Search

a Luta da Noite

nešto o borbi u noći

Category

Neizrečeno

Lovačke priče

“Nisam odavno ali prepoznaće se “nadahnuća”…”

Lovci i lovačke priče. Skoro svi u mojoj familiji su lovci. Naravno, zato su svi prepuni čuvenih lovačkih priča. Jedine u kojima sam uživao i jako mi nedostaju su priče mog pokojnog dede, koji je bilo lovac i lovočuvar više od šezdeset godina. Za razliku od mnogih koje poznajem poštovao je životinjski svet, pratio ga u stopu i živeo u nekom svom zahvalnom redu, poput indijanaca u svetu prirode. Prepričaću samo jednu kraću priču njegovih velikih postignuća.
U jednoj od lovačkih potera, koje je deda često predvodio za razne generale i funkcionere, jedan od funkcionera, pomenuo je dedi da danas ne želi da ubije nego samo da je vidi srndaća ili srnu. Deda ga povukao za rukav u stranu i poveo za sobom dalje od grupe. Posle nekog izvesnog vremena zastao je i počeo da zviždi. Nakon nekoliko minuta, uplašeno, dedi se približila srna na nekoliko koraka. Pozvao je funkcionera i šapnuo da stane iza njega i pruži šećernu kocku srni koja je upavo izašla iz šumarka. Srna je nežno pokupila sećer sa ispruženog dlana i pobegla u šumu. Čovek, ne verujući, svojim suzama prepunih očiju, rekao je: “Od danas više neću da lovim i nikad više da ubijem”. Nije znao da je deda spasio i othranio lane, a kasnije dozivao to isto lane – srnu, često puta. Bile su mnoge životinje spašene pa i naš čuveni vepar zvani “Burduš”.
Ja sam, nisam pripadnik te vrste. Ne volim ubijanje. Volim životinje i uživam u njima. Posebno uživanje predstavljaju odabrane emisije Đele Hadžiselimovića o svim vrstama životinja i njihovih života u divljini. Obožavam National Geografic i sve slične programe na TV-u. Kad god sam imao priliku trčkarao sam za dedom slušajući njegove priče o životinjama i prateći njihov život u prirodi. Ne volim, čak šta više, mrzim, zidove sa trofejama koje je moj starac napunio kroz sve te godine lova. Dugo vremena je jedan zid u lovačkoj sobi, po meni, bio spreman i za naše glave ali tu se našla koža od medveda, za koju kudim starog svaki dan bezbroj puta. Razumem lov iz dalekog vremena ljudske civilizacije “preživljavanja”, nekad davno, nije mi jasno ovo novo “sportsko” ubijanje pogotovu životinja na rubu nestajanja. Neću dalje, naljutiću se po ko zna koji put,…

“Mada volim da pecam.”

I moj otac ima mnogo lovačkih priča, a i gore pomenutih trofeja. I od svih njegovih ispričanih lovačkih priča ovu najviše volim. Posle ličnog posmatranja njegovog izraza na licu, povodom prepričavanja svaki put, sledi i moj kraći satirični izveštaj.
U priči, u predelima ove zemlje, postoje prostori gde su zime jake poput sibirskih i ponekad sneg padne i u junu. To nije priča, to je istina. Taj predeo postoji gde se vitlaju kontinentalni i morski vetrovi prave čuda od letnjeg doba. Tamo moj stari i njegova družina jure visoku divljač, tj.pripadnike velikih papkara i velikih “šaponja”. Mada tu ne juri niko nikoga, nego se baca prihrana i pogađa divljač na nekoliko metara sa visoke čeke. Toliko o lovu.
I tako, jedne zimske noći promrzli kolega i stari, malo su se opustili uz jaču rakiju i vatru u lovačkom domu. Nakaradno je pomenuti, da je kolegu uhvatilo da obavi malu nuždu. Onako gologlav je izašao iz kuće, dok je moja pametnica za njim zaključala vrata, da ga malo ostavi u razmišljanju na sveže palom snegu. Kolega se zatekao zaključan na hladnom vremenu i počeo jako da lupa na vrata, vičući uz to: “Medved, medved…”, ne bi li zlotvor konačno otvorio vrata. Posle nekoliko trenutaka blagovolio je matori i otvorio vrata te se obojica cerekajući prihvatiše čašica.
Ne bi bilo ponovo nakaradno reći, da je kasnije morao tajo, da pruži korak u to zlo doba po istom poslu kao i njegov kolega, samo što je tajov posao bio obimniji i zahtevao više gimnastike. Sakrio se tajo ispod krova drvene kućice u kojoj su trupci za potpalu. Dok je svlačio odelo sa sebe, držeći ga u rukama, u tom upola nudističnom momentu, nešto je jako lupilo na nekoliko koraka od njega. Podigavši glavu, sa sve dugim gaćama u ruci, zaledio se u momentu gledajući medveda, od 137 kg žive vage, pravo u male kafenkaste oči. Mlađak (to jest omanji medo) takođe je zastao poput vajarskog modela. Onako posmatrajući jedan drugoga, moj čuveni šaptać medvedima, uspio je izreći samo, ponavljam u tom čuvenom trenutku sa sve gaćama u razširenim rukama: “BUUU medo!”.

“I tu svi mi padamo i valjamo se od smeha.”

