvatam da misle naspavao sam se i onda…

“…odlutao sam!”

Prepoznao sam te pletenice na kilometar, čak na dva. Sedela je sama na klupi, na samom rubu šumarka. Bilo je vedro i veoma sunčano, ali odlučila je sama da potopi ovaj grad suzama. Očigledno su toliko glasno padale, da me nije primetila, sve dok nisam prišao sasvim blizu. Tresla se poput deteta kada ga izvučeš iz promrzle vode. A luda ja, kao neki buntovnik uz šeretski osmeh, pružio sam ruku i dao detelinu sa četri lista, koju sam ubrao, pre nekoliko trenutaka i tiho rekao: “Sad će biti sve uredu.” Ustuknuo sam i krenuo brzim korakom dalje sa onim istim luckastim osmehom i posle samo nekoliko mojih koraka, skoro da je viknula za mnom : “Ko si ti?” Valjda je samo to mogla da izusti, ko će ga znati… Okrenuo sam glavu prema njoj, prošao rukom predugu bradu i rekao, smejajući se: “Radim za Deda Mraza.”

“Ponekad je sreću potrebno davati, da bi čovek bio uistinu srećan”

Ispravio sam vrat, kao da sam spasio tri princeze zajedno, klimnuo viteški glavom u pozdrav, uz to namignuo kao lopov i krenuo dalje u potragu za novom vetrenjačom.

i tako,…

9. Januar (za kraj)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

“Ako se nekom prilikom nekad i sretneš sa ovim tekstom ili stranicom, želim samo još ovaj put, da ti se obratim lično…”

Od ovog slomljenog srca, koje te volelo, sad nije ostalo ništa. Napuklo i razbilo se na bezbroj komada. I znaj ne ljutim se i nemam ti ništa opraštati. Dao sam ti ga, nesebično, da učiniš sa njim što umeš i znaš. Sad znam bilo je preveliko za tebe, nisi umela. I reći ću ti hvala, jer umesto tog srca, naraslo je novo, još veće, jače i bolje. I tu sad ima mesta za nekog, što će umeti da radi sa njim.
Oprosti ti meni, što sam bio uporan, što nisam odustajao. Dobro znaš da sve sam osećao u vezi tebe i svejedno prkosio. Želeo sam samo da ti pomognem, da se izvučeš, da postaneš bolja osoba. A možda nisam ni umeo, ko to sad zna i nije više ni važno. Mada si toliko puta obrisala dupe samnom, crni đavo to ne bi zaslužio i samo neko lud bi izdržavao. A neka si, opet dozvolio sam. Na kraju bar upamtićeš nekoga što je voleo kao neka blesa, razumeo i shvatio te više od svih što si ili ćeš ikad upoznati.
I samo da znaš i posle svega još uvek ti želim svu sreću, da shvatiš to što želiš, da pronađeš to što tražiš. Uskoro, sutra, ma danas. Samo da budeš bolje. Molim te samo još, ne truj se više pogrešnim uspomenama, znaš dobro na šta mislim. Jer u nečijoj prošlosti se ne živi, nego umire.
Mada nikad nisi slušala što sam ti govorio ili molio, zalud je bilo sve. I ovaj put biće kako budeš sama htela i nastavićeš to što si uvek radila. I zato…

“…ako ti još nisam rekao: »Volim te i jebi se!«”

“Ti samo budi dovoljno daleko,
za mene postoji drugi neko,
čije će reči manje da bole,
čije će ruke lepše da vole.

Ti samo budi tamna sena,
za mene stižu lepša vremena,
ulice nove, nova lica
i jedno nebo prepuno ptica…”

9. Januar (9. deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Tih 48 sati, bilo je samo uvod u karmički udes, koji sam doživeo sa njom i trajao je skoro dve naredne godine. Po pisanju sudeći, možda još traje. U to vreme desio mi se život, to znam. Ali izgleda o tome pisaću u nekoj knjizi jednog dana. Možda.

“Eto, još na momente sve me spuca kao nogom, pa se zamislim i pitam, da li je 9. Januar uopšte prošao?”

