a Luta da Noite

Ne umem da napišem recenziju književnog dela, a ni da uradim promovisanje istog na dobar način. Ne umem više ni na sat da gledam. Ali, umem da osetim, itekako. Mogu da osetim ono što mlada autorka pesničke zbirke svojim pesmama prenosi, a i da osetim njenu pesničku vrednost i moć. Obrazovani ljudi će uraditi recenziju, moje je da prosledim link na kojem možete potražiti i kupiti knjigu. Time možete Slavi i njenom literarnom prvencu “Maske stvarnosti” dati zasluženu podršku.

Hvala Slava.

https://slavakaramanovic.wordpress.com/knjiga-poezije-maske-stvarnosti/

“Nisam odavno ali prepoznaće se “nadahnuća”…”

Lovci i lovačke priče. Skoro svi u mojoj familiji su lovci. Naravno, zato su svi prepuni čuvenih lovačkih priča. Jedine u kojima sam uživao i jako mi nedostaju su priče mog pokojnog dede, koji je bilo lovac i lovočuvar više od šezdeset godina. Za razliku od mnogih koje poznajem poštovao je životinjski svet, pratio ga u stopu i živeo u nekom svom zahvalnom redu, poput indijanaca u svetu prirode. Prepričaću samo jednu kraću priču njegovih velikih postignuća.
U jednoj od lovačkih potera, koje je deda često predvodio za razne generale i funkcionere, jedan od funkcionera, pomenuo je dedi da danas ne želi da ubije nego samo da je vidi srndaća ili srnu. Deda ga povukao za rukav u stranu i poveo za sobom dalje od grupe. Posle nekog izvesnog vremena zastao je i počeo da zviždi. Nakon nekoliko minuta, uplašeno, dedi se približila srna na nekoliko koraka. Pozvao je funkcionera i šapnuo da stane iza njega i pruži šećernu kocku srni koja je upavo izašla iz šumarka. Srna je nežno pokupila sećer sa ispruženog dlana i pobegla u šumu. Čovek, ne verujući, svojim suzama prepunih očiju, rekao je: “Od danas više neću da lovim i nikad više da ubijem”. Nije znao da je deda spasio i othranio lane, a kasnije dozivao to isto lane – srnu, često puta. Bile su mnoge životinje spašene pa i naš čuveni vepar zvani “Burduš”.
Ja sam, nisam pripadnik te vrste. Ne volim ubijanje. Volim životinje i uživam u njima. Posebno uživanje predstavljaju odabrane emisije Đele Hadžiselimovića o svim vrstama životinja i njihovih života u divljini. Obožavam National Geografic i sve slične programe na TV-u. Kad god sam imao priliku trčkarao sam za dedom slušajući njegove priče o životinjama i prateći njihov život u prirodi. Ne volim, čak šta više, mrzim, zidove sa trofejama koje je moj starac napunio kroz sve te godine lova. Dugo vremena je jedan zid u lovačkoj sobi, po meni, bio spreman i za naše glave ali tu se našla koža od medveda, za koju kudim starog svaki dan bezbroj puta. Razumem lov iz dalekog vremena ljudske civilizacije “preživljavanja”, nekad davno, nije mi jasno ovo novo “sportsko” ubijanje pogotovu životinja na rubu nestajanja. Neću dalje, naljutiću se po ko zna koji put,…

“Mada volim da pecam.”

I moj otac ima mnogo lovačkih priča, a i gore pomenutih trofeja. I od svih njegovih ispričanih lovačkih priča ovu najviše volim. Posle ličnog posmatranja njegovog izraza na licu, povodom prepričavanja svaki put, sledi i moj kraći satirični izveštaj.
U priči, u predelima ove zemlje, postoje prostori gde su zime jake poput sibirskih i ponekad sneg padne i u junu. To nije priča, to je istina. Taj predeo postoji gde se vitlaju kontinentalni i morski vetrovi prave čuda od letnjeg doba. Tamo moj stari i njegova družina jure visoku divljač, tj.pripadnike velikih papkara i velikih “šaponja”. Mada tu ne juri niko nikoga, nego se baca prihrana i pogađa divljač na nekoliko metara sa visoke čeke. Toliko o lovu.
I tako, jedne zimske noći promrzli kolega i stari, malo su se opustili uz jaču rakiju i vatru u lovačkom domu. Nakaradno je pomenuti, da je kolegu uhvatilo da obavi malu nuždu. Onako gologlav je izašao iz kuće, dok je moja pametnica za njim zaključala vrata, da ga malo ostavi u razmišljanju na sveže palom snegu. Kolega se zatekao zaključan na hladnom vremenu i počeo jako da lupa na vrata, vičući uz to: “Medved, medved…”, ne bi li zlotvor konačno otvorio vrata. Posle nekoliko trenutaka blagovolio je matori i otvorio vrata te se obojica cerekajući prihvatiše čašica.
Ne bi bilo ponovo nakaradno reći, da je kasnije morao tajo, da pruži korak u to zlo doba po istom poslu kao i njegov kolega, samo što je tajov posao bio obimniji i zahtevao više gimnastike. Sakrio se tajo ispod krova drvene kućice u kojoj su trupci za potpalu. Dok je svlačio odelo sa sebe, držeći ga u rukama, u tom upola nudističnom momentu, nešto je jako lupilo na nekoliko koraka od njega. Podigavši glavu, sa sve dugim gaćama u ruci, zaledio se u momentu gledajući medveda, od 137 kg žive vage, pravo u male kafenkaste oči. Mlađak (to jest omanji medo) takođe je zastao poput vajarskog modela. Onako posmatrajući jedan drugoga, moj čuveni šaptać medvedima, uspio je izreći samo, ponavljam u tom čuvenom trenutku sa sve gaćama u razširenim rukama: “BUUU medo!”.

“I tu svi mi padamo i valjamo se od smeha.”

I naravno da je sledilo isto vikanje i lupanje na zaključana vrata, samo da je ovaj put stvarno u okolini brundao medo. Lovački kolega nije verovao uplašenom izrazu lica, ali je dobio junački poriv za jako ismejavanje do besvesti još celu noć. Mada učesnicima nije bilo do smeha, sledeći dan su samo pronađeni, kao dokaz, neustanovljeni i nezatrpani ostaci straha rasejani po svežem snegu.
No, postoje i jako žalostne lovačke priče. Ne sećam se godine, samo bilo toplije letnje doba u kojem sam poželeo da jedem sladoled. Znam kod nas uvek bude u škrinji uvek kutija korneta, pa može da se bira ukus jagode ili čokolade,… I onako u polumraku špajza, u kojem se nalazi ta čuvena škrinja prepuna sladoleda, pronašamo sam najlon kesicu u kojoj je bilo nešto nalik na one “vodene” sladolede od jagode. Ne znam bolje da opišem, ali voda, sa nekim ukusom jagode, koja je duboko zaleđena, pa se posluži u kartonskom kornetu. Nije bitno. Posle izvesnog razmišljanja, da li su burazova deca ostavila pola sladoleda, ili osmislila neku novu igru, vratio sam taj “sladoled” na isto mesto i pronašao tražene kornete. Uzeo sam po jedan u svaku ruku i izašao napolje.
Posle nekoliko dana pitao sam majku u prisustvu oca, kakav je onaj sladoled u čudnoj kesici u skrinji. Majka je samo prevrnula očima ne znajući šta bi moglo da bude, dok je stari jedva zadržavao suze smeha u očima i rekao:

“Eto junače mogao si da probaš “trofeju ”…”

P.S. Neću navoditi koji trofeji osim medveđe kože, još postoje…

Pronašao sam to mesto, gde ću da otputujem. Zanavek. To je jedna od zvezda u konstelaciji Device i zove se Zaniah. Što bi iz arapskog jezika “zāwiyah” značilo ćošak. Potaman za mene: “U kutu – nikome na putu!” (rekli bi moji “susedi” i s leve i desne). Udaljenost je samo 265 svetlostnih godina od Sunca. Pa ako krenem brzim vozom u ovom momentu stići ću za nekih 5 miliona godina. Samo da pređem tih 2.507165e +18 kilometara do svog novog doma i sledi katarza i novo otkrovenje. Fino. Imaću dovoljno vremena da razmišljam i dotučem samog sebe u paramparčad, a kasnije neumorno sastavljam te napišem bar dve-tri (milijarde) knjiga o svemu. Možda.

I kad jednom, u budućnosti, stignem u taj novi dom onda ćemo opušteno. Jer tamo nema šiljenja i oštrenja “one stvari” raznoraznih lelemuda, izdvajanja ranjenih egoista i egzibicionista, svačijeg zvocanja, neprekidnog zujanja, i sveopšte budalaštinje i destrukcije pojedinaca, grupa, udruženja ili stranaka i svih prokletnika željnih vlasti i njihove dominacije svim živim i neživim bićima. Neće nikome više smetati ni moja promašena pojava i dejstvovanje jednog lika sa “pokvarenim” emotivnim pragom i intolerancijom na sve što vidi. Svima će biti sve potaman.

“Svako ima način da isprazni svoja ‘m…’ (tj. stomak), a ovaj danas je moj!”

Zagledam se tako često u nebo i započnem još jedan uzaludan razgovor sa samim sobom. Uzaludan? Možda jer je uzak ili lud. Šta znam!? Voleo bi da mogu da budem Petar Pan, ili samo Boban Kan pa da mirno vladam svojim pejzažem mira nacrtanog svim tim bojama iz svemira (skoro pa pesma). To se zove Nedođija.

…na kraju: “Želim samo onu beskonačnu tišinu i sve one boje svemira” (previše, izgleda previše)…

Eto, ja sam svoju zvezdu odabrao i kad krenem, želim da me ispratite u tišini, bez suvišnih reči i komentara. Samo mi pustite da svira “Miholjsko leto” sve dok ne stignem na svoje odredište, onda ću već znati šta dalje, u nekom svom miru ili nemiru.

“Slušajte me deco, ovo je stvarno bezobrazno, ne slušajte i ne čitajte me više. Do daljnjeg!!”

Izvinite, još jedared,..

Izvlačim se iz kola, kao što bi jedna “spisateljica” (pisac i prijateljica, u jednu reč, umem ja ovako da izmišljam reči) rekla;  “sav raskupusan”. Cipele i pantalone se ne vide od blata. I ne, nije mi se učinilo. Stvarno sam prljav do lakata, ma do nosa. Kao da sam “s’igro s prasci”. Dok sam prilazio Prčvarnici, Kum je spazio kola, koja kao da su uzorala Maratonsko polje, i mene koji sam ličio na post – apokaliptičko biće, koje učestvovalo u tom epskom boju. U tom momentu počeo se toliko smejati, da su me uši zabolele na 34 metra udaljenosti.

Počeo je vikati:

• Znam šta si radio, prasac jedan debeli, znaaaaaaaam, zapao si u blato dok si drljoooooo po oranju…. hahahahahahaahhaha (…zamislite taj “hahahaha”, sad, preko naredna četiri lista).

Samo sam ga “pogledao mrko” i uzviknuo:

• MRŠŠššš…!!!!

Počeo sam sa trećom šoljom kafe, još nisam progovorio, a nije se ni on prestajao smejati. Čini mi se, od tog smeha, pukla mu je i treća kila, a i meni. I naravno, morao sam ispričati sve… (izvinite, po ko zna koji put, na svemu što sledi!)…

“Jebemliga…”

Krenuo sam:

• “Znaš onu Pelagićevu malu? Šargopirgastu po licu, sladunjavu…”
• “Da znam, tankovija, oči mastiljave,..”
• “Ne prekidaj me!”
• “Dobro, dobro, Šarlo Akrobata, prljav od blata!”
• “E vidiš, zapeli smo nas dvoje, da se muvamo, još pre neki dan. Nemamo gde, pa sam “izmoljakao” kola od starog. Da, ova tu, presvučena u prirodne boje lekovitog blata Rgoške banje. Ma, zeznuo sam se već u startu kad sam je i poslušao za “mesto” i pravac. Otišli smo, ne znam gde. I tako… (predahnem uz dva dima), parkirao sam se između dva drveta, onako ukoso, da se tobož ne vide kola. Bilo je toplo, ali svejedno, ipak sam malo ugrejao kola, da se ne razvlačimo previše. Počnemo se mi i cmakati, i skidati… ma sve. I onako goli i znojavi, samo još da… U tom momentu nečija kola, duga svetla pravo u nas. Izlazi lik, i počinje da se dere – “Gde mi je ženaaaa!? Izlazite vaniiiii,…. Kučkooooo, jebaću vas obojeeeeee!!”. U tom momentu, da ne prejudiciram, ali ako znaš, kad ti krv siđe na dole, pa se onda vrati na gore, brzinom svetlosti, pa ne znaš koji deo se više ukočio i zašto mi to izlazi pena na usta. Znači umrlo je sve u meni, po ko zna koji put u životu. Ona ne diše već četvrti minut. “Gori-gori, izgore sve…” I nije bilo svega dosta, lik je počeo i lupati po prozoru. Javim mu se ja, pomalo besan, sa koji mu je, nije mu žena tu, ovo mi je devojka! Ništa on. Ne odustaje čovek! Moramo izaći i gotovo. Pomislim, a kako da izađem, nauružan samo “tvrdkom” i kapima hladnoga znoja. Ništa, rekoh sebi, ako ću da ginem, go kao od majke rođen, ginuću. Lep naslov za jutarnju kroniku…”

“ Poludeli muž ubio golim rukama nagog švalera u zadružnom voćnjaku…”

• “I šta je bilo dalje..?”
• Otvorim  prozor na pola, namrštim se i ubacim mu pogled ludaka. On se sageo polupijan da vidi, ko je u kolima, pa se zagleda u mene, pa u nju, u mene, pa u nju… nagese unazad, i reče – E, izvini, tražim ženu, jebe se negde po selu… – Odgovorio sam mu ljutito – pokušaj kući da je potražiš, debilčino pijana…”
• “Hahahahahahahaah…” (naravno da je odzvanjao Kumov smeh još izvesno vreme),… “Pa šta je bilo posle, odakle blato?“, upita me Kum…
• “Pa ništa, dok sam se napsovao majke i ostalih članova familije, kuratoru, naravno sa sigurne udaljenosti, zapalili smo nekoliko cigara i smirili se. Šok je to veliki, za nju, mene, kolegu (onog što traži ženu, pokvarenjaci jedni 😛). I tek posle dva sata laganog razgovora stigosmo do one nežne ljubavi i … znaš već.“
• “Blato, seljaku, blato?”
• “Aaaa,… pa posle ništa, zapalio sam cigaru, navukao odelo, zatim kresnuo i kola, i krenuo. Onda se samo začuo odjek – DUUUUUUMMM!!! Nešto je puklo. Samo sam pomislio, da je onaj sad zapucao na nas. Držim se za srce, gledam u nju, gledam stakla, sve je tu. Polako izađem, i vidim da kola stoje nakrivljena poput žalosne vrbe. Znači, levi prvi točak je upao u provaliju, karoserija kola je na podu, nema mi izlaska dok ne zovem auto moto savez Banja Luke…”
• “Pa zašto nisi zvao, bar mene, debilu?”
• “Pa kako, kad ne znam ni gde sam! Gledam u nju, prebledela već treći put u ovoj noći. Jadnici skratio sam joj život sa sve tri male smrti.“
• “A, dobro ste se uboli znači!”,… hahahahahhahaha…
• “Da jesmo, ko Mirko i Slavko, bez metka…“
• “I? Gibonni?”
• “Rekla je da će ona pogurati kola. A ja onako zajapuren ko vepar, kažem joj, a kako će da pomakne Opel Astru 1.4. 16V, benzinac, godište ‘00, boje trule višnje, odprilike 1090 kila, sa sve svojih 49 kila. U tom je vrisnula na mene. Znam, pogrešio sam. Ima 47 kila, tu sam se sjebo, ne šalim se. Stvarno se naljutila. Ali, i ja sam bio ljut. Izvinio sam se, još tridesetšest puta. Kasnije, izvukao sam ga nekako, – mislim auto, šta se keseraš. Izgledalo je kao Milan i Žika iz dinastije,… pustim ga u prvu i gurkam dok se nije izvukao sam i onda ga hvatao po njivi da stane. Rezultati se vide na nama. Samo se nadam da nije nešto otpalo sa njega, ubiće me stari.

Kum se okrenuo prema kolima i rekao:

• Pa jebote visi ti odbijač napred, nisi primetio??

Oblio me znoj mrtvaca, po ko zna koji put taj dan. Počeo sam da vrištim! Ako me nije onaj lik ubio, stari će me udaviti ko pile, poput onog Pantinog malog unuka, koji je davio piliće, tobož učeći ih da plivaju.

“A ludog deteta, kad se samo setim…”

Sa krikom na usnama, otvorio sam oči. Nalazio sam se u polu poznatoj sobi, na meni su bile samo poderana majica i gaće. Pokriven sam bio sa burazovom trenerkom. Gledam oko sebe i pokušavam, da shvatim šta se dešava.

U sobu lagano ulazi majka i kaže:

• “Sine, ‘ajde da doručkuješ…”
• “Koliko je sati? …upitam je.”
• “14:23”

A jebote, samo je bio ružan san. Hvalim ti se predragi Bože. Namirisao sam doručak, polako mi se vratio život u vene. Protrljao sam oči i podigao telefon, da zovnem Kuma. Kad tad pročitam poruku od male:

“Lep nam je bio sudar sinoć!! Ugazio si nas sve, ko Sekula!!”     

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Dragi moji čitaoci, čitateljke, pesnici, spisateljke i ostala »mlogobrojna famelija«:

Pravila su sledeća:

1 – Podelite logo Mystery nagrade u naslovu posta

2 – Ne zaboravite da podelite pravila

3 – Budite ljubazni i zahvalite onome ko vas je nominovao. Običaj je podeliti link, ali neću se buniti ako bude čokolada.

4 – Recite svojim čitaocima tri stvari o sebi

5 – Odgovorite na postavljena pitanja

6 – Slobodno iznenadite i nominujte 10 do 20 drugara blogera i obavestite ih

7 – Postavite drugarima pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan. I ne postoje glupa pitanja.

8 – I za kraj malo samoreklame, podelite link do svog najboljeg posta/postova. Budite skromni, kažu da je to neka vrsta vrline.

Pa, da počnem 🙂

Imenovala me je meni draga Ivana, koja piše predivnu poeziju. Mnogo joj hvala. Ona je dokaz, da se pisanja poezije ne može naučiti. Nego se sa godinama stvara, menja i raste kao književna forma u pojedincu. Nesiguran sam, da je sve oko talenta. Tvrdim da je uz sve, potreban i rad i razvijanje tog istog talenta. Da, postoje te neke tehnike kako izgleda sonet ili neki verz aIi to nosiš u sebi. Posebno poeziju, to treba živeti. Osećati. Ivana živi i oseća u poeziji.