I naravno da je sledilo isto vikanje i lupanje na zaključana vrata, samo da je ovaj put stvarno u okolini brundao medo. Lovački kolega nije verovao uplašenom izrazu lica, ali je dobio junački poriv za jako ismejavanje do besvesti još celu noć. Mada učesnicima nije bilo do smeha, sledeći dan su samo pronađeni, kao dokaz, neustanovljeni i nezatrpani ostaci straha rasejani po svežem snegu.
No, postoje i jako žalostne lovačke priče. Ne sećam se godine, samo bilo toplije letnje doba u kojem sam poželeo da jedem sladoled. Znam kod nas uvek bude u škrinji uvek kutija korneta, pa može da se bira ukus jagode ili čokolade,… I onako u polumraku špajza, u kojem se nalazi ta čuvena škrinja prepuna sladoleda, pronašamo sam najlon kesicu u kojoj je bilo nešto nalik na one “vodene” sladolede od jagode. Ne znam bolje da opišem, ali voda, sa nekim ukusom jagode, koja je duboko zaleđena, pa se posluži u kartonskom kornetu. Nije bitno. Posle izvesnog razmišljanja, da li su burazova deca ostavila pola sladoleda, ili osmislila neku novu igru, vratio sam taj “sladoled” na isto mesto i pronašao tražene kornete. Uzeo sam po jedan u svaku ruku i izašao napolje.
Posle nekoliko dana pitao sam majku u prisustvu oca, kakav je onaj sladoled u čudnoj kesici u skrinji. Majka je samo prevrnula očima ne znajući šta bi moglo da bude, dok je stari jedva zadržavao suze smeha u očima i rekao:

“Eto junače mogao si da probaš “trofeju ”…”

P.S. Neću navoditi koji trofeji osim medveđe kože, još postoje…

Put za Nedođiju

Pronašao sam to mesto, gde ću da otputujem. Zanavek. To je jedna od zvezda u konstelaciji Device i zove se Zaniah. Što bi iz arapskog jezika “zāwiyah” značilo ćošak. Potaman za mene: “U kutu – nikome na putu!” (rekli bi moji “susedi” i s leve i desne). Udaljenost je samo 265 svetlostnih godina od Sunca. Pa ako krenem brzim vozom u ovom momentu stići ću za nekih 5 miliona godina. Samo da pređem tih 2.507165e +18 kilometara do svog novog doma i sledi katarza i novo otkrovenje. Fino. Imaću dovoljno vremena da razmišljam i dotučem samog sebe u paramparčad, a kasnije neumorno sastavljam te napišem bar dve-tri (milijarde) knjiga o svemu. Možda.

I kad jednom, u budućnosti, stignem u taj novi dom onda ćemo opušteno. Jer tamo nema šiljenja i oštrenja “one stvari” raznoraznih lelemuda, izdvajanja ranjenih egoista i egzibicionista, svačijeg zvocanja, neprekidnog zujanja, i sveopšte budalaštinje i destrukcije pojedinaca, grupa, udruženja ili stranaka i svih prokletnika željnih vlasti i njihove dominacije svim živim i neživim bićima. Neće nikome više smetati ni moja promašena pojava i dejstvovanje jednog lika sa “pokvarenim” emotivnim pragom i intolerancijom na sve što vidi. Svima će biti sve potaman.

“Svako ima način da isprazni svoja ‘m…’ (tj. stomak), a ovaj danas je moj!”

Zagledam se tako često u nebo i započnem još jedan uzaludan razgovor sa samim sobom. Uzaludan? Možda jer je uzak ili lud. Šta znam!? Voleo bi da mogu da budem Petar Pan, ili samo Boban Kan pa da mirno vladam svojim pejzažem mira nacrtanog svim tim bojama iz svemira (skoro pa pesma). To se zove Nedođija.

…na kraju: “Želim samo onu beskonačnu tišinu i sve one boje svemira” (previše, izgleda previše)…

Eto, ja sam svoju zvezdu odabrao i kad krenem, želim da me ispratite u tišini, bez suvišnih reči i komentara. Samo mi pustite da svira “Miholjsko leto” sve dok ne stignem na svoje odredište, onda ću već znati šta dalje, u nekom svom miru ili nemiru.

 

Drugarski memoari – Seksi snovi (18+) – (da, da, mogli bi biti “razgovori”, ali drugi ton)

“Slušajte me deco, ovo je stvarno bezobrazno, ne slušajte i ne čitajte me više. Do daljnjeg!!”

Izvinite, još jedared,..

Izvlačim se iz kola, kao što bi jedna “spisateljica” (pisac i prijateljica, u jednu reč, umem ja ovako da izmišljam reči) rekla;  “sav raskupusan”. Cipele i pantalone se ne vide od blata. I ne, nije mi se učinilo. Stvarno sam prljav do lakata, ma do nosa. Kao da sam “s’igro s prasci”. Dok sam prilazio Prčvarnici, Kum je spazio kola, koja kao da su uzorala Maratonsko polje, i mene koji sam ličio na post – apokaliptičko biće, koje učestvovalo u tom epskom boju. U tom momentu počeo se toliko smejati, da su me uši zabolele na 34 metra udaljenosti.

Počeo je vikati:

  • Znam šta si radio, prasac jedan debeli, znaaaaaaaam, zapao si u blato dok si drljoooooo po oranju…. hahahahahahaahhaha (…zamislite taj “hahahaha”, sad, preko naredna četiri lista).

Samo sam ga “pogledao mrko” i uzviknuo:

  • MRŠŠššš…!!!!

Počeo sam sa trećom šoljom kafe, još nisam progovorio, a nije se ni on prestajao smejati. Čini mi se, od tog smeha, pukla mu je i treća kila, a i meni. I naravno, morao sam ispričati sve… (izvinite, po ko zna koji put, na svemu što sledi!)…

“Jebemliga…”

Krenuo sam:

  • “Znaš onu Pelagićevu malu? Šargopirgastu po licu, sladunjavu…”
  • “Da znam, tankovija, oči mastiljave,..”
  • “Ne prekidaj me!”
  • “Dobro, dobro, Šarlo Akrobata, prljav od blata!”
  • “E vidiš, zapeli smo nas dvoje, da se muvamo, još pre neki dan. Nemamo gde, pa sam “izmoljakao” kola od starog. Da, ova tu, presvučena u prirodne boje lekovitog blata Rgoške banje. Ma, zeznuo sam se već u startu kad sam je i poslušao za “mesto” i pravac. Otišli smo, ne znam gde. I tako… (predahnem uz dva dima), parkirao sam se između dva drveta, onako ukoso, da se tobož ne vide kola. Bilo je toplo, ali svejedno, ipak sam malo ugrejao kola, da se ne razvlačimo previše. Počnemo se mi i cmakati, i skidati… ma sve. I onako goli i znojavi, samo još da… U tom momentu nečija kola, duga svetla pravo u nas. Izlazi lik, i počinje da se dere – “Gde mi je ženaaaa!? Izlazite vaniiiii,…. Kučkooooo, jebaću vas obojeeeeee!!”. U tom momentu, da ne prejudiciram, ali ako znaš, kad ti krv siđe na dole, pa se onda vrati na gore, brzinom svetlosti, pa ne znaš koji deo se više ukočio i zašto mi to izlazi pena na usta. Znači umrlo je sve u meni, po ko zna koji put u životu. Ona ne diše već četvrti minut. “Gori-gori, izgore sve…” I nije bilo svega dosta, lik je počeo i lupati po prozoru. Javim mu se ja, pomalo besan, sa koji mu je, nije mu žena tu, ovo mi je devojka! Ništa on. Ne odustaje čovek! Moramo izaći i gotovo. Pomislim, a kako da izađem, nauružan samo “tvrdkom” i kapima hladnoga znoja. Ništa, rekoh sebi, ako ću da ginem, go kao od majke rođen, ginuću. Lep naslov za jutarnju kroniku…”

