a Luta da Noite

Plaše me vlastite reči ispisane
i njihova proročanska moć.
Jače su od autosugestije
i obistine se za čas,
ne znam kako, ne znam kad.
I mada muk izaziva prazninu
pišem u najvećoj tišini.
Priželjkujem, i postaje me strah!
Želje?
Puste su nam želje,
kad nisu krajnje, kad nisu celokupne.
A život je kontrast svega što postoji…

I felt so sentenced by your words,
I felt so judged and sent away,
Before I go I’ve got to know
Was that what you mean to say?

Before I rise to my defense,
Before I speak in hurt or fear,
Before I build that wall of words,
Tell me, did I really hear?

Words are windows, or they’re walls.
They sentence us, or set us free.
When I speak and when I hear,
Let the love light shine through me.
There are things I needed to say,
Things that meant so much to me,
If my words don’t make me clear,
Would you help me to be free?
If I seemed to put you down,
If you felt I didn’t care,
Try to listen through my words
To the feelings that we shared.

(Ruth Bebermeyer)

Praznine se ne ispunjavaju novim prazninama,
pustoš ostaće ista, mada isprana jakim kišama.
Suncem obasjana jutra,
ponovo prelaze u noć.

Ne može se uveriti uveren.

I gde su ti ljudi što ponešto isprave!?
Upoznajem samo one što stvari kvare.
Koliko puta moram ponoviti,
da ne tražim dalje od sebe.

Okrvavljenom rukom sakupljam komade zida,
srastanje ruke neminovno je.
Ovog srca možda i nije.
Kako pokupiti kajganu od srca!?

Koliko puta čovek umire i oživi, veruje pa prestane!?

Govoriš da sve dobro znam,
odgovaram da sve dobro znaš,
Ne verujem tebi, ne verujem sebi.
Odlaziš, dok po ko zna koji put ostavljam.

Dane preživim tipičnim šovinističnim zadovoljštinama,
a noći ne prespavaju ni najhrabriji, kamoli ja,
svojom apatijom prepletenoj strukom cinizma.

Da pijem prepio bi, uz ovu pesmu,
dok te gulim sa srca poput kore od narandže.
Prestar sam za to skitanje,
a čekanjem postajem ustajao i morbidan.

Pretnja nekih boljih dana više ne postoji.
U tišini se glasno rugaju misli
i samo naziru bespredmetno irelevantni razlozi za pokolj među zvezdama.
Mislim, da njima svejedno je za naše intimne ratove.

Kupljena breskva je bez mirisa i ima ukus izbeljivača.
Divljih voćki više nema, kao ni divljeg srca.
Sve smo udomili.
Jednoglasno nam kucaju u koraku ruskog marša i bez ukusa blede.

Kažu, ko posadi drvo sadi nadu.
Od dva bora posađena jedan mi je uvenuo
ne znam čija je nada svela.
U čijim če grudima još išta ikad nići, bez semena.

Tešim se, mog će se srca taći ruka hirurga,
da promeni deo što zastaje, da lupa poput vekera
uz garanciju za njihov rad još sledećih osamstotina godina,
bez navijanja.

Blago meni, nedostupni smo jedni drugima i bez maski.
Mogli smo mnogo toga, samo preko samih sebe ne,
DO ĐAVOLA SVE, po ko zna koji put!

Ćutim, dobro je i sve uredu je…

There is a melodramatic movie going on in our heads
wanting to end in chaos and tragedy
and sometimes I wish I know why we all do that.

I hear lions roar in my heart
death is lurking for a new victim,
I wonder if there is anything left to chew anyway.

As I walk through the valley of death
I don’t listen or look behind
this way is way too familiar and recognized.

The worst thing is,
that we look for a feeling inside our heads
the heart is just a mechanical clock
used to pump our boiling blood.

By licking the icebergs we try to stop the fire
and while koalas and kangaroos run away
we stay in the middle of devouring flames
and burn ourselves down to ashes.

In your search of the same tragedy over and over again
I can’t help you anymore.
My dear, just let me be, let me be
and I’ll let you be.

Umori se čovek, i njegova duša
zastane telo, uspori duh.
Samo se misli ne zaustavljaju. Ne haju neumorne.
I zašto?
Zbog znanja i svih dostupnih informacija,
počeli smo da trpimo zbog vlastite inteligencije.
Mozak, naš najrazvijeniji organ
postaje naš najveći neprijatelj.
Ne slušamo ni telo, ni dušu,
mada znaju, znaju sve za čim besomučno tragamo.

Ugasnimo lažni svet, ugasimo internet!
Pa kako, kad sve je…?!?
Ne, nije do sveta, nego do nas, u nama…

Mah, nema veze.
U okretu podignem ruku da pošaljem pozdrav u Ameriku
i ostali daleki, nepoznati svet.

…i kažem sebi: “Posadiću svoju borovu šumu!”

Da imam nekoliko života shvatio ne bih,
kako umeš rukama poput deteta da se zaigraš
u kulama od peska koje uporno održavam od nevremena.
Od svega i svih, još i sama utabaš sve nogama
ne shvativši da ne poteče vino nego krv.
Okrenuće se ukrug zemaljska kugla, bojala se ti ili ne.

Pozli čoveku od neprekidnog strpljenja.
Shvati već jednom život je to, ništa strašno.
Ljubav, strah, insomnija i gnev,
neminovno, mada nije sve isto.
Smrt je u svakom slučaju milostiva,
zamislite večiti život, ko to još želi.

Postepeno se smanjuje moj jaz
gubim ga u svim blizinama
nestaje sa svakim novim izdahom.
Dečaku su ruke ostarile, na prepad.

Digresija nepostojanja i propalih želja
sa njom još jedna moja pijana noć
omađijana mirisima izgubljenog.
I to prokletsvo neobzirnih, koje ne mogu više trpiti.

Na koji to put šaljemo svu tu nerođenu decu
njihove osmehe zamenili su krici i jecaji.
Noći su bestidno tamnije i od mraka.
U jutra mi se dani rađaju mrtvi.

Šta još vredi govoriti pravilno,
a ne znajući, da ni sami sebe više ne čujemo.
I kako bi samo voleo imati taj zanos
koji pronalazim u tvojim očima.

Godine, šta li su, jebem ga više…

Gladno srce puca brže od prepunog.
Čak sam začuo krcanje njegove ljuske poput oraja
i odjek gromkog urlika uz njegov poslednji prasak.
Magnovenje!

Sledio je zveket rebara.
sličan slabo zatvorenim prozorima duše na udarima bure,
dečiji zbor i njihovo vrištanje,
uz suze.

Naposletku, u tišini dugo se
obrušavala vulkanska prašina tuge.
Stiglo je doba nemog
pomalo čudnog mira.

Nemoj spakovati sve u kofere koje poneseš,
tiho ti kažem sine.
Ne zaboravi,
sve ćeš to na kraju nositi sam.

Neprimetno izašao je slon iz cirkusa
dosta mu je bilo klaunova i žena na trepezu
tugaljivih pogleda ofucanih tigrova i lavova.
Otišao je rundavi medo u neke toplije krajeve
gde mu nije potrebno zimsko spavanje.
Zbacio je samar i pregrizao uzde
taj nepotkovani dorat, jer dosta je bilo!
Dosta je bilo,
bezbroj puta namagarčenog samarićanina.
Dosta je bilo!
Neka ide sve u nepovrat,
a ja odo da živim.

“...sledi ona scena, gde se podiže srednjak sa osmehom i ćao svima!”

I ovu noć dolaziš mi u snu,
pogledom uplašene srne pitaš me: “A šta ćemo mi?”
Slegnem ramenima i ne progovaram ništa.
Ne mogu,
pritisla me težina života,
umesto krila skupila se na leđima tuga
prazan pogled bezbojnih očiju
navodi telo da ostaje bez daha.
Samo još srce pomalo prigovara…

…

…tam, tam,…

…

…tam, tam,…

…

Pauze su između preduge
kažu naučnici prebrzo stari.
Izgleda jednog ću jutra produžiti taj sanak, u nepovrat.
Nadam se samo, uz tvoje bademaste oči, bar ponekad.
Dani su ionako prazni, vreme nekako stoji, ne prolazi
i osećam već nadleću me strvinari
čekaju bez tebe ovo bezvredno telo.
I neka, pomislim,
znam dobar sam život živeo.
Samo žalim što mi srce nisu pojeli lavovi
nego hijene.

Mada junak nisam, trezan sam te prosio,
sad pijan samo ćutim.
A ti ni trezna ni pijana, nikad više nećes reći,
da si zaljubljena.
Može li ovaj papir podneti sve želje u ovom trenutku na samrti?
Ne može!
Ne može da shvati, da oduvek je samo falio neko što ume i razume…
Sledi ono teatralno: “Jebi ga!”
I uz novi promašeni put još jedna propala noć bez sna
i već novi dan se rađa.
Sa njim ostaje mala četkica za zube, čežnja i uspomena.
I utjeha, da dobrih ljudi još uvek negde ima.

Da ne psujem više ali za promenu trijumfalni poraz, što ipak nešto vredi...

Bezoblično srce boje pepela
sišlo je do utrobe.
Ništa me ne boli
samo način.
Pomirilo se nebo i zemlja
njenim odlaskom,
smirili se vetrovi, kiše
i sva ljubav što se prolila
žedno tlo upilo je
sve do poslednje kapi.

Pogledaj ove okove draga,
pročitaj i oseti,
jer pesnik nikad nije ubica
ali ovaj put,
ova će me lagano dokrajčiti.
I dok se čeličim
raskrvavljenog srca,
ostaje mi ovaj život.
Taj, ne može mi ništa slomiti.
To, uradiću sam.

Ne ide ništa na silu,
ni ova prisiljena tišina,
vrišti mi se
po ko zna koji put
a ne želim ni da se čujem više.
Šta reći?

Ne podnosim kopije,
lepe se i iskradaju poput lutalica
kivni su na sve koji čutimo
žrtvovani smo sistematski
i pre nego bilo gde da krenemo.
Gde je ta borova šuma?

Siguran sam!
Zbog nje sve počinje i sve nestaje.
Zbog nje postaće ovaj svet
prepun ljubavi i mira
zbog nje ako treba, krenuće novi ratovi…
I raspariće se
za života zaljubljeni beli labudovi.
Zbog nje…

Ni Kapor nije imao odgovor
zašto je u književnosti, uvek prisutno,
baš stablo “oraha”,
iseckano čakijom
imenima i srcima.
Zašto se ne spominje neko drugo drveće?