3 stvari o mojoj malenkosti

• Samokritičan sam do bola i srži i izluđuje me da se spotičem i pre nego što krenem…
• Ne umem ništa »malo«, da volim, da psujem, da bilo šta radim, da se ljutim, ništa,.. sve mi je na »Sve ili ništa«,… izluđuje me i to…
• Ali zato volim da se smejem i cerekam kao lud. Baš se mnogo smejem, pomalo me izluđuje i to…

Ivanaaaaaaaaaaa i sam sam uvek crtao i još uvek želim to da radim, i sve više i više se »izluđujem«, po ko zna koji put, jer sebi ne dozvolim dovoljno vremena i strpljenja za to… eto, samo da znaš 😉 (Izluđujem se često puta, očigledno).

Ivaninih pet pitanja za “Nas”:

1. – Da li pišete ono što volite ili ono što mislite da ljudi vole da čitaju?

Ivana je već pomenula neke nama zajedniče sličnosti. Ne držim da sam pisac, poet, bloger. Sve mi je više potreba po pisanju, kao nekoj samoanalizi i samopomoći. Dok sam bio mlađi, napisao sam koju pesmu ponekad, o nekoj ljubavi ili ponešto tako. I onda je došlo neko teže doba, kad je jedino pisanje bilo dio komunikacije i onda se sve to svelo na ideju za sajt. I da vam kažem, da se lično poznajemo više godina, ustvari bi me upoznali tek posle čitanja ovih stranica.

2. – Da li ako pišete romane, pesme ili priče crpite inpiraciju iz onoga što ste sami doživeli kada kreirate likove i u kojoj meri?

Sve crpim iz života i ličnog iskustva. Modifikujem vreme ili sastavim događaje ali još nisam počeo izmišljati likove. Radi mi mašta, i previše, čak sam započeo i jednu dečiju priču, ali za sad je samo o »borbi sa životom«.

3. – Koja je prva knjiga koju pamtite da ste pročitali?

»Kurir Marko« u prvom razredu osnovne škole. Onda serijal Bufalo Bila i njegovih avantura.

4. – Da li želite slavu od onoga što pišete?

Nikako, često puta bi se sakrio i od samog sebe, kamoli od drugih ljudi i njihovog mišljenja.

5. – Da li se sećate svog prvog pravog poljupca?

Naravno da se sećam i naravno da je to morala biti uveliko komplikacija, koja sadrži i prisutnost mog Kuma ali možda više o tome u »memoarima«. Možda i opišem jednog dana, ko zna…

Boban pita Vas:

1. – Kako ste danas?

2. – Vaša najmilija poslovica je:

3. – Romani ili poezija? Zašto?

4. – Zaljubljeni u život ili otuđeni od njega?

5. – Da li više pamtite događaje kad ste bili stvarno sretni ili mnogo nesrećni? (ovo je zabrinjavajuće pitanje)

Moji drugari:

Nema Vas mnogo koji još niste tagovani i izvinjavam se ako nekoga ponovo tagujem. Na vama je da se odlučite za suradnju ili ne:

Poljupci i Ostalo Smrtonosno Oružje – su mi se izgubili negde 😦

https://antiheroj.wordpress.com/
https://rezonanca.wordpress.com/
https://grainwithoutwisdom.com/
https://1136fifthavenueblog.wordpress.com/
https://oblogovan.wordpress.com/
https://poezijazivi.wordpress.com/
https://uvertirazivota.wordpress.com/
https://otisaknadispleju.wordpress.com/
https://pustopoljina.net/
https://bojanperunicicblog.wordpress.com/

Nadam se da će vam biti zabavno 😉

Moj omiljeni post:

Naravno još jedna kritika – Vukovi

Vikend. Ali ovaj put nismo krenuli na žurku. Kum mi se nanovo zaljubio. Ima devojku. Ne nalazi se više puno “muškog” vremena, ali ovaj put ideja je bila da se njeno društvo odvojeno zabavlja, a nas dvojica ćemo već snimiti neku zanimaciju. Tako je i bilo. Kafa i cigara za početak, a kasnije ćemo u blejanje. Nismo se ni spremali bog zna šta. Njegove boje ljubavne, bile su dovoljne za uzbuđeno zujane i cirkanje kroz grad.

U otegnutom koraku kroz ulice i neprekidnom smehu, pogledao me je tugaljivo i rekao:

• “Ej, ‘ajde moooooolim te, idemo do kluba, mala mi je tamo. Samo da je cmoknem i idemo dalje. Hoćeš?”
• “Naravno! I bubreg ako treba…”

Bio je 31.oktobar, siguran sam. To vam dođe “Helovin najt” ovde, i pamtiću ga bolje nego 13. rođendan. Kao dan ovog sveta otkrovljenje!! Reći ću vam i zašto…

Grad nam je jako mali. Pređeš ga sigurnim korakom u tili čas. Pređeš nam i državu u taj “tili” čas (i šta znači tili, mili?). Do kluba koji se zvao, nešto sa “4”, stigli smo brzo. Prebrzo očigledno. Klub se tek počeo puniti. Krenuli smo niz stepenice, na levoj strani se otvorio plesni podijum, sa mestom za DJ-a i velikim šankom. Niže niz hodnik još jedan, ali malo manji podijum i šank. Na obe strane je svirala muzika. Različita. Švrljali smo od levog do desnog podijuma, ne bi li ugledali dotičnu personu. Dok sam se osvrtao okolo, samo sam primetio, da je levi podijum prepun muškog društva, a desni ženskog. Pomislio sam, još je rano. Dok se popije nešto, pa će kasnije, kako bi rekli amerikanci, da “mingluju”.

Pretraživanje se pretvorilo u agoniju. Više od sat vremena smo se gurali preko već novo nastale gužve. Postalo je i mračnije i zagušljivije. Kum mi je u jednom momentu, pomalo razočaran, samo namignuo i rekao, da idemo. Izgledalo je da nije tu. Krenuo sam ispred njega i zastao pred momkom moje visine koji je naglo prikočio ispred mene i onda velikom silom sa ramenom udario od rame u momka koji je dolazio iz suprotnog pravca. Ne bi bilo tako strašno, da momak iz drugog pravca nije bio skoro za dve glave viši od ovog žgoljavka. Rekoh u sebi, evo sranja. Naravno da mi se probudio “insekat” preživljavanja i mentalitet Balkana. Stao sam korak unazad, stisnuo pesnice i posmatrao situaciju. Rekao sam u sebi, ako krenu, neću biti sisa. Odvaliću bar jednog, pa kud puklo da puklo. Kum je iza mene. Valjda će me izneti pre nego što me pregaze ili slomijem sam sebi ruku. Smoto jedan.

I puklo je! Ali nešto u mom srcu i crevima. Da sam bio tad u ovim godinama, sigurno bi pišnuo u gaće (Hank Moody 😀 ), prostata mi ne bi izdržala.

Onaj visoki lik, dohvatio je žgoljavka za kosu, povukao sebi, i zavalio mu jezičinu u usta. Počeli su se žvaljiti i drpati,… “Gori-gori, izgore sve…”. Ruke su mi pale dokolena, stisak pesnica bio je poput žele bombona, usta su mi se otvorila, videle su mi se rane od izvdađenih krajnika iz mladosti. Za mene, svet je stao da se vrti.

“I da vam kažem, to i nije bilo to, što me ustvari preseklo…”

U sledećem momentu sam osetio dve ruke na svakom naličju mog dupeta. I stisak. Jak. I na levom uhu prepoznao sam glas, koji mi je rekao:

• “Opusti se, sve će biti uredu!”

Okrenuo sam se zbunjen i ugledao Kuma sa najvećim zavodljivim osmehom na licu.

I sad ljudi, da li Vam je poznat osećaj, kad neko umre od straha u sebi. I da li Vam je poznat osećaj kad umre i govno u vama od straha. Dupla smrt! E, umrlo je i ono treće u meni, ali Vam neću pominjati šta je to.

Kum, veseljak, nastavio se groteskno smejati na sav glas, dok su meni oči ispunjavale suve suze. Zbunjen, a bogami i preplašen, ako ćemo iskreno, jako potresen. Najjače! Ma, tresao sam se kao da sam pojeo potres.

Nakon brutalnog izsmejavanja, pitao me:

• “Pa ti nisi skont’o gde si?”
• “Nisam Kume, nisam! Pa ja tebi verujem! Ja tebi bubreg, a ti meni prst u dupe! Da vidiš jel’ zdrav, a? Bez kamenca i to?”

Osvrnuo sam se i shvatio da sam u gej klubu. Ubrzao sam prema izlazu poput poplašene mačke progonjene psima lutlicama, i pri tom ugledao kumovu devojku sa drugaricom, koja je tek silazila niz stepenice u klub. Pozdravila me, najvećim osmehom, a Kum me povukao za ruku i rekao da stanem i da se smirim. Namignuo mi je, sve je OK, tu je, čuva mi dupe tj. leđa.

U jednom delu razgovora sam pomenuo, kako sam sa Kumom izlečio mnoge anksioznosti, uz sve ostalo. E, tako sam izlečio i homofobiju. Otvorio sam oči, otvorio mi se svet. Jer kad se osvrneš oko sebe i otvoriš te iste oči, shvatiš, da te devojke i prijateljice dolaze u gej klubove, čisto da bi se zabavljale i plesale. Plesale, ljudi moji. Tamo nisu nikad ugrožene. Niko ne laje na njih. Niko grubo ne osvaja i ne eksploitiše lažima i drpanjem po džepovima u visini grudi ili kukova. “To nam inače rade političari redovno, čak javno.” Shvatiš da si u društvu visoko školovanih i kulturnih ljudi, koji ne napadaju i ne kenjaju, ni verbalno, ni mentalno. Osvreneš se oko sebe i shvatiš da su ljudi, ipak, samo ljudi, i da “drugačije” ne znači ništa loše, nego nam samo dano malograđansko razmišljanje i stereotipi ne dozvoljavaju prihvatiti okolinu oko sebe onakvom kakva jeste.

“Jer potrebno je prvo shvatiti sve unutar nas, da bi shvatili i okolinu.”

P.S. Malo serem znam, ali može mi se, skontao sam i poneku širinu u životu. I samo da znate uredu sam ja, malo nemiran, sutra idem u šetnju sa jednom “okanom”, i srce ne može da se smiriiiiiiiiii…

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

“Trivialnosti između lakih i teških ljubavnih droga”

Kum je nabacio pola kile gela i laka da smiri svoj “afro hair look” (i dan danas ima kosu za duplo pranje, da, ljubomoran sam, pa šta), crni mantil i starke. A brnjo ja, svezao rep (nekad sam  stvarno “imao” i dugu kosu 😦 ), navukao jeans i “get a grip” čizmetine sa sve kratkim crnim lederom. Krenuli smo na neku žurku od drugovog druga od jednog druga što prepoznaje jednog našega zajedničkog prijatelja. Znači znamo se. Povezana raja.

Upadamo u stan obavijen dimom i smradom prolivenog piva. Telo ovde, cipele tamo, hrana već razasuta posvuda. A nije ni krenula žurka. Kroz glavu mi prođe na sekund, kako će se obradovati nečiji starci kad se vrate kući i vide ovaj neviđeni “rastur i raspad” sistema. Mada i to mi nije nikad bilo jasno, da uvek sve tako stručno umemo da sakrijemo i pospremimo u prvobitno stanje, pre nego što se roditelji vrate kući. Ponekad mi se i učinilo  da na kraju bude i čistije nego što je bilo u petak predveče. Sumnljivo.

Mada, jednom smo sa burazerom praveći jedan takav “tulum”, stvarno nagrabusili od roditelja. Sredili smo mi sve, samo zaboravili na balkonu stručno aranžirane ikebane kevinih karanfila sa onim filter kesicama od čaja. Zašto od čaja? Pa zato što su ovi naši polunarkomani, kažem polunarkomani, samo čuli za travu ali se nigde nije mogla naći i kupiti ta droga, zbog našeg reonca Perića. I umesto toga, taj put popušili čaj i trunje od nane i kamilice. Hipici.

A sad da objasnim ko su bili reonci, za naše najmlađe. Reonski policajci, o njima govori već njihovo ime, bili su uniformisani pešadinci milicije, koji su se isticali po predodređenim reonima kao šerifi i brinuli za red i mir. Doslovce. A ovaj naš Perić ponašao se gore nego i sam Klint Istvud, a ličio je na debelog Brus Lija. Redovno je šamarao čupavce i hipike, tražeći zabranjene drogice i upisivao i tužakao svako naše sranje našim roditeljima. A ustvari su naši starci bili zaleđe tih reonaca. Oni su brinuli za naš nestašluk, lupanjem sankcija i šamara, već na prvoj liniji otpora. A zvonile su te šamarčine poput Notredamskih zvona iz dana u dan. A reonci su samo sakupljali i širili (dez)informacije inponujući nove batine kod kuće. Zasluženo, da se ne lažemo, mada ponekad…

I da nastavim dialog sa najmlađima. Danas nedostaju ti “reonci”, da malo uvode red i mir, da mi ta deca ne idu ušmrkana na predavanja u školu, onako umorna i iskrivljena od preteške torbe i prazne glave. Dobro, neću osuđivati nikoga, niste svi od te sorte što je dnevno srećem na ulicama ovog problematičnog grada. Verujem u Vas 😉 …

“Izgubi se čika Boban, po ko zna koji put”

Da, žurka. Stan, četiri sobe, u svakoj trešti neka muzika. U jednoj je potpuna tama sa “sentiš” muzikom (tako smo to mi nazivali). Tamo su parovi, ili više njih. Upadamo u kuhinju tražimo piće, otvaramo svako svoje pivo, odvaljujemo po jedno kratko. Onda ide dogovoreno razilaženje na različite strane u potražnji za ženskim društvom. Ne osuđujte me, deca pijana, traže devojke, pa šta. Kao niko nije nikad bio mlad. Mhmm. Snimim jednu malu, onako okanu, sa kratkom crnom kosom. Smeška se i vrda očima, pristupim kao da nosim brkove i glancane lak cipele, pozdravim i načnem. Polako. Ali stvarno polako. U kratkim navratima vidim Kuma, poslužio se već petom flašom, štipa jednu malu. Stvarno malu, nije mu ni do lakta, iskrivi se on da je ljubi, čini mi se da je u teškim bolovima. Dobro, podiže je u vis, snalazi se on brzo, oduvek. Ja, pažljivo slušam, posvetim se još više razgovoru, pametno odabirem teme. Sati prolaze. Kuma ugledam sad se dohvatio jedne visoke. Jezici im se prepliću, poput vrbovih grana u košavi. Napred naši, napred naši. A Boban ne odustaje, siguran u sebe i uporno kreće se rečima i steže svoj obruč. Na manje od metar smo jedan drugome. “Gori-gori, izgore sve…”. Prolazi četvrti sat, i sam sebi idem na živce, što mi ide sve bolje i bolje…

Na prepad, Kum pušta onu izduženu, prođe nonšalantno kraj mene, vidno opijen, i ne vidi mene da sedim pored i samo pruži ruku okanoj i reče:

• “…’oćemo u kuhinju?”

“Ustala mala, dohvativši ga za ruku i ode bez razmišljanja. Osta’ Boban da visi ko SLINA!”

P.S. Nisam zaboravio Kume i veruj nikad neću. Toliko smo se još puta ismejali za taj momenat i na moj račun uz sve ostale uzaludne trenutke i propale pokušaje, najviše samo zato što sam toliko puta ispao običan Bosansko brdski konj tj. kljuse… Hahahahahahahahahahahaha…

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

“Subota, 30. Septembar 2017, mobilni “drnda”, ne prestaje. Otrčao sam da se javim i…”

U zadnje vreme više niko ne zove. Možda mati, nekad u jutra rana subotom, zbog ručka. Sve ostalo se svodi na kratke poruke raznih “Vib-ratora” i ostalih, tobož nazovi socialnih dildo aplikacija, koje ustvari stvaraju zbrku i mešaju nepojmljivo sranje u ljudskoj komunikaciji (da ne kažem još šta gore, vezano na ove savremene načine “kuckanja”). Stvarno nema više nikoga, da te pita, koliko ti je usran dan. Pošalju ti “emoji”, pa ti misli… Mah,… (malo se primeti da sam “izne-Rerviran i izrevol-titRan”, a?)…

• “Halo, gde si Guzonja?”
• “Kumeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee……….”
• “Pa šta se radi, šta ima?”
• “Ne pitaj me ništa! Ni kako si, ni šta ima, ništa…”
• “Pa šta da ti kažem onda?”
• “Reci da si ovde i gde ćemo na cugu. Nije te bilo,…. mesecimaaaa! Blento jedan…”
• “E, ajde na putu sam do kuće. Srešćemo se na ćošku i požuri nemam mnogo vremena…”
• “Ideeeeeeeeeeeem,…”
• “Seronja,…”
• “Šonjo,…”
• “Kiss,…”
• “Cmok,…”

Moj kum sad živi u inostranstvu. Znači iz mog “inostranstva” otišao je u još “veće” inostranstvo. Dolazi možda jednom ili dva puta godišnje i to samo u minutama. Njegove posete su poslovne i traju najviše dan ili čak samo jedno popodne.

“Na što se to svelo ovo ubrzano ludo vreme.”

Na jednom uglu na putu do stana njegovih roditelja, stoji sad neki moderan pab. Ne nalazimo se više u Prčvarnici. Ne znam ni šta se desilo sa tim mračnim izdanjem te socialističke kafanice. Verovatno je zatvorila svoja vrata, nestankom nas dvojice pauka iz onog već dobro poznatog ćoška, u momentu kad smo odrasli. Odrasli, znači nagrabusili od ovog kvarnog i krajne poludelog sveta i odselili se svako na svoju stranu.

Kad sam ga ugledao skočio sam na njega i obgrlio ga najjače što mogu. I ne nije mi bilo bitno šta svi “napucani” oko nas misle, ne zna niko šta znači tridesetičetiri godine… Niko! I ko se još  može pohvaliti sličnim…

Izgovorio sam:

• “Sunceeeee mojeeeeeeee….”