Na kraju svašta sam joj još hteo reći, mada smo svašta već izgovorili jedno drugome: “Nedostaješ, volim te, mrzim te, želim da propadaš, da uspeš, srećno, da bog da se sutra ponovo udala i pri tome ceo život kajala, razbij se, nosi se, vrati se, ne umem bez tebe, odjebi…”. Eto, to SVE – aaaAAaaaa. Mada u sebi znam, da nije trebalo tako da se desi. Sad šta je, tu je. To tako ide u ljubavi koja gubi. Znam da nikad nismo ni imali prave prilike, ali opet, to je nakon svega: “To”. Odluke su odluke, i ne moraju značiti rešenje. Rešenja se traže, to su procesi koji se ne menjaju u sekundi, to traje godinama, čak čitave živote. No ipak, odlučimo u sekundi i onda živimo sa tim ceo život. U nadi, da je to pravo rešenje.
Eto, posle svega još uvek možemo da se lažemo čuvenom rečenicom: “Trebalo je tako da se desi!”. Ali postoji još jedan problem, što ja ne umem da lažem, najmanje sebe. Dok njoj to ide lakše od ruke. Laž.
Sad ne mogu i ne želim više ništa da menjam i poduzimam. Iscrpela me je, uzela što se uzeti moglo. Toliko puta sam je vraćao, Dunavu bi okrenuo tok. Samo je ona nastavila istim putem. Zato krenuo sam dalje, po svom. Povukao se i nestao. Jer morao sam, da bi preživeo.
Ko to zna, možda smo se samo mimoišli i ukrstili puteve, zbog razloga koje ćemo tek shvatiti. Nadam se da jednom hoćemo. I ona i ja. Pred nama je život. Na kraju, svi smo samo ljudi, koji pokušavaju da prežive na različite načine. Dok mnogi usput lažu i izdaju prijatelje, roditelje, partnere, ipak sami sebe najviše. Neki izdaju čak sebe, poričući da to nikad ne rade.
Eto za kraj, kako će nam sad biti, tek ćemo videti. Svako za sebe…

“Sad znam, ovo je bilo još jedno teže životno iskustvo.”

9. Januar (8.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

I onda stigla je prokleta nedelja. Bila je nekako tupa. Osetio sam neki smog u grlu. I to nije bilo od zimske magle oholog grada tog jutra. Osećao sam se nekako bezdušno, bezvredno. Tome još više, pripomogao je sjaj srebrnog okova na njenom prstu. Vratila je prsten. Iz nje je izbijala neka hladnoća, iznad glave skupili su joj se oblaci, počele su padati uspomene. U njoj je pokrenuta griža savest, krenule su suze. Tek kasnije sam shvatio, da će ti prizori biti česti i jako destruktivni. Dan je prošao u tišini, u dva kratka navrata se privila meni i tiho jecala.
Na stanici, bez pravog pozdrava, rekla je: “Mislim, da neću nikad više doći.” Osetio sam urođeni bes, okrenuo se bez pogleda i nestao.
Put kući je preplakala, zavila se u šal boje njenih očiju, koji sam joj poklonio pre odlaska. Tu noć natopila ga suzama i udisala moje mirise, izgubljene u njemu. Zaljubljena devojčica, jutrom stigla je u veliki grad i udarila glavom od zid realnosti. Pre nego što je dolazila kod mene, rekla je, da se vratila kući. Ali umesto u svoju devojačku sobu, otišla je kod njega u stan. Uplakana i pohabana od sramote, od stida. Još jedna od odluka sa kojom joj je život krenuo na dole, uz njen svi ostali, pa i moj. I to neću nikad shvatiti dok sam živ, pa ni razumeti…

“…kakoooOooo…??”