Nemam ni sam odgovor zašto
upisujem noktima baš tvoje ime
na koru srca otupelog od straha i umora
izmučenog glasovima sumnje i laži…
I šta me to štipa
za okorelog junaka u grudima
koji nehajno još jače bije
svaki put kad pomislim
na ruke tvoje i dodir blag.
Zašto zadržavam dah
pri svakoj pomisli,
kad se mozak sam ugasi
i štedi ovo malo energije
i leta, koji mi još preostaje…
I zašto mi se umire, tako cinično,
kad uz mene nisi?
Govorim sebi diši,
budalo,
diši…
Ne pomaže!

When you look at the white foggy sky while it is snowing,
snowflakes far above look like they are in darker, almost gray color.
Trillions of them falling and the highest one that the eye can see
seems like they are just floating above at one place.
These are myriad of lost souls coming back down to earth
and every single one with its crystal shape,
just makes you think and wonder we all look-alike
but we are all different inside,
white and grey
even black…

Finnish as many schools as you can
and get the highest degree
you’ll need a good job to pay your bills, taxes, and fee.
Get yourself a proper partner, have kids. Plenty!
World’s array needs new obedience.
Never, I say never give yourself a fucking chance to enjoy your life.

Wake up early every day and serve the greed,
listen to the news and media, forget about the music,
care about the march that’s directing your life,
forget about the dreams, they don’t fulfill You
or either fill your bank accounts.
Oh my, Shuuush! That’s a wrong thing to say.

Hate the neighbors, hate the different,
at the end hate yourself too,
you are not here for the reason,
you are here for the cause.
Social media shows it to you every minute
and reflects trough-like spam. Excrement!

Repeat this every day, eat your shitty food,
spend your time and money to get yourself
everything you see in the commercials.
You need it all. Don’t You?
Have cancer and die. In pain!
Just leave all the hopes for the better afterlife.

Ovih dana, uskoro,
upaliću svetlo i ostaviti ga da gori
po celi dan i noć da neprekidno svetli,
ipak mi slabi vidi i pomalo već, plaši me mrak.

Ovih dana, uskoro,
potući ću se s prvim prolaznikom,
nadam se samo nekom nejakom klincu,
ipak su mi ruke nemoćne i teške.

Ovih dana, uskoro,
objaviću rat sa komšijama.
Da, tu blizu negde, da se ne putuje daleko.
Ipak su mi noge već pomalo otekle i svrbe me vene.

Ovih dana, uskoro,
priznaću svetu i sebi, i reći ću ti
da sve manje mogu živeti
bez tvog pogleda i očiju tih, magičnih…

Ovih dana, uskoro…

Želim otići iz ovog beznačajnog predgrađa.
Ničeg ovde bitnog više nema.
Ništa više čak ni ne podseća.
Iskopaću sve zatrpane trupce,
ove mrtve ljubavi,
sa njom bol i sve njene aveti.
Spaliću ih sve, u visokoj peći,
tu pored zgrade
neka se u taman dim pretvori,
neka je veterovi s jeseni odnesu u zaborav,
neka s njim nestanu i ove ptice.
Preglasne.

Ne volim ovo predgrađe.
Nigde smokve i njenih lepljivih plodova,
dva puta u godini,
da podsete na neko vreme lepše.
U polupraznom parku, smoren,
govorim musavoj deci
da slušaju roditelje,
i da krenu svojim kućama.
Ovde se više nema šta videti.
Oseća se samo sramota,
poput smoga, koju nosim u sebi,
kao beskućnik na uglu Tolstojeve,
tu mi je obešena duša u trnju,
koju sam svukao poput zmije,
i liči na poderanu kožu sa divljači
na bodljikavoj žici,
sa kojom smo se ogradili od pogubljenja
zbog svih nestalih zabranjenih snova.
I da li se to stvarno dešava?

Poželim, kao dim cigarete,
na kratko odignuti se u vis
i bezbojno nestati.
Svirepo!
Poput kučke,
koju ipak ne želiš platiti,
čak ni ne pogledati, a kamoli zapamtiti.
Hoću!
Bez pomisli ću se samo okrenuti.
Bludno.
…i zaboraviti sve!
Da sam nekad davno ovde,
nekom, bio neko
i sve!

I’ve died inside too many times,
parts of me perish and disappear.
Unknowingly.
These deaths are caused
by hope I’ve made for myself;
“the Killer dreams!”
But guess I’ll never learn
I should disengage my dark thoughts
and just smile for what I have,
beautiful memory and unbroken fact
we spent short, but loveliest time in the city of Love.

But now I’m swearing like drunken sailor
and singing loudly a song for my lost
love for a mighty Sea;
yet with an empty bottle of cheap rum in my tired hand,
cursing my sunk vessel with a torn sail
and mad at myself for being destined
to stay in this doomed harbor
with аll the prostitute thoughts
placed in deep dark corners of my crazy head.

“No cause is lost,
if there is but one fool left
to fight for it!”
Raise your glass my sailing comrade
let us make a toast
to all lost and hidden treasures of the sea!
Yarrrrrrr! You Fool!
You got lost as a treasure itself!
Irreversibly!

I

Jutro je otpočela toplo, sa malo kiše
prepuno nijansi raznih boja,
za mene, s jednim tonom sive
poput one tmurne magle svake zime.

Miriše trulo voće tek popadalo na tlo,
kažu stiže jesen, s njom sunce brže zalazi,
samo meni vreme sporo ide.
Ne ide mi, ne ide…

Pas koji gleda, kroz mene vidi,
zastao je na trenutak
zbog mirisa tuge polivene po meni.
Tu i dalje sedim, nekako još više sam.

Gledam kako se praznina prazni,
samoća osamljuje, nedostajanje povećava,
mada, ne razumem kako može biti neko
još više od samoće sam.

Nestaje još jedno letnje doba
života moga.
Osećaj taj me ledi, kao da je nešto
umrlo u meni.

II

I posle zime umesto proleća
jesen ponovo stiže u moj zagrljaj.
Na vrata kuca verna druga,
drugim imenom, zove se samoća.

Ugasila je svetlost i ovog dana
uz sve neispunjene želje
zaspala je i zadnja nada.
Laku noć! Rekoh jutru. Glasno.

I reci mi stara drugo:
“Dok se svet u suncu polako budi,
dok se sve sastavlja u ljubav i ljubi,
šta to još ponovo u meni, umreti ima?

Tišina se nastavlja, odgovora nema
šum i brujanje u glavi sve je manje podnošljivo
odelo na meni, u kome se ne osećam komotan.
Ustvari to koža postaje tesna, rašiva se ožiljcima.

Tresu mi se ruke, dok izvlačim pertle,
zadnji put da pomognem sebi
i ovom bolesnom telu oduzmem gravitaciju
jedino što još ono ima. Smrt!

“Samoćo, shvati već jednom, da više ne primam goste!”

I.

I am getting old and can not remember the details,
but can still feel the essence.
Yes, I am a bad, very bad dog,
took it selfishly with me, last time we touched.

When I said that I do not need it, I have lied!
What I really meant was: “I need some time.”
But now, we can not talk about anything
because the time measures with miles.

Although, the messy truth is even worse
if I ever see you again I do not know what to say.
Blinded, with lips sealed because of people’s deceiving distractions.
Hopefully, touch will not disappoint all my cliches.

Thoughts entwine with a glittering silver net
and tangle with golden transparent sunlight.
Paths carved within are lost a long time ago
turning me back at the beginning of another end.

Yet another reckless thought and I will collapse,
like a broken old pillar with Jason’s statue on top
and stay there forever wrecked,
belonging nowhere like Uluru itself.

Disgusting to the ones that do not see nor understand
the pile of used rock and stone,
It is just a graveyard of weakening thoughts for them
but it can show and reveal so much more. Intensively!

Hardened man dies as same as weak one.
Maybe just the struggle is much longer and the pain is bigger.
The unpronounceable word for distinguished ones,
although just another dead body that hanged itself.

Putrefied, still rich like a child with all the world’s imagination
I can not predict anything.
Maybe sometimes the weather
because of the killing pain in my back and knee.

Presence at present will talk for itself,
the longtime blinded will see again
and deaf will hear and speak once more.
Morbidly!

A mother relentlessly tries to explain incomprehensible things.
Her child cries and laughs at the same time,
wants to run away, however, stays on the spot.
Touching every single thing yet later puts everything in its mouth.

Maybe I should shut mine now!
Since I do not speak the beautiful language of yours
and let myself get lost in those dreamy lakes,
looking at me exquisitely and confusingly.

Or, maybe I should step off before pain makes
another squat and sadistically jumps all over me,
because I can not speak out loud enough
since we are so distanced apart.

I am getting anxious more and more,
looking for excuses and stupid reasons
for countless questions in my disillusioned head
without proper answers for my lost heart.

Closer to the end yet how big should the next step be,
to conquer this destined distance
between “what if…” or “…finally”?
Just one “Fear” away.

II.

Sea with distanced shore and endless grains of sand
that flee through my fingers and disappear
like running thoughts and escaping dreams.
Sun gazes and reflects rais widely scattering them around.

I could abuse some loving words and try to seduce you with something that I am not at all.
Anyway, the way I am… it is called: “Honest!”
Resembling a long time fallen, naive martyr,
and yet probably doing wrong nowadays.

Wrong because all written should be about you
but I do not know you, maybe a few shattered scraps and glitches,
discern bolides on molded evening skies.
Oh, but there are so many answers. About me. Petrifying!

And probably I will make you just run out of my life,
like every human being curious enough
to touch killing glossy fire within these sentences
that spread like the incurable disease.

Infected with all my confused arguments and stressed thoughts
wandering through the thick forest of feelings and darkened clouds of irrational and absurd,
dispersed all over my weakened body and torn soul.
Lost in translation.

Actually, there is a road up to the sky, I know.
It stretches with kindness in miles
but must I need to grow new seed and start to enjoy that kind of life?
Maybe?

I should be more positive, people say,
but within these boundaries of the world, we live in!?
I do not know,… Smile at me now, my Dear,
show the new kind of unknown to me.

…in these melded moments we are left with.

U tišini čuo sam mladost kako mi odzvanja
i tiho, tiho prolazi.
Podigao sam ruku u pozdrav
iskustvu i starini.
Idemo na jug, tiho mi kaže.
A gde ćemo još južnije?
Nema dalje. Ne vuci me za rukav.
Meni se više ne putuje nigde bez nje.

Zastao sam i seo na jedan prag,
što ga sad još domom zovem,
nastavio čekati u nadi,
da se više nećemo mimoilaziti.
Naizad, više mogućnosti ako stanem na uglu
nego da hodam u krug.
Slab sam sa geometrijom od malena,
a, izgleda i sudba moja i sudba njena.