Naš razgovor se u današnje vreme svodi na posao, familiju, njegovu dečurliju, poslovna putovanja, moja lutanja, dosadu i budalaštinje. Mada sve zvuči veoma ozbiljno još uvek se odvaljujemo od smeha, pominjemo raznorazne sofisticirane izraze, poznate samo nama dvojici. Mat i Džek. Imamo tajni jezik poput blizanaca. Ma još smo gori, niko nam nikad u trag ne bi ušao. Mada sam u dva naleta pomenuo neke cake iz razgovora br. 3 i 4 i samo me pogledao i pitao: “odakle ti to sad?” Nisam mu mogao reći, nisam mogao “guknuti”, da postaje zvezda mog pisanja, mog nedostajanja. Samo sam u šali rekao: “Možda jedan dan, kad porasteš na 205 centimetara, i čuješ ili čak pročitaš negde.” Da, dobro ste shvatili. Niko ne zna ništa o svemu tome. On i sva ta dešavanja su moja nedostajanja, koja nadolaze iz moje “praznine” za razgovorom. Najviše sa kumom, ali i sa ljudima. Običnim, ali pravim ljudima. Sve manje je njih, sa kojima iz oči u oči možeš razgovarati o svemu. Ali o svemu. Svi nosimo maske. Jebale nas maske. Zato je ovo pisanje da kažem “prosto”, sa psovkama, stilski neobično i tehnički loše, ali da se zna, da se samo sa nekim ljudima tako opustiš, i da toga više nemam. I da mi to najviše nedostaje, jebem li ga više!

“Aj neću više psovati, shvatili ste,…”    

U toku razgovora, u jednom trenutku samo sam poput zbunjene klinke rekao:

• “Nedostaješ mi… konje…”

Ostao sam da trepćem onim trepuškama, a on mi nije odgovorio ništa. Verovatno nije mogao, a nije bilo ni potrebno. Poznajemo se, predobro, vibriraju odgovori i sami. Ostali smo u tišini još nekoliko trenutaka, sve dok nije žurno počeo ustajati da krene i rekao…

• “Zašto ne dođeš za mnom, imaš gde biti. Šta ćeš tu u ovoj rupači od grada?”
• “Fali mi jedno mudo izgleda, Kume moj… Ne znam šta ću ovde, ne znam šta ću tamo, sve mi je isto. I gde da odem, kad sam sebe nemam. Sam sa sobom ali nisam svoj, nisam ničiji, mada svačiji…”
• “Pa pronađi se, znaš već kako i sam kažeš, ako nemaš kome, makar sebi doći,…”
• “Stižem Kume, evo stižem,… Samo što nisam…”

I da ima neko, da me pita kako sam, rekao bi mu: “Kao govno”. Usamljeno smrdljivo govno. Izlučeno od nekog četveronožca na sred – srede ulice velikoga grada, kojeg svi zaobilaze. Eto!  

“Hvala na slušanju (tj. čitanju)!”

P.S. Moram li da napomenem, da ovo nije nimalo izmišljen događaj, predvođen mojim trenutnim emotivnim stanjem? I sumnjam, da ću moći nastaviti…

• “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Ovaj život nije fer. I spoznaja o tome, sve je češća. Samo ponekad, On stvarno nije fer. Ljut sam, a ne znam na koga. Okrećem se oko sebe, gledam u široko nebo i pitam se, kome da se obratim za odgovor.

Nema ga, jer odgovor ne postoji. To je samo … “tako”.

Znam, postoje leptiri crne boje, tamnije i od najvećeg mraka. Krila su im od somota, nežna. Njihov let nije tako nemiran, poput običnih leptira, zamasi krila su retki, oni kao da plivaju po zraku. Poput senke, koja liči na velike mante iz morskih dubina. A iza njih se viju u miljama dugi repovi sa kojima povlače svetlost i boje sa zvezda. Ustvari, oni jedre dalekim nematerialnim putevima i nekim nama nepoznatim predelima svemira. Svemir. Sve – mir. Gde je sve je mirno, gde je sve spokojno. Tiho.

Njihova tela u veličini ljudskog dlana, ipak su nam nevidljiva. Oni koji ih i ugledaju, postaju takođe nevidljivi za sve. I kad crni somot umesto sutona donese svetlosti smiraj, oni dolaze po nas. Kad se telo umiri i damar kao da zaspi, onda dolaze Crni leptiri. To traži sestra brata, i brat sestru, to je zadnji let za večiti počinak. To su duše Umrlih.

Svemir je ustvari prepun boja. To što mi ne možemo da ih vidimo, ne znače da one ne postoje. To je naša greška, što mislimo. I da, previše mislimo. To što smo iz smrti učinili nešto strašno i to je naš problem. Jer ne umemo sa bolom, sve dok smo živi.

Ne nadam se, znam da si na nekom boljem mestu. Počivaj u miru mala B. (24 god.)

Hearth nebula - slika preuzeta sa interneta

Neiznenađen dužinom poziva, po ko zna koji put, samo sam počeo silaziti iz zgrade i zaputio se u Prčvarnicu. Tamo me neumorno čeka sunce moje. Zvezda života moga. Svetlost i slama (šta će slama tu, nemam pojma)…

Kum pozdravlja rukom i kaže:

• “Naručio sam već, znam piješ sa hladnim mlekom. Trzao sam te da dođeš brzo, da ti se ne zaledi kafa još više.”
• “Hvala! Srce si moje…”

Palimo cigarete i dok on čita novine, prepune skandala, meni se pogled zaustavio na jednoj tabli na zidu naše kafanice. Znači po ceo dan, celu noć, provodim vreme ovde i tek sad spazim tolike razglednice. Toranj u Pizi, toranj u Parizu, toranj u Dubaiju, Šard u Londonu… Pomislim zašto se ova Prčvarnica ne zove “Tornjevi propalih snova” ili “Mordor moje mladosti”…

Kum počinje naglas da čita najnovije zlodelo čovečanstva i još jednu gorku vest iz sveta:

• “Pazi ovo – Severna Karolina, Sjedinjene Američke države. U Julu ove godine, neimenovani 77- godišnji građanin grada Šarlot, dovezen je u bolnicu povodom neobičnog bola u njegovom rektumu. Na iznenađenje svih pristunih doktora, rendgenska slika pokazala je izvor boli njegovog anala povodom nasilno insertiranog većeg dela cevi za navodnjavanje “in d’garden”…” (smeje se glasno)
• “Šta je sa tom dečurljiom, upitam, neki unuci Sotone, sigurno? Smestili su mu nešto, besna čeljad američka…”
• “Ne, ne, slušaj dalje,… Na pitanje doktora, da li dotični gospodin zna šta se desilo i kako je, tako veliki deo završio u njegovom rektumu, mirno je odgovorio sa rečenicama – “Well, I don’t know”, u prevodu, nije mi poznato. Usledilo je istraživanje, uključena je čak i policija. Pred samo završavanje dana i nove smene doktora, jedan od prisutnih mlađih delatnika medicinskog osoblja, setio se sličnog primera u početku godine. Nakon proveravanja celokupnih dešavanja, ustanovljeno je da je taj isti gospodin dovezen u bolnicu sa sličnim problemom, samo da je umesto cevi, prvog puta bio prisutan plastični predmet u obliku muškog falusa, drugim rečima zvani “dildo”, dužine od 10 inča… – Koliko je to u centimetrima?”… Upita me.
• “Previše, šta god je unutra, IZA,… Previše je! Aaaaa…”
• “Čekaj, čekaj ima još,… Da bi bila priča još više zanimljiva, dokto…”
• “Joj Kume prestani, molim te, ovo nije zanimljivo, muka mi je…”
• “Pa čudan svet, čudni ljudi, smešno je koliko budala ima…”
• “Ma nije…žalosno je. Teto, tetooooooo, daj po kafu! Bez šećera za mene,… smučilo mi se kao smučanje (Voodoo Popeye). I ne čitaj više tu govnariju!”
• “Ne budi grub sa mnom.”
• “198 sa 117 kila, da se gorila ‘očeše od tebe ne bi osetio ništa.”
• “A izvini Suzan Surender, imam i ja emocije, Pongo pygmaeus!”
• “Sumatra ili Borneo?”
• “Mmm, majmune jedan!”
• “Mhhm, majmune drugi!”

Vratio sam se slikama na zidu, da smirim mučninu i zamislim se kako ćemo izgledati mi kao matorci.

“Valter Mathau i Džek Lemon” (slika preuzeta sa Pinteresta)

Ne mora niko pogađati, ko je ko na ovoj slici. Visok i crn, lep ki slika, i mali proćelavi dosadnjakovć do njega. Ne mora se ni dalje ništa opisivati. To smo mi, samo što nam lica još nisu toliko izgužvana od života i nemira. Mada,…

Dva tikvana, toliko fizički različiti, različitih gestikulacija, govora, razmišljanja, ma svega… Čak ne idemo ni po horoskopu, proveravao sam. Ko nas sastavi, teško njemu i kukala mu mati. A kukale su i naše. Pa opet preživesmo tolike godine. I da, zna se, postoji uvek neki razlog, zbog čega se nešto ili neko desi u životu. Za njega mi nije potreban. On je razlog svemu. S njim sam lečio sve, od propalih ljubavi, srčanih i drugih bolova, besova i stresova, njegove arahnofobije i aerofobije, moje agorafobije i anksioznosti. Radili, zidali i sastavljali, a bome i srušili i oborili ponešto (još sam na temi građevinskih poslova, pokvarenjaci jedni). Držao sam masu od 117 kila za ruku kod zubara, a on mene kod frizera. Moš’ mislit! Ponekad su nam se i iste devojke svidele (e sad sam na toj temi), a ponekad stvarno NEEEeee…, Ahahahaaa, Bože, kraj kakvih krokodila smo se budili,… reče Balašević. Doživljavali i iskusili prvi alkohol, lake droge, lake ljubavi i sve teške propasti. A bome i one velike, za srce i dušu najskuplje. Ma SVE!

I tako, poput ove dvojice na slici, zamišljam nas dvojicu. Osedeli matorci koji će uz čaj i poneku medovaču uznemiravati naše bajpase preopasnim napadima smejanja i zezanja. Zavirivati gde ne treba i šaliti se na svoje račune.

Istina je nikad ne navaljujemo na prisutne, ne idemo na lične greške. Mada kad nas neko izazove, besan je taj tim, ide i na tehničke i crvene. Čudni, toliko puta ponovljeno i mada možemo upropastiti najveći vic ne smijajući se i ostati ozbiljni kao debili. Čisto da vidimo reakcije prisutnih. A po drugoj strani smejati se ludački mravima što gube orijentaciju dok razgovaramo o napetim guzicama (da dupe može biti zategnuto, zapeto, labavo, napeto, nasmejano itd., raznih izraza ima, nemojte se čuditi). Kad bolje razmislim, dešava se to mravima, pa i nama, kad su “napeta dupeta” u pitanju. I što me je upravo navelo da vam kažem, da Senegal vodi Ganu 2:0 u razmeni lopte nogama na kopnenom terenu. Ode mi tiket “do đavla”.

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom, mada ličimo tako različiti!

• “…napomenuo sam!”

…i P. posle S. Posvećeno ugroženim primatima i svim borcima za životinjska prava – OZBILJAN SAM!

https://instagram.com/p/BZinD7bjcJw/

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Seo sam u ćoše i čekao na kafu bez reči. Dugo se nije desilo ništa. Pomislim, možda se danas služimo sami. Nakon, izvesno dugo vremena izašla je neka nova individua. I tu nastaje veliki problem i pre nego što se pozdravismo. Pokušavam naravno, vidno razoren od neprospavane noći, biti pristojan i uspostaviti kulturnu konverzaciju, a ona će:  

• “Šta ‘ćeš?”
• “Hmmm,… Dobar dan. Dobro sam, hvala na pitanju, a vi?”

Proždrljivo i nadrkano me pogledala i samo pokaza rukom upitno, šta ću da pijem.

• “Pa ovako, polako sad… jednu produženu ali ne predugu, onako malo više od srednje, sa hladnim mlekom do vrha, obavezno bez pene. Odmah. Jednu istu taku malo dužu ali sa toplim mlekom, sa dosta pene, do vrha, za 4 minuta i 36 sekundi, za Kuma. I posle kad poslužiš i drugu, sačekaš, ne više od 6 minuta i poneseš još dve. Iste.”

“Problem, kažem ja vama.”

Samo je prevrnula očima i otišla od mene. I tu me nešto preseklo. Prepoznao sam taj pogled, prepoznao sam taj izraz na licu. Znao sam je odnekud. Ali prerano je bilo za korenspondenciju sa mislima.

Kum je stigao. Nema kafe. Ni njegove, a ni moje. Zagledamo jedan u drugog i čudimo se čudu. Kako je stigao i taj dan užasa i zatekao nas tako zatečene tj. natečene i hiptnotisane od nedostatka molekularne strukture kofeina i nikotina, u našim ćelijama…Nakon izvesnog vremena, čitajte 37 minuta, izašla je sa tobož poručenom kafom i uz to onaj nadrdani izraz na njenom licu. Koji nije zaboravila da ponese.

Ni blizu kafe. Znači gore nego neka pišaćka, još je uz sve to, moju tacnu napunila do samog ruba sa prolivenom kafom. Uz ukus izgleda uždrcaću se i od sve sreće u životu. A njegovo lice se skamenilo, samo mu je pulsirala ona vena glupača po sredini čela. Znao sam odma’ zašto, posluži me mozak na prepast. I kafa je tu bila najmanji problem…

Pokušao sam ga odvratiti od totalnog poglupljenja, i samo sam mu namignuo i rekao nešto u smislu, šta znam možda je umorna, trudna. Ko zna koji joj je dan u mesecu….

“Ali neuspešno!!! Sranje u bojama…”

Prošlo je nekoliko sekundi i eto ti nje nazad sa neprepoznatljivo ulepšanim izrazom na licu:

• “Mili moj, pa to si ti? Ne mogu da verujem, nisam te prepoznala, u gužvi sam (očigledno sa telefonom  jer sa našom kafom nije bila). – Koliko dugo se nismo videli, ima već petnaest godina, kako žena, deca, posao, kako sve… bla, bla, bla…”

I to je bome potrajalo neko vreme, ispitivanje, pipkanje, dosađivanje,… Dok je on samo ćutao i stiskao vilicu. I jeste li nekad čuli kako škripe zubi dok dok neko besni u sebi. Niste. Ne poželite onda nikad. Iz preventive Vam govorim.

Morao sam da spasim situaciju. Napravim se lud (mada to nikad nije bilo potrebno) i pitam:

• “Vi se poznajete od pre?”
• “Da poznajemo se od pre!!” (ona veoma arogantno)

Nismo se nikad slagali, još iz prošlih života, očigledno. Progutam knedlu i zamumljam tiho sebi u bradu – jedi govna,… A moj Kum će na sve to:

• “Grešiš, mislili smo da se znamo, ali smo se tek kasnije upoznali…”

I kad je neko glup i ne shvata, onda je samo – glup!

• “Baš mislim da smo se lepo slagali, da je naš odnos bio magičan… bla, bla, bla”

I tu nije opet prestajala da trtlja o ljubavi i njenoj magiji narednih petnaest minuta, bez pauze. Najebasmo!

Lepo i sasvim mirno (po nekom čudu) Kum je skrenuo pažnju na mene, rekavši:

• “Ma ne umem ti ja oko toga, ne razumem se mnogo u te teme. Kumašin je oduvek bio više mističan, pitaj njega, da ti objasni sve o magiji…”

Prekrstio je levu nogu preko desne i nagnuo se nazad, prebacio cigaru u izpruženu desnu ruku, sa sve ludačkim osmehom, spreman da se napije nečije krvi. To je njegova sedeća “Virabhadrasana”, tj. borbena poza. I kao što uvek umem da zatupim u nepovrat sa odgovorom, krenuo sam uz poglupi smešak u susret njemu, za spas od iritirajuće situacije:

• “Po starom verovanju postoji bela i crna magija. Može se tumačiti kao “dobra i loša”. Poput bajki, možda. Mada je nadasve realna i postoji. Ali u vremenu u kojem smo sad, i na prostorima Balkana na kojem se nalazimo i živimo, sve manje tragova bele ima. Sve se više i više svodi na crnu boju. Nažalost…”

Pažljivo me je slušala i rekla:

• “Mislim da je moja veza sa tvojim kumom bila bela magija…”

I naravno, moj sluđeni um, nije umeo da stane i ne petlja petlju poput pijanog mornara. Upitah:

• “I šta si uradila sa njom Grimhilda?”
• “Ne znam, ti mi reci…” (uz njen detinjasti osmeh i pogled poput onog Kingovog klovnovskog lutka).

Tišinu sa groblja koja je usledila, gromko je prekinuo Kum:

• “Zavila si je u crno…”

I tu normalan čovek poželi da pobegne sa mesta događaja. Poželeh , čak i ja tako nenormalan. Kum kad sastavi obrve i brkove, samo kažeš sebi “bjež’te noge moje, usra vas guzica!”. Ne zezam se, bolje je suditi sebi sam, nego on da krene presuđivati. I Mile, matori pobeleli čovečuljak, koji ume da liže jednu pivsku flašu po čitav dan u Prčvarnici ustade i ode, vidno u trkaćem hodu poput preplašenog noja. Platiće, malo sutra.

I ako sam slučajno zaboravio spomenuti, bio je krajnje lep dan, mada je oko nas, u tom trenutku, grmelo i sevalo iz vedrog neba. Strujanje u vazduhu navelo me da se nakostrešim poput mačeta. Dobio sam i taj pogled i oči, prestravljenog i popišanog mačeta. Najebasmo, da ne ponavljam!

Prošlo je dugo vremena, samo sam mahao i naručivao kafu za kafom, bljuzgu za bljuzgom. Ustajao sam i donosio piće do našeg stola, jer ona se više nije približavala. Čak neko sa Alchaimerovim sindromom podsetio bi se šta se ne sme i ne radi, kad Kum popizdi.

Pogledao me je smireniji sa pametnijim pogledom nakon devete kafe i kazao:

• “Hteo sam je gurnuti sa trećeg sprata, toliko daleko je sve otišlo. Svejedno mi je bilo, i da posle nasmejan sledećih trideset godina osedlam u nekoj prdekani. Smiren, znajući da više neće nikoga navlačiti na raspeće i da ga raspamećuje. Tad sam se samo nenormalno mirno, mada izluđen do besvesti, pokupio i ustao sa stolice, zgrabio gaće i četkicu za zube i izašao iz stana. Zanavek.”
• “Znam, posle smo presedeli ovde dane i noći, popivši plantažu kafe i ispušivši četiri duluma duvana. Znam… Još kako dobro znam…”
• “Imali smo smetnje zbog nje, jebi ga, ali ostali smo nas dvojica, preživeli…”
• “Ne laži! Samo Mitar Bosin, ti i ja…”

Glasno zapevasmo groteskno u jedan glas:

“Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…”

Nekim čudom, sutradan posluživao nas je neki štrkljavi klinjo…

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo, pa donekle, izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom i jednim veoma ličnim sećanjem?

• “…napomenuo sam!”    