Znam danima ga nije pogledala u oči, noćima nije spavala kraj njega. Razumljivo, ko bi mogao? Neko bez savesti, bez duše. Posle toga, ništa više nije bilo isto…

“Ja bih umro za to,
da te još jednom zagrlim,
da ti pomilujem kosu,
i da sve zaboravim.
I da dogodi se čudo
i sve ti oprostim,
da sve bude kao nekad,
da te još jednom zavolim…”

9. Januar (7.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Pre jutra na samom rubu svitanja, trgao sam se iz sna.  Izgledalo mi je, da smo zaspali samo na tren. “Neko” još je bio krut i ostao celu noć na straži. Privukao sam joj se s leđa, zagrlio i nežno u tišini probudio. Prstima sam počeo da je milujem po obrazu, tražio sam linije njenog lica. Poput slepca, tražio sam te reči, prosute po njoj. Levom rukom nežno sam dotako venerin breg. Taj isti jecaj i već sam osetio vrele kapi. Krenuo sam i ušao duboko. Muzika odavno je prestala da svira ali ritam smo pronalazili sami i bez nje. To nešto, ljudi imaju u sebi i kako bi se reklo: “Po plesu se ljubav u krevetu pokazuje”. Istina. Nije trajalo dugo, no meni se činilo večno. Bilo mi je prekrasno, toliko da nisam mario za ništa na ovom svetu. Želeo sam samo svršiti u nju, da se rodi to najlepše dete.

Ceo dan, pa i noć, bilo je jedno dugo vođenje ljubavi. Dok smo ležali, plesali, sa strane, pa iza, u kuhinji, dok smo se hranili i pojili, foteljama i kauču, na prolazu između vrata. Svuda. Ma nije ostao, bez tvog i mog traga vlage i slanog znoja, u celome stanu ni jedan jedini milimetar. Sve smo pokvasili, sve smo slomili.

I ono što sam upamtio, to što će me progoniti za ceo život, da saznam kako se vodi ljubav, dok sa nekim plešeš prave visine. Da sam ušao u nju i nastavio da plešem i koračam prema nebeskom svodu. I ostao tamo negde daleko. Po ko zna koji put, sa njom.

9. Januar (6.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Ni u stanu nije ispuštala moje ruke. Pa ni kad je tražila peškir, da se istušira. U nijednom momentu nije se udaljavala od mene. Nakon njenog tuširanja pustio sam muziku, zatim privučeni jedno drugom, nežno smo zagrljeni plesali. I plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, još malo plesali i plesali. Jesam li već rekao, da smo plesali. Tu negde, opet sam osetio one njene uzdahe. Dugi jecaji i taj zvuk poput morske sirene, mamio me je u dubine neke lude ekstaze. Naši prsti su se počeli igrati dodirima svud po telu. Nismo se ljubili, samo usnama smo prelazili obraze jedno drugom. Šaljući dašak toplog vazduha, tek toliko da smo se ježili i mamili. Činilo mi se da to traje satima. Neka čudna vrsta izluđivanja, ali tako dobro, ne bi to opisao ni Bukowski ni Vladimir Nabukov.

“Gde sam?”

U jednom momentu se odmakla od mene. Počela je dodirivati svoje butine. Bila je mokra, mogao sam to videti i u onom mraku. Male kapi mlečne boje, kao da su sijale dok su krenule dole poput neke rečice, što izbija bregove da poplavi sve. Stiskala se i počela da dodiruje grudi. Nije mogla da veruje. Nisam ni ja. Bio sam napet kao struna. U sledećem momentu zgrabila me je za ruku i odvela u krevet. Skinula je gaćice i ne pitajte me kako sam ušao u nju. Činilo mi se, mogao sam da zaplivam celim telom u to meko belo meso. Toliko je bila mokra. Ritam tela slušao je muziku u pozadini ali uzdisaji više nisu pratili takt, ludeli smo oboje. U glavi mi se stalno vrtelo, da nešto ne radim kako treba, a ona je svršavala i svršavala. Posle prvog rekla mi je ponovo: “Volim te”, posle drugog, daću ti sve, baš sve i u “…” , i posle trećeg: “Rodiću ti dete”. Izgubio sam se.

“I dok sve ovo pišem, srce mi udara jače i jače!”