Čaše polupane, boce prazne
boja stakla sad je jasna.
Zakasnio je celi svet,
ispijeno je zadnje otrovno piće,
odigrana i završena poslednja partija.
Očima svjedno je, ne mari ni glava više
što su nam srca ostala prazna i sama.
Ponovo izrezbarena duša,
a novi plugovi čekaju
te neumorne mašine,
prepune krvi umesto benzina,
to bledo, bezbojno preznojeno lice,
obavijeno dimom cigarete,
zinula usta, predugi očnjaci
vrat pomalo nakrivljen…
Šešir.

Zašto pognute glave,
tako bos i sam
korak svoj ne pratim?
Zašto više oko sebe ne gledam
i ništa ne slušam?
Oči su pune prevare,
usta i uši prepune laži.
Kako onda da mi srce ne mrzne?
A trebalo bi da proključa,
od ljubavi!

Lažem kao i obično,
proklet li sam,
sastavljam te od delova,
od nekih žena,
poluboginja…
Sve pogrešne
ili grešne
od tuđeg nemira
nekih palih anđela,
stvaram te zanesenu,
sebi,
po svojoj meri
sa imenom naših kćeri
skrojenu po mojoj
pretesni koži
od prsta do prsta,
potaman da staneš mi cela
u zagrljaj…
Smeđa, crna, crvena,
sve što može u jednu
boje kose da stane.
Znam da postojiš negde
dobra,
najbolja
od svih što sam ikad upoznao,
ljubio…
Sanjam te, pa šta
i ne mogu mi ništa zbog toga,
mislim,
ne možeš mi ništa
zbog toga.
Pobogu!
Samo da uzimaš dane,
oduzimaš godine,
sve dok nemam te…
Ah te Jelene, ah te
Marine i Monike…
Ništa mi ne možete,
samo ovaj život i
jedno pitanje,
koliko dugo rastu za
mene,
te pletenice guste?
I ništa više…
Ništa.

Ne brigam više!
Pa, bio kriv celom svetu za sve.
Poput Adama, zbog jabuke i Eve,
ili Menelaja i Parisa
zbog prelepe Helene.

I vodili se opet ludi ratovi,
gradili novi drveni konji…
Ne marim!
Sasvim nebitno, i sasvim nevažno!
Ionako ne umemo bez ubijanja
i krvoprolića.
Oh, ti prokleti ljudi!

Stojim tu praznih džepova,
čini mi se, osiromašenih osećanja,
a srce mi prepuno baruta
spremno da eksplodira.
Želim te!
Želim te u ovaj tren što prolazi!
Tu! Odmah! Sad!
Na stolu, na podu
nebeskom svodu…
Nije bitno gde…
Nemamo vremena!

Srušiću stari svet,
i na samom kraju svemira,
izgraditi novi…
Samo za nas.
Skloniću nas od pogleda glupih,
ljudi ljubomornih, ljudi tupih.
Promeniću sve mirise
u miris kože tvoje,
obojiću sve u boje kose tvoje…
Samo za tebe,
izgradiću novi “Tadž Mahal”.
Negde na kraju svemira.

Ne razmumem te više,
tiho govoriš,
izgubila sam te…
Namerno, odgovaram.
Ne nisam znala, stvarno,
sad razumem…
Na temu prekasno
napisano je previše pesama
i ova nije samo još jedna od njih.
Možda,
više nije važno,
možda,
nikad nije bilo, važno.
Bol se pritajio,
tuga je otišla u drugu sobu,
ugasila je svetlo i
gleda vesti iz sveta.

Somebody lied to me about your name
and I was never brave enough to ask you
simple question as it is.
But since bastard, as I am
it takes so little ease from me now
and I can make up my own name.
Why so many hopes mixed with lies?
Who knows,…
See You tomorrow Monique fantastique,
You’ve promised.

Jednom kad prođu svi nemiri
prestaće i moje pisanje,
možda samo poneka reč
o vetru, o šumi,
moru i nebu sa zvezdama,
samo prirodi…
Al’ ne i ljudima i zlu u njima!

Kaže Helmut se zove
i stvarno mi na švabu liči
ali pokunjen nekako mi jadan izgleda
gledam ga i ne mogu da se odlučim:
“Da li ste imali takve face,
dok ste po svetu i mom Balkanu jurišali?
I da li da vam zameram
dok ste mi selo palili?”
Sad više ne mogu,
niste iz moje generacije,
tad bili ste vojnici
i slušali naređenja slično zaluđenih
i zato jer dobro znam
gori su bili ovi naši izdajnici.
Još uvek se zna ko je bio taj komšija
što je ubio moga deda brata
našli su ga od kuće svega 50 metara
preklanog vrata!
I ponovo nam sad te “dobre” komšije
izranjaju kao beli smrdljivi nacistički crvi
napadaju otadžbinu naših palih očeva i dedova,
krvi vam se napijem i da vam svima mamu
ponovo opsujem!

…a opsovaću!!!

Nerovozan sam kraj tvoje lepote.
Ne razumem, zašto?
Prebrzo gubim bitku sa starenjem
a napetost tvoje kože
samo ubrzava sve
i to kako si počešljala kosu danas
samo još više izluđuje.
Nabujale ti grudi, željne da dojile bi.
Dete.
Postoji li ime u tvojim mislima?
Kako će se ono zvati?
To bi moglo spasiti ovaj ludi svet,
ali mene sigurno ne.
I dok sanjaš neki bolji grad,
okrenuću se i nestati
bez pozdrava, bez dodira.
Ali… Da li sam dovoljno lud
da ostavim ti pesmu pred vratima?
Mada sigurno znam,
trag na duši ostaće dok govorim sebi…

“…ovo je tako crazy”

Nisi mi narušila mir
srušili su to drugi.
Odavno!
Cenim te što si iskrena, biću i ja,
bez uvrede, ne osećam te u tome
što govoriš mi tiho i uplašeno
zato ne plovim u te reke
jer odneće i to što postoji
između nas.

Odavno znam i shvatam
ako sam sa nekim bez osećanja
mogu samo povrediti
a to iskreno ne želim,
možda sam to samo ja
dok mnogi rade svašta
neznajući šta bi sami od sebe.
Zato sam usamljen i sam,
zbog istine, koju inače ljudi slabo podnose.

Crne su oči sijale najjače do sad
otopile led svih prošlih nedaća,
ruke su nežne,
grle,
i mazno skidaju sve moje stare brige,
grudi joj čvrste stoje kao medalje
nude se same bez sramote,
uzdah je nežan meni za sad nepoznat
i osećam mogao bih je više
od svih do sad voleti
još samo da osetim je iskrenu
bez lažnih obećanja
neću prestati,
neću je pustiti…

Sanjao sam te noćas,
po prvi put tako živo
kao da dišeš pored mene,
igrala si se sa nečijim detetom
a meni srce da iskoči,
vidim majku svoje deci u tebi.
Izvini luče
znam već škandalozno je
što ponovo kasnim na ples,
ali ta jebena kontrola
na granici pre aviona.
A ti i ništa ne slutiš
moja živa rano, moja tiha patnjo
…izvini!

Vidim smrt, prerezani vrat,
krv je prsnula visoko u zrak
jezik postao je težak, viri iz gubice
oči su zagledane daleko
i više ništa ne vide
telo se ne pomera,
nije znalo šta ga jutros čeka
počele su se skupljati mušice.
Zašto moje postaje tako teško?
Više od ničega se ne branim
tako nepokretan, izdan od sveta
odnešen preko svih snova
ostaje mi tamna java nepovratna,
gubim se u toku otpada i ovog dana.
Šta li donosi noć?
Usta šute kao zalivena,
srce mi preskače
ali um ne prestaje,
to misli vrište
to još ruka piše.

Na avionu imaju duty free shop
prime keš ili kreditne kartice
mogu da kupim blender, ženski sat
ili sluške za tri stoje.
Pa mi pred oči sine jedno kinder jaje,
to je sve što smo čekali na vratima u ranim ‘80-tim
dok se otac ne vrati kući iz “Minkena” i free zone.
Eh, mladosti
nije mi dovoljno, pa mi sad budali
u mislima prolazi dok kroz prozor gledam
šta će da se desi dok letim iznad oblaka
i stojim na rubu krila
da li će ostati isti trag
i da li se oblak topi kao sneg
ako se sad popišam po njima?
Eh, mladosti
ponovo mi pred oči nosiš radosti i uspomene
neke ludosti spokojne…
Šta je učinilo to dete od mene?
I kakvo je sad ovo vreme
kad me služe samo muške stjuardese?

Priđem i kažem:
“Gospođo, ja vas volim!”
Onda zbunim se:
“Gospođo, zašto pogled taj?”
Ne! Stvarno nije potrebno biti,
pesnik, boem, pijanac, bolesnik,..
Sasvim jednostavno je to Vama sad reći
mada već u godinama, još uvek ste prelepi.
A šta su to: “Već godine?”
Šarm, vino, jagode…
Ne! Niko od nas umro još nije
nategnućemo mišiće i gluteuse
izvući i poslednji gram preostale snage.
Da! Gospođo, svaka vam čast!
Ljubićemo se onako poželjno,
smelo, pomalo ludo ali predivno,
jer ko zna kad ćemo ponovo imati prilike,
dodirivaćemo dirke naših tela
notama iskusnih švalera,
jer ova deca danas previše gledaju porniće
ne znaju šta “ljubav voditi” znači.
Ne sramite se, priđite,
jer danas,
Gospođo, ja Vas volim!

Zašto učitelju učio si, ko je pobedio,
kad to danas nije više tako,
došao je neki novi lik
i promenio istoriju moju.

Oče, ti koji stajao si kao kip
tvrd i nesalomljiv u životu mom
sad se pokolebaš i neznaš mi objasniti,
kako dalje živeti.

Zar bratu svom rođenom,
da ne verujem više,
da strancu u oči gledam
i u njemu tražim poštenje.

I na kraju majko,
izvini!
Ali zašto lagala si,
kad pričala si o ljubavi?

(2009)

Mogu samo nemo da te gledam
očima prepunim toksične izmaglice
i te otrovne suze same izranjaju,
znam više ništa nije važno,
šta god da još učinim
odlučila si već sama sve,
na način na koji samo žena ume:
“U glavi otišla je, samo telo još zastaje”,
čekajući, neko drugi će i to
sa sobom da povede.

Gde onda tražiti smisao svega
kad ti se više ništa ne da
odustaješ pre nego što probaš
napuštaš odbrambene linije i rovove
krvavih ratova ljubavi te
samo još dezertertsvo te smiruje.

Shvati, nisam vidovit nikad bio
sumnjam da ću ikad biti
ali nemir i sumnje osetim
sirene mi za uzbune nisu potrebne
i ako te za te stvari pitam
onda znači da stalo mi je do tebe
“da znam”
nije što sam dosadan.