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Uleteo sam u stan, samo bacio jaknu, na pola sobe ostavio kofer i uletio u… Naravno da će tada zvoniti telefon i naravno da svi znamo ko zove u zbunjujućem momentu. Ostavio sam ga da bruji i postarao se završiti započeto. Kasnije sam sišao do našeg “Sabirnog centra” pokušavajući da se smirim pevušeći o trešnji i njenim cvetovima sa sve likom Anice Dobre. A dobra li je, Dobra…

Kum je već zaseo, puši. Širim ruke, i kažem vidno izrevoltiran ličnim neuspehom u kupatilu:

• “Šta reći?”
• “Pa ništa, nije te bilo, dugooo!”
• “Četiri dana, Kume, samo četiri.”
• “Pa ti meni nedostaješ posle četiri minuta, drugi dan hoću da se obesim, kako onda…”
• “Da, znam, i meni je teško. Nedostajao si. Kafa?”
• “Može.”
• “Zašto nisi još poručio?”
• “Ukiseliće ti se mleko dok stigneš…”
• “Eh sad, ne muzeš je ti…”
• “Govori mi kako je bilo, Radašine?”
• “Svet je crn oko mene, moj Milašine!”

Zapućen sam bio u još jednu od prestolnica Evropske unije. I ljudi su tamo stvarno, kao iz reklame za džempere unajted kolors of beneton (kako mi je još uvek čudno, da pišem kao što se izgovara. Nebitno). Crnac, Kinez, Arapin, Vanzemaljac poneki, sve kao “malo mešano na žaru” uz teglu ajvara. Znači, meni dalek i strani svet. I da vam kažem, oduvek je meni teško bilo objasniti svoje puteve, pa čak i njemu. Idem po gradovima, da bi plesao. Da jebote, plešem. Ne-shvatlj-ivo (jedan Ivo nikako da shvati, i očigledno nije jedini). I to što me ne razume i shvata, tek onda započinje da me zeza i ispija mi mozak na slamčicu, ionako pregoreli od preglasne muzike i alkohola.

Ovako to izgleda:

• “Jesi pipko nešto?”
• “Jok ti si!”
• “Ja nisam! Mnogo radim za razliku od ponekih. Žena čuva decu, posle je naravno boli glava.. Još to kod mene po rasporedu, u najavi sedam dana pre, jednom u mesecu. Možda! Znam kad ću (ako ću) do sledećeg aprila. A, dok ti Lafe, zujiš sa cveta na cvet…”
• “Ples! Kume, slušaj,… Plesati znači…”
• “Ne gnjavi, ne govori mi u kinbundu jeziku…”
• “Nanbundu ma gumbe…”
• “Ajde, da te čujem! Sve od početka… Zini!”
• “Aaaaaa,… Ne kaki sad i ne izigravaj žrtvu. Pusti kulturno da ti objasnim…”
• “Čekam!”

I tako se razgovor vrti satima, sve dok ne iscedi i zadnju kap snage u meni, uz sve nejasne informacije potrebne državnom biroju za zaštitu i povratak svih monumentalno vajarskih skulptura i kompozicija u gradu još iz 14. veka.

Kažem:

• “Slušaj Kume, ja svakoj, priđem i kažem, biću kratak, ženska imaš strahovit…”
• “A daj, daj, ne seri, ti se ne usudiš da kažeš zdravo, a ne da…”
• “Pa znaš me “poplašen”. Zašto onda navaljuješ kao sivonja,..”
• “Hoću da znam detalje, sad!”
• “Eeeh sad,…”

I tek za nekoliko trenutaka počnem:

• “Prolio se neverovatan osećaj topline po meni, neočekivano još topliji od svega poznatog do sad, možda zbog melanina koji struji po ćelijama i sudovima njenog tela. Miris nepoznat, pomalo neobičan, mešavina vanilije i kakava. Obgrljeni, sasvim blizu jedno drugom, poput dirka klavira, znaš već, one bele i crne, njihali smo se uz ritam muzike, koja je podudarala sa udarima srca jače i jače. Pulzirala je groteskno, pomalo neizdrživo, ali tako primamljivo… Uznemiren, priljubio sam usne, na milimetar do njene tamne sudbonosne kože, i samo ostavio vreo dah na vratu, kao potpis… Neka sanja, kao što je sanjam…”

Zavela nas neka tišina posle moje pesničke ispovesti i bome je potrajalo nekoliko minuta da dešifrira sve. Uzviknu je:

• “Govedo jedno bosansko, kaži mi, šta se desilo?!”
• “Oh, izvinite molim vas! Kulturo moja nepravaziđena. Ti i svi zaposleni u Evropskoj agenciji za razvoj i uzgoj domaće živine,.. Mislio sam na onaj Lindt sa 90% kakava, kako se lepo topi izmeđju prstiju,…”

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom ali jednim sladko istopljenim osećajem?

• “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

“Gde sedimo i šta radimo, više nije tajna.”

Niz ulicu počeli su odzvanjati koraci, ni lagani, ni teški. Jasno mi je samo da je neko požurio na stanicu. Šacujemo sa kumom, da prođe neka i ulepša nam dan. Kum me pita:

• “Vidiš je?”
• “A-a. Daleko mi je.”

Kako se približavala, ta zagonetna ličnost, ukazivala mi se jasnija slika persone. Sasvim malo naborane tamno plave pantalone, uske u pojasu, koje su se lagano širile preko kukova i u lepom luku nastavljaju, da se sužavaju, sve do malo iznad zgloba. Jasno su se videli tanki zglobovi. Mmmm. Obuvene nisu bile baletanke, više su mi ličile na espadrile, koje su se nosile u ‘80. Bluza je bila nežne bele boje na širim ramenima, sa malo plavičastih crta, poput uniforme ruskih mornara. Malo je protkana nekim zlatnim nitima, koje su misteriozno odbijale sunčev sjaj. Struk je bio skroz tanak ali nije bilo sisa. Čudno. Vrat je još tanji, a ruke još tananije. Nežne. Jegulja neka, pomislim. Vidim malu punđu na sredini glave, ali iza podivljano vijori preostala crna kosa, poput zastava za državni praznik, dok telo skladno sa rukama i nogama vodi trku sa vremenom. Dobro. “Tajnovito” se sve više i brže približivalo, ali mi se učinilo, da prebrzo trči za ordinarnu devojku. Sportista možda? Hmmm… Kad tad u tom brzom mimohodu, spazim bradu, od tri – četiri dana…

Jasno mi je da s godinama i starenjem opada vid. Oslabio je i meni, zasigurno. Imun nisam ostao. Rekao mi optičar veoma utešno nešto oko “dubine” i jedan pokrivljeni cilindar. Možda je mislio na one stare galantne šešire što su nosile razne brkate lole. Ali veoma jasno sam spazio namazano lice. Puder, jedan, drugi i treći. Sva tri “nivoja”. Počupane obrve, oblika nežnih gusenica leptira vrste monarh, produžene trepavice sa LashBeLong-om, prusko modri sjaj na krajičku očiju, koji prelazi iz modro zelene u zlatnu boju, poput krajička boje na krilima Garrulus glandarius, po naše, Sojke ptice. I bradu. Video sam, nisam sanjao.

Odjednom čuju se veoma glasni komentari iza nas i dobacivanja:

• “Uuuuu,… Pederčino! Trči, trči, beži da te ne karamo…”
• “Stići ćemo teee, i tatu i brata ti, ahahahaha…”

Iza naših leđa sedela su dva lika, skroz nabildovana. Ogromi su bili, stvarno. Grdosije. Bacali su senku i u hladu. Nije mi bilo ni zima, nije me bilo ni strah, ali mi kroz telo prođoše neki jezivi žmarci. Taj nadrkani vajb, šta bi moglo drugo biti. Poručio sam kafu, naježen, tešio sam se proći će. Ali komentari su odzvanjali u glavi. Debili debilni. Verovatno vam je to malo mozga pojeo svaki stereoid i kretenoid što ste pojeli od devete godine. Liče mi na ona Belgijska plava goveda. Bezbojno žućkasto hladno brdo govnene tvrde mesnate mase i vena. Sumnjam da odlaze još kod doktora, nego samo veterinaru.

Kum po navici prekida moje pretovarene misli.

• “Nije njima lako, nimalo. Znaš, poznajem mnoge, odselili su svuda zbog olajavanja i batina. Najviše u London…”
• “Zbog ovako glupih agresivnih hijena, jasno mi je.”
• “A što je najgore, prvi bi ti lajavi navalili i potrpali u dupe i njih i sve ostale, onda između sebe, a i sami sebe,… Kad bi samo mogli, da sami sebe…”
• “Da, od nemoći! Prepuni su anabolika i narcizma, natekao im mozak. Popucao sa venama veličine dečije piše.”

Kad su “bodi bojleri” uz Cedevitu popili i sintetičke sokiće sa toplim mlekom, prepunih gorepomenutih stereoida i kretenoida, u veličini i boji najvećeg pakovanja omekšivača šarenog veša, prošlo je još nekoliko debelih minuta, da su se njih dvojica naduvanih odlepili i iskobeljala iz stolica i stali na svoje noge. I njihovi zglobovi su bili lepi i tanki. Znate, nekad davno, dok sam imao volju za crtanjem, mnogo vremena sam provodio studirajući ljudsku anatomiju. Kad bi se latio crtanja njih dvojice, verovatno bi ličili na mužjake divovske tasmanijske rakovice, tananih nogara, sa onom jednom disproporcionalnom kljovom. Da, za njih je potrebno i poznavanje anatomije neprirodnih hexapoda, autobotova, ili dinosaura,…. Najjednostavnije bi bilo crtati njihov ljudski deo, um, pamet, organe za razumevanje i osećanja. Ostao bi prazan list. Jednostavno, kažem ja vama.

U tišini koja je preovladavala, osetio sam blag dodir i topline na malom prstu, koja se počela lučiti po celoj ruci. Ugledah kumovu čupavu ruku na mojoj. Tiho me upita, sa nežnim, plačljivim pogledom direktno u moje oči:

• “Voliš li ti mene?”

…uz produženi uzdah kažem:

• “Aaah,… Volim,… ali ti imaš ženu, troje dece, brine me, plašim se da…”
• “Ne brini,..” tiho kaže… “Popij, danas ja plaćam kafu…”
• “I večeru, šmokljo jedan!”

(hahahaha)

Bizarno će zvučati, kad kažem da njima nije lako. Roditi se u telu u kojem se osećaš kao potpuni stranac, kao neko tuđe telo. Nije. Nije ni nama lako, okruženi krivim informacijama koje nam samo ispiraju mozak. Sa svim tehnološkim napretkom, smo u stvari sve više glupi i zaslepljeniji. Da li je to normalno ili nije, biti gej, neću razrađivati temu, niti ima nameru suditi. Neću ni o medijskom manipulisanju i držanju mase u večitom strahu pred svim, navodno, nepoznatim stvarima. Neću. Zavere ostaju zavere, i bez mene. Držim do toga, da svako ima pravo na svoje mišljenje i osećanja i na kraju pravo na svoj život. Meni ne smeta, kako ko oseća svoje telo i kako se na kraju i oseća u svom telu. Samo da znate.

“… a da se izaserem po nabildovanim kerovima skromne inteligencije, to hoću! Uvek! 😛
…i nastaviće se (možda) ;)”

P.S. Moram li da napomenem, da je ovo “donekle” izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom, ali da stojim iza gore pomenutog?

• “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Zamislite da je nekome sa zavšenim Filozofskim fakultetom u jednom velikom gradu pokraj reke Dunav, sve ovo pomalo zbunjujuće. Kako je tek meni, što se u životu borim sa strujom, na “lotrama” (tj. merdevine za ove moje). I onda, kad zagledam šta ste sve pročitali u životu muka mi bude i postidim se. Najčitanija knjiga u mom životu je “Osnove elektrotehnike 1 i 2”. I tek zadnje godine se srećem sa klasicima, pokušavajući da nadoknadim sve nepročitano. Uz sve dužno poštovanje mladoj dami, koja se besumučno bori sa “Poljupcima i svim ostalim smrtonosnim oružjima”, odgovorih nekako na ovu Kviskoteku. Sasvim na kratko. Mada sve mi se čini poput bunila – jednog. Totalno…

1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa?
Ne znam da li se Luiz L. Hej svrstava u takve serijale, ali ima seriju meni totalno nezanimljivih knjiga. Još mi mati, uporno kupuje već treću knjigu, ne bi li se pronašao u životu kao neki bolji “Ja”. Ne ide mi, ne ide…

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a koji drugi ne vole?
“Priče o običnom ludilu” od Bukovskog. Završih je pre neki dan, smešna mi je i pomalo “bolesna” ali dobra. Lud je on kao struja, mada mi se sviđa, tako direktan i veoma perspektivan kao alkoholičar.
Volim Ginsbergovu poeziju, mnogima je težak za čitanje, nerazumljiv, mada tu smo mi… neshvaćeni…
Volem Balaševića (slikajte se… haha).

3. Ljubavni trougao u kojem je glavni lik završio s pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa?
Fenomenalna knjiga od Andresa Neumana, “Razgovori sa sobom”, i onda jedan lik završi sa… a drugi,… zbog da,.. Mah! Pročitajte,…

4. Popularni žanr koji retko kad uzimaš u ruke?
Seksići, tj. ljubići,… Kako vi to zovete?
Mada sam u šestom razredu prvi put pročitao Harolda Robinsona i njegovu knjigu “Ljubav sa strancem”. Znam prerano, ali moja prva saznanja o “…” (fikciji života). Na polici je između ostalih knjiga, još uvek je ponekad pročitam.

5. Obožavan fikcionalni lik kojeg ne voliš?
“Sumrak” i svi njegovi likovi. Ne volim ni nepoznate statiste u toj režiji…

6. Popularan autor koji ti iz nekog razloga ne leži?
Koliko puta pomenuti Kueljo? Šesti, osmi?

7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. „izgubljena princeza“, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)
Bitanga i princeza (mada tu pesmu volim)…

8. Popularan serijal koji ne planiraš da pročitaš?
“Nijanse”… počeo sam sa filmom (bio sam primoran) i većeg šljama u životu, još video nisam. Knjige me još posebno ne zanimaju…

9.Izreka kaže: „Knjiga je uvek bolja od filma“. Međutim, koja filmska ili TV adaptacija ti se više svidela od knjige?
Razmišljam šta sam pročitao i onda odgledao, ili obrnuto. Ne mogu da se setim sad (možda upišem ovaj odgovor kasnije)…

Upisaću dalje poštovane, a oni neka se sami odluče o saradnji…

Slava

Deborissima

Bipolar

Tu sam, u “Prčvarnici”. Gde bi mogao biti. Čekam kuma. Nema naviku da kasni, kad je kafa u pitanju. Nešto ga smetnulo ili omelo, smelo, možda čak pomelo. Zasigurno. Eto ga stiže, u laganom kasu, pola cigare mu već visi iz usta, maše rukom nervozno, da poručim. Standard, jednu produženu sa toplim mlekom, druga sa zakašnjenjem od pet, šest minuta. Ne više, ne manje. Domahujem rukom konobarici, sve joj je već jasno…

Prilazi i kaže:

• “Šta je zamišljeno tužni moj? Šta si se “od’ro” po glavi, izgledaš poput ofucanog ovna! …a frizer?”
• “Pa bio sam…”
• “I?”
• “I kurac!”
• “Ej, a koliko se mi dugo poznajemo,..”
• “ Izvini, hteo sam da kažem ne jedi govna, pa ti sam izaberi!”
• “Hoću da kažem, da znam da nije samo to što te smori. Jesam u pravu, Mrljavi?”
• “Marš životnijo!”
• “I?”
• “Pa ništa. Bio sam se dogovorio sa jednom. Znaš, ono posle izvesnog vremena, i mene da pogleda neka…”
• “Iiii?”
• “I krenem kod frizera, da se licnem. Ličim na avangardnog drumskog lopova. A bila mi gužva celi dan, sve stani pani, nikako da krene dan…”
• “Iiiiii?”
• “Ma, (š)…iknem ti ga,..”
• “E da ti je! I?”
• “Ništa, pita me frizer, ovako proćelavog, šta hoću…”
• “I?”
• “Kažem, fen frizuru pizda ti materina, i okrenem pravac kući i ošišam se sam!”
• “I? Pa što si nadrkan, nije tako loše, lep si mi, ko Šon Koneri…”

Crče od smeha po ko zna koji put. Kažem:

• “Pa nije ni meni, tako loše, vidi lokne, vidi te uvojke plave kose,…”

Prođem nonšalantno rukom iza ćelave glave i nastavim:

• “Ali “Ona” nije bila istog mišljenja, ne razume šta je novi modni hit, “hare krišna” stil, još samo kaladontom namažem beleg po čelu…”
• “E baksuze nervozni, totalno si neuračunljiv. Nikad se ti smiriti nećeš…”
• “Izvini ribo!”

Ako zanemarim onaj čuperak, i grdni promašaj pri skraćivanju brade, obukao sam se lepo. Šulja, novi jeans, nabacio sam Kenzo i namazao crnim oko očiju (…zajebi čitatelju, nisam ja Božo Vrećo, ahahaha). Krenuh ne namazan, petnestak minuta ranije, po običaju. Ne znam gde uvek žurim, umesto da ponekad dozvolim da i mene neko čeka. Nebitno. Pronašali smo se na dogovorenom mestu, kasnila je samo nekoliko minuta.

Gledam je dok prilazi. Bele starke. Od sto žena, dvesto belih starki. OK! Ne gledaj. Dodala je još više peroksida na kosu od pre neki dan. OK! Suzdrži se svakog komentara. Plava boja! Ne, ne samo da je umetna plavuša, umetnula je i neko ludo plavo, “šućmurasto plavo”. To ne postoji ni u “pantone” boji,  liči mi na papagaja. OK! OK! Ćuti! Naprći usnice i pevaj: “Šuti samo šuti, šuti moj dječače plavi,…” Ajmo rukice gore, društvo. Pizdi na šofera gradskog prevoza, i pre nego što seda. OK! OK! OK! Ignoriraj, smakni ruku sa čela. Smeši, se Bobane, smeši se. Sedne. Naručuje veliko pivo. Konačno! Bravo!! Moj tip!!!

Ne, to nije bila ona. Uspaničio sam se, podobro je kasnila, pomislio sam da neće ni doći. Sve sam samo umislio. Tako to meni glava luda odmah počne da režira filmove gore i od samog Hičkoka. Dabome, zeznuo sam i Spilberga. U mom crno belo svetu, i Šindler je protiv mene. Zašto ne kasnim? Onda ne bi imao vremena, da mislim o glupostima…

Stiže. Ne! Ne taj uski jeans. Zašto?? Lutko!! Mmmmmm… Gotov sam!