Glava mi je otišla u nepovrat. Koliko sam urlao u sebi, nisam mogao da svršim. U jednom momentu samo sam prestao, prošlo je više od tri sata, činilo mi se, pokidao sam ju. Ali nisam, taj osmeh, taj pogled koji je pružala pokazivao je nalepše ljudske muke, najlepše želje. To se ne prekida tek tako, ma nikako. Zagrlio sam ju jako, ostali smo u istom položaju spojeni telima i tiho rekao: “Volim te”.

“But I believe in love
and I know that you do too
and I believe in some kind of path
that we can walk down, me and you
so keep your candles burning
and make her journey bright and pure
that she will keep returning
always and evermore.

Into my arms, O Lord
into my arms, O Lord
into my arms, O Lord
into my arms…”

 

 

9. Januar (5.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Udaren šamarom realnosti, probudio sam se sa nekim kiselim osmehom. Pustio jedan stari narodnjak drugaru o udatim ženama i na silu se smejao, pokušavajući mu objasniti kako “kod nas” postoji pesma za svaku reč u jeziku. I to je istina, na šta god već pomislio, dobro ili loše, tužno ili srećno, ma na sve ima pesma.
Dan je bio čudan, na časovima držao sam se udaljeno i hladno. Pokušavajući da izbijem iz glave sve jedan ples od sinoć. No opet mi nije dala mira, pred kraj nije više ni htela da promeni partnera, plesala je sa mnom više od pola sata. Samo se ponavljao i jačao osećaj od sinoć. Postajalo mi je sve gore i gore. Topio sam se od vatre u sebi. A ledio od pomisli šta to uopšte radim.
U zatamnjenom prostoru, neko je upalio svetlo. Odmakli smo se jedno od drugog, još sanljivi. Zahvalili se za ples, pomalo usiljeno pozdravili na kratko, onako robotski i okrenuli svako svojoj kući.
Put nazad je bio dug. Predug. U mislima se vrtele zabranjene misli, u rukama me nije napuštao osećaj, da je još uvek držim i plešemo zajedno. Krenula je pesma i tad sam znao, da će me taj osećaj progoniti još dugo. Da već znate, predugo.

“Meni mozak brani
da se tebi predam
tvoja pojava me hrani
al’ se ipak ne dam.

I samo te gledam
osećaj je izvanredan
i toj drogi biću predan
makar ost’o čedan.

Lutko, ja sam rešen
da večno s tobom plešem …”

9. Januar (4.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Osećaj da izgledam poput pčelarskog pripravnika nije me napuštao ceo dan, sve do kasno u noć, dok nisam presekao sa jedno dve kratke. Jedva sam dočekao onu stolicu u pozadini. Nisam ni seo, već mi je prišla iza leđa i zvala za ples. Neznajući ni dan danas zašto, kulturno sam je odbio, sa izgovorom, kako smo tek stigli, pusti da se raskomotimo i obećao joj prvi ples. Krenula je druga pesma. Ponovo je bila tu. Ukočen od iznenađenja opet sam je odbio. Još uvek ne znam zašto. Sećam se, išla je pesma moje instruktorke plesa, uz koju uvek đuskam sa njom, mada nisam ništa ni odigrao. Na treću pesmu, već je bila ponovo pored mene. Pomislih, nešto ovde nije u redu, uhvatim je za ruku i krenem.

Odigrali smo dva-tri plesa, zahvalio se i odveo je na svoje mesto. Po bontonu i protokolu. Prošla je tek jedna pesma, kad ona opet tu pored mene i moli za još jedan ples. I to se ponavljalo celo veče. Nisam je nijednom zvao, samo smo se tražili očima. Povlačili smo jedno drugo za ruke i ponavljali ples za plesom. U jednoj kratkoj pauzi, mada smo dobro znali, ponovili smo ime jedno drugome, kao: “Da, da to si ti”. Predstavili se i razmenili nekoliko reči, nejasnih. I opet plesali, plesali i plesali. A u mojoj glavi ludilo, osećaj kukova koji se njišu, noga i peta koja korak pravi isti kao ja, praćenje moga dlana uzdisajima i …

“Mašite deco pameti, otišla pa-pa.”