Ako želiš da odem
reci,
ne lomi me, ne gnjavi sebe,
ne drži me na nišanu više,
znam učinićeš sve da budem ti kriv
za tvoje odluke,
vodićeš igre godinama
da izludiš me,
samo da opereš svoju savest.
Zato ne seri više,
molim i proklinjem te
ne davi pričom koja ti i ne ide
lažima i sranjem
što mozak mi siluješ.

Znam ne može biti kraj lep i jednostavan,
ali ovaj put idi i nestani
nije ovo još jedan epski “Rat i mir”
zato pusti da nestanem
istrunem i umrem
jer nemam više snage
i ovo je jedan od onih dana
kad sasvim svejedno mi je
od živih rana i bola
ne osećam ništa više.
Umoran, o svemu misliću sutra
posle još jedne granatirane
i neprespavane noći.

Samo još jedno izvini
ako ti nisam ispunio devojački san
o večnoj ljubavi
i izvini zato što ću te
još jednom razočarati
kapitulacijom i istinom,
kad ti kažem
da nije do mene
pa ni nekog drugog jednom kasnije,
problem se nalazi u tebi
to ipak ne želiš sebi da ispuniš,
za ništa se ne žrtvuješ
za ništa se ne daješ
ego ti brani sve
dovoljna ti je ideja
kako bi trebalo da se živi.

I nikad ne zameri mi
kad ti kažem da mi nije žao tebe
ni divljih konja poginulih
pa ni sebe
sad sam poput njih spašen,
žao mi je tih ljudi
koji u susret i život ti dolaze
te dece što tek će biti
jer tebe neće nikad niko celu doživeti
samo neke čudnovate uspomene lažljive
jednu praznu senku što sliči na tebe.

Ne jedan, nego više
i za njih zimskoga sna,
kod mene nema.
Raskršće!
Glava medveda, a telo Kerbera
agresivno se šepuri, kao besna gorila
urliče na sve, taj glas širi mi vene
srce ne stiže zaleđenu krv da ogreje,
ne mogu ni da se pomerim.
Belome njuška lancem svezana,
tu je samo da smiri poludeloga,
treći u strahu izmiče svima.
Tu na prepad ulaziš ti,
padaš u nesvest zbog grozomornih prizora.
Noćna mora!
Ne spavam više, samo bledo posmatram
s pitanjem “za kog vraga sad ste vi?”
Osećam samo, bitka je neizbežna…
Ustaj Lazare, budi se iz sna
na ljuti boj se spremaj!

Osmi dan jedem podgrejanu piletinu
izgleda mi po boji i mirisu
poput zgažene sardine.
Samo ne mogu se odlučiti
za ukus te tvorevine
koja, samo se nadam
da je mlađa od one brazilske govedine
što je stigla sa UNCHR
posle rata u Bosni.

A gladna raja grizla bi i neotvorene konzerve
dok šupci šalju rezerve iz 1950 i neke
iz nekog atomskog skloništa
gde je sve stvari na površinu
naplavila otrovna voda.
Sad sneg je tamo dole,
šta li sad ta raja jede?
Koju hranu gladne oči vide?

Sudbino!
Ukus povraćanja u ustima
zbog ovog poludelog sveta
i dalje mi u grlu stoji.
Gospođo, molim vas
dodajte mi malo soli.

Sedim.
U rukama mi pesme
Milene Marković,
rođene godine ‘74.
Šta li toj ženi i majci kroz glavu prolazi
dok piše o biciklu, kurcu i dopu?!
Mislim da misli
o jednoj ulici na putu do smrti,
naš svakidašnji raspamećeni san
koji je više nego realan,
život je stvarno komplikovan
i kad pogledaš
sve više i više sjeban!
I dok nam svakom od nas kroz glavu
prolaze sve te čudne stvari
dok jebe, ko koga stigne
pokušam da otreznim i smirim se
i zamišljam jedne oči
gladim jedne ruke
osluškujem šapat jednog srca
i pomislim za koga ono sad kuca?
Ma jebi se!
Hoćeš li mi više reći?
Zar i ovo sad da dozvolim,
da će u praznini života mi proteći?
Opet u glavi mi bruji
i zalud žudim da se smirim…
A deda do mene sasvim mirno
od šezdeset i nešto leta
lista knjigu i čita,
kako prirodnim putem do zdravlja
lječenjem gorskim biljem.
Eto, svako svoje, svako o sebi
samo ti mi još tu,
kao zalivena šutiš!

Dok svi pomno prate put svojih misli,
gubim se u valovima njene crne kose,
sa nekim sjajem smirenim
šta znam, bordo crvenim…
Oh, sad je tako želim!

Zamišljeno je rukom prekrila usne,
sladunjave koje bih da ljubim,
a ona, ko zna za koga ih čuva
i te oči njene, pomalo sanjive,
koga li iza njih, maštaju misli njene.

Prljava šoljica u koju sipam čaj,
kao da me razjeda, poput otrova,
pokušavam da rešim nedaće prstima,
a ukus sante leda sa mentolom
kvari gorčina starog pelina.

Ko su ti ljudi
što me sa slika na zidu gledaju?
Ko sam ja?
Pa nečije si i ti dete,
na šta li miriše tvoja koža?

Digni se iz sna i na zadnje noge…
Medvede!
Zaurlaj!
Ti si ta prikaza iz moje glave
što je sanjam noćima.
“Ili me brani ili me jede!”
Ko to moju stvarnost grize?

Popucali kapilari u očima
od mraza i nesanice
i ova noć mi
na cinizam miriše.
Legao sam do Lazara
ali zaspao ni ovaj put
nisam.

Prolaze januari
samo ovaj mraz ne odustaje…
Ostajem sam, nigde nikoga
mesto suzama u oku
zauzimaju ledene kapi
svuda čuju se vrane
staze oko mene su prazne
prepune straha i prosute soli.
Štafelaj i prazno platno
belo poput ovog snega što leti
nemam više ideje, a ni snage
rečima slikati.

Prolaze januari
samo ovaj mraz ne odustaje…
Prosule se prve pahulje lepršave
sa njima te proklinjem i psujem
onako ranjeno, muški!
Daj mi žilet, molim te,
da pustim tu vrelu otrovanu krv
ovde u dnevnoj sobi
tepisi da se napiju,
zaluđenih krvavih misli
da imate za mnom šta čistiti
da imate na kraju o čemu zboriti.

Jesi ti to stvarno imao
više sreće nego pameti
ili samo ništa cenio nikad nisi?
Šta i koga si voleo,
za koga si sve to mario?
Ludače!!!
Za sve osim samog sebe…

Ne ljuti se na mene, ne mrzi me
nije se mene pitalo
nisu to bile odluke moje
i te reči koje će zauvek da me bole:
“Biti nečiji socialni problem!”
Zato mrtvi?
Sejo,
da sam mogao umesto tebe
mrtav bi se rodio.

Možete mi reći,
da ništa od toga ne postoji,
da sam blesav ili puko lud.
Ne marim!
Jer osećam u srži, u kičmi,
u srcu, u duši
šta me steže,
energije koje sa nama nisu više
duše koje iza mene stoje
i ne mogu svome svetu
negde istini daleko
u pravcu prema svemiru.
Beskonačnosti.

Molim se za tebe u večeri,
izgleda tako je na kraju moralo biti.
Molim te, oprosti!
Ne jedna, nego vas dve.

Neki čudan odnos smo oduvek imali
ako se to može tako nazvati
udaljeni, nekako strani,
mada ostajali u tišini
uvek sam ti imao šta reći
ali za tebe neafirmisan sam ostajao.

Slušaj me sad
ne zameraj mi svaki tili čas
ne diži nos za svaki klinac
čovek sem, pravim greške
ali shvati nisam više dete
trudim se
kako umem najbolje.

Sad imaš svoje, misli o njima
čuvaj tu decu životom
daj nešto više, što mi nismo imali
daj život, daj sve
ali ne kupuj svašta, ne vredi
pokaži ponešto bolje
objasni da nešto i u knjigi ima
ako osluškuju klepet ptice krila
mogu čuti gde proleće počinje
kad vide školjku na uho da naslone
gde može more da se čuje.
Izađi vani igraj se sa njima
zajebi tablete i kompjutere,
seti se i naš je stari
bar dva puta lopte
i jednom sanke.
Na kraju budi bolji od njega,
idi korak, dva dalje
ne budi on, tvrdoglavi stvore,
ne budi gori
neka te dete po dobrom pamti
neka te voli.

I čuvaj se!
Što ne shvatiš,
da ti prijatelj onaj što može
sa tobom bačvu pive da popije nije
i što mu i dalje veruješ
dok ti pijan sere i laže.
Shvati da sam ti ja
bubreg, srce i jetra
kad u tebi uvene.

Volim te svejedno bato moj,
mada si stariji, ponekad kao da nisi
iako šutim i ne pokazujem,
znaj da uvek brinem.

Ruke mi tvoje postaju čudne,
gube snagu, polako venu
staračke pege svuda po njima stoje.
Stisnem šaku i pogledam prste,
da to je to
tvoj palac i te male ruke.
Pa se osvrnem na tvoj pogled i oči
tamne kao i moje
obuzele su ih bore,
pokušavam da shvatim koje misli
iza njih stoje.

Koliko si uopšte volela starog
dok nas je mlatio,
kad je tebi bezbroj puta srao
i koliko si marila dok si nas šibala?
Mada jesam, zaslužio sam
ponekad i više,
mada retko i nisam
te tvrde ruke,
od posla izgarale, izmučene,
nego zagrljaje, koji sad mi fale.
Osedelom.

Ustvari nikad saznati neću,
dok svoje dece nemam,
koliko neprespavanih noći,
čekala si nas, noću lutajučih,
kidajuću samu sebe, od brige
i koliko toga nikad ustvari saznati nečeš
šta smo sve radili, šta nam se dešavalo,
sve pijane i naduvane noći
gde je stvarno bolelo,
ne od ruke, ne od reči,
nego od života
laganja, izdaja i prevara,
propalih ljubavi i njenog bola,…
Koliko puta sam kurve gospođom nazvao
koliko dobrica i časti vrednih od sebe odgurao,
gde sam sve pogrešio, a gde nažalost ne.

Kad su mi rekli da sam ću
na ovom svetu ostati
i još gore od toga
svaki put,
sad proklinjajući samog sebe,
kad sam to i poželo
od svih otići, pobeći,…
Ubiti se!

Ne može u jednu pesmu život da stane
miris kolača i te tvoje ruke…
Moja mila mati.

And I’m not looking for golden hair
with some pretty face,
I’m mining for golden heart
and pure soul enchants.
I want to feel at least once
the whole of You next to me.
Oh, I’m such a liar,
I want to feel your beat of heart
right next to mine, day by day,
just like that time in a dance,
to stay in silence and to hear.
Eternity!
And for a moment,
I thought I saw love in your eyes
but I hope it was not just a trick of the light.
I’m pretty sure I felt yours wildly beat of a heart
in a gentle hug of our dance last night.
But If I’m wrong, and there is no other way
at least to commit you to this song,
and never set you free again,
and I’m not sorry to say,
but that’s how I feel now
in my loneliness,
sorrow and vain.