Nesebično mi kum po ko zna koji put prekida sanak o najdužim nogama oko moga vrata:

• “…pa kako je prošao sastanak?”
• “Pa, lepo mi je bilo,… Zanimljivo…”
• “I?”
• “Pa ništa. Ti i tvoje “i”! Videćemo se opet, rekla je…”
• “O čemu ste razgovarali?”
• “Pa znaš, ovo – ono, ono – ovo…”
• Opet ti nešto mutiš Dori, gubiš se, ne govoriš… Priznaj!”
• “Mhm…”
• “…lepo, drugarski, nema šta. Mogli smo po kafu, a?”
• “Naravno, Nemo!”

Pijemo četvrtu kafu, čeka da se otvorim “grlom u jagode i dupetom u koprive”. A ja ko ja, na pomisao, da će sad svi guglovati, ko je Božo. 😀

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

• “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Trg svetog Marka.Venecija. Kapučino za devetnaest evra. Sunce se ovde probija jače nego u našem zabačenom krajoliku. Mada nas neki pomalo otrovan vetrić neugodno šiba iza vrata,  zaseli smo za poslednji sto u bašti, izbačen prema moru. Kum pokušava da prebroji sve golubove, a meni u oko zapeo violinista koji je napadno zaljubljenim zvukom violine krenuo na nas. Volim ja violinu, obožavam je. Taj nežni zvuk, poput nežne ženske kože, koja ti svojim gudalom uzbudi i poslednju uspavanu ćeliju u telu. Polagano poput proleća posle dugogodišnje zime u Igri prestola, budi svaku čeliju moga bića. I one odavno zaboravljene i promrzle. Zagledan na tren u more i njegovu površinu boje safira, preispitujem sam sebe da li sam to ja, neko drugi ili čak neko treći, i šta to u meni budi taj nežni opus!? Trgnem se iz munjevitog preispitivanja, kao da bežim iz ambisa. Onda ga pogledam mrzovoljno, poput Nataše Bekvalac svog bivšeg Trifunovića i maršnem od stola. Koštao bi me ovaj kapučino odjednom sto evra, plus!

• “Ejjj!!” Šutiš!

Moj Kum baš voli da me ometa dok sanjarim otvorenih očiju, stalno mu treba pažnja (i golubovi). Odgovorim:

• “Aaaaaa dete?”
• “Oš’ kafu?”
• “Oš’ ti?”
• “Što pitaš, hoću.”
• “Pa, mahni joj!”

Prčvarnica, tako je zovemo. Za Veneciju nemamo para, ali u našoj maloj kancelariji, otvorenoj 25/8, može i na crtu. Mala birtija, sa samo tri stola u baštici. Uvek prazno, samo smo mi tu kao moljci. Ne odmičemo i po najjačoj zimi ili paklenoj vrućini. Stiže kafa. Ne znam koja po redu od jutros. Poranili smo, imamo obaveze u osam. Toliko smo nenormalni da ustanemo i dva sata pre, da se onda budimo satima uz ispijanje kafe. Možda i uspemo do jedno četri popodne. Ko će ga znati.

Seda lik za drugi sto, ne poručuje ništa samo je zapalio “šiška”. Ne obraćamo pažnju sa kumom, samo nam čudno tuknuo zeleniš. Kum ga pogleda i obrati se meni:

• “To on jufku na prazan stomak?”
• “Izgleda…”
• “A biće mu zlo?”
• “Izgleda da neće kumašine. Apotekar, otego se kao onaj puž lazar, što ga stari narod zvaše.”
• “Lepo miriše,..”
• “Mhm, timljan za hipije. Vernik, sigurno…”

Pomislim, to je on sebi smotao svoju violinu, pa sad osluškuje  kad će početi da mu gudi. Na radiju su krenule vesti u sedam. Mašem konobarici da utiša i ponese još po jednu kafu. Ljudi u prolazu trče na stanice gradskih prevoza. Lik je pritvorio oči, Kum ugleda zgaženog goluba, a meni otpočinje da svira Mendelsshon u E molu op. 64, u glavi.

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

• “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

• “Baš te udesila, ova deveta! A druže?”

• “Jes’ vala, sastavila k’o Kozara, Sutjetska i Neretva.”

• “Toliko?”

• “Mhm!”

• “A dobro sad, kumašine, koliko dugo se poznajemo? Pomozi mi da izračunam. Od naše četvrte, sad nam je trideset iii,…”

• “Trideset i četiri se poznajemo…”

• “Već?”

• “Da, već! Toliko da si mi već uveliko dosadio. Aj, briši! (hahaha)…”

• “Namćor, namćorasti! Drkošu jedan! Reci drugu, šta je bilo? Nikad ništa ne govoriš, uvek ćutiš, od toga se samo “ulcusris”, to jeste čir dobije…”

• “Ooo, pa da, sad si i doktor postao.”

• “Ma jebi se!”

• “Takođe, volim i ja tebe…”

Sedimo onako u tišini, dok sunčevi zraci pokušavavaju zlokobno, da probiju naše jeftine sunčanice i da nas probude. Mada je tek rano proleće, sunce postaje nemilosrdno i počinje da prži naše rumeno bele obraze. Ali uporni smo mi, istrajali smo tolike godine, izguraćemo i ovu nedelju. Poručismo po još jednu kafu. Ne budi nas ni ova. Niti ne brojim više sve ispijene, od kako ga poznajem. Palimo po cigaretu. Onako, stručno. Okreneš je naopako, pa kucneš dva puta od stol, da spadne duvan koji visi napolju nazad u nju. Vrhom jezika oližeš od pola prema vrhu. Pališ upaljačem, prvi dim pustiš vani, drugi duboko uvlačiš jakim uzdisajem i zadržavaš u sebi. Puštaš ga vani tek kad se dim povrati do samog vrha grla. Nastavlja se tišina, koju prekidamo samo dubokim izdisajima modrog dima.

…uz pomisao, da nikad na dobro izašlo nije, ako sam progovorio o bilo čemu, svejedno kažem:

• “Nasukao sam se druže, kao brod. Ma kao mali kit na obali kad izgubi orijentaciju. Ili kada prave kolektivno samoubistvo, to još ne znam, fenomen koji nisu ni shvatili svi naučnici. Ali taj sam. Samoubilački raspoložen, oduvek! Ma znaš me.”

On klima glavom.

• “Makljam samog sebe, spotičem se, uvek skrećem na neke stranputice, i onda se ćudljivo divim samo kad se tako divno napatim i naposletku raspadnem. Predivno. Smetnem i svaku pometnju. Drugačije ne umem.”

Još uvek klima, nervira me.

• “Nisam sebi mogao pomoći. Znam da ne smem. Zabranjena je ta ljubav ali priljubio sam je rano sinoć svojim usnama. Uzvratila je i poljubila me je nekako hladno. I zlokobno se taj hladni osećaj spustio sve do želudca, i ostavio mi neku gorčinu sve do danas. Što smo se više zagrejavali, što sam je strasnije ljubio, goruštica je bivala manja ali danas sam izgoreo. Glava mi puca. A noćas jesam, muški, sve do jutra, bez prekida. Osećaj je bio dražesan, sve više i više opijajući. Polivao sam po sebi svu njenu tečnost, hladnoću, vrelinu, gustinu, gorčinu i sav taj slad. Zavitlavao sebi ruke, njenim oblinama, pevajući u sebi, ma vrišteći i svirajući na njene klasi kao žice od gitare. Razbijao sam, priznajem. Ponavljao sam njeno ime u svakoj ispevanoj strofi, uz svaki ponovljeni poljubac. Nisam se mogao odupreti. Odlepio sam i znao sam da propadam, sve što je više želim, sve što je više ljubim. Nisam odustajao. Nisam mogao, a posle nisam više ni hteo. Čak sam pomislio u jednom trenutku, da mi to donosi spas. Prkosio sam. Ali otkrovljenje je bilo lažno. Lagala me je, lagala. Prokleta bila. Ta strast, i ta njena i moja prokleta ljubav, moja nepažljivost, bezumica… i to umem, veoma dobro. Budala jedna. Da se izgubim u svemu poput,…

Klima, ne prestaje. Poludim! Počnem da režim:

• “Ne znam da li da te zavalim rukom ili nogom, pa da ostaneš tako klimajući, kao onaj lutak Elvisa sa gegajućom glavom u kolima! Koji ti je danas po redu? Prestani, raspadam se i slušaj me sad, kad sam se već otvorio kao pri porođaju.”

Crče od smeha.

• “Pa da smej se gilipteru. Smej mi se na muku, drugo i ne umeš…”

Kaže mi smireno:

• “Sam si kriv boemu, sam si kriv. Zašto ljubiš, kad ne umeš?”

…i zapevuši poput propijenog Georgieva:

• “Jedina, istina nije da si jedina a trebalo bi jer si najbolja, između ljubavi i nas je laž i istina. Kad vino popijem,… 

Ućutao sam, nije mi bilo do razgovora više. On je nastavio da mrmlja sebi u brk. Pomislio sam da je u pravu. Nije to teško u mom slučaju biti, ali u pravu je. Ne umem. Ne postoji mnogo stvari, ma skoro ništa što umem ali i uz to što sve ne umem, svejedno, odradim sa celim srcem. Čak ne umem sa pola, nego samo celim. Zabijem se poput telca i prevrćem sve oko sebe golom glavom bez rogova. “Nagog razuma i oguljen sujete, ne-da majka rodila tvrdoglava junaka”. Doslov’ce! Eh, tikvane jedan.

Nanizao sam se pokušaja u životu, poput lišća duvana kad se nižu na konac, dovoljno zrelih da se na suncu suše. Da budem nekome dovoljan takav kakav jesam i što jesam. Nesebičan, pomalo lud i radostan, mrljama od smeha namazan na usnama, kao dete čokoladom. Nasmejan i kad je najveća muka u pitanju. I pri tom nizanju osnove svake cigarete, ostaju samo crne mrlje na prstima od katrana koje se ne skidaju lako. I tako, u meni, negde duboko ostali su samo crni tragovi, na srcu, na duši, koji nikako da izblede, nestanu. Odvija mi se život pred očima ubrzanim filmom. Bezbroj slika razasutih poput treperavih ali, trapavih zvezda, lagano nestaju, gasne njihov sjaj, sa njima i ja. Jebem ga živote, nisam hteo ništa loše! Ali izgleda dovoljno je biti samo iskren, malo naivan i glup. Dobar i glup stvarno i jesu rođena braća da na kraju loše prođeš, postaneš i ostaneš kivan i naposletku samo dobrano najebeš…

Glasno je prekinuo moju zamišljenost i rekao:

• “Dobro sad ne lutaj! Prestani da mi serendaš i pesniš ovde Gibonni. Šta se ustvari desilo?”

• “Pa pitao sam i konobara. Ne znam, sve su bile iz iste gajbe. Ali izgleda je ona zadnja deveta bila kvarna. Valjda, prošao joj rok trajanja. Ko će ga znati?! A nisam ni sa žutom štedeo….”

• “Jebalo te piće, dobro si ostao živ, konju jedan,.. kako si sad?”

• “Ma vidiš me. K’o mlada pred oltarom, nit’ povratit’, nit’ guknut DA!!”

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

• “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Ta noć bila je strašno vrela. Izašao sam iz dvorane da se rashladim. Unutra je bilo 247 stepeni, vani možda dva stepena manje, koeficient vlage prešao je 4.820 kilograma na kubni metar. Napolju već je počela pljuštati kiša, ali se sparina nije predala. Verujte i zubi su mi se oznojili.

Stajala je sa cigaretom u ruci i cupkala u nekom svom ritmu. Povlačila dim cigarete neuko, početnički. Stari iskusni, bivši pušač u meni uvek prepozna početnike. Pogledao sam je i rekao: “Hej, pa ti ne pušiš!” Pogledala me očima ozbiljno i rekla: “Obećala sam sebi neću piti, pušiti i jesti otpad ovaj vikend. Ovo je već treća noć ne ispunjavam ni jedno obećanje.” Vidno opijena osmehnula se i povukla još jedan dim.

Nisam tražio, ali započela je svoj monolog. “Znam, ne smem da uzmem ni dim, ni kap alkohola, a o lošoj ishrani da ne govorim. Eto, tešim se preživela sam jedan rak i ovo je samo psihološka pometnja i izgovor, da ponovo živim svoj život.” Strese se čovek kad čuje reči o smrtnim bolestima bilo gde, a ne ovako. Mozak kao da mi prestade da “radi” i pomalo naivno i glupo kažem: “Pa mlada si, odakle…”, kao da u ovim ludim vremenima ne čujem svaki dan, da godine nisu garancija.

Nasmejala se i rekla: “Ma nije to sve…” Nastavila je priču, čak je pomenula ime i mesto artropoda, o hemoterapijama i još po nešto, ali sam zaboravio, namerno. Kortikosteroidi da, to sam upamtio, zlokobno ime koje ne umem još uvek da napišem kako treba, ali pamtim još iz nekih svojih susreta sa farmaceutskim ubicama. Sranje. Najobičnije sranje. Da ne lupam opet i počnem prosto govoriti, po ko zna koji put.

Ima završen doktorat iz biohemije, radi kao asistent na fakultetu. Po znanju mogla bi da bude i profesor. Samo… fali joj nekih 136 godina staža kao jedan od uslova za redovnog profesora na fakultetu. Ne znam, možda i ima 32, 33 godine, lepo izgleda, oči u kombinaciji sa lepim loknama u kosi koje se teško češljaju, odaju neku slobodu, vedrinu, život… Ne može da stoji u mestu, nemirni su joj pokreti. Kipi neka radost u njoj. Nije ni čudo, ona živi.

Ne da mi đavo mira, vrti repom pod šeširom kad najmanje treba, pitam: “I šta je se moglo još desiti!?“ Pogled se promenio, tamno oko je još više potamnelo, sjaj u njemu se pretvorio u neku izmaglicu. Shvatio sam da to ne dodiruje više ni mislima. Trepnula je više puta, lagano odmahnula rukom, ali nastavila : “Verovatno sam previše popila… Ali znaš kad se nalaziš u bezizlaznoj situaciji i potreban ti je neko. Neko da je uz tebe, neko da ti pruži zagrljaj, ohrabrujući pogled, jedno pitanje kako si? Samo to, ništa više. Nikako ne glupe rečenice, da li te boli nešto? Naravno da me boli sve, živu me cvrljaju zračenjima, raspada mi se telo, mišići se odvajaju od kostiju, u stomaku nije mesecima bilo hrane u bilo kakvom obliku, ležim i umirem. Shvataš li ti mene? Znaš li koliko ti je neko potreban u takvim trenutcima?” Kažem: “Mogu samo da mislim o tome, i…” Prekida me: “E pa vidiš onda, dok se tako raspadaš i umireš u bolničkom krevetu, momak ti dovodi, u tvoj krevet, u tvoj stan, drugu devojku.” Ostao sam zabezeknut, a u njeno oko već se vratila bistroumnost i samo je rekla: “Ma ko ga jebe!”

“Nek’ mi se izvinu svi, ali više ne vladam napisanim rečima”

Čovek? Ma šta te to pitam, ne zapada ti ime “pseto”, jer i to prljavo bolesno šugavo stvorenje ima dušu, čistiju od “…”. Ma, govno. Govno jedno govnasto, ti i tvoja prevara i prljavi život. Eto, suzdržavam se da ne nastavim u istom tonu. Jer, shvatam te pajdo. Od onih slabića si stvoren, kad se pronađu u “situaciji” reaguju kao oktopodi u životnoj opasnosti. Izaseru onu tintu i pobegnu. Da si bar bežao, bolje bi ti bilo. Ali ti si gori i od kefalopoda. Njima je urođen takav samodbrambeni sistem u prirodi. To tebi nije urođeno. U životu ili jesi ili nisi smrad? Smrdljivče. I da, ne smem da upoređujem ljude sa bilo kojom životinjom, grešim dušu o njih. Nisu životinje nikad zlokobne, i na kraju ne plaše me te iste životinje u životu, plaše me ljudi. Zli ljudi. Ljudi su ustvari monstrumi i do tog zaključka sam već došao. Odavno. Ma,…

“Kako spavaju takvi ljudi? Verujem da je slično komi, bezosećajno, bez pamćenja, bez sna,…”

Uzdišem. Grizem prste da prestanem pisati. Cvili mi se. Pitam se koliko je snage potrebno da preživiš? Koliko snage da nastaviš da živiš? Kako se osećaš posle svega? Kome da dozvoliš da te posle svega dodirne, pogleda, oseti…?? To nešto, što znaju samo ljudi koji su to preživeli. I svaka njima čast.

Ne volim opisivati ovakve stvari ali me njena snaga navela i volja sa kojom je nastavila da živi oduševila. Divim joj se. I znam, svako ima svojih problema, i njemu su njegovi najteži. Ali, uz takvu priču oseti čovek da mu nije najgore. Ima i gorih stvari u životu. Stvarno gorih. Pomislim onda možemo li za promenu, svi u jedan glas reći životu “hvala”, ne koristiti reč “sudbina”, i samo prihvatiti život, baš takvog, kakav jeste…”

Bubamaro, pronašao sam taj simbol u tvom imenu, kad ga prevedem na neke druge jezike. Bubamara, sreća, život. Zato Bubamaro, tako neka ti bude u životu. Srećno, sve najbolje, prepuno života. To ti želim od srca, samo da znaš. I vidimo se u nekoj zagušljivoj dvorani uz dobru muziku, i da znaš uvek ću ti dugovati ples.

U jednom trenutku naglo se trgnem, obavijen dimom cigareta, mirisom jeftinog alkohola i znoja, shvatim gde se nalazim. Ne može se reći da je kafana. Rupa. Obična rupa. Ambijent mi ne ide uz današnje raspoloženje zato naglo pokušavam da ustanem i odem, ali se spotičem. Noge. Tvoje preduge noge. Onda usporim i pomislim, kako se i snalaziš sa njima? Kako samo umeš tako elegantno da se uviješ?
Ne umem da te opišem i tražim tu pravu reč, kako mi izgledaš u tom trenutku. Čudno. Ne pronalazim je. Mogu satima da opisujem ludilo i pometnju u mojoj glavi zbog tvojih predugih nogu, ali ne pada mi adekvatna reč kako izgledaš. Izgledaš, izgledaš… zamršeno. Ne. Izgledaš neukrotivo poput uvojka te tvoje podivljane crne loknave kose što se neukroćeno rasipa po ramenima.