Kako se veče završavalo, skupljao sam hrabrosti, da joj nešto kažem, da tražim broj ili još jedan zagrljaj. Navukla je onu pletenu kapu i izletela sa drugaricom. Pomislim: “Vidimo se sutra malena.” Omamljen od večeri, sa drugom sam razgovarao još dugo u noć o “zebrici”. Tako sam je nazvao, po onoj dugoj haljini na štrafte . Odlučio sam da je uhodim na fejsu, pronašao sam je lako i ostao bez reči. Status: “Udata”.

9. Januar (3.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Petak, jednog decembra. Autobahn, nekad zvan “Autoput Bratstvo i jedinstvo”, krenuli smo na neki festival. Pun auto društva, glasna muzika i gas za Beograd. Naravno, kasno smo pošli, pao je već mrak i tamo negde pre putokaza za skretanje Slavonski Brod, nebo je isparala jedna zvezda padalica. Neviđeno, svetleći rep koji je ostavila, sijao je još nekoliko trenutaka. Već dugo sam bio sam. Sam sa ovom usijanom glavom i tad sam, pomalo naivno kao dete, istim rečima poželeo “Nekog svog”. A da sam znao, da će baš ta da radi, tražio bih loto dobitak :). Mada odavno znam, iskustva se parama ne kupuju. Pa ni ovo. I ne menjam ga, ni za dva, tri tiketa.
Veče se brzo odvijalo. Tek što smo stigli, žurka je krenula. Piće za piće, malo đuske, šiz. Dve hostese zabavile su se sa mnom, jedna mi je vrtela sisama oko glave, druga mamila pare iz džepa. Napio sam se kao telac i ostao dekintiran. Ali ne marim, devojke su odradile svoj posao profesionalno, a ja se proveo baš onako ljudski. Izistinski.

“Dobro jutro mamurnoj glavi.”

Sledeći dan upao sam na pola časa plesa, naravno kasnio sam poprilično. Ličio sam na srednjoškolca buntovnika, a meni je glava mucala i telo zastajalo u vremenu. To znaju koji piju, kad se olešiš pa patiš drugi dan.
Elem, da nastavim i na kratko objasnim situaciju. Instruktori plesa pokažu deo koreografije, to malo provežbaš sam, zatim svi u sali stanemo u jedan veliki krug. Momci idu u jednu stranu, dok devojke stoje na mestu. Isprobavamo istu kombinaciju sa svakom devojkom. Lako, mada ne mora značiti, da je uvek tako “lako”. Ništa novo za mene, posetili smo brdo sličnih festivala, opustiš se i đuskaš. Pokušaš, ako ne umeš, praviš se da znaš šta radiš. Eto, i ovaj bi festival verovatno ostao pomalo nezapamćen, poput drugih. No kad sam stigao do nje, predstavili smo se jedno drugom, kulturno. Stali smo u stav za ples, a ja sam je onda privio sebi i nežno poveo u figuru. Prsti su dotakli jedan mladež, na donjem delu njenih leđa, i sa njim utisnuo sam njeno ime u mozak. Taj momenat ostao je u sećanju, baš po jednom tihom uzdahu, koji je izustila dok smo plesali. Neobjašnjiv zvuk, koji sam čuo još bezbroj puta kasnije.

