Search

a Luta da Noite

nešto o borbi u noći

Category

Poezija i proza

Colors of the feelings

There is a melodramatic movie going on in our heads
wanting to end in chaos and tragedy
and sometimes I wish I know why we all do that.

I hear lions roar in my heart
death is lurking for a new victim,
I wonder if there is anything left to chew anyway.

As I walk through the valley of death
I don’t listen or look behind
this way is way too familiar and recognized.

The worst thing is,
that we look for a feeling inside our heads
the heart is just a mechanical clock
used to pump our boiling blood.

By licking the icebergs we try to stop the fire
and while koalas and kangaroos run away
we stay in the middle of devouring flames
and burn ourselves down to ashes.

In your search of the same tragedy over and over again
I can’t help you anymore.
My dear, just let me be, let me be
and I’ll let you be.

Nemira zvuk

Umori se čovek, i njegova duša
zastane telo, uspori duh.
Samo se misli ne zaustavljaju. Ne haju neumorne.
I zašto?
Zbog znanja i svih dostupnih informacija,
počeli smo da trpimo zbog vlastite inteligencije.
Mozak, naš najrazvijeniji organ
postaje naš najveći neprijatelj.
Ne slušamo ni telo, ni dušu,
mada znaju, znaju sve za čim besomučno tragamo.

Ugasnimo lažni svet, ugasimo internet!
Pa kako, kad sve je…?!?
Ne, nije do sveta, nego do nas, u nama…

Mah, nema veze.
U okretu podignem ruku da pošaljem pozdrav u Ameriku
i ostali daleki, nepoznati svet.

…i kažem sebi: “Posadiću svoju borovu šumu!”

Neminovno

Da imam nekoliko života shvatio ne bih,
kako umeš rukama poput deteta da se zaigraš
u kulama od peska koje uporno održavam od nevremena.
Od svega i svih, još i sama utabaš sve nogama
ne shvativši da ne poteče vino nego krv.
Okrenuće se ukrug zemaljska kugla, bojala se ti ili ne.

Pozli čoveku od neprekidnog strpljenja.
Shvati već jednom život je to, ništa strašno.
Ljubav, strah, insomnija i gnev,
neminovno, mada nije sve isto.
Smrt je u svakom slučaju milostiva,
zamislite večiti život, ko to još želi.

Eksplozija praznine

Postepeno se smanjuje moj jaz
gubim ga u svim blizinama
nestaje sa svakim novim izdahom.
Dečaku su ruke ostarile, na prepad.

Digresija nepostojanja i propalih želja
sa njom još jedna moja pijana noć
omađijana mirisima izgubljenog.
I to prokletsvo neobzirnih, koje ne mogu više trpiti.

Na koji to put šaljemo svu tu nerođenu decu
njihove osmehe zamenili su krici i jecaji.
Noći su bestidno tamnije i od mraka.
U jutra mi se dani rađaju mrtvi.

Šta još vredi govoriti pravilno,
a ne znajući, da ni sami sebe više ne čujemo.
I kako bi samo voleo imati taj zanos
koji pronalazim u tvojim očima.

Godine, šta li su, jebem ga više…

Deci

Gladno srce puca brže od prepunog.
Čak sam začuo krcanje njegove ljuske poput oraja
i odjek gromkog urlika uz njegov poslednji prasak.
Magnovenje!

Sledio je zveket rebara.
sličan slabo zatvorenim prozorima duše na udarima bure,
dečiji zbor i njihovo vrištanje,
uz suze.

Naposletku, u tišini dugo se
obrušavala vulkanska prašina tuge.
Stiglo je doba nemog
pomalo čudnog mira.

Nemoj spakovati sve u kofere koje poneseš,
tiho ti kažem sine.
Ne zaboravi,
sve ćeš to na kraju nositi sam.

Dozlaboga svojski

Neprimetno izašao je slon iz cirkusa
dosta mu je bilo klaunova i žena na trepezu
tugaljivih pogleda ofucanih tigrova i lavova.
Otišao je rundavi medo u neke toplije krajeve
gde mu nije potrebno zimsko spavanje.
Zbacio je samar i pregrizao uzde
taj nepotkovani dorat, jer dosta je bilo!
Dosta je bilo,
bezbroj puta namagarčenog samarićanina.
Dosta je bilo!
Neka ide sve u nepovrat,
a ja odo da živim.

“...sledi ona scena, gde se podiže srednjak sa osmehom i ćao svima!”

Prazni otkucaji

I ovu noć dolaziš mi u snu,
pogledom uplašene srne pitaš me: “A šta ćemo mi?”
Slegnem ramenima i ne progovaram ništa.
Ne mogu,
pritisla me težina života,
umesto krila skupila se na leđima tuga
prazan pogled bezbojnih očiju
navodi telo da ostaje bez daha.
Samo još srce pomalo prigovara…

…tam, tam,…

…tam, tam,…

Pauze su između preduge
kažu naučnici prebrzo stari.
Izgleda jednog ću jutra produžiti taj sanak, u nepovrat.
Nadam se samo, uz tvoje bademaste oči, bar ponekad.
Dani su ionako prazni, vreme nekako stoji, ne prolazi
i osećam već nadleću me strvinari
čekaju bez tebe ovo bezvredno telo.
I neka, pomislim,
znam dobar sam život živeo.
samo žalim što mi srce nisu pojeli lavovi
nego hijene.

Nestala je Glorija

Mada junak nisam, trezan sam te prosio,
sad pijan samo ćutim.
A ti ni trezna ni pijana, nikad više nećes reći,
da si zaljubljena.
Može li ovaj papir podneti sve želje u ovom trenutku na samrti?
Ne može!
Ne može da shvati, da oduvek je samo falio neko što ume i razume…
Sledi ono teatralno: “Jebi ga!”
I uz novi promašeni put još jedna propala noć bez sna
i već novi dan se rađa.
Sa njim ostaje mala četkica za zube, čežnja i uspomena.
I utjeha, da dobrih ljudi još uvek negde ima.

Da ne psujem više ali za promenu trijumfalni poraz, što ipak nešto vredi...

Nordkapp

Bezoblično srce boje pepela
sišlo je do utrobe.
Ništa me ne boli
samo način.
Pomirilo se nebo i zemlja
njenim odlaskom,
smirili se vetrovi, kiše
i sva ljubav što se prolila
žedno tlo upilo je
sve do poslednje kapi.

Pogledaj ove okove draga,
pročitaj i oseti,
jer pesnik nikad nije ubica
ali ovaj put,
ova će me lagano dokrajčiti.
I dok se čeličim
raskrvavljenog srca,
ostaje mi ovaj život.
Taj, ne može mi ništa slomiti.
To, uradiću sam.

Create a website or blog at WordPress.com

Up ↑