“Ma nisam ni blizu…”

Prevrćeš očima, zbog alkohola. Telo ti se u ramenima krivi, ne održavaš ravnotežu, glava ti pada. Teško mi je da te gledam takvu, dok ne razlikuješ dupe od lakta. Šta se to zbiva sa tobom, Ludo? Sam i previše trezan, dok te sažaljivo gledam, govorim ti: “Ne znam šta da radim sa tobom?! Ustvari, ne znam više, šta ponovo radim tu?!”, mada jasno mi je odavno. Samo žalim da te ostavim i ovaj put. Da te ostavim negde tako pijanu. Oduzimaš se alkoholom noćima, cimaš me jutrima, tražiš, zoveš. I ponovo te izvlačim iz novog, starog sranja.
Smeješ se, i nije ti ni važno o čemu govorim. Samo pitaš: ”Zašto?” Odgovaram: “Pa eto, potrebne su mi te tvoje mlade godine i ludost što je nosiš u sebi, da izdržim još jedno ovakvo veče“. Nastavljaš sa smehom, i poput deteta novo postavljeno: “Zašto?”, i ponovo isti odgovor: “Pa eto, srećo već nekome data, ja ti se udebljam preko noći od jedne kole! Zato pominjem tvoje mlade godine”. Još jedna glupost, da ti skrenem pažnju, da možda i krenemo.
Smeješ se, smejem se, mada i ne primećuješ šta ti ustvari govorim. Ne razumeš ni reči. Pogled ti se menja. Padaš u neku depresivnu zamišljenost, a već u sledećem trenutku počinješ da histerišeš. Onda sledi tvoj šapat. Počinješ da buncaš o svojoj prošlosti. Šta ti je radio jedan, pa drugi, svi ostali. Kako si se menjala između njih dvojice, ustvari, trojice… Ne znaš ni sama koliko!? Pominješ roditelje. Kažeš ne vole te, zamenili su te od rođenja, to ustvari i nisi ti, ne zoveš se imenom svojim… Mati ti je najveći neprijatelj. Jutros te je izbacila iz kuće. Govoriš mi, da si ustvari odbegla nevesta. Dobrog si zlostavila i napustila u tili čas. Kažeš poverila si se Bogu cela. Redovno ideš u crkvu,…

“Odavno sam naučio, da pijan čovek pokazuje svoje pravo lice.”

Prekidam te i kažem: “Zalud se okrećeš u nebo i tražiš svetlost zatvorenih očiju. Dok ne shvatiš ko si, dok ne shvatiš da možeš bežati bilo gde i bilo kome, ali nigde i nikad od same sebe pobeći ne možeš. Ne može tebi niko pomoći, pa ni milostivi Bog na nebu, ako sebi ne pomogneš i ne pronađeš dobro u sebi. Boga u sebi. Oprosti sebi zbog sebe takve što jesi, i nastavi živeti dobar i bolji život, ako ga u tebi ima. Ako ga ima?! Niko te drugi neće spasiti ako ne primiš i nisi spremna na spasenje od same sebe, pa tek onda od svih ostalih. I verovatno bi trebalo da prestaneš da piješ, mada ti jedno lečenje sa dvadeset dve nije pomoglo, neće ni sve moje reči.”
Ni ove reči nisi razumela. Sumnjam da bi ih razumela i trezna. Nastavljam da te gledam oštro, bezobrazno, bez izvinjenja. Takav sam… Tako uvek … Puknem i pobesnim na bludnost! Počinješ da plačeš. U dahu govoriš da mrziš me, nervira te moja prisutnost, pa onda hvataš me za ruke, stišćeš, grliš, kažeš voliš me. Pevušiš Samardžićevu “Grlicu” , proklinješ i pesmu, i sve njene reči. Kažeš podseća te na mene. Podseća te na trenutke kada su se sve reči usekle u mozak, na trenutak kada sam ti prvi put pustio da odslušaš tu pesmu. Eto “Golubice”, ni mene neće vratiti bogatsto, koje imam i nemam, u dvadeset pete, u te tvoje godine. Neće nas sastaviti ni Božija reč, ni podvala samog đavola, ni za jedan dan, ni za jedan čas. Toliko smo udaljeni…

“A ti samo plačeš i plačeš…”

A pamtim dan kad sam te video prvi put. Zakasnila si već prvi dan na posao. Klinka sa aparatićem, i onom ludom, crnom, bujnom kosom. Zaljubila si se prebrzo, a u meni probudila zver. Ti, jabuka mirišljava, na tebi ja… Kao zver, tako sam se osetio svaki put – “zverski”. Svejedno, previše protraćenog vremena, nekoliko pijanih poljubaca i ludila za sve te godine što se poznajemo. Ludila. Mnogo neprijatnosti i lošeg iskustva. Ludila, da! Izgleda da se ponekad i suprotne energije privlače.
Eto, i nebo se pobunilo. Bolje da krenem što pre, da ne pokisnem još više…

Uglavnom krive ženske
uglavnom mnogo graje
kače ze za mene
ko klinci za tramvaje.

A gdje su prave žene
na srce jagnje laje
hoću da se kačim i ja
ko klinci za tramvaje.

Ma što da pjevam sad
kad to svako zna
što mi značis ti
a što ti značim ja.

Što da pjevam sad
kad to znaju svi
jedno osjećam ja
a drugo osjećas ti…

Plakala si sinoć malena i to dobro znam. Nemoj da me lažeš. Video sam te u samom uglu svog pogleda. Tvoj, tako nejasan i dalek, odsutan. Prstima si brzo prešla oči, obrisala teške suze i onda prekrila usne drhtavom rukom. Roneći te mutne suze pokušavaš sprečiti bol ali zalud ti je sad, sve što znaš, zalud sve što sam ti govorio. Sad krvariš. I ko ti je kriv, verovala si naivno, kao neko dete. Po ko zna koji put, dripac te odradio i najzad razvalio, na način na koji je mnoge pre tebe. Izvini ali ne mogu ti pomoći, ustvari, ne želim više. Još jedna u nizu ranjenih i povređenih, da vam budem lek i melem na rani, da vas vidam, da opet uzmete sve i onda samo besprekorno odjebete. Ne! Ne više. Obiđi me, majke ti, jer ko će meni posle da pomogne?

Izlazim iz tog kruga, zauvek…

Telefonski poziv od porodice kasno u noć nikad ne miriše na dobro. Otac trese nos, čuju se teške suze, ne govori ništa. Izjavljujem saućešće.

Smrt! Na nju te niko ne može pripremiti, mada smo znali tu je to, starost i bolest uradila je svoje. Ipak na taj tren nikad niko nije spreman. Krećemo odmah na put, naravno po običaju da sahranjujemo ljude odmah sledeći dan skoro tople, ne pruža puno vremena za pripreme. I kao da to nije dovoljno tu su i praznici. Ekzodus i imigracija pola Evrope, koja je krenulo prema svom zavičaju. Stojimo na granici satima zajedno sa 73% stanovništva iz Bosne – svi gasterbajteri. Još uvek ne znam razlog ali izgleda iz nečije čiste dosade ili nejebice na tom graničnom prelazu (‘bem vas sposobne!).

Svi pitaju: “Kako si?”, odgovaram: “Ne znam, još ne shvatam. Mada iskreno gore mi je gledati sve žive u žalosti, nego mrtve.”

Tri brata na ulazu u dvorište dočekuju familiju i sve ostale. Suze liju, slede jauci i još više suza. Prilaze mi ljudi, upoznajemo se po ko zna koji put. Pamte i sećaju se dok sam bio dete ali sad zbunjujuća je moja brada. Nisam više “taj mali”. U gorčini i žalosti obraduje me ujak, stigao je sa sinom. Razgovaraju posle dve-tri godine. Dobro je. Najbliži su tu, pomažu, poslužuju narod. Ipak dobro je. Razmišljam: “Zašto nas tek poneka žalost sve okupi?” Zar ne znamo na vreme da se razumemo?

I ono najteže, počinje kuknjava. Najstariji, retki još živi vršnjaci, spominju sve i pozdravljaju preko tek umrle svoje pokojne. Čuje se negde iza: “Neka samo ide redom”, ali dobro znam da tetka u crnom, što duše naše poput guste trave kosi, za red nikad nije čula, nikad znala. Prilazi jedna baka, ljubi ruke mrtvoj, moli da pozdravi njenog muža, sina i unuka. Gospođo Smrti to ti zoveš nekim redom. Taj plač, vrisak i te reči kao nož u srcu iznutra se vrte same, seku i režu. Ne zadržavam ništa više, suze lete na sve strane, poput pčela posle zime kad biva toplije.

Vidim oca, uvek tako tvrdog i nesalomljivog. Gledam ga, plače kao dete. Mada “danas” zadnji put je nečije dete, dok sahranjuje svoju majku. Ukrivio se sa svojim još živim ocem, više ne mogu na nogama da stoje. U celom životu video sam oca plakati samo dva puta. Prvi za svojim stricem kad je umro, kojega je voleo od svih najviše i jednom od naše svađe i muke, kad sam napravio nepravaziđeno sranje i slupao neregistrovana kola. Ta svađa i njegove suze naterale su mi sasvim novo ubeđenje u tvrdoj glavu. Taj zaledeli lik iz moje mladosti ipak je samo čovek, on poseduje osećanja, ma kakva god već ona bila. Majka i brat više su vremena provodili u zavičaju, čak odrastali uz sve njih i njihove suze kipe kao iz vrele vode. Njihovi jauci i molbe dokrajčile su i zadnje brane u meni za sve slane kapi vode.

Počela je da sipi ledena kiša, pomalo vetar već nosi miris snega. Zaledile su mi se ruke i noge. A baka leži, kao da spava i sasvim plitko diše, kao da sneva. I dok je zadnji put gledam i ledeno čelo ljubim, pred očima mi slike, kako samo sa komadoma vrućeg hleba trčim i smejem niz put, prema potoku da pecam ribe, a ona viče zamnom: “Ne idi gladan sine, samo sa hlebom u ruci, pričaće narod, siromah nemaš šta da jedeš!”

“Laka ti zemlja bila i sunce te grejalo, pozdravi sve naše, pozdravi sve moje. Zagrli je i čuvaj predragi Bože.”

Pitao sam te jednom davno: “Znaš li koji voz najviše kasni?” Zastaješ u sebi na sekund-dva, osećaš da je sačekuša i shvataš da je očigledno moj dan da podjebavam. Čekaš na odgovor sa nekom ironijom i sarkazmom, svestan da sam imao najboljeg učitelja u tome. Tebe!

Ne da ti đavo mira, svejedno pitaš: “Koji?” I tu te čekam: “Znaš onaj što si mi obećao za peti rođendan!” Stislo je tebe da se smeješ, ipak dobra je fora ali preponosan samo nakriviš usta i povratna rafalna paljba: “Ne seri, nisam ti ja dečko nikad ništa obećao!” Tvrdoglavi bosanac, kao uvek poričeš sve.

…i ajde ono “ne seri”, kao uzrečica ili dobar dan kod nas ali kad mi kažeš “dečko”, pa zavalio bi te nogom preko usta. Uuuh!

Ma ne bi stari moj, ne boj se. Nikad ruku na tebe. Ali ovako ponekad mi dođe samo malo, tek toliko da ti izbijem koju reč iz usta. Kažem ti nazad pomalo razdragano i nadrndano: “U pravu si stari, nisi za voz, nisi nikad ništa obećao! Kao što ja tebi nikad nisam, da ću ispuniti tvoje zahteve, koja si imao u vezi mog života. Da radim sve što ti hoćeš…” Svoj sam matori moj, još uvek. Koliko god si drugačije mislio i želeo. Svoj! Živeo si život kako si umeo i sam hteo, dozvoli to isto i meni. Ne traži nešto što ne umem, što ne želim. Što neću! Odjebi ta JNA razmišljanje! Naređenja, pranje mozga i sva ostala sranja.

Otac. Čovek retkih reči, previše puta hladan, ma uvek hladan kao špricer. Nikad pokazao slabosti, čvrstog stava i tvrde ruke. Sve bilo kad izrečeno grubo i tako teško. Na mestu ali najteže što može biti. I na onom skrivenom mestu od celoga sveta, u nekom ranjivom kutku moga tela, u malenoj kutijici skrivenoj baš pred svima i koja se najteže pronalazi, čak i sam ponekad izgubim trag za njom. Zalud. Ti si to stari moj, bez traženja i prevrtanja uvek otvorio. Tu gde najviše boli.

Ali sad već znam. Iz vukojebine i sirotinje iz koje ste izašli i niste umeli bolje. Tako ste znali, to ste sami doživljavali. Majka je odrastala uz svačije batine i tabanje, bez svojih roditelja, ti se smucao svetom za boljom školom i zaradom. I hteli ste nešto bolje za mene, najbolje. Sad to razumem, sad to shvatam. Mada vi niste shvatili godinama, ako radim to što sami želite i hoćete, ne znači da mi je stvarno bolje. Zbog toga smo se i najviše svađali. Pretio si mi stari, u koje škole da idem, čime da se bavim. Misleći zbog tvog posla izvući ću najbolje. Jebala te struja! Možda i bi, kad bi mi stalo do toga. Ali nije! Vidiš meni je divno crtanje, pisanje, arhitektura i borilačke veštine, čak plesanje. I za te stvari i ne znate i nikad vas kasnije nisam upoznavao sa time šta radim u slobodno vreme. I davno pre kao klinjo, šta god da sam poželio završilo se: “Šta će ti to? Niko se sa time obogatijo nije!” Taj tvoj odgovor na sve. Zajebi bogatstvo i pare matori. Shvati da nisi bogat ako u rukama ne držiš jedno dobro srce, ne vladaš svetu ako ljubavi u životu nemaš. Jer ako radiš to što najviše voliš, onda ne radiš nijedan dan u životu. I ti to najbolje znaš, jer uživaš u svom poslu. Voliš ga. Zato pusti mene, da radim šta hoću. Shvati već jednom. I na kraju zbog toga sam otišao od kuće u najgore moguće vreme. Propao sam kao niko ali nisam ostao dužan nikome. I dugo je vremena bilo potrebno da shvatiš, da ustvari želim da upoznam samoga sebe. Ko sam ustvari ja? Šta želim, šta mislim,… Samo to!

“Izvukao sam se, izvukli ste me i hvala vam za sve!”

Zadnje nam godine bolje ide, shvatamo da smo samo pojedinci i imamo svoje ličnosti, ma kako god već hteli jedan za drugog da se ponašamo. Ista krv ali ipak smo svoji. Sad znamo da smo samo ljudi. Ali čestiti i vredni!

Toliko teških reči i zašto? Nisam siguran ali da znaš sve ti opraštam. Sve jednu tešku reč što smo izrekli jedan drugome, tvoju pa i svoju bol i mržnju, što u sebi nosimo i što smo nasledili generacijama unazad naše porodice, pa i ovu što smo usput u ovom govnenom životu pokupili. Znaj opraštam tebi i sebi sve. I oprosti mi oče za sve grube reči izrečene, još jednom. Kao da pametan nisam bio! I to sve što nisam voleo, čak mrzeo kod tebe, pa onda kao i ti sve ponovio. I to tek mrzim ali znaj sve opraštam, oprosti i ti meni. Ne želim da neko od nas dvoje zauvek ode, a da se pomirili nismo. Jer otići će, nestati zauvek u crnoj zemlji, ostati sin bez oca ili otac bez sina i tek onda shvatiti šta smo ustvari jedan drugome značili. KRV! Zato oprosti mi sve, opraštam ti sve. Ružne reči, uvrede, sprdnje, šamare i batine,… Zbog svega toga sad znam da sam još bolji čovek, tvrđi i otporan na ovaj život. Bolji! Opraštam ti sve, moj tata, molim te oprosti mi sve…

“I ne, to nisu moje suze, to mi samo malo rose oči. Upala mi trepavica. Ma da, to je to, od promaje i več čujem majku kako galami da zatvorim prozore. Evo idem, moja draga mati…”

Zašto galebovi u mom zelenom gradu, a mora nigde na vidiku ni u miljama? Viđamo se već nekoliko godina, bilo gde da krenem prate me u stopu. Jedne godine tri, druge šest, sad već teže izbrojim koliko, dok jašu valove vetra iznad moje glave. Nisu neke ptice, strvinari, prevrću smeće, dosadni su jutrom kad galame. Ali kad ih gledaš u letu, nose nešto u sebi, uspomene na more, daleke želje, na neko bolje vreme.
Znam to mene traži neki daleki grad, zovu me ptice u ovaj tek neosvojeni svet. London, Lisabon, La Beograd,… koji li je, od ta dva-tri što mi sudbinu povlači. Obišao sam ove godine sve i svaki grad svoj karakter nosi (zajedničke su samo buba švabe :)). A ti gradovi, pa sve mi na mene tako sliči, uklapam se, sve što se dešava blizu mi je, pa opet u drugu ruku tako daleko, nejasno, sve mi je novo. Ma otkud znam, zbunjen sam, možda će se desiti nešto sasvim drugo, treće, otići ću negde još dalje.  Jasno mi je samo da odlazim, da putujem već odavno. Spakovani su mi koferi, godinama…

“Gde to ustvari mene sudbina odnosi, ko će ga znati?”

Izvini mati, izvini oče ali ja moram otići, da bi se jednom mogao vratiti. I vi ste davno iz svoga grada otišli, za svojim životom. Ne vežite me, u nama su duše lutalice, duše ciganske, čerge. Galebovi.

Svi pogrešimo. I to je dobro. Greške su potrebne i prave se da bi se ponešto u životu naučilo. Kad shvatiš sam i ljudi oko tebe, koji razumiju, greške se oproste, isprave, prerastu, nadžive. Ako ne shvataš, ponoviš, kao školarac u školi života. Važno je da misliš svojom glavom!? I kad dokučiš konačno, popraviš i onda radiš bolje stvari. Budeš bolji čovek.

No neki nažalost ne pogreše. Neki ljudi se tako ponašaju celo vreme, oni ustvari tako žive. Pogrešno! I to ne znam kako se može popraviti, oprostiti ili zaboraviti. Obrisati? Stvarno ne znam. Sve što mi je jasno i sigurno znam, da takvih ljudi više ne želim kraj sebe. Pogrešnih ljudi…

Negde sam zasledio zapis: U Junu 1944 godine, deca od 18 godina ili tek malo više, jurišala su na obale Normandije u gotovu smrt. Danas zaplaču, jer su povređeni njihovi pataloško narcisoidni maniri, jer nema više od sto lajkova na zadnoj postovanoj slici….

Stani planeto, gde mi to putujemo?

Sve nam je dostupno, sve nam je na “izvoli”, a mi smo sve više udaljeni jedni od drugih. Od samih sebe.

Svi proizvodi i sprave za olakšavanje ovog života, čine nas glupim. Od kako nosim mobilni sa sobom, ne pamtim brojeve, zaboravljam rukopis, sve kucam u prokleti fontele. Svako zna gde se fizički nalazim, ali šta mi je u mislima, niko ne zna. Sve više i mene iznenadi, šta se sve nalazi u mojoj glavi. Bezbroj telefonskih brojeva, za mnoge stvari nemam koga nazvati. Imam slika ne zna se broj, koje nikad više i ne pogledam. Kad mi nešto zatreba guglujem, ako mi se ne čita odgledam na youtub-u.

