Neki uvod mora biti

“Šlagvort?” Ne znaš šta znači izraz, dok ga ne gugluješ.

No i ovde nigde pravog početka. Sve je pomešano, baš kao sve u mojoj glavi. Ali neki uvod mora biti.

Meni draga osoba, insistirala je na objavljivanju moje pisane reči. Ne znam zašto sam se upustio u to. Nemam vere u sebe, nisam je nikad ni imao za pisanje. Zato sam tako hrabro anoniman. Ali eto, odavno sam šarao po papiru. Sad crtao ili pisao. Nekako lakše mi je tako. Moj način varenja stvari koje vidim i osetim. Istresem se na papir, znam neću nikome nauditi. Unapred da kažem, neću se nikome izvinjavati, ne pišem o tebi, o vama, o njima, da pametujem, da promenim, da vređam. Ovo su samo moje frustracije, poneka misao, ljubav poklonjena ili uzeta, nekad sreća, nekad razočarenja, i sva ta raznovrsna osećanja što postoje u jednom čoveku. Još jednom bez ikakve loše namere, ovo su samo sažeci mojih pobrkanih osećanja. Daleko od toga da imam neko rešenje za bilo koga i za bilo što. I sebe celo vreme teško pronalazim. Svi to nosimo slično jedni drugima, u sebi. Sad to priznali ili ne. Ali nemojte se pronalaziti u tome što pišem, ne kvarite oči na moje probleme, smejte se. Lakše se uz osmeh preživi. Vladajte svojim mislima i odlukama. Ma kakve bile, stojte iza njih.

…reklo bi se: “Ako nemaš kome, bar sebi dođi!”

Daleko bilo, nisam ja tu da promenim svet ni bilo šta drugo, suludo je to i misliti. Od svega mogu menjati samo sebe. Pa i vi. I kad bi svi ljudi više brinuli o sebi i šta radimo, bolje bi nam svima bilo. Jer kad promeniš sebe na bolje, bez da ispravljaš sve ostale, okolina te drugačije prihvata. Možda i pokupi nešto pametnije, a možda ne.

“Kenjam. Znam.”

I kao poslednje u ovom zapisu. Odavno znam, da nam pesme, knjige i ljudi dolaze u život, kad su najpotrebniji. Zalud tražimo i ucjenjujemo. Samo od sebe se to dešava, kao mnogo toga u životu. Pa tako dolazimo i odlazimo, kad smo potrebni nekome…

“Uživajte ;)”

– Boban –