Just If I could make you
not to be bothered by the tattoo on my soul,
who I’m and where I come from,
since I’m a human being just like you.
I ain’t no different, bleed when hurt,
and the color of blood is same as in every man
and that color is Simply Red,
full of words of their “Sunrise” and “Stars” poems.
And I can’t promise on the end
will it hurt or be more than great,
just can and will promise
I’ll give best of me and my heart
and I want your mind to be free
not cover with clouds of an idea
how it all the way should be,
leave some room for surprise,
make some place for love to arise.
“I like you”
It’s not enough, I know
and in this moment I admit
I really don’t know what to do
but I’ll share it with you,
whatever the price will be, my Boo.
I know I should act like a man,
but right now I’m covered with fear of a boy,
more curious than brave
what will happen if I listen,
instead of my mind
to a heart for a change.
Oh, at least this time
in this very moment, all I want is You
besides, below, and above,
so close we can feel and touch,
not only with our bodies,
but that pure wish to feel our souls,
touching with their tips
until we collide in one,
explode and turn into dust,
that makes stars in the sky.
Do you trust me?

Now my heart is total wreck
but if you put me back in a water like a plant,
I’ll bloom and get to life back.
So please my dear,
pull me out of this shipwreck.
Outside is cold and it’s getting even worse,
hug my loneliness,
warm up my chilled eyes,
blow me up with the kiss
on these poisoned lips,
help me clean my soul again
of all the scars and fears,
unbreak the broken,
pull me out,
I’m ready to love again,
pull me out,
I’m ready to live again.

And sometimes I can’t stand it
and tell some stupid things to you
instead of being quiet and just look at you,
with love of a thousand swans.
Oh God, I should be brave
as a hero as a man,
but I’m scared of failure again
and people call it a suicide
but every time I got shot from behind.
Shit, Is it too much to look
for honesty in this selfish world?
But why I am so freaking scared
You look more than nice and true.
It’s me I know and my pain
being hurt in previous
too many times.

Tonight again that crazy feeling that bothers me,
something funny but so true
that flashes through my veins, banging in my heart
and it’s tearing me apart.
Questions?
Thinking day by day, night by night.
Discussing!
It looks more arguing with myself.
Wish I could pretend it on,
but I’m falling more and more
and can’t break away from thoughts
I’ve started up with us.
I could choose just as anyone in this world
but my heart speaks a strange language like an alien
and it wants just you alone.
If I just had a chance to hold
a brief moment, to not let you go
If I just had a chance to show
how our soul can grow.

Nedelja.
Na stolu ručak
do mene otac i mati
svako na svojoj stolici mirno sedi
niko ništa ne zbori.
Pogled mi privuče stolnjak izbledeli
počeo je čak malo da rumeni
čini mi se blizu mu je godina,
kao i meni.
Kažem drčno majci,
na što ovo još liči, zašto ga ne baci!?
Mati tiho odgovara:
“Sine, ponešto tek s’ godinama vredi.”
Zastanem na te reči,
u glavi mi se film mojih prošlosti odvrti,
osetim sve izdaje, prevare i lažljive reči,
sve teške neprespavane noći,
sve propale dane.
Pogledam je u oči i kažem:
“Ne mogu oni ništa meni!”
Stavim ruku na grudi,
osetim kako srce još uvek
jako u njima gudi.
Pomislim,
premali ste vi “miševi”,
da slomijete te dimenzije
dobrog u meni.
čak samo još jači, poželim vam svima:
“Svako dobro u budućnosti…”
jer svako će svoje,
neimare da nosi.

I ova mahovina na papiru
koja će se s vremenom pojaviti
negde s kraja prema vrhu rasti
ove pesme bez naslova i adrese,
koja tek traži da prosledi
značenje i osećanje u meni.
Kome?
Jednoj nepoznatoj ženi.

Jer još negde, znam da postoji,
i gori u meni kao luč
taj usamljeni svetionik ljubavi.
Znam da te mamim ali molim te jedno
u svakome dio tame
što proždire ima,
zato pazi leptirice što dolaziš,
na svoja krila.

Prah ljubavi izgubiće se u vetru zaborava,
kad sretneš druge oči pa te prevare,
sve prazne reči koje mi sad nudiš,
o večnosti, nadanju, ipak razdvojenosti,
zaboravi.

Da ne gledam, oči sklopiću,
da ne govorim, rukom usta pokriću,
da ne osećam, srce ugasiću,
glavom klonuti i prevaru,
zaboraviću.

Kad on shvati, ko si ustvari,
dim, iluzija i prevara,
iskra i žar u očima njegovim,
u zoru nestaće,
zaboraviće.

Ah, zaboravljam i ja,
da su druge oči te već prevarile,
da si me već prevarila.

Pomislim često puta,
da nisam tako dobar čovek
kako se predstavljam svima
i za kojeg me ovaj svet ima.
Sve više puta pomislim,
da u meni neka višeslojna pakost
bezobzirna postoji,
čudljiva priroda i nemari.
Mislim tako, jer ti stvarno poželim,
da se više tako nikad ne zaljubiš
i kad drugog poljubiš, opet na mene da misliš,
svaki put kad vodiš ljubav sa nekim,
taj svaki da ne svršiš,
u mislima samnom, da ga uvek prevariš.
I da sve ove reči i nekad pročitaš,
što se negde krišom od sveta vide ,
nek te u srce prebode kao igle,
da poželiš harakiri i stomak od svega saseći.
I sav taj bol kad bezbrojem umnožiš,
sve da u krug ponoviš.
Stvarno ti to samo ponekad poželim.
Mah, lažem!
Sve više i više,
da bar na tren osetiš,
kako je stalno meni!

O Romeo i Juliji, priča drugčija od svih,
drugčiji ton koji čuo sam od jezika zlih,
koju sam najzad i doživeo od mnogo njih…

Kad Romeo prvi put ugleda Juliju
srce mu kao licemer zamalo kucati prestade,
ljubav se desi, malo je reći,
svadbe, muziku, golubice bele, glasno poželeti stade.
Ona odgovara grubo:
“Ali ja već imam muža voljenog svog!”

Na njenu prefinjenu gracioznost, ljepotu u očima sjaj,
usne vrele, hoda zanosnog kao za bal,
Romeo odgovara njoj:
“Ali već osmislih imena za našu decu.”
Na što će ona kao uz blagodat:
“No ja imam, prelepog sina i kćer lepšu od svih Natalie.”

“Onda za ljubavnika javljam se ja!”,
povika on.
U noćima tiho da vam se prikradem,
poljupce kao pupoljke po leđima da vam sadim,
vrat najlepši da vam grizem,
grudi da vam vaše lepše od muža ljubim,
prepone vaše, da mojim velikim otokom diram.
Na to će ona glasno:
“Ali ja već imam ljubavnika!”,
koji najvećim prezirom uzima mi poljupce u noći,
čak to više i ne čini nimalo kradom,
dok mrzovoljno osluškuju ti dušmani
i navodno spavaju svi, kada tako glasno vrištim,
jer on u mene ulazi jako, sa svojim krutim tako.

“Onda dopusti, da budem baštovan tvoj”,
tiho će on.
Da vas kroz lepi vrt, gledam i sanjam,
poeziju i prozu o vama da stvaram.
Ona odgovara kao da peva:
“Ali ja već imam jednog baštovana” ,
što jutrom rečima dira mi ime,
što danju mazi moje vime,
koji u podne zaliva i gladi,
moju prelepu tek napupelu ružu.

“Ako ne mogu vas tako sanjati, dozvolite onda da budem
čistačica ili spremačica za vaš veliki stan!”,
zastade on.
A ona mazno odgovara:
“Ali ja već imam devojku mladu,
što sprema i čisti, ljubi i dira leđa moja,
jezikom me celu čuva od nečistoće problema.”

Gromko i gordo, nastavlja on:
“Ali proklinjem vas!”
Dok tako kao neki bednik pored vas žedan i dalje stojim:
“Razumite mene i moju jad!”
Samo još vi u tom mozaiku ljubavnom nedostajete mom,
jer dok vašeg muža kući nema, ustvari sa njime u večeri pozne
na večerama u društvu bogatih,
posle svega sa njim, grubo ljubav vodim,
osećam po sebi njegove jake muške šake i stisak grudi.
Sva jutra rana, kada vaša majka na doručak kasni,
mojom mladalačkom ludosti i vrelom krvi,
grejem joj postelje i stare kosti.
Najzad volim i vašeg ljubavnika i sobaricu,
sa njima čak zajedno zabranjene snošaje brojim.
Sa vrtlarom vašim gajim i ljubim crvene ruže,
koje za vas negujemo u noćima zvezdama posejanim krasnim.
I zar premalo je sve to što vam sad govorim i nudim,
dok vašu najmlađu sestru bez prestanka vruće ljubim.

I ovaj put,
dok te prevarant u oči gleda i istinu od tebe traži,
neće ovaj svet, nažalost zastati.
Kreće se bez obzira i bez svih nas
u te crne rupe nemira,
u to pŕkno svemira.

Jednostavno.
Kravu pustiš da pase u detelini
i ona sama eksplodira.
Srcu umesto klasa ljubavi,
daješ zrna laži.
Pomalo!
Docnije zameniš ga drugim.
Sličnim.

Dok stomak preživa otrov,
u utrobi se skupi pritisak,
dovoljno jak da raznese
i najjače srce.

“I kravi i tebi!”

Tako to rade ubice,
lake ruke, bez srca.
Bezosećajno.
Još gori su oni,
što kažu nezrelo:
“Bilo je u neznanju?!?”

Ove noći nisam snažan i jak
ali mogu te jako uplašiti,
nečim što odavno znam.
Pogledaš li se ponekad
u ogledalo,
vidiš li neke promene,
osetiš li ponešto sa svakom novom borom,
vidiš li smrt, vidiš li telo koje polako nestaje?
Pravila su oduvek ista,
ko odnosi sve, kome ostaje ništa…

Ne volim kad je grad mnogo prljav.
Možda sam tako navikao,
jer tu gde živim sve je sterilno,
ima živu boju, nudi nijanse,
ali vara oči moje.
Takvi su i ljudi, sterilni,
nose boje ali u sebi,
tako prazni.

Danima se krećem ulicama
polako upoznajem novi kraj,
dečurlija i danju i noću krivuda,
pijana leži svuda.
“Kažu mi upisuju fakultet.”