Svi želimo idealizaciju ljudskih odnosa, ali nam se nešta i ne daje. Robotizirali smo se, osećanja su nam tvrda, hladna, plove po površini. Ljubav smo materializirali. Ucjenjujemo jedni druge, pokušavamo dominirati, prepuni smo egoizma. Zašto onda istrajati? Tražimo večnost, a ne umemo da trajemo, ne borimo se ili bilo što više od sebe dajemo, lakše je samo menjati. I zašto bi, kad te čeka neki zajeb, neko će te već povrediti ili ti njega. Plaše nas obaveze, bole nas povrede, strah nas je svega i svačega, to sve što nas okružuje. I najgore, sve to stvaramo sami.

Lakše u market, uzeti nešto novo, pa da se proba. I da li je?

Jurnjava, kuknjava, polovna iskustva i opet niko ništa ne menja. Strah nas je izgubiti već izgubljeno. Plašimo se sami sebe. Najviše. Ego nam je prevelik za razkazivanje naših slabosti. Važniji su nam izgledi od pogleda i zagrljaja. Prikazujemo spoljašnost, samo to nam vredi. Šta iznutra trune ne vide – ne gledamo. Ljudi, photoshop ne pomaže, kad su u pitanju emocije. Toliko velikih i jakih reči, citata, sve prazno, bezvredno i niko ne uvažava. Kupujemo knjige koje nikad ne pročitamo. “Zdravo, kako si, oprosti, volim te…” postali su uzrečice. Istina i moral tretira se kao psovka. O poštovanju govorimo kao o legendi: “Bilo nekad,…”.

…a sutra??

Hola Aussie,

(It’s a proper thing to write a letter next to birthday gift, is it? I‘ll try my best.)

“The greatest right of the woman is to give a birth to a baby.”

But remember you will never own their soul or will. Still, it’s your duty to give and show them how to act and have values of good human being. Since the first day, you were giving parts of your body, and now you will continue to give parts of your soul, every single day. And they will never stop taking those parts from you, they will tear you apart. But give all of your Love, never stop, never be selfish. Show them the right path and proper ways. Let them understand what honesty and respect mean. Teach them how to survive in this selfish world. Make sure they become wise enough to continue in a good manner, but still let them know that they can believe in impossible things, that’s how they will create them. Let them dream, never stop or try to prevent that.

“Dreams build this world!”

I know in my heart you will be the best example for your kids and greatest mom. Love you all, give a kiss to the little princess E. and your dear N. Guard them with your life. FOREVER!!!

Happy Birthday, M.

P.S. Your husband is supposed to be jealous, he’s got a real big reason for that. Still, you are the most beautiful mom – I know.

Qizai, the only brown panda in the world.

“Gde odlazim, više nije važno. Samo što dalje od svega…”

Trese se avion zbog jake turbolencije, diže se i spušta ludo i napadno. Zvuk motora koji se muči dok ispravlja let, nepodnošljiv je. Krila se uvijaju poput ufrćkane devojačke kose u košavi, upeta su u trupac aviona ali kao da pokušavaju sama da odlete. Postaje nepodnošljivo. Sve veće znojne kapljice se pojavljuju na čelima bespomoćnih putnika. Deca počinju da vrište, ne razumiju šta uznemirava njihov let. Suze izleću same poput lastavica iz gnezda, u vreme jake grmljavine pred nevreme. Majke pokušavaju da ih smire, prislanjaju njihove glavice na svoje grudi u panici, stežu toliko da prestaju da dišu oboje u tom hromom i pretesnom zagrljaju. Stevardese svima nervozno prodaju lažni osmeh. Ne pomaže. Čini mi se da rulja ubrzanim otkucajima srca samo još više resonira i pripomaže propadanju aviona. Samo ja sedim miran, sa tupim pogledom na majku zemlju, kroz mali prozor opran kišom. Krišom u sebi računam, koliko je još potrebno sekundi, da padnemo sa deset hiljada metara. Još minut ili dva? Ustvari razmišljam za koliko vremena dolazi spasenje i prestaje agonija nedostajanja?

“Gde prestaje ljubav? Opraštanjem ili zaboravom?”

Svako obećanje kad polomi zadnja laž, nadu kad ti uguši poslednja prevara. Srce kad izgubi svoju zaljubljenu boju, kad postane bledo i promeni ritam otkucaja u savršeni ruski marš. Užurbano, kao da juriša da se preda i otkuca svoje još Bogom dato. Kad se dovoljno izbrazda lažima i izdajom, poput one nikad suncem obasjane strane meseca, što su je izjele komete. I naposletku samo napukne i zastane. Tako?
Kad telo ostari i popusti, izmoreno od pretesnih misli, prevelikih želja ili ruke i leđa puknu pod teretom preteške ljubavi i muke. Koljena bez želje da ikad više ustanu ili ipak noge ohole i trome, bez volje da negde krenu. Možda tako?
Gde to ustvari prestaje ljubav? Kad prosto zaboraviš, jednostavno samo nekim drugim, sličnim, zameniš? Kradeš nečiju ljubav, da sam preživiš. Bezdušno ignoriraš sve, misliš samo od sebe će proći?! Da li?
Ili za života leđima samog sebe, kao najvećeg dušmana da nosiš. Ruke da ne dižeš, bespomoćno nečiji zagrljaj da tražiš. Noge samom sebi da polomiš, samo nigde više da ne ideš, jer ne vredi ti bilo gde bežati. Da ostaneš gledati pakosti sveta ali pogled svoj da ugasiš. Ili kad i poslednje od volje za životom u zemlju propadne, kad samo još telo živo polako na rate umire? Kad te misli i ideje poput mrava leš, do kraja rastvore?
Osuđen na život na ovoj prokletoj kugli zemaljskoj prepunoj praznine, koja se poput zatvora sa velikim prozorom bez izlaza u krug vrti. To mi je?!?

Gledam to nebo i kažem…

“…zaboravi, a ja ću ti oprostiti.”

Kažeš mi sejo: “Sve prolazi.”

E paaa: “Ne znam?!”

Sve mi se manje čini, da je tome tako. Reći ću ti zašto. Baš sinoć mi je jedna bivša poslala poruku, posle 14-15 godina, dok je spremala klopu za klince. Toast sa tunom. Ona se još seća, kad sam ga davno nekad spremao za nas. Čak traži recept i ponavlja, kako nije i neće nikad zaboraviti “toast” naše ljubavi. I kad bi samo mogla vratiti vreme…

Pitaš me: “Kako sam se osećao zbog toga?”

Odgovaram: “Smešno mi je.”

Nije ni prva ni poslednja što mi je to rekla. Ili će tek reći. Toliko puta mi se to već desilo, da mi je postalo smešno. Nažalost. I nije da imam mnogo bivših, nego imam mnogo godina. Pa to sad zato tako zvuči. I kad kažem nažalost, čak sam nekim devojkama to rekao, šta će se desiti, kad sam uvideo gde idu stvari. Dok smo još bili u vezi :S.
U vezama sam stvarno uporan. Znaju neke. Uvek se borim za “nas”, ne popuštam. Previše puta pređem preko sebe, samo da bi trajali dalje. Mada često puta nisam ni trebao. Sad znam. Ali to sam samo ja, neumem drugačije, neumem samo misliti o sebi. Kad nekog volim i ne postavljam prioritetno svoje lične interese, kad nisam egocentričan, kad govorimo o nesebičnoj ljubavi. To želim da se uzvrati. I to je očigledno danas previše tražiti, od bilo koga. I ne poričem i sam sam ponekad posustao sa nekim, jer nisam mogao dati, što mi se davalo. Ali sam to iskreno rekao, stao pred tu osobu i zbog toga dobio pruženu ruku za čast i iskrene zagrljaje za pozdrav. I nikad nisam krio svoje nepravde, da sam prevario devojku koju nisam smeo. Jer sam bio klinac i sisa, nisam znao drugačije. Nisam joj umeo pomoći, uspeo sam samo sjebati sve. Potrebno mi je bilo skoro 20 godina, da shvatim taj čin, jer je ja nikad ne bi usrećio, kao što je sad srećna sa njenim dugogodišnji partnerom i njenim muzičkim producentom. I sve te godine su ustvari bile potrebne meni, da shvatim neke stvari o životu, da oprostim sebi. I kad god sretnem “Lunju”, očima uvek tražim njen oproštaj, mada se ona više toga i ne seća, tako kaže (bar nadam se)…

Ali još ne znam zašto se sad dešava, da što više ljudima oko sebe otvaram oči, o nekim stvarima o životu, više se udalje. Bez muda, samo se sakriju. Mada to svi u svojoj teoriji traže, sve više se iskrenih emocija plaše. Jer to navodno boli. Opet zajebi svete nepravedni, ne može se nešto imati, a ništa za to davati, po ko zna koji put ponavljam. I kao da se ljudi samo očiste kraj mene, samo nastave dalje raditi iste stvari, što su oduvek radili. Šalim se ja na svoj račun, da mi je tako grah pao. Da vas sve dobre od sebe svetu dam, da mogu opet da vas pokvare. Mada tu ima i istine…

“Ignorancija je opaka stvar.”

Ponavljam, nisam ja preko više pametan, niti volim da solim pamet nikome. Niti volim mnogo da pričam. Tu smo jedno za drugo, pobogu. I sam, još uvek učim. Ali na neke stvari pokazujem na jasan i praktičan način. Na realnost. Isto tražim od svih. Možda pomoć, savet, zagrljaj, samo biti tu ali na kraju ipak moramo shvatiti sami. Nije do drugih.

“Do rezultata i promena svako dolazi sam.”

I onda posle nekoliko godina, posle ponavljanja istih greški, neki ljudi tek tad shvate i jave se. Prekasno. I moj odgovor je uvek isti i ostaće takav. Sve što sam imao, sve što sam vam dao, odneli ste, potrošili. Odavno. Što se moglo uzeti i spiskati, to ste uradili. Egoistički i ignorantski. Tad niste marili. I nemate pojma koliko vremena je bilo potrebno, da se sastavim nazad. Da sam godinama samovao, da bi preživeo. Dok neki samo zamene i nastave istim načinom i istim tonom trovati svoju okolinu, sam sam se borio sa depresijom i nesanicom. Ta jebena insomnija koja mi uništava život. Od kako znam za sebe.
Zato ti kažem sejo mila, da neke stvari možemo potisnuti, namerno zaboraviti, obrisati sa slika. Ali svejedno ostaju u nama. Javljaju se na različite načine, kao uspomene, bol, odbijanje, sećanja, slabosti, gorki osmesi. Srce kad te stisne i zaboli na onaj čudan način, a ne nalaziš razlog za to. To su ti ožiljci. Neprimetni su oku ali su prisutni u duši “zanavek”, kao što bi Đole rekao. I što više takvih iskušenja imamo, teže nam je živeti, ako ne primimo to kao deo sebe.

“I samo to u životu vredi. Iskušenja.”

Pazi, sve što govorim, je za ljude koji poseduju čula osećanja. Dok se mnogima, živo jebe za sve, gledajući samo na svoju korist i egoizam, tako isključeni i bez savesti. I za one osećajne, mislim da je važnije, da pokušamo upamtiti ova lepša iskušenja života. A proći neće ni jedna ni druga, opet nažalost. Sve dok smo živi. U to sam siguran. Ovo nam je škola. Šta će posle života biti, ko to zna, ko to zna?!

“…i blesa kao što jesam i posle svega još uvek verujem, da postoji osoba što će da razume, shvati, poštuje i ostane. Iskrena.”

“…hej, sada znam gde sam grešio
i gde sam, na žalost, bio gad,
a gde, na žalost, ne.

I da znaš, sve sam rebuse rešio,
ali ipak se ponekad
još zaletim na vetrenjače.

A vidiš već sam tu, na pola puta – sve je dim!
I fotografije od vremena izbledele.
I vidiš već sam tu, na pola puta, sad mi trebaš ti,
budi vodič moj kroz mutne predele…”

Tu je nekad stajala pesma "Na pola puta" od Balaševića ali zbog avtorskih prava više ne postoji link. Potražite je na internetu ;)

Što sam stariji sve više znam, da sve teže nekoga zavolim. Ali kad se desi, onda je to jače od svih prošlih ljubavi. I da sam nekoga više voleo do sad, ne postoji. Mada ne vredi i to što sam tako voleo, razumeo, govorio, pisao. I to više ne postoji. Ostaje mi vreme kao arhiva boli, praznina, te pesme i čudna bez zvezda tama. Ostaje razočarenje i da samo još jebeno boli.

“Realno!”

… ta reč koju si toliko puta koristila u svojim pogubljenim mislima i idejama, za tebe takođe ne postoji. U strahu, u snovima, gubiš se, petljaš i sve više i više lažeš. Sve oko sebe, mene, ali najviše sebe. Nazovi to kako hoćeš, samo nemoj životom zvati, jer i to više ne postoji.

Da si od svega nešto naučila, nisi! Jer ćeš sve ponoviti i isto tako nastaviti. Malo ti je jedan zid, drugi pa treći. Svojom glavom probila bi i Kineski. Ne vredi. Škola i nauka života za tebe takođe ne postoji. Čini mi se nisam ni sam za tebe postojao. I posle svega sad znam, svi smo ti bili samo duhovi prošlosti, sa kojima si sastavljala svog princa u glavi. A o prinčevima i tami, odavno sam ti rekao sve. I on ne postoji.

Imaš život pred sobom i dovoljno vremena da shvatiš. Ako ne u ovom, onda u narednom. Zato postoje reinkarnacije. Ali pošto se prošlih života nikad ne prisećamo, samo ovaj broji. Zato kad izgubimo u ovom životu, više ništa ne vredi. Ne postoji.

“Da se neko više izasrao po meni u poslednje vreme i taj ne postoji. Prijatno Bobane!”

Vidim devojku, vodi malog psa. I sva nenormalna i živčana, kad joj je prišao drugi pas. Vređa i psuje vlasnike, kako su svi psi razmaženi i uvek napadaju njenog. A ne shvata, da je ona kriva za ponašanje svog psa, što prenosi svoju lošu energiju i vibraciju, zbog koje postaje agresivan, posesivan i štiti gospodara.
Po Budi, najveće zlo na svetu je neznanje. A toga ima i previše: “Neznanja”. Nije sramota nekoga pitati, ili nešto više pročitati na temu što nas zanima. Učimo celi život. Radoznalost nije pogrešna. Praviti se preko više pametan, bome jeste. O tome što želim govoriti je prvobitan “odnos” do ljudi, životinja, stvari, svega oko nas. To su te osnove za život, za “poštovanje” i toga sve manje ima u ludosti i vremenu što živimo.

“Energija”

Energije su veoma bitne u životu i na to m(L)ogo puta zaboravljamo. Te energije, vibracije, frekvencije etc., (naziv nije ni bitan), to su ti pravi pokretači sveta. A tako malo znamo o njima i sa njima. Ako smo nervozni kraj psa, on to oseti. Životinja se odaziva, kao što se vlasnik ponaša. I to je najjednostavniji dokaz za delovanje energija. I deca su veliki magneti za vibracije koje emitujemo. Male bebe veoma brzo prepoznaju lošu energiju. Te energije deluju na sve nas, između svih ljudi, istim pravcem. To što sami šaljemo u svet, to i budimo u drugima. Na kraju to i prizivamo sebi, od drugih.
Rad sa energijom je rad sa životom. Stvari se ne dešavaju “same od sebe”. Odluke, dane i oduzete energije, se ne poprave vremenom. Možda izblede na čas ali ostaju tu kao opomene, iskustva, povrede, bol. I zato ne možemo ni očekivati, da se nešto promeni, ako sami nismo spremni pokrenuti energiju, ako sami nismo ništa regulisali na nivoju lične promene. Da dajemo i primamo.

“Kako da ti dam bilo šta, kad ti meni ništa ne daješ. Još gore, kad nisi ni spreman, da primiš ni da daš!”

Svakoj našoj akciji sledi reakcija. Identična. Tako bi trebalo biti u svakom slučaju. Mada nažalost nije. Ljubav se ne uzvraća nazad, pomagati ne znaći neko će vam pomoći, itd… U svetu postoji previše sebičnosti. Previše se stvari uzima zdravo za gotovo, to da nešto pripada nekome, a ništa za to nije učinio. E pa nije tako, svete egoistični. Ništa se samo od sebe ne desi. Neko je nešto dao, da bi neko imao. Ako ne umete uzvratiti, postoji reč “hvala”. Biti zahvalan znači poštovati!

“Očekuješ da te poštujem, a ponašaš se do mene kao obično dupe!”

Neki ljudi ne bi trebali imati domaće ljubimce. Zbog takvih postoje škole za učenje pasa. Ustvari su to škole za ljude. I još žalosnije, da neki ljudi ne bi trebali imati ni decu. Takvima zalud i knjige i škole.
U prevodu, da me razumete svi usijani: “Ne tražite stvari od mene, ako to sami nikad ne učinite”. Da vežem psa ili držim dete, zato što vaši divljaju. Zbog vaše rasute pažnje i energije. Razmislite još jednom.

“Sreća je lepa, samo kad se čeka”, rekla je Desanka Maksimović.

Imao sam priliku upoznati devojku, ženu. Nekoliko hiljada slika na fejsu, more, zagrljeni, puni ljubavi. Oboje prelepi. Idealni. Preko noći otišla je drugome, falilo joj razumevanje i nežnosti. Pa mi druga kaže, kako su svi normalni oženjeni ili gejevi. A živi sa “tamo” nekim, jer ne ume da bude sama, misli o nekom novom, nije prebolela ni prošlog. I jedna što je ostala sama, osvetila se sa trojicom u nekoliko dana. Poznanik čeka bebu, tu za koji dan, u međuvremenu guzi drugu trebu.

Meni to samo govori o providnosti života. Kako je važnije izgledati svima sretan. To što u sebi propadaš i nemaš načina, da sebi stisneš “lajk” za život, nije bitno.

Onda pitam se: “Koliko li nas je tako srećnih i šta to ustvari čekamo?”

Kako je lako postaviti nečiju lepu i jaku misao na “wall”, da svi vide tvoje zdrave i jake namere. “Pozitivne promene.” Svi pozdravljaju sa lažnim lajkovima, da bi ti ohrabrili i nazad podigli sjebani ego. Još uvek samo jake, a tako prazne reči, bez ikakvih rezultata i dela. Kako li je samo providan i prazan ovaj svet. Sve je to lako, osim sebi priznati u kojem si kurcu i kako si prazan u duši i ne znaš gde bi, ni šta činiti sam od sebe. Piše li neko i postavi li na zid o svojoj laži, izdaji, prevari, o nanetoj boli? Ko te onda u tome podržava? Ko to lajkuje?
Sve vreme uzdižeš se jakim moralom, govoriš sebi dobro si, sunce je napolju, sve super je. Ustvari samo sebe lažeš. Još uvek ne znaš zašto bez razloga suze ti poteku, još uvek ne znaš zašto od smeha malopre, žalost te odjednom obavije. Jer fali, fali ti neko i prokleto ne prestaje. Zato zagrli bez razloga, bilo koga sad, onako tebi blizu, tebi dragog, brata, sestru, roditelje. Nasmej mu se i reci hvala, dok je tu. Jer jedina je promena u životu sigurna, kad te osobe više ne bude.