9. Januar (2.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Pomislio sam, možda je gladna i više u šali izleteo sa: “Hoćeš da idemo na burek?”. Na trenutak osetih, kao da sam sam sebe pokopao tim pitanjem ali me povratila, kad je skromno rekla: “Naravno, zašto da ne.” Pomislim, moj čovek, može i brze hrane, može burek i sirnice. Nije da se hvalim, u ovom gradu nema puno toga, tek nekoliko stvari. A taj burek je jedna od njih. Vrh.
Naručio sam dva sa sirom i po jogurt, sklonili smo se u haustor jedne zgrade i počeli rukama pomalo da ćipkamo vruć burek. Samo smo se gledali, a burek topio se u ustima. Umastio sam bradu, a ona me brisala. Nežno. Smejali smo se.
Odlučili smo prošetati gradom, nismo ni govorili puno, samo smo se držali za ruke i hodali ubrzano. Imali smo vremena na pretek, ali kao da negde žurimo. Tek nešto kasnije uzeo sam joj ranac, kad je usporio njen hod. Osetio sam da je umorna od puta, od šetnje. Krenuli smo prema autu.
Danas više ne mogu da se setim nijedne rečenice, šta smo razgovarali, ali pamtim osećaj, pomalo nestašan ali sve to vreme osećao sam se siguran, kao da to radim sa njom već devethiljadapeststošesdesetdrugi put u životu. Šetnja, burek, pogledi i malo razgovora. Najnormalnije, kao da smo odavno zajedno.
Seli smo u kola. Vozio sam usporeno i sigurno, mada to uvek radim. Uhvatila me za ruku i držala ceo put. Na radiju su išle neke stare Yu rock pesme i u jednom trenutku izletela je sa: “Volim te!”. S neba pa u rebra. Da sam mogao da ne čujem, nisam. Da sam se mogao skriti, nisam. Da sam mogao da shvatim, nisam. Vidimo se tek treći put u životu. Jezik mi je otupeo, kao žalcem pčele proboden. Otok veći od kamena stvorio se u grlu. Samo sam je stisnuo za ruku jače. I pomislio: “Kako je to moguće? Odakle se znamo?”

9. Januar (1.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

“Na stanici u Puli
pod vrelim suncem leta
sam čekao autobus
i svirao gitaru.

Tad sela je kraj mene
i pitala da l’ smeta
i znam li dobar hotel
u Rovinju il’ Vrsaru
…”

Nije bila stanica u Puli i nije bilo leto. Bila je zima. Januar. Jesam svirac u životu, ali da sviram gitaru ne umem. Sanjao sam, rukama duboko skrivenim u jakni, pogledom u jednom pravcu gde autobusi stižu u koloni, poput slonova usporeno, kulturno. Sanjao sam, jer nisam verovao kad je rekla: “Dolazim!”.

“Još uvek ne verujem.”

Naravno da sam stigao ranije, za svaki slučaj, pola sata ranije. Od sna, budnog me držao onaj mraz šibajući me u lice. Jedina veza sa životom i javom, bila je misao na naš poslednji nevin dodir, zagrljenih u plesu. U glavi vrtele su se reči i pisma koja smo izmenili u međuvremenu. Ti dani pisanja, pomalo bludni, bili su nestvarni. Nisam verovao rečima što ih piše, a tako sam želeo. Vođen nekim ludilom u sebi, koje nisam osetio nikad do sad. Izbezumljen.
Stigla je i poruka: “Tu sam”, ali je nisam video. Stao sam na stepenik više i pomislio: “A ti to mene stvarno malo zaj…!”. Odjednom se pojavila, lagano. Pogled skrila ispod štrikane kape, rukom nežno pomazila i sklonila kosu sa očiju. Pogledala me preduboko i rekla: “Šaram ja to tako malo”, misleći na novu boju kose. Uhvatila me za ruku jako i povukla, rekavši samo: “Idemo”.
Taj stisak ruke osećao sam dugo. Ustvari sad mogu da priznam osećam i sad. Kako sebe poznajem i kako me stvari još uvek muče i bole, izgleda biće tu, još dugo, predugo. Nisam joj priznao, ali smrzao sam se čekajući je tog 9. Januara, na toj maloj stanici grada, kojeg smo kasnije nazvali “Ljubav”. Naslonio sam ruku na donji deo njenih leđa i nežno pogurao, da krenemo u korak zajedno. Osetio sam sasvim lagano, da je drhtala poput deteta. A to nije bilo od zime, nego dodira, od kojeg se ježi koža po jednoj strani tela.