“ Poludeli muž ubio golim rukama nagog švalera u zadružnom voćnjaku…”

  • “I šta je bilo dalje..?”
  • Otvorim  prozor na pola, namrštim se i ubacim mu pogled ludaka. On se sageo polupijan da vidi, ko je u kolima, pa se zagleda u mene, pa u nju, u mene, pa u nju… nagese unazad, i reče – E, izvini, tražim ženu, jebe se negde po selu… – Odgovorio sam mu ljutito – pokušaj kući da je potražiš, debilčino pijana…”
  • “Hahahahahahahaah…” (naravno da je odzvanjao Kumov smeh još izvesno vreme),… “Pa šta je bilo posle, odakle blato?“, upita me Kum
  • “Pa ništa, dok sam se napsovao majke i ostalih članova familije, kuratoru, naravno sa sigurne udaljenosti, zapalili smo nekoliko cigara i smirili se. Šok je to veliki, za nju, mene, kolegu (onog što traži ženu, pokvarenjaci jedni 😛). I tek posle dva sata laganog razgovora stigosmo do one nežne ljubavi i … znaš već.“
  • “Blato, seljaku, blato?”
  • “Aaaa,… pa posle ništa, zapalio sam cigaru, navukao odelo, zatim kresnuo i kola, i krenuo. Onda se samo začuo odjek – DUUUUUUMMM!!! Nešto je puklo. Samo sam pomislio, da je onaj sad zapucao na nas. Držim se za srce, gledam u nju, gledam stakla, sve je tu. Polako izađem, i vidim da kola stoje nakrivljena poput žalosne vrbe. Znači, levi prvi točak je upao u provaliju, karoserija kola je na podu, nema mi izlaska dok ne zovem auto moto savez Banja Luke…”
  • “Pa zašto nisi zvao, bar mene, debilu?”
  • “Pa kako, kad ne znam ni gde sam! Gledam u nju, prebledela već treći put u ovoj noći. Jadnici skratio sam joj život sa sve tri male smrti.“
  • “A, dobro ste se uboli znači!”,… hahahahahhahaha…
  • “Da jesmo, ko Mirko i Slavko, bez metka…“
  • “I? Gibonni?”
  • “Rekla je da će ona pogurati kola. A ja onako zajapuren ko vepar, kažem joj, a kako će da pomakne Opel Astru 1.4. 16V, benzinac, godište ‘00, boje trule višnje, odprilike 1090 kila, sa sve svojih 49 kila. U tom je vrisnula na mene. Znam, pogrešio sam. Ima 47 kila, tu sam se sjebo, ne šalim se. Stvarno se naljutila. Ali, i ja sam bio ljut. Izvinio sam se, još tridesetšest puta. Kasnije, izvukao sam ga nekako, – mislim auto, šta se keseraš. Izgledalo je kao Milan i Žika iz dinastije,… pustim ga u prvu i gurkam dok se nije izvukao sam i onda ga hvatao po njivi da stane. Rezultati se vide na nama. Samo se nadam da nije nešto otpalo sa njega, ubiće me stari.

Kum se okrenuo prema kolima i rekao:

  • Pa jebote visi ti odbijač napred, nisi primetio??

Oblio me znoj mrtvaca, po ko zna koji put taj dan. Počeo sam da vrištim! Ako me nije onaj lik ubio, stari će me udaviti ko pile, poput onog Pantinog malog unuka, koji je davio piliće, tobož učeći ih da plivaju.

“A ludog deteta, kad se samo setim…”

Sa krikom na usnama, otvorio sam oči. Nalazio sam se u polu poznatoj sobi, na meni su bile samo poderana majica i gaće. Pokriven sam bio sa burazovom trenerkom. Gledam oko sebe i pokušavam, da shvatim šta se dešava.

U sobu lagano ulazi majka i kaže:

  • “Sine, ‘ajde da doručkuješ…”
  • “Koliko je sati? …upitam je.”
  • “14:23”

A jebote, samo je bio ružan san. Hvalim ti se predragi Bože. Namirisao sam doručak, polako mi se vratio život u vene. Protrljao sam oči i podigao telefon, da zovnem Kuma. Kad tad pročitam poruku od male:

“Lep nam je bio sudar sinoć!! Ugazio si nas sve, ko Sekula!!”     

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

Mystery Blogger Award #2

Dragi moji čitaoci, čitateljke, pesnici, spisateljke i ostala »mlogobrojna famelija«:

Pravila su sledeća:

1 – Podelite logo Mystery nagrade u naslovu posta

2 – Ne zaboravite da podelite pravila

3 – Budite ljubazni i zahvalite onome ko vas je nominovao. Običaj je podeliti link, ali neću se buniti ako bude čokolada.

4 – Recite svojim čitaocima tri stvari o sebi

5 – Odgovorite na postavljena pitanja

6 – Slobodno iznenadite i nominujte 10 do 20 drugara blogera i obavestite ih

7 – Postavite drugarima pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan. I ne postoje glupa pitanja.

8 – I za kraj malo samoreklame, podelite link do svog najboljeg posta/postova. Budite skromni, kažu da je to neka vrsta vrline.