Noćima skitam tuđim gradom,
podivljano liči, svi se ljube između sebe,
tu pazim gde god da krenem,
na rulju što negde srlja,
vozače što negde žure,
čuvam se pogleda dilera,
pazim na svaki korak,
zbog pasjih istreba.

Čudan je taj grad, čudan je taj ambient,
tako nepoznat ali pomalo prija,
oseća se uticaj mora,
ima poznatog mediterana u ljudima,
devojke su tamne, sladunjave,
oči sjajne, iskru zavodljivu nude.
Ooo, da! Da, te kose duge,
u mislima još milujem te kovrđe
tako drugačije, ali privlačne
mojoj želji, što natiče.

I što najviše privlači,
na sve ovo što je do sad nepoznato
ali na sve moje tamo daleko podseća,
da i u ovom gradu bagrenja ima.
“Da li ste znali kad ga seku,
on ne procveta?”
Ali kad ojača i dohvat ljudske ruke preraste,
buja i miriše poput “o mel de acácia”.

Sad se već vračam kući
i to mi sad tako čudno zvuči,
bez prave želje po domu,
svim poznatim ljudima.
Tu sam celi život
ali se vraćam ustvari,
u nepoznati kraj.

Znam ništa se u mom gradu promenilo nije,
ni ti ljudi i svi drugi, sve isto ostaje.
Ustvari od svega sam se samo,
promenio ja.

…a mogao sam samo ostati!

Neke duge predivne kose zamišljam,
no njih kao i sreće odavno nemam,
kad bolje pomislim, odavno o njima mislim,
no osim jednom prilike prave,
nikad više imao nisam.

U neke meni sad davne, prolećne dane,
beše tiha, kao srna plaha,
dane svoje provodeći u suzama sevdaha,
ja kao struja lud, nikada životu mira,
lomeči vetrenjaču staroga mlina.

Još uvek išćem te bujne kose nečije,
valove sjajne, duže od nogu, lepše od vrata,
usne iskrene, napućene poput cvetova amarilisa,
tamne oči kestenjaste koje bajno sjaje,
iskrene i poželjne, meni zavodljive,
vatrene i prepune žara,
meni jasne, topline sa Balkana.

Neko trči preko ceste, ne gleda levo-desno.
Preživi.
Dvoje dece debeli, gledam roditelje još gori.
Veseli.
Zaljubljeni par drži se za ruke, beba spava.
Zagrljeni.
Četri babe sede, jezikom mlate.
Gori.
Smeta mi kamen u cipeli, još podseća.
Boli.

Zašto umro nisam, da ne gledam više te gluposti?

Sad tvoje oči mi govore, da sam nenormalan,
ali bezopasan, pomalo glup, više izgubljen.
Izgleda jesam i meni se sve više tako čini,
jer ništa ne znam.
Nit’ proklinjati, nit’ mrzeti,
nit’ zaboraviti, nit’ oprostiti,
slagati il’ istinu reći.
Umem samo voleti.
Nešto me žulja!?
Kamen bola mi se izgleda,
srodio u cipeli.

Ovaj život ostaje bez reči,
u glavi bruji glas motora,
mislima tihim gubi se trag,
kao beskonačna putanja aviona.
Neko mi pruža ruku,
gledam ga čudnim očima,
zar to neko pomoć nudi
ili novu flašu otrova.
Vreme odavno za mene stoji,
prolaze samo sati na brojčaniku
očevog časovnika na zidu,
pogled u prazno istu sliku vidi,
dok prolaznik čutke dalje
svoju igru života vodi.

Gledaš me nervozno,
nemirno osluškuješ,
šta ću ti još reći.
Znam,
treseš se cela, duša ti se znoji,
očekuješ poslednji pozdrav,
to će te navodno muke
i griže savesti spasti.
Gladno me posmatraš,
i ne vidiš, da nemam ti više ništa reći.
Pozdravili smo se mi,
odavno,
samo dragi Bog zna,
koliko puta,
jer oduvek si bila ti.

Sedim tu, ravnodušan
i bez pravih reči,
ti okrećeš glavu,
bojiš se pogleda.
Znam ne brojiš neuspehe,
nikad nisi,
jer dok se tražiš,
lomiš sve oko sebe.
Ledenog srca,
kao da ne mariš,
jer oduvek si bila ti.

Kažeš da prozivam te,
ali nisam, nikad!
Prozvala si se sama,
svojim postupcima
i ponašanjem,
jer oduvek si bila ti.

Ne uzlazim više u besmisle,
samo još ti tražiš neke izgovore.
I ne, nije bila daljina,
jer to isto sad radiš i sa drugim,
jer oduvek si bila ti.

Niko ti nije kriv, osim sama sebi.
Imaš se vremena kajati,
imaš i za čim,
jer oduvek si bila ti.

Postidiš li se nekad,
jer oduvek si bila ti?

Govoriš mi:
“Još uvek te volim, ništa se promenilo nije.”

Gledam te umornim očima,
bez života, modar,
potpuno prazan
i dobro znam,
to mala Addhéma u tebi,
opet žedna je ljubavi…

Rušim ti već narušeni svet i kažem:
“Ti to ne umeš, jer ne voliš ni samu sebe.”
Zato smo ti potrebni mi,
da te hranimo krvlju ljubavi.

Sad već nova žrtva je tu
i sve druge simpatije,
koje sadistički i nesebično
ne mare za svoje živote,
propadaju,
uzimaš im sve što ti se daje,
ispijaš do poslednje kapi
i ništa ne daješ.

“Venerina kletva ponovo uzima sve.”

Dok jednom, sva prevrela krv ispijena,
ne pomeša se u bezbojnim venama
i pretvori se u žuč,
ispuniće tvoju prazninu,
presušenog bunara,
i srce koje ne kuca,
ostaće bez krvi i hrane,
pretvoriće se u kip.
A pod tvojim nogama
sva ta prazna tela odbačena,
ostaće gledajući u tebe
i pogledi tih hiljadu,
još tako živih očiju,
što si im uzela sve
ali nikad nisi mogla uzeti
njihove boje,
ostaće samo, da te bole.

* Addhéma (Féval’s La Vampire)

I jednog dana,
jedne hladne večeri,
kraj nekog već,
stisnuće te ta tvoja samoća
i pomislićeš na sve dobre stvari,
iz tvoje prošlosti.
Ponovićeš naglas poznate,
jednom davno napisane reči,
kako čuješ da negde odzvanja muzika,
iz jednog kutka sobe,
živo vidiš te ljude,
osećaš taj miris.
I tad zagrliće te jedne ruke,
koraci odvesti u jedan ples
i osećaćeš se, kao da si
sretna…
A od sećanja života nema,
od toga se umire.
I onda shvatićeš,
da sama nisi učinila ništa,
da ostaneš sretna.
Na kraju pokajaćeš se,
jer sama protiv sebe,
upropastila i izneverila si sve.
Od svega svoj život,
najviše…

It does not hurt loss of love,
but the lies I got in reply.
For sure I don’t regret all my tries,
but same pain received every time,
and I want you to never,
live through something like that
from a person, sharing with you,
the whole circle of life acts.

Eventually, I will stand up,
time will heal me up,
someone will cherish just the way I am,
pure, gentle and fair.
And you my Love
now bloom in your vain,
with others, calling your man.

Nevertheless, thank you for all,
smiles, touches, and dances,
moments I felt highest about myself.
And at end, I hope you will find,
what were you looking all along,
hope you will be a better person
with another one.

Thank you for another lesson in life,
of humans and their lack of honesty.
My stupidity to believe,
giving my heart for free
and for that, disrespect that I’ve received.
Thank you for remembering me,
that only time will bring me enlightenment,
to a place without pain and torment.

Really, I don’t deserve this.
It’s better being empty and hollow
rather than dead, every time You go away.
More pleasant to shiver alone,
then in your wrong hugs with false love.

I know your life’s been hard for You,
but shallow and coward ways you choose,
make you even harder to be understood.
You just lie on tracks of life
and wait for the weight of train to arrive.

I’ve been reaching my hands
to you so many times,
I’ve broken my bones, destroyed all walls,
and just could not help you with your recovery.

You say you will stay home and cry,
but I know it’s another lie,
now I don’t want any answers,
just can’t listen any longer,
this is being a war instead of love.

Now stand up, fight or lose,
ways you already choose,
because I can’t and I won’t help anymore.
I’ve died so many times,
and feel better alone and cold in summer,
then die partly every time you walk away
because of another man.

I’ll swing my middle finger to this way of life,
spread my wings and fly,
to better life arriving,
and a new smile coming
For sure I know and feel,
better times are waiting for me again.

Tvoje oči boje lastavice,
čudno ove noći sjaje.
Istina i ne poznajem te
ali osećam kako ti je.
Ustvari to dobro znam,
po sebi.
Jedna sama lasta se nigde
na zimu ili leto vratiti neće,
zato ne traži nekoga,
ko u paru leteti ne želi.
Traži neko drugo srce,
bolje i pošteno,
što će te vratiti tamo,
gde zima prestaje
i proleća pesmu
šarenih boja počinje.
Traži jedne oči
što istinu govore.
sve ostalo zaboravi,
neka druge boli,
što ne znaju,
sa dobrim srcem bolje,
da se za nekog dobrog bore…
I u znak tvoje pobede,
tvoj ispravljeni vrat,
poput zastave,
neka ti osmeh nosi
i oprosti im sve,
znajući da su
sami sebi najveća kazna.
Zato trepni tim očima svojim
i poleti daleko lastavice,
u neki zagrljaj dalek,
još bolji!

Oduvek su bile samo reči
i jedino sa njima,
sam te mogao dodirivati.
Ali jedno more prepuno njih,
nikad nije moglo pomoći,
nikad nije moglo objasniti.
sve o tebi, o meni.
Ljubavi.
Zato možda jednom
kad napišem hiljade i hiljade knjiga,
kad ispišem bezbroj stranica neba,
nekom nevidljivom tintom
i naliv perom u obliku ruke i srca,
tad premostićemo strah
i dodirnuti neki bolji kraj.
Možda, kažem možda,
ali sad je tako,
dok nemamo snage,
da pobedimo tuđe
i svoje obmane.
I ako su samo reči te,
da najjednostavnije
zauvek imam te.
Eto!
Možda?
Kažem: “Možda”.
Ko to zna?
Rečima jer drugačije ne ide.
Mah, nije nikad ni bilo.
Misliš?
Ne znam.
Siguran više u ništa nisam,
osim u ovaj kraj
i sa nekim već,
u bolji početak.
Naposletku,
sve su to samo proklete reči,
neki velik poput zvezda broj,
u vrtlogu bez dna,
i niko ne mora znati,
koliko nas ustvari bole,
dok gledamo u isto nebo,
taj lažni meseca sjaj,
koji samo obećava zagrljaj.
Ipak razdvojeni…

Jesenje žito odavno poleglo je,
sa njim i sva obećanja tvoja,
lažna i prazna.
Sve što si rekla,
porekla si,
bez prave sramote.
Pristoji li još ovo pitanje?
O veličini nečeg, tako nedostižno,
za tebe i neostvarivo.
Dok se ljudi cerekaju pijani,
usta su zatvorena, šute,
tamne oči gore, istinu govore.
Nasmej se sad,
jer sutra će biti gore!