Mrzim

Milo moje koliko te mrzim, sad te želim. Neopisivo i neobjašnjivo je to. Ali koliko želim da ti naudim, toliko želim da te ljubim. Koliko želim da te boli ovog trenutka, toliko želim da uđem u tebe. Da ne prestajem, dok ne polomim zadnju granu prevare i laži u tebi, dok ne srušim zadnju stenu tvrdoglavosti i stisnem svu krv lošu i pustim je iz tebe. Tu kap znoja tog bola te pakosti. I dok zadnji zaluđeni vrisak i uzdisaj ne pustiš iz sebe i kad pomisliš da je svemu kraj, da shvatiš, da tek sam počeo. I onda sve od početka.

“Eto, toliko te mrzim.”

Požuda za tobom

Tu između tvojih dlanova, kose, ušnih školjki, stopala, leđa, ključnih kosti, vrata, putića, butina, usana, bradavica, pružiću ti najlepše poljupce. Lagane kao dah, tek dodir samo nežno i stimulativno, bez grubosti. “Za sad”. Sa kutka mojih usana, osetićeš sve topliji zrak. I tako dok te ljubim po jednom delu, rukama se služim za najlakši dodir na drugom. Tek vrhovima prstiju, dodirujem te nežno, kako samo ja umem i znam. Sasvim lagano osetićeš i škripanje mojih noktiju na sebi. Sve više se ježiš. Na momenat pomislićeš, nalazim se svuda po tvome staloženom telu. I sudeći po tvojoj naježenoj koži, prelazeći s jedne na drugu stranu tela, nastavljam pomalo jače.

“Znaš, vodim te u Raj.”

Izluđujem te sve više i jače, zadržavam tvoje otimanje ruku i nekontrolisano micanje tela. Sve snažnije te stišćem, pokušavam da zadržim snagu u tvojim rukama, kojim pokušavaš da me obmaneš. Jedino što ne mogu da zadržim je tvoje uzdisanje i sve jače jecanje.  Gubiš kontrolu i to ti daje užasan osećaj. Pomalo te plaši. A ustvari to te još više loži. Ne možeš predvideti sledeći potez, počinješ da stenješ, od lude želje već počinješ i da me odbijaš. Ne stižu ti misli otkucaje srca i uzdahom pokušavaš da pronađeš me, želiš da znaš gde sam. Samo usnama još pokušavaš da osetiš me. Tu sam ali nema me. Ustvari svud po tebi sam. I tren pred tim da spojimo se telima da uđem u tebe. Pred najjačim vriskom po želji za mnom, izmaknuću se na 2-3 metra. I gledati te kao vuk svoju žrtvu.

“Gladan sam te i ti to dobro znaš.”

Saterana u kut, spremna da ne predaš se bez boja. Zarićeš nokte u leđa, i ugrizom u vrat, zadnji put pokušaćeš da se spasiš od svega. Znoj će postajati još više lepljiv i slan. Kapi promeniće boju u tamnu crvenu. Što manje imaš snage, više se otimaš. A sve više ti se čini, da te proždirem. Snaga sa kojom ulazim u tebe, nadire jačinom nabujale reke. Ne možeš se spasiti. Srca nam lupaju jačinom nebeskih zvona, tela se njišu ritmom jakog i sve bržeg potresa. Rukama se obimamo i sve jače stežemo. Iz svake pore naših tela izlazi slast, koju neuspešno zadržavamo sve ovo vreme. U zadnjim momentima kad svi uzdisaji izmaknu kontoli, skupiće se i zagrliti još jače. Lažan osećaj da nam pucaju kosti pod pritiskom dovešće do najvećeg ludila.

“Orgazam.”

Svršavamo zajedno. U tom trenu tela ostaće zgrčena, sve dok bez snage zagrljeni ne zaspimo. A duše u toj pozi sastavljene i zagrljene ostaće u beskonačnosti.     

Eto sad ovih 7%, a ostalo kad se vidimo,… 😉

2016-07-11_15-45-44

Create a website or blog at WordPress.com

Up ↑