Pa, da počnem 🙂

Imenovala me je meni draga Ivana, koja piše predivnu poeziju. Mnogo joj hvala. Ona je dokaz, da se pisanja poezije ne može naučiti. Nego se sa godinama stvara, menja i raste kao književna forma u pojedincu. Nesiguran sam, da je sve oko talenta. Tvrdim da je uz sve, potreban i rad i razvijanje tog istog talenta. Da, postoje te neke tehnike kako izgleda sonet ili neki verz aIi to nosiš u sebi. Posebno poeziju, to treba živeti. Osećati. Ivana živi i oseća u poeziji.

3 stvari o mojoj malenkosti

  • Samokritičan sam do bola i srži i izluđuje me da se spotičem i pre nego što krenem…
  • Ne umem ništa »malo«, da volim, da psujem, da bilo šta radim, da se ljutim, ništa,.. sve mi je na »Sve ili ništa«,… izluđuje me i to…
  • Ali zato volim da se smejem i cerekam kao lud. Baš se mnogo smejem, pomalo me izluđuje i to…

Ivanaaaaaaaaaaa i sam sam uvek crtao i još uvek želim to da radim, i sve više i više se »izluđujem«, po ko zna koji put, jer sebi ne dozvolim dovoljno vremena i strpljenja za to… eto, samo da znaš 😉 (Izluđujem se često puta, očigledno).

Ivaninih pet pitanja za “Nas”:

1. – Da li pišete ono što volite ili ono što mislite da ljudi vole da čitaju?

Ivana je već pomenula neke nama zajedniče sličnosti. Ne držim da sam pisac, poet, bloger. Sve mi je više potreba po pisanju, kao nekoj samoanalizi i samopomoći. Dok sam bio mlađi, napisao sam koju pesmu ponekad, o nekoj ljubavi ili ponešto tako. I onda je došlo neko teže doba, kad je jedino pisanje bilo dio komunikacije i onda se sve to svelo na ideju za sajt. I da vam kažem, da se lično poznajemo više godina, ustvari bi me upoznali tek posle čitanja ovih stranica.

2. – Da li ako pišete romane, pesme ili priče crpite inpiraciju iz onoga što ste sami doživeli kada kreirate likove i u kojoj meri?

Sve crpim iz života i ličnog iskustva. Modifikujem vreme ili sastavim događaje ali još nisam počeo izmišljati likove. Radi mi mašta, i previše, čak sam započeo i jednu dečiju priču, ali za sad je samo o »borbi sa životom«.

3. – Koja je prva knjiga koju pamtite da ste pročitali?

»Kurir Marko« u prvom razredu osnovne škole. Onda serijal Bufalo Bila i njegovih avantura.

4. – Da li želite slavu od onoga što pišete?

Nikako, često puta bi se sakrio i od samog sebe, kamoli od drugih ljudi i njihovog mišljenja.

5. – Da li se sećate svog prvog pravog poljupca?

Naravno da se sećam i naravno da je to morala biti uveliko komplikacija, koja sadrži i prisutnost mog Kuma ali možda više o tome u »memoarima«. Možda i opišem jednog dana, ko zna…

Boban pita Vas:

1. – Kako ste danas?

2. – Vaša najmilija poslovica je:

3. – Romani ili poezija? Zašto?

4. – Zaljubljeni u život ili otuđeni od njega?

5. – Da li više pamtite događaje kad ste bili stvarno sretni ili mnogo nesrećni? (ovo je zabrinjavajuće pitanje)

Moji drugari:

Nema Vas mnogo koji još niste tagovani i izvinjavam se ako nekoga ponovo tagujem. Na vama je da se odlučite za suradnju ili ne:

Poljupci i Ostalo Smrtonosno Oružje – su mi se izgubili negde 😦

https://antiheroj.wordpress.com/
https://rezonanca.wordpress.com/
https://grainwithoutwisdom.com/
https://1136fifthavenueblog.wordpress.com/
https://oblogovan.wordpress.com/
https://poezijazivi.wordpress.com/
https://uvertirazivota.wordpress.com/
https://otisaknadispleju.wordpress.com/
https://pustopoljina.net/
https://bojanperunicicblog.wordpress.com/

Nadam se da će vam biti zabavno 😉

Moj omiljeni post:

Naravno još jedna kritika – Vukovi

 

Drugarski memoari – Homofobija (da, da, mogli bi biti “razgovori”, ali drugi ton)

Vikend. Ali ovaj put nismo krenuli na žurku. Kum mi se nanovo zaljubio. Ima devojku. Ne nalazi se više puno “muškog” vremena, ali ovaj put ideja je bila da se njeno društvo odvojeno zabavlja, a nas dvojica ćemo već snimiti neku zanimaciju. Tako je i bilo. Kafa i cigara za početak, a kasnije ćemo u blejanje. Nismo se ni spremali bog zna šta. Njegove boje ljubavne, bile su dovoljne za uzbuđeno zujane i cirkanje kroz grad.

U otegnutom koraku kroz ulice i neprekidnom smehu, pogledao me je tugaljivo i rekao:

  • “Ej, ‘ajde moooooolim te, idemo do kluba, mala mi je tamo. Samo da je cmoknem i idemo dalje. Hoćeš?”
  • “Naravno! I bubreg ako treba…”

Bio je 31.oktobar, siguran sam. To vam dođe “Helovin najt” ovde, i pamtiću ga bolje nego 13. rođendan. Kao dan ovog sveta otkrovljenje!! Reći ću vam i zašto…

Grad nam je jako mali. Pređeš ga sigurnim korakom u tili čas. Pređeš nam i državu u taj “tili” čas (i šta znači tili, mili?). Do kluba koji se zvao, nešto sa “4”, stigli smo brzo. Prebrzo očigledno. Klub se tek počeo puniti. Krenuli smo niz stepenice, na levoj strani se otvorio plesni podijum, sa mestom za DJ-a i velikim šankom. Niže niz hodnik još jedan, ali malo manji podijum i šank. Na obe strane je svirala muzika. Različita. Švrljali smo od levog do desnog podijuma, ne bi li ugledali dotičnu personu. Dok sam se osvrtao okolo, samo sam primetio, da je levi podijum prepun muškog društva, a desni ženskog. Pomislio sam, još je rano. Dok se popije nešto, pa će kasnije, kako bi rekli amerikanci, da “mingluju”.