“Fak ju živote, Fak ju Dragorade!”

U mladosti, svi mi koji nismo mogli ili umeli smuvati devojke, a pravili se frajeri, za sve umetnike, svirce i boeme, ljubomorno smo govorili: “Vidi ga gabor, nije mogao da smuva ribu, pa naučio da svira dva, tri akorda na gitari i eto ga, sad svaku ima.”
Ljubomora je opaka stvar ali ljudi ima nešto na tome “ko svira”. Odavnina. Rečima, pesmom, muzikom, na papir prolivena osećanja pretvorena u reči, otvaraju mnoga srca. I ona najtvrđa i najhladnija otapaju se, poput snega u proleće, toplinom sunca. Kao Vanishom – oxi action inteligence što skida sve opake mrlje, iz one glupe reklame. Preterujem, ali tako je.
Po meni najbolji kantautor, pesnik, tekstopisac Đorđe Balašević, idol i neko ko meni stvarno vredi. Da ceo život pišem i švrljam, ali nikad ono njegovo “Š” u prezimenu neću stići. Toliko vredi. Na njegovom koncertu, koji sam posetio pre nekoliko meseci, Đole je na binu izveo Olju, svojih umetničkih dela muzu, i kazao: “Takve babe mi imamo u našem kraju”. Misleći na nju kao baku njihovih unuka. A ona, da ne pričam. Uh uh,… Ali da je izveo na binu u Americi, uhapsili bi ga misleći da ju je negde oteo. Mada dušom prazna i glupa Amerika ne može biti presudna u ovoj priči, ali shvatate šta želim reći.
Da nastavim:
Eto i ja bih želeo, taj dan pred oltarom, da te dočekam pred svima nama dragim ljudima. Postaviti te kraj Boga na tron ili bar postaviti na neku binu, i mada ne umem upravljati gitarom, zapevati ili recitirati kao Šerbedžija svoje reči: “Želim i ja takvu babu kraj sebe!”
No ti se meni još uvek odupireš. Zalud sve moje napisano, o tebi kao ženi, majci moje dece, bake našim unuka. Pesme, sve reči silne, ne pomažu. Ali ne odustajem i postajem za tebe bolji ili gori. Neshvatljiv ili nepodnošljiv poput srčane mane. I tu ću ostati još dugo, kao griža savest, da se nikad potpuno ne opustiš.

“Igraju se rečima i vladaju umom, ti pesnici i boemi. Samo oni znaju kad lažu ili istinu govore.”

Ljubav, rat, mir, pristanište, šesti, bol, ideja, želja, večnost, investicija, vetar, zazubica, prošlost, ljubavnik, kralj, galama, radnja, patnja, som, razgovor, karma, dosada, sex, kazna, budućnost, more, laž, deca, prkos, sunce, sebičnost, san, sadašnjost, ljubljenje, kažiprst, avantura, savetovanje, žudnja, natal, tajna, moral, orgazam, dečko, horor, društvo, konj, neprijatelj, droga, prsten, isprdak, misterija, mesec, spas, samoubistvo, drugi, iščekivanje, sranje, svemir, šaran, brak, poziv, greška, varenje, večnost, lajanje, problem, domali, čokolada, povreda, otkrovenje, balavac, đoka,  duša, savest, vatra, između, lektira, prevara, veznik, sujeta, nešto, okov, zaborav, istina, bežanje, palac, drama, nesanica, umnjak, neostvarenost, zagrljaj, šonja, obaveza, zvezda, drama, dragi, začeće, glavonja, melem, psovanje, slutnja, treći, voda, nezavisnost, matorac, spoznaja, prijatelj, spas, dug, razvod, skrivanje, leptir, svet, laž, dupe, poljubac, devedesetdrugi, kečiga, jedini,…   

“Ili da sačekam neki novi status na fejsu ili nekoj drugoj bezličnoj mreži, pa da saznam?”

Pisao bih ja kilometre reči još, pa onda po ko zna koji put: “Zašto?” Presudne su bile one prve reči u jednom davnom decembru. Da nije bilo njih, ne bi jedno drugome rekli “zdravo”, ni do kraja izgovorili “ćao”. Zašto dalje to činim? Kad te samo sa time zavedem, pogubim i polomim. A znam da nisam zloban. Pa ipak, danas razbiću te ja, sutra on. Zašto? Po ko zna koji put. Da se borim protiv nevidljivog neprijatelja iz tvoje prošlosti, tako neuspešno. Za tebe sad već nedostižnu i daleku. Utakmica, a ne znam ni ko je protiv koga, ni za koji kup ili pokal. Gde su grupe navijača? Nema nikoga, ni na igralištu ni tribini. Jer igrači su iz različitih vremena. Na jednoj klupi sedi prošlost, na drugoj beznadežnost. Lopta su samo reči, koje vrte se u beskraju. Igra brez granica i kraja, bez pobednika ili gubitnika. Ćutanje ili galama. Svejedno je. Siguran je samo bol, koji stoji kao sudija na sredini praznog igrališta i na svaki moj napad vadi crveni karton. Sudija šupčino grbava!

“Svaki tekst kao mala smrt. Umesto da se jebemo i doživljavamo neverovatne orgazme, da umiremo u malom od ljubavi. Mi ginemo od straha i praznih reči.”

I shvatam razlog za ovo danas. To je onaj lav u meni, kad nevidljivi povede sa golom razlike, poludim. Svako tvoje novo odbijanje, prihvatam kao poziv za novu utakmicu. Skupim odbranu, vezu i napad. Ronaldo narcis, Messi utajivač poreza,  Maradona narkoman, Pele jedini pravi igrač sa srcem i sve ostale za rad sa loptom obdarene i odmah u napad. Prosipam se rečima, driblam mislima, dok ne povedem ili bar izjednačim. Krvav je taj lopte čin.

No nevidljivi nije ni u mojoj ligi. Odavno. Ustvari nikad nije ni bio. Igram protiv tebe, ali borim se na tvojoj strani. Opet protiv sebe. Ispadam budala, po ko zna koji put. A ti te nevidljive barijere stvaraš sama, sebi i nama. I zbog njih ostavljaš me samo sa sve većim i glupljim osećajem praznine, da te nikad nisam ustvari ni imao. Čemu onda borba, pitam se? Na kraju ostaje mi samo to što je stvoreno za tebe, u meni. Ustvari se sam sa sobom borim, baš kao i ti. Oko gluposti. Oko straha. Oko svega što ne treba. A mogli smo “SVE” pa i više…

“Otpevao bi Bebek: A moglo je bolje…!”

“Nemam reči, ustvari ne znam šta da ti kažem. Ma lažem, sve znam. Ali su sve te reči pisane bespredmetne. Mrzim ga ali drugi način nemam.”

Ruku na srce, dugo si izdržala. U sebi sam govorio,  utorak, sreda, sedam dana maksimalno i javiće se. Prođe i onaj sledeći petak prokleti, i ništa. Ali sam duboko u sebi znao da ćeš pisati, da nećeš moći izdržati. Da si bezbroj puta tražila našu pesmu, da ne prestaješ da misliš o svemu. Ehhh, da se to tako olako sve završava, ne bi niko za tugu na ovom svetu znao. Ne znam kad ćeš shvatiti, da smo jedno drugome iščupali srca i razmenili u grudima. I ona ne rade i ne kucaju više, osim kad su stvarno blizu jedno drugog. U zagrljaju blizu.

Sve sam tvoje obrisao, pa vraćao nazad i to bezbroj puta, ne bi li sebi nekako pomogao. Sve sakrio od sebe, da te ne vidim. Čak sam sebe obrisao. Ali ne mogu, uinat svemu, da te izrežem iz samog sebe. I ponovo sam čitao sve reči, po ne znam koji put. Pokušavao da nađem taj razlog. Zadnji odgovor kao da je neko drugi pisao, a ne ti. Jedan momenat govoriš mi da dolaziš, i jutrom te više nema. Ni glasa. Bez zdravo, kako si, ni jebi se, sretno, ništa. U sekundi je umrlo sve u meni, što si oživela. Ma i manje od sekunde, jedan tren. Mrtav.

Da, tražio sam razlog. Jebena povređena muška sujeta, pa mi treba jebeni razlog. Žene osećaju, a mi se glupani odlučimo: “Zbog nekih razloga”. Tražim ga u tebi, pa onda u nekom drugom. Izmišljao hiljade reči, ne bi li našao i najmanji mali trag. A nema ga, nema nigde, jer ne postoji. Ne znam ni šta sam kreten razmišljao. Kao slepac, zaluđen od svega. Razlog za sve to vreme, sam bio ja. Da, sve vreme. U celom sranju u mojoj glavi, zaboravio sam na veoma bitnu stvar, na Tebe i dve najteže neizrečene reči. I eto zašto:

“Izvini”

Izvini što nisam uvideo šta tražim od tebe, da dođeš mi na vrata čista. Bez prstena »v žepu«, i bez fige u srcu. Izvini što sam znao, a nisam ti rekao, da si planirala, da dođeš za vikend i godišnjica koje ti mnogo znače. A nisam ti rekao, da staneš i ne srljaš. Da sam bio sebičan u svojoj ljubavi, da shvatim, da za takvu snagu, prima se “No-blesava” nagrada. Što ne znam koliko je snage bilo potrebno i prvi put da dođeš. Da si htela samo kurac, ima ih vazdan, iza svakog  ćoška, a ne 550 km daleko. Sve to vreme  sam ti puštao dovoljno da središ stvari, ali nisam ti to ponavljao. Što sam te tiho u sebi sve vreme  terao od sebe, jer nisam mogao da svarim takvog sebe, što se dešava izmedu nas. I sve to vreme svejedno dajući se ceo, opet nisam shvatio koliko se ustvari mučiš ti. Da si ti varala, da bi bila meni iskrena. Što sam jebeni telac i nisam ti za moje vaskrsenje nikad rekao…

“Hvala”

Da, što nisam rekao ti hvala na vreme. Za oživljavanje, za spas. Za moj vraćeni zanos, iskru u oku i osmeh. Da verujem ponovo u nešto. U tebe, sebe i nas. Da mi je bio potreban zid, da shvatim, da me stvarno voliš. Jer si u svakom iznenađenju bila brža od mene. I još uvek si. Kad padnem i razletim se na komade, pojaviš se i počneš me skupljati.  I da udare mi suze na oči kad videh tu jednu sliku, ruku tvojih delo. Kad nekome nešto nesebično daš od sebe, od srca. Ne, ja ne plačem nikad, ne znam to. Sve samo potiskujem u sebi. Još jedan čir, još jedna rupa u stomaku. U tom momentu kad videh, besno sam riknuo, kao ranjena zver i počeo udarati glavom i rukama od zid. Prijatna komšinica iznad mene vršila je prijavu za kršenje javnog reda i mira, već drugi put. Blago meni, dobrih komšija. Polumrtvoj nadrkanoj matorici na vratima, čini mi se i pomogao bih, kad bi je zgazio. A i sebi u tom momentu, kad bi me bilo gde “priveli”.

Shvati da mi nije ničega žao. I nemoj ni ti, da žališ za bilo čim. Shvati sve kao otkrovenje. Nije mi žao nijedne reči napisane ni izrečene. Ni žao nijednog trenutka što sam podelio sa tobom. Ni na kraj pameti, da odstupam od toga što se među nama zbilo. Znaj da ne žalim nijedan tren što ga i sad posvetim tebi. Ostaje samo što bi samo žalio u životu, da mi toga nije bilo i da mi sve to sad nestane, da se nikad desilo nije. Da se nisam upoznao takog. Da sam ponovo zaključan i umirem u sebi. Nastaviti bivati, a ne živeti. To ponovo bilo bi mi gore i od onog »ništa«. Da me ljudi pitaju i gledaju, kao da sam nešto izgubio posle tri-četri veka zajedništva. Da dalje u životu ćutke samo skupim ramena, i ne govorim. Da znam da tih 48 sati, moglo se desiti svaki dan i to više puta. Da će proći godine praznine, i posle pet, deset, sto godina, neće biti ništa. I da znam sve do tad, kao što je Đole jedared rek’o: “Za nekoliko godina neće ostati ništa, nećeš mi nedostajati ni ti, čak zaboraviću i tvoj lik. Dalje samo žaliću za samim sobom, takvim kakav sam zbog tebe bio”. Živ. Na kraju samo da mi ostane da mislim:

“Otišla je, ali ustvari nije.”

Šta da ti kažem, koliko puta da ponovim, da sam lud zbog tebe. Da te sanjam sve vreme. Da te ljubim u snu, na poslu, na svakom jebenom koraku. Stižem kući u neodređeno doba, što pre nikad nisam. Sve pomislim tu si, da se smrzavaš dok me čekaš. Dok hodam ovim stanom, u kom si na svakom koraku ostavila svoj trag, da se cimam na svaku senku i svaki dah. Da grlim veš koji si nosila tu. Da previše puta žmurim na kauču i sanjam kako pripijaš, nikad dovoljno ljubljene usne na moje. Da mi celo telo utrne, pokušavajući da se ne okrećem u krevetu dok spavam, jer svaki put kad se okrenem i zaškripi, odgledam celi film dok smo ga lomili. Da nemam više nikakve moralne vrednosti u sebi. Da mi je jasno kako neko može zbog srca odreći se svega. Samo ostaviti sve i umreti ili najednostavnije nekoga ubiti. Da me ne dotiče ništa, što se dešava oko mene. Ni društvo, ni dela, ni posao, trening, ništa. Da su mi oči prazne poput u mrtve ribe, kad je izvadiš iz vode i ostaviš na suncu. Da mi ovo telo ne vredi ništa, koje uporno mrskam treningom, dok ne jednom ne otkaže. Da si mi bezbroj momenata, kao jedno dupe obično bez ikakve snage, da bilo šta promeniš u sebi u svom životu i pružiš sebi šansu za nešto bolje. Da mi bezbroj puta dođe da ti kažem da odjebeš iz mog života, da me ne voliš niti boliš više u ovom trenutku. I najgore od svega, da mi je do tebe takve, samo još više stalo. I da ne znam odakle mi snaga za to sve. Guram dalje, a tonem. Da znam da u svemu tome sa tobom skačem u nesigurni nepovrat. I da mrzim samog sebe što mi se to dešava. Da mi je svejedno što sam ispao toliki papak, koje svako muško poželi, da razbije bar dva, tri puta u životu. I kako izvlačiš sve to iz mene, što ti pretvaram u reči. Da mi nije jasno, kako mogu da se toliko povežem sa tobom. Da osetim svaki put kad te nešta zaboli, kad pomisliš na mene, kad si noću budna. Da svaki put znam kad ti on ruku drži, da znam čak kad te poljubi. Da ne znam što sad poželim, da te oteram u kurac, što mi suze oči dok ti sve ovo pišem. Što me već i previše sve boli, a od svega toga što mi je toliko stalo do tebe. Da pomislim: “Zašto kretenu jedan??”, sam ti se tako nesebično dao, da sam pustio zadnji gard, njime da se branim, i ruke pružio tebi. Da me mirno zgaziš kao vašku.

“Srce je divlja zver, zato je zatvoreno u grudnom košu”.

To sam negde pročitao na netu, i ima tu istine. Na te trenutke, kad mi glava najdača njegove krike. Govorim sebi i pitam se kako to, da te i ne poznajem, a tako te ljubim. Da je to nemoguće. Razumski kršim sva pravila. I onda ponavljam u sebi, sve one moje misli i želje što sam tražio u životu do sad. Da su brojevi i sva prokletstva što sam sebi zamislio u životu, pronašao u tebi. Da sam sebi govorio, da se nikad neću sa nekim “samo pomiriti”. Jer je taj neko dobar i on me voli. A ja da samo mirno živim kraj tako nekog. Nekom da dam i sa nekim podelim sve, da gradim i rušim, da vodim ljubav i rat.  I sad je to, što sam hteo, tu. Na dohvat ruke. I to što sam tražio, sad me sve tako me plaši. Go kao od majke rođen stojim, nemam ništa u ovom trenutku. Samo ovu divlju zver, koja mi uporno beži iz grudi “van”, ka Tebi.

I na kraju, sad ću još jednom objasniti moju “molbu” onu od prvi put na tvoje pitanje. I nešto objasniti o ostajanju i odlascima. Prestati ćeš da me pališ i gasiš iz svog života. Niti sam ja radio ni svetlo, da se palim, kad ti osetiš nešto, pa se posle predomisliš. Ne cimaj me kao dete zvečku. Sad te ima, sad te nema. Rekao sam ti predomislićeš se još hiljadu puta, već jednom ranije, seti se. A to jebeno boli. Svaki put kad mi zatvoriš vrata. Ne prste da uštineš njima, več moju dušu sečeš na pola. I svaki put mi je gore. Ako odeš – nestani zauvek. Ako ne možeš, pravi se i ćuti dok te ne prođe.

I najvažnije od svega. Ako ima bilo šta od toga što sam ti ovde sad napisao besmisleno, neka moja utvara. Ako si osetila, da nešto nisam dobro shvatio u vezi svega, da se ja u bilo čemu zavaravam. Ako i u jednu jedinu stvar sumnjaš o svemu između nas dvoje. Ili još gore, ako je to bila sve besmislena laž, pa te sad boli sujeta ili savest. Neću te moliti, nego tražim od tebe, da nestaneš. Kao što si i došla, u trenu, sa onom zvezdom koja je padala tu noć pre nego što sam te upoznao. Hoću da mi vratiš srce moje. Hoću da izađeš iz moje glave i mene celog. Želim da nestaneš. A veruj, to će ti biti daleko najteže od svega. Jer tu nema ključa, tu čak nema brave ni vrata da izađeš. Ako ne znaš kako je otići, pokazaću ti ja. Umem ja biti pakostan i ponovo nastaviti mrtav hodati.

Reči nadolaze kao poplava, ne prestaju. Izvini za ovo sad. Daleko više ima reči sa nabrajanjem i razlogom “da”, “sad” , te ružne ”jebeno” i sve manje to i to. A želim, da nam dajem ta indijanska imena, moj-ta, to-moja-ta, to-moj-to, ta moja-ta ubava, ta-moja-ta-dalečna (ovo je čak makedonski).

“Ne moraš mi govoriti ništa više, i bez tebe to već odavno znam. Blesav sam skroz.”