Ah, a što još o ljubavi pričam?!
Kad ti je sve u prolazu,
kad ne znaš bolje,
nego samo negde odlaziti,
bežati od odgovora,
u svetu se gubiti.
Ah, a što još govorim o tugi?!
Kad ne znaš ništa o tegobi,
rastanka na jednoj stanici,
znoju i suzama na peronu,
broj 28.
Ah, a što još poneki odgovor čekam?!
Kad sve što kažeš poričeš,
u jednom dahu tako želiš,
u drugom već slažeš me,
tražiš nešto što sama,
ne umeš više da daješ.
Ah, a što više išta i govorim?!
Nisi me nikad ni volela,
kako sam zaslužio,
više lakrdijački, propijeno,
u zanosu zaljubljenosti.
A tako je lako bilo
sa tobom ljubav voditi.

Ćuti, molim te!
Sve je tako sjebano,
jer znam da nemam te,
a tako te želim.

Zatvorenik,
koji liže staklo prozora,
dok gleda kako odlaziš,
po ko zna koji put,
rušiš i pališ,
odnosiš sve do đavola.

Nemoj, molim te!
Toliko puta sam ti rekao,
ne bacaj mi čini,
ne podvaljuj mi ljubav,
ne radi mi to,
pusti me da trunem,
ako samo igraš se,
ako jebeš me.

Nestani, molim te!
Bez traga izgubi se,
bol sa tobom prevelika je,
samo mamiš, a ne daješ se.
Zašto tako radiš me?
Od tebe samo sitnice i mrvice,
bol veći od radioktivne bombe.

Dođi, molim te!
Dođi, proklinjem te!
Umri svaku noć kraj mene
i jutrom ponovo rodićemo se.

This empty bed I get in every night
changed into a weird place,
every evening it looks more and more
like a field full of dead wishes and dreams.
The lonelier I am, the bigger it gets
and a number of victims grow each day.

And like it’s not enough pain for me,
I’ve started to plant all the possible reasons
like giant trees, thicker than jungle
made of my thoughts,
that guard and keeps me inside
the field of a fallen hero of love.

And yet again another night
I am standing alone in the middle of battle,
fighting with branches and plants
made of my silly heart and crazy mind,
left in eternal insomnia
missing somebody that doesn’t care.

…anymore!

Kiša počela je glasno rundati po prozorima stana,
sela si do jednog i skupila se sama,
izgubila pogled u tami jednog oblaka.
Pomalo zima ti je
počinješ zavlačiti ruke
gde sam te nekad dodirivao
nežno, najnežnije.
I dok ti je muž tako daleko,
a pored tebe sedi,
u mislima porađaš se.
To dete, ne liči na njega
pa ni na tebe,
ustvari i ne vidiš mu lice,
ali taj osećaj, da u tebi vri i izlazi
sla ljubavi koju smo doživljavali
te januarske večeri.
Grabiš to dete za ručice jako,
odnekud prepoznaješ te šačice medene,
svojim tananim dugim “lopovskim” prstima,
preplićeš sa njegovim
i sve više ti na moje ruke liče.
Dodiruješ se i plačeš.
Stavljaš ga na svoje grudi,
dozvoljavaš mu da sisa tvoj život,
i to više nije mleko,
to je tvoja krv, tvoje meso.
Osećaš da sad tako sama si,
u svom zlu,
ni mene više ne možeš imati
i mada nikad shvatila nisi,
da osetio sam svaku misao tvoju,
taj svaki dodir dok porađala
tu si preveliku želju po meni
i nikad prepoznati blizinu koju smo imali,
u svoj toj daljini koja nas deli.
Taj strah od ljubavi.
u tebi, u meni.
A on, samo je mirno sedeo,
nije čuo vrisak duše,
ni tvoje, ni moje.
Koliko li si ga puta tako prevarila,
u mislima,
u želji…?
Koliko ćeš ljudi još tako,
zbog mene prevariti?
Koliko puta ćeš još prevariti,
samu sebe,
u sebi…?

I onda te vidim posle godine dana,
kao da ništa se promenilo nije.
Uzdišeš u zagrljaju jutros,
kao samo da sinoć na kratko
izašla si iz stana,
koji ne mogu da očistim od rana,
zarađenih svih tih proteklih dana.

U ovom trenutku sedim sam,
i razmišljam.
Misli su mi mesožderi crvi,
izjedaju mi moždanu opnu,
vrte rupe u razumu
i ulaze u centar mog malog sveta.

Lupam tom tvrdom glavom od zid,
krhotine padaju već od pogleda,
same.
Kako je moguće?
Tako da utičeš na me,
to ti imaš neku čudesnu moć
Ili se zoveš drugim imenom
Morgan le Fay…
Veštica ili sanjiva vila?
San ili se to stvarno zbiva?
Ma ko si ustvari ti?

Dok sad lupam tvrdu glavu
vidam razbijeno srce,
toliko puta si ga slomila,
još ne razumem šta si u njemu tražila,
kao da neznaš,
sve sam ti nesebično dao.
Misliš ima još nešto neostvareno?

Nekad sve mi je vredelo i sad ništa.
Zašto sa tobom tražim nove rane?
Čemu se to još nadam,
kad si hladnija, kao nikad do sad.
Sve uzeto spiskala si poput kockara,
propila ludo kao pijanac neki,
žedan otrova i nečije uskraćene ljubavi.

Sad pod nos poturaš mi neke uspomene,
trljajući so na te još tako žive rane,
kao da ti nije bilo dovoljno,
kao da bi želela,
da ponovo zavolim te,
da možeš me još jednom zgaziti.
Ali kako?
Kad nisam ni prestao,
kad nisi ni prestala.

Koliko ćutanja još,
da bi spoznao svoju istinu,
što te više od sebe krijem,
manje znam, manje razumem.
Mrtvi mi ostavljaju pitanja,
ali više ne nose odgovora.

Moja strepnja, tvoje laži,
ostavljaju teške tragove
i te rane po duši opominju,
da lutajuća srca niko ne može zadržati
i naučio sam to na teži način.
Jer dao sam ti krila.

Sve su iste i na nekoga liče,
sve što za tobom dolaze,
sve su od tebe bolje, još lepše i iskrene
i sve ljubim gordo, svaki kao da je zadnji put.
Veruj mi kad kažem: “Sve!”.
No ne veruj mi, da me dotiču ili vrede,
kao da ne umeju tako ljubiti i povrediti,
tako otrovan i hladan,
kao da sam od tvog svakog dodira
pomalo umro.
Prazan.
I sad svoju kožu prodao bi,
da zbog jednog tvog dodira opet naježim se,
umesto tuđeg glasa, da čujem tvoje stenjanje,
nečijeg lepog stasa, da gledam tvoje bore.
Da još jednom ljubim te…

Lažeš, znam da lažeš,
po ko zna koji put,
njega, mene, sve,
a najviše sebe.
Ludo jedna, laž je pokretač
ovog kvarnog sveta,
ubica svakog čistog srca,
put do tuge, duše što plače.

Šta mi je činiti,
kad još uvek padam
i na tvoju laž
nisam imun,
na otrov što prosipaš,
poput neba laganu kišu
po cvetovima irisa,
nemoćni suncu da se otvore,
da procvetaju i ožive.
Baš kao ni ova ljubav
stvarana za tebe.

Znam lažeš me Ludo,
to dobro znaš,
ali ne znaš tako lud,
da i ja, lažem te!

Sve je laž odavno znam,
osećam te više nego
Ludice jedna i sama znaš.
Ne shvataš šta činiš, šta ubijaš,
niti ćeš ikad saznati, šta propuštaš,
šta od sebe daleko teraš.

Da je istina to što i sad mi govoriš,
znam nikad odlazila ne bi.
Da sam nepomičan, ranjen.
ispunjen tim otrovom nesreće i čežnje,
za sebe ne bi mario, ne bi disao.
Znaj samo uz tebe bi živeo,
sa tobom sretan bi bio.

Znam lažeš me Ludo,
to dobro znaš,
ali ne znaš tako lud,
da i ja, lažem te!

Zar ustvari nije tužno, sve to što se dešava.
Zašto toliko suza i boli?
Kraj lepote ovog sveta što postoji.

Strah će nas pogubiti…

Zbog njega sebi oduzimamo i poslednje želje,
koje srce kao ranjeni mladunac vrišti.
Ne vredi nam u snovima jedrenjacima morem ploviti,
bez smisla hektare zemlje kupovati
i od svih se jednostavo skriti.
Osuđeni smo na taj svet što se oko nas vrti,
ostaje samo na nama imamo li snage
u tome svemu izdržati.
Ljubavi i ratovi će se i bez nas dalje voditi,
zato znaj, čekati pravi momenat više ne vredi,
treba ponekad i nešto poduzeti.
jer tako bez ljubavi, osuđeni smo
na svet prepun propasti.

U ljubavi je jedini mržnje lek…

Sve vreme teram te od sebe, zbog boli.
Boli koju ne zaslužujem, straha,
od ljudi, koji poput brige svaku noć rudi,
svih gluposti što jedno drugom smo činili.
Teram, da ustvari ćeš shvatiti i ojačati,
želiš li zauvek nestati ili ostati?

Dok me srce poput klinca za rukav tebi vuče…

Želim te više od “samo” voleti, kao školarac,
najčistije, svetom neokaljan.
Jer za tebe nije dovoljno to jedno “samo”,
nije dovoljno samo govoriti i stih sklopiti.
Ali mi ne ide u tom svetu odraslih,
previše boli, straha i pakosti iz prošlosti.

Kao ptica u kavezu što žalosno gudi…

U grudima ta luda što ne prestaje da bije,
vera još ne posustaje i dalje želi.
Mada ga više i sam ne razumem,
to dete u meni.

Ne znam više zašto,
ni iz kojih razloga,
sve se to desilo.
Ali kao strumnim korakom malih mrava,
na vrhu potiljka, opet prolaze mi žmarci,
jedno strujanje niz vrat
i samo jedan dašak,
kao da prolazi mi tvoj dah,
u jednom davnom zagrljaju.
A svet se opet povio u tišinu.