Pretraživanje se pretvorilo u agoniju. Više od sat vremena smo se gurali preko već novo nastale gužve. Postalo je i mračnije i zagušljivije. Kum mi je u jednom momentu, pomalo razočaran, samo namignuo i rekao, da idemo. Izgledalo je da nije tu. Krenuo sam ispred njega i zastao pred momkom moje visine koji je naglo prikočio ispred mene i onda velikom silom sa ramenom udario od rame u momka koji je dolazio iz suprotnog pravca. Ne bi bilo tako strašno, da momak iz drugog pravca nije bio skoro za dve glave viši od ovog žgoljavka. Rekoh u sebi, evo sranja. Naravno da mi se probudio “insekat” preživljavanja i mentalitet Balkana. Stao sam korak unazad, stisnuo pesnice i posmatrao situaciju. Rekao sam u sebi, ako krenu, neću biti sisa. Odvaliću bar jednog, pa kud puklo da puklo. Kum je iza mene. Valjda će me izneti pre nego što me pregaze ili slomijem sam sebi ruku. Smoto jedan.

I puklo je! Ali nešto u mom srcu i crevima. Da sam bio tad u ovim godinama, sigurno bi pišnuo u gaće (Hank Moody 😀 ), prostata mi ne bi izdržala.

Onaj visoki lik, dohvatio je žgoljavka za kosu, povukao sebi, i zavalio mu jezičinu u usta. Počeli su se žvaljiti i drpati,… “Gori-gori, izgore sve…”. Ruke su mi pale dokolena, stisak pesnica bio je poput žele bombona, usta su mi se otvorila, videle su mi se rane od izvdađenih krajnika iz mladosti. Za mene, svet je stao da se vrti.

“I da vam kažem, to i nije bilo to, što me ustvari preseklo…”

U sledećem momentu sam osetio dve ruke na svakom naličju mog dupeta. I stisak. Jak. I na levom uhu prepoznao sam glas, koji mi je rekao:

  • “Opusti se, sve će biti uredu!”

Okrenuo sam se zbunjen i ugledao Kuma sa najvećim zavodljivim osmehom na licu.

I sad ljudi, da li Vam je poznat osećaj, kad neko umre od straha u sebi. I da li Vam je poznat osećaj kad umre i govno u vama od straha. Dupla smrt! E, umrlo je i ono treće u meni, ali Vam neću pominjati šta je to.

Kum, veseljak, nastavio se groteskno smejati na sav glas, dok su meni oči ispunjavale suve suze. Zbunjen, a bogami i preplašen, ako ćemo iskreno, jako potresen. Najjače! Ma, tresao sam se kao da sam pojeo potres.

Nakon brutalnog izsmejavanja, pitao me:

  • “Pa ti nisi skont’o gde si?”
  • “Nisam Kume, nisam! Pa ja tebi verujem! Ja tebi bubreg, a ti meni prst u dupe! Da vidiš jel’ zdrav, a? Bez kamenca i to?”

Osvrnuo sam se i shvatio da sam u gej klubu. Ubrzao sam prema izlazu poput poplašene mačke progonjene psima lutlicama, i pri tom ugledao kumovu devojku sa drugaricom, koja je tek silazila niz stepenice u klub. Pozdravila me, najvećim osmehom, a Kum me povukao za ruku i rekao da stanem i da se smirim. Namignuo mi je, sve je OK, tu je, čuva mi dupe tj. leđa.

U jednom delu razgovora sam pomenuo, kako sam sa Kumom izlečio mnoge anksioznosti, uz sve ostalo. E, tako sam izlečio i homofobiju. Otvorio sam oči, otvorio mi se svet. Jer kad se osvrneš oko sebe i otvoriš te iste oči, shvatiš, da te devojke i prijateljice dolaze u gej klubove, čisto da bi se zabavljale i plesale. Plesale, ljudi moji. Tamo nisu nikad ugrožene. Niko ne laje na njih. Niko grubo ne osvaja i ne eksploitiše lažima i drpanjem po džepovima u visini grudi ili kukova. “To nam inače rade političari redovno, čak javno.” Shvatiš da si u društvu visoko školovanih i kulturnih ljudi, koji ne napadaju i ne kenjaju, ni verbalno, ni mentalno. Osvreneš se oko sebe i shvatiš da su ljudi, ipak, samo ljudi, i da “drugačije” ne znači ništa loše, nego nam samo dano malograđansko razmišljanje i stereotipi ne dozvoljavaju prihvatiti okolinu oko sebe onakvom kakva jeste.

“Jer potrebno je prvo shvatiti sve unutar nas, da bi shvatili i okolinu.”

P.S. Malo serem znam, ali može mi se, skontao sam i poneku širinu u životu. I samo da znate uredu sam ja, malo nemiran, sutra idem u šetnju sa jednom “okanom”, i srce ne može da se smiriiiiiiiiii…

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Drugarski memoari – Slindur (da, da, mogli bi biti “razgovori”, ali drugi ton)

“Trivialnosti između lakih i teških ljubavnih droga”

Kum je nabacio pola kile gela i laka da smiri svoj “afro hair look” (i dan danas ima kosu za duplo pranje, da, ljubomoran sam, pa šta), crni mantil i starke. A brnjo ja, svezao rep (nekad sam  stvarno “imao” i dugu kosu 😦 ), navukao jeans i “get a grip” čizmetine sa sve kratkim crnim lederom. Krenuli smo na neku žurku od drugovog druga od jednog druga što prepoznaje jednog našega zajedničkog prijatelja. Znači znamo se. Povezana raja.

Upadamo u stan obavijen dimom i smradom prolivenog piva. Telo ovde, cipele tamo, hrana već razasuta posvuda. A nije ni krenula žurka. Kroz glavu mi prođe na sekund, kako će se obradovati nečiji starci kad se vrate kući i vide ovaj neviđeni “rastur i raspad” sistema. Mada i to mi nije nikad bilo jasno, da uvek sve tako stručno umemo da sakrijemo i pospremimo u prvobitno stanje, pre nego što se roditelji vrate kući. Ponekad mi se i učinilo  da na kraju bude i čistije nego što je bilo u petak predveče. Sumnljivo.

Mada, jednom smo sa burazerom praveći jedan takav “tulum”, stvarno nagrabusili od roditelja. Sredili smo mi sve, samo zaboravili na balkonu stručno aranžirane ikebane kevinih karanfila sa onim filter kesicama od čaja. Zašto od čaja? Pa zato što su ovi naši polunarkomani, kažem polunarkomani, samo čuli za travu ali se nigde nije mogla naći i kupiti ta droga, zbog našeg reonca Perića. I umesto toga, taj put popušili čaj i trunje od nane i kamilice. Hipici.

A sad da objasnim ko su bili reonci, za naše najmlađe. Reonski policajci, o njima govori već njihovo ime, bili su uniformisani pešadinci milicije, koji su se isticali po predodređenim reonima kao šerifi i brinuli za red i mir. Doslovce. A ovaj naš Perić ponašao se gore nego i sam Klint Istvud, a ličio je na debelog Brus Lija. Redovno je šamarao čupavce i hipike, tražeći zabranjene drogice i upisivao i tužakao svako naše sranje našim roditeljima. A ustvari su naši starci bili zaleđe tih reonaca. Oni su brinuli za naš nestašluk, lupanjem sankcija i šamara, već na prvoj liniji otpora. A zvonile su te šamarčine poput Notredamskih zvona iz dana u dan. A reonci su samo sakupljali i širili (dez)informacije inponujući nove batine kod kuće. Zasluženo, da se ne lažemo, mada ponekad…

I da nastavim dialog sa najmlađima. Danas nedostaju ti “reonci”, da malo uvode red i mir, da mi ta deca ne idu ušmrkana na predavanja u školu, onako umorna i iskrivljena od preteške torbe i prazne glave. Dobro, neću osuđivati nikoga, niste svi od te sorte što je dnevno srećem na ulicama ovog problematičnog grada. Verujem u Vas 😉 …

“Izgubi se čika Boban, po ko zna koji put”

Da, žurka. Stan, četiri sobe, u svakoj trešti neka muzika. U jednoj je potpuna tama sa “sentiš” muzikom (tako smo to mi nazivali). Tamo su parovi, ili više njih. Upadamo u kuhinju tražimo piće, otvaramo svako svoje pivo, odvaljujemo po jedno kratko. Onda ide dogovoreno razilaženje na različite strane u potražnji za ženskim društvom. Ne osuđujte me, deca pijana, traže devojke, pa šta. Kao niko nije nikad bio mlad. Mhmm. Snimim jednu malu, onako okanu, sa kratkom crnom kosom. Smeška se i vrda očima, pristupim kao da nosim brkove i glancane lak cipele, pozdravim i načnem. Polako. Ali stvarno polako. U kratkim navratima vidim Kuma, poslužio se već petom flašom, štipa jednu malu. Stvarno malu, nije mu ni do lakta, iskrivi se on da je ljubi, čini mi se da je u teškim bolovima. Dobro, podiže je u vis, snalazi se on brzo, oduvek. Ja, pažljivo slušam, posvetim se još više razgovoru, pametno odabirem teme. Sati prolaze. Kuma ugledam sad se dohvatio jedne visoke. Jezici im se prepliću, poput vrbovih grana u košavi. Napred naši, napred naši. A Boban ne odustaje, siguran u sebe i uporno kreće se rečima i steže svoj obruč. Na manje od metar smo jedan drugome. Gori-gori, izgore sve…. Prolazi četvrti sat, i sam sebi idem na živce, što mi ide sve bolje i bolje…

Na prepad, Kum pušta onu izduženu, prođe nonšalantno kraj mene, vidno opijen, i ne vidi mene da sedim pored i samo pruži ruku okanoj i reče:

  • “…’oćemo u kuhinju?”

“Ustala mala, dohvativši ga za ruku i ode bez razmišljanja. Osta’ Boban da visi ko SLINA!”

P.S. Nisam zaboravio Kume i veruj nikad neću. Toliko smo se još puta ismejali za taj momenat i na moj račun uz sve ostale uzaludne trenutke i propale pokušaje, najviše samo zato što sam toliko puta ispao običan Bosansko brdski konj tj. kljuse… Hahahahahahahahahahahaha…

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Drugarski razgovori (ovaj put bez broja)

“Subota, 30. Septembar 2017, mobilni “drnda”, ne prestaje. Otrčao sam da se javim i…”

U zadnje vreme više niko ne zove. Možda mati, nekad u jutra rana subotom, zbog ručka. Sve ostalo se svodi na kratke poruke raznih “Vib-ratora” i ostalih, tobož nazovi socialnih dildo aplikacija, koje ustvari stvaraju zbrku i mešaju nepojmljivo sranje u ljudskoj komunikaciji (da ne kažem još šta gore, vezano na ove savremene načine “kuckanja”). Stvarno nema više nikoga, da te pita, koliko ti je usran dan. Pošalju ti “emoji”, pa ti misli… Mah,… (malo se primeti da sam “izne-Rerviran i izrevol-titRan”, a?)…

  • “Halo, gde si Guzonja?”
  • “Kumeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee……….”
  • “Pa šta se radi, šta ima?”
  • “Ne pitaj me ništa! Ni kako si, ni šta ima, ništa…”
  • “Pa šta da ti kažem onda?”
  • “Reci da si ovde i gde ćemo na cugu. Nije te bilo,…. mesecimaaaa! Blento jedan…”
  • “E, ajde na putu sam do kuće. Srešćemo se na ćošku i požuri nemam mnogo vremena…”
  • “Ideeeeeeeeeeeem,…”
  • “Seronja,…”
  • “Šonjo,…”
  • “Kiss,…”
  • “Cmok,…”

Moj kum sad živi u inostranstvu. Znači iz mog “inostranstva” otišao je u još “veće” inostranstvo. Dolazi možda jednom ili dva puta godišnje i to samo u minutama. Njegove posete su poslovne i traju najviše dan ili čak samo jedno popodne.

“Na što se to svelo ovo ubrzano ludo vreme.”