Popićemo krv i mleko sa jastučnica ove noći,
ljubiti ćemo se u ovo zadnje naše jutro,
odupirati se još jednom rastajanju,
i misliti o boljem danu.
U nadi jednog dana, jednog momenta,
jedne jave ili sna,
da opet negde ćemo se naći,
goli i znojavi,
u zagrljaju medene noći…

“…ili bar da te odvedem na burek i sladoled”.

 

Kažeš: “Ne volim te više!”
Još jednom zabijaš nož u leđa,
vrtiš ga i tražiš srce u grudima,
zadnji put da ga ispresecaš.
Nema ga.
Zaboravljaš, da sam ga rukama iščupao
i odavno tebi dao.
Da si ga već bezbroj puta zgazila nogama,
poput crvenog grožđa.
Da bez dobrog starog vina,
ostaju samo krvave mrlje,
jedne ljubavi koja u tebi nestaje.
Kažeš: “Ne volim te više!”
Govoriš kao da ti nikad nisu
naši kratki trenutci ni vredeli,
pa ni svi dugi razgovori,
nežni dodiri i koža što se ježi.
Sava napisanih reči,
tiho je mimo tebe viorila
i Dunavom sve do mora nestajala.
Za razdiranje kriviš neke daljine,
no ne pominješ svoje misli i krivine,
vođene tajnim putevima i željama,
sastavljenih iz prošlosti duhova.
Dođe mi da te pitam: “Pa kako uopšte živiš ti?
Ne odgovaraš, jer nemaš mi šta više reći.
Samo ponavljaš kukavice reči,
kako me ne voliš više.
Poželim granitnu kocku umesto srca
u grudi da stavim,
tu što vekovima u mom gradu stoji.
Gaženu stolećima, ljudima,
konjima, kočijama, tramvajima
prokletim devedestim tenkovima,
sad kolima i autobusima,
da za mene više, nijedno osećanje ne postoji.
Poželim, da presuše oba izvora proklete Save,
da ne nose više ništa od misli i reči,
do tvoje izgubljene glave.
Poželim, da Dunav okrene struju,
obiđe Beograd po drugom drumu.
Da mostove što me do tebe vode,
daleko na istok sa sobom odnese.
Poželim, da ostaneš na jednom otoku Zemuna sama,
pa da ponavljaš kako i nije nikad bilo, ništa sa nama.
I kad skupe se oblaci crni i sivi,
dok grom razvaljuje jorgovan,
ti još jače u to prokleto nebo da vrištiš:
“Nisam zaljubljena i ne volim te više!”

“…dio mene ostaće da živi u Zemunu, zanavek.”

Nekom porugom nudiš mi svoje telo.
Ukočeno, pomalo naučeno.
Na uslugu.
Grčis se i uvijaš, zvuci koje čujem nisu tvoji.
Oni dolaze kao kupljeni na nekoj rasprodaji,
već davno istrošenih stvari.
Dodir je grub i mlak, slede jedan drugome,
kao da znaju za svoj neki uhodani red.
Mravi što zemljom nečujno se kreću
čisteći ispred sebe sve staze,
jedan drugog nikad ne gaze.
Rukama kao kljovima te stežem.
Govoriš kako ništa te ne boli,
zabijam se u tebe poput bika u mrlje crvene.
Ne pomeraš.
Zar ne razumeš da znam, kako se osećaš,
već po tome koliko si mokra
i šta se cedi niz tvoje rumene butine.
Glumataš.
I to nije prezime neke poznate ličnosti.
nego ti meni prodaješ melodramu umesto komedije,
horor zamenio je dečije priče.
Serijal hiljade nastavaka,
umesto davno napisanog sretnoga početka,
ostaju suze za junakom još jedne tužne priče,
predstave koja se ponavlja.
Za njom još samo ostaje, neka čudna bleda boja,
za sva ta izgubljena vremena, iščezla bez pravoga boja.

Ne možeš me prevariti prazninom,
sa kojom govoriš o njemu.
Znam i ovaj put ubeđuješ samu sebe.
Krivica, tuga i beda je samo tvoja stvar,
ne nosi je meni, poput vode žednome psu.
Reči i te laži svuda su po meni,
kao paraziti ispod korena svake dlake,
posipam se otrovima i grebem do krvi.
Ne pomaže…
Ubijeni su slonovi zbog kljova,
jeleni i bivoli zbog rogova,
sam pao sam bez trofeje.
Svi ležimo mrtvi.
Samo broj više na spomeniku,
neopravdanih i neminovnih žrtava.
Rata nije bilo, niti je grmelo, niti sevalo,
tu i tamo poneki deo tela
i oblaci zgrušane krvi.
Polje izrovareno granatama i bombama,
avionima sa tvojih leđa pokrenutih.
Mrtvi.
Nismo bili ni neprijatelji, niti smo se mrzeli,
nismo se izdali, nismo se varali,
ljubili smo se, ipak prevareni.
Tako mrtvi.

Što od puteva i mostova iza sebe rušiš bezbrižno,
to pusto ostrvo koje ostaje, gradim i popravljam,
nemoćno poput čaše vode u more da dolivam.
Znaj,
ništa meni od moga tela ne treba,
to što ti njemu daješ, daću tebi ja,
i ne možeš me ostaviti, nikada.
Znaj,
bar tu u mojoj pesmi, u još jednom stihu,
sigurna zagrljena rečima.
Tu si u mom svetu traješ i nedostaješ,
od svega najviše nedostaješ
Sve više čini mi se i da ništa više.
Samo nedostaješ.
Sve ostaje, tu je u mojoj tajni,
i to je od toga svega što još može biti
sirot od sveta, sad sam u brigama.
Vođen tvojim brojem mladeža,
posejanih po leđima poput zvezda.
Ti i nedostajanje.
Što ustvari još imam? Šta to ustvari ipak vredi?
Ideja, misao o tebi.
Šta se moglo zbiti, pružiti, doživeti.
Kad samo znala bi? Kad znao bi?

I’ve sensed it long before but now you do admit it
and tell me the secret of half of yours.
You’ve never given your whole heart to anyone,
always jumping in and out from one to one,
hoping you will be just saved by some.
Your heart is not as cold as you say,
as it is broken and divided on two-way.
I believe it’s your fear and self-esteem,
blocking you from happiness beam.
But for sure that was not anyone faults back then
or either now all mine love for you.
You’ve made your decision now and then,
how caught or free you will be again and again.
So lost and so broken hearted.
What are you going to do?
Roots of every heart are looking for soul to be feed,
You’ve planted your seeds everywhere,
hoping you will grow in love somewhere.
But not every soil is ready to conceive
the happiness of growth to appear.
Even smaller chance to get happy
by the dance of just one half.
You can try but cannot survive
with broken and divided heart.
Of that, I’m pretty sure.
I’m watching you for a longer time.
Now grabbing your loneliness and silence,
thinking somehow you will make true.
But I know from my past only time heals all hearts.
I can withstand all hours that I have in my life left,
but I can’t and I won’t wait,
to get your other half healed by someone else.
For sure not again, playing your way.
So lost and so broken hearted.
What are you going to do?
So lost and so broken hearted.
What are you going to do?

Da li to samo Ona tako umije,
ili to moje srce hoće da veruje.
Glava govori nije tako,
Ona da privlači ne prestaje.
Noge su krenule,
Ona dalje u mene gleda.
Ne pomera.
A duša se trese,
kao pred streljanje.
Želi daleko da pobegne,
Ona još uvek tu je.
Zašto živote ne daješ je
ili pustiš da nestane?

Sky shepherd lost control, stars started to fall.
I saw boiling rocks and freezing roses.
Just lost my breath baby, when you left again.
Drowning fishes, flying elephants,
climbing birds, singing monkeys,
all told me lies.
I could not see trouble in disguise,
true marbles of love instead of my eyes.
You seemed so real,
even got me think we were like one,
meant for each other from above.
But chasing ghosts so long, let me know
the only fool drowns in dreams of inner wells.
Now marbles turned to shards,
I am left blind in the dark.
Now I know just crazy heart of mine, believed
You were a specter in my eye.
People that I used to know, turned back on me.
Since I am a loser in this game, got no one to blame.
It’s just my sonic way of paying dues,
to anyone along that came.
At the end, I wonder, what was the truth.
Since now I got nothing but the blue, blue blues.
The show has gone bad, a crowd has left the hall.
Now standing here alone, just have to let it go.
Guess so.

Vukovi imaju strašni glas vetrova
ali ne lažu, nikada!
Pogled iskrenih ubica,
u očima uvek vidiš, šta im je namera.
Nisu ljudi vukovi, koliko su besvesni,
bezobzirni i bezobrazni,
ljudi su kad shvatiš, oni pravi monstrumi.
Ubiće te vukovi i kosti pojesti, za tobom ništa ostaviti.
A ljudi, živog će te pustiti, rane gnoja po tebi posaditi,
zauvek ostaviti samo trunuti.
Vuk dlaku menja, no ćud nikad.
Ljudi će svoju, više nego boja proljeća.
Vukovi će za svoga i životom stajati,
dok ljudi prokleti, kao da jedva čekajući,
samo gledati kako te izdati.
Vučije je srce ono pravo, bez mrve straha,
tuče i lupa kao sablja junaka.
Ljudsko je srce jadno, nimalo čedno
i ne ume da istrpi ni jedno “Volim te”,
bedno.

“Sve što radim samo ispunjavam ove dane. Ovu prazninu u sebi, nikako ne. E moj Beograde, moglo je sve drugačije.”

Uvek si mi bio nekako nedostižan,
jak, dostojanstven, nestvaran,
kao ona, kad smo se upoznali,
prstenom vezana, nedostupna.
Zima je bila,
ptice odavno odlete su daleko na jug
i ona je dobila krila,
poletela daleko, kod mene se skrila.
I kad su bombe padale po gradu,
ponosan, drzak, uspravan,
na samoj smrti izvoli:
“Svi zajedno, najjači!”,
kad po nama padalo je,
htela je da to preživi očajna…
Sama.
Na leto si oživeo, prestale su košave,
sunce grejalo je srca ljudi, baš kao i njeno
kucalo je opet vruće za mene.
S jeseni, večeri su hladne,
ljudi se povlače u svoje jazbine,
pa tako i ona, sve više,
povukla se u odaje svoje glave izgubljene.
Druga zima stigla je i dok sam taj dan hodao,
tim nestvarnim gradom, činio se tako dalek i hladan.
ljudi su mi bili strani, oči tako prazne,
baš kao ona tada, slobodna i bez mašte…
Isključena.
Moj život nekad kraljevstvo od zlata,
sad je prepun prašine i blata.
Zidine se lede, bez pogleda njenog,
a olovni vojnici u njemu tope se od žara,
od vatre tog bola u meni, koji za njom ostaje.
E moj Beograde stvarno,
moglo je sve drugačije.

“…da nisi imala ljubav drugu!”