Na jednom uglu na putu do stana njegovih roditelja, stoji sad neki moderan pab. Ne nalazimo se više u Prčvarnici. Ne znam ni šta se desilo sa tim mračnim izdanjem te socialističke kafanice. Verovatno je zatvorila svoja vrata, nestankom nas dvojice pauka iz onog već dobro poznatog ćoška, u momentu kad smo odrasli. Odrasli, znači nagrabusili od ovog kvarnog i krajne poludelog sveta i odselili se svako na svoju stranu.

Kad sam ga ugledao skočio sam na njega i obgrlio ga najjače što mogu. I ne nije mi bilo bitno šta svi “napucani” oko nas misle, ne zna niko šta znači tridesetičetiri godine… Niko! I ko se još  može pohvaliti sličnim…

Izgovorio sam:

  • “Sunceeeee mojeeeeeeee….”

Naš razgovor se u današnje vreme svodi na posao, familiju, njegovu dečurliju, poslovna putovanja, moja lutanja, dosadu i budalaštinje. Mada sve zvuči veoma ozbiljno još uvek se odvaljujemo od smeha, pominjemo raznorazne sofisticirane izraze, poznate samo nama dvojici. Mat i Džek. Imamo tajni jezik poput blizanaca. Ma još smo gori, niko nam nikad u trag ne bi ušao. Mada sam u dva naleta pomenuo neke cake iz razgovora br. 3 i 4 i samo me pogledao i pitao: “odakle ti to sad?” Nisam mu mogao reći, nisam mogao “guknuti”, da postaje zvezda mog pisanja, mog nedostajanja. Samo sam u šali rekao: “Možda jedan dan, kad porasteš na 205 centimetara, i čuješ ili čak pročitaš negde.” Da, dobro ste shvatili. Niko ne zna ništa o svemu tome. On i sva ta dešavanja su moja nedostajanja, koja nadolaze iz moje “praznine” za razgovorom. Najviše sa kumom, ali i sa ljudima. Običnim, ali pravim ljudima. Sve manje je njih, sa kojima iz oči u oči možeš razgovarati o svemu. Ali o svemu. Svi nosimo maske. Jebale nas maske. Zato je ovo pisanje da kažem “prosto”, sa psovkama, stilski neobično i tehnički loše, ali da se zna, da se samo sa nekim ljudima tako opustiš, i da toga više nemam. I da mi to najviše nedostaje, jebem li ga više!

“Aj neću više psovati, shvatili ste,…”    

U toku razgovora, u jednom trenutku samo sam poput zbunjene klinke rekao:

  • “Nedostaješ mi… konje…”

Ostao sam da trepćem onim trepuškama, a on mi nije odgovorio ništa. Verovatno nije mogao, a nije bilo ni potrebno. Poznajemo se, predobro, vibriraju odgovori i sami. Ostali smo u tišini još nekoliko trenutaka, sve dok nije žurno počeo ustajati da krene i rekao…

  • “Zašto ne dođeš za mnom, imaš gde biti. Šta ćeš tu u ovoj rupači od grada?”
  • “Fali mi jedno mudo izgleda, Kume moj… Ne znam šta ću ovde, ne znam šta ću tamo, sve mi je isto. I gde da odem, kad sam sebe nemam. Sam sa sobom ali nisam svoj, nisam ničiji, mada svačiji…”
  • “Pa pronađi se, znaš već kako i sam kažeš, ako nemaš kome, makar sebi doći,…”
  • “Stižem Kume, evo stižem,… Samo što nisam…”

I da ima neko, da me pita kako sam, rekao bi mu: “Kao govno”. Usamljeno smrdljivo govno. Izlučeno od nekog četveronožca na sred – srede ulice velikoga grada, kojeg svi zaobilaze. Eto!  

“Hvala na slušanju (tj. čitanju)!”

P.S. Moram li da napomenem, da ovo nije nimalo izmišljen događaj, predvođen mojim trenutnim emotivnim stanjem? I sumnjam, da ću moći nastaviti…

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

 

Leptiri iz svemira

Ovaj život nije fer. I spoznaja o tome, sve je češća. Samo ponekad, On stvarno nije fer. Ljut sam, a ne znam na koga. Okrećem se oko sebe, gledam u široko nebo i pitam se, kome da se obratim za odgovor.

Nema ga, jer odgovor ne postoji. To je samo … “tako”.

Znam, postoje leptiri crne boje, tamnije i od najvećeg mraka. Krila su im od somota, nežna. Njihov let nije tako nemiran, poput običnih leptira, zamasi krila su retki, oni kao da plivaju po zraku. Poput senke, koja liči na velike mante iz morskih dubina. A iza njih se viju u miljama dugi repovi sa kojima povlače svetlost i boje sa zvezda. Ustvari, oni jedre dalekim nematerialnim putevima i nekim nama nepoznatim predelima svemira. Svemir. Sve – mir. Gde je sve je mirno, gde je sve spokojno. Tiho.

Njihova tela u veličini ljudskog dlana, ipak su nam nevidljiva. Oni koji ih i ugledaju, postaju takođe nevidljivi za sve. I kad crni somot umesto sutona donese svetlosti smiraj, oni dolaze po nas. Kad se telo umiri i damar kao da zaspi, onda dolaze Crni leptiri. To traži sestra brata, i brat sestru, to je zadnji let za večiti počinak. To su duše Umrlih.

Svemir je ustvari prepun boja. To što mi ne možemo da ih vidimo, ne znače da one ne postoje. To je naša greška, što mislimo. I da, previše mislimo. To što smo iz smrti učinili nešto strašno i to je naš problem. Jer ne umemo sa bolom, sve dok smo živi.

Ne nadam se, znam da si na nekom boljem mestu. Počivaj u miru mala B. (24)

Hearth nebula - slika preuzeta sa interneta

Drugarski razgovori VII

Neiznenađen dužinom poziva, po ko zna koji put, samo sam počeo silaziti iz zgrade i zaputio se u Prčvarnicu. Tamo me neumorno čeka sunce moje. Zvezda života moga. Svetlost i slama (šta će slama tu, nemam pojma)…

Kum pozdravlja rukom i kaže:

  • “Naručio sam već, znam piješ sa hladnim mlekom. Trzao sam te da dođeš brzo, da ti se ne zaledi kafa još više.”
  • “Hvala! Srce si moje…”

Palimo cigarete i dok on čita novine, prepune skandala, meni se pogled zaustavio na jednoj tabli na zidu naše kafanice. Znači po ceo dan, celu noć, provodim vreme ovde i tek sad spazim tolike razglednice. Toranj u Pizi, toranj u Parizu, toranj u Dubaiju, Šard u Londonu… Pomislim zašto se ova Prčvarnica ne zove “Tornjevi propalih snova” ili “Mordor moje mladosti”…

Kum počinje naglas da čita najnovije zlodelo čovečanstva i još jednu gorku vest iz sveta:

  • “Pazi ovo – Severna Karolina, Sjedinjene Američke države. U Julu ove godine, neimenovani 77- godišnji građanin grada Šarlot, dovezen je u bolnicu povodom neobičnog bola u njegovom rektumu. Na iznenađenje svih pristunih doktora, rendgenska slika pokazala je izvor boli njegovog anala povodom nasilno insertiranog većeg dela cevi za navodnjavanje “in d’garden”…” (smeje se glasno)
  • “Šta je sa tom dečurljiom, upitam, neki unuci Sotone, sigurno? Smestili su mu nešto, besna čeljad američka…”
  • “Ne, ne, slušaj dalje,… Na pitanje doktora, da li dotični gospodin zna šta se desilo i kako je, tako veliki deo završio u njegovom rektumu, mirno je odgovorio sa rečenicama – “Well, I don’t know”, u prevodu, nije mi poznato. Usledilo je istraživanje, uključena je čak i policija. Pred samo završavanje dana i nove smene doktora, jedan od prisutnih mlađih delatnika medicinskog osoblja, setio se sličnog primera u početku godine. Nakon proveravanja celokupnih dešavanja, ustanovljeno je da je taj isti gospodin dovezen u bolnicu sa sličnim problemom, samo da je umesto cevi, prvog puta bio prisutan plastični predmet u obliku muškog falusa, drugim rečima zvani “dildo”, dužine od 10 inča… – Koliko je to u centimetrima?”… Upita me.
  • “Previše, šta god je unutra, IZA,… Previše je! Aaaaa…”
  • “Čekaj, čekaj ima još,… Da bi bila priča još više zanimljiva, dokto…”
  • “Joj Kume prestani, molim te, ovo nije zanimljivo, muka mi je…”
  • “Pa čudan svet, čudni ljudi, smešno je koliko budala ima…”
  • “Ma nije…žalosno je. Teto, tetooooooo, daj po kafu! Bez šećera za mene,… smučilo mi se kao smučanje (Voodoo Popeye). I ne čitaj više tu govnariju!”
  • “Ne budi grub sa mnom.”
  • “198 sa 117 kila, da se gorila ‘očeše od tebe ne bi osetio ništa.”
  • “A izvini Suzan Surender, imam i ja emocije, Pongo pygmaeus!”
  • “Sumatra ili Borneo?”
  • “Mmm, majmune jedan!”
  • “Mhhm, majmune drugi!”

Vratio sam se slikama na zidu, da smirim mučninu i zamislim se kako ćemo izgledati mi kao matorci.

“Valter Mathau i Džek Lemon” (slika preuzeta sa Pinteresta)

Ne mora niko pogađati, ko je ko na ovoj slici. Visok i crn, lep ki slika, i mali proćelavi dosadnjakovć do njega. Ne mora se ni dalje ništa opisivati. To smo mi, samo što nam lica još nisu toliko izgužvana od života i nemira. Mada,…

Dva tikvana, toliko fizički različiti, različitih gestikulacija, govora, razmišljanja, ma svega… Čak ne idemo ni po horoskopu, proveravao sam. Ko nas sastavi, teško njemu i kukala mu mati. A kukale su i naše. Pa opet preživesmo tolike godine. I da, zna se, postoji uvek neki razlog, zbog čega se nešto ili neko desi u životu. Za njega mi nije potreban. On je razlog svemu. S njim sam lečio sve, od propalih ljubavi, srčanih i drugih bolova, besova i stresova, njegove arahnofobije i aerofobije, moje agorafobije i anksioznosti. Radili, zidali i sastavljali, a bome i srušili i oborili ponešto (još sam na temi građevinskih poslova, pokvarenjaci jedni). Držao sam masu od 117 kila za ruku kod zubara, a on mene kod frizera. Moš’ mislit! Ponekad su nam se i iste devojke svidele (e sad sam na toj temi), a ponekad stvarno NEEEeee…, Ahahahaaa, Bože, kraj kakvih krokodila smo se budili,… reče Balašević. Doživljavali i iskusili prvi alkohol, lake droge, lake ljubavi i sve teške propasti. A bome i one velike, za srce i dušu najskuplje. Ma SVE!

I tako, poput ove dvojice na slici, zamišljam nas dvojicu. Osedeli matorci koji će uz čaj i poneku medovaču uznemiravati naše bajpase preopasnim napadima smejanja i zezanja. Zavirivati gde ne treba i šaliti se na svoje račune.

Istina je nikad ne navaljujemo na prisutne, ne idemo na lične greške. Mada kad nas neko izazove, besan je taj tim, ide i na tehničke i crvene. Čudni, toliko puta ponovljeno i mada možemo upropastiti najveći vic ne smijajući se i ostati ozbiljni kao debili. Čisto da vidimo reakcije prisutnih. A po drugoj strani smejati se ludački mravima što gube orijentaciju dok razgovaramo o napetim guzicama (da dupe može biti zategnuto, zapeto, labavo, napeto, nasmejano itd., raznih izraza ima, nemojte se čuditi). Kad bolje razmislim, dešava se to mravima, pa i nama, kad su “napeta dupeta” u pitanju. I što me je upravo navelo da vam kažem, da Senegal vodi Ganu 2:0 u razmeni lopte nogama na kopnenom terenu. Ode mi tiket “do đavla”.

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom, mada ličimo tako različiti!

  • “…napomenuo sam!”

…i P. posle S. Posvećeno ugroženim primatima i svim borcima za životinjska prava – OZBILJAN SAM!

https://instagram.com/p/BZinD7bjcJw/

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

Create a website or blog at WordPress.com

Up ↑