Search

a Luta da Noite

nešto o borbi u noći

Category

Šaputanja

9. Januar (6.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Ni u stanu nije ispuštala moje ruke. Pa ni kad je tražila peškir, da se istušira. U nijednom momentu nije se udaljavala od mene. Nakon njenog tuširanja pustio sam muziku, zatim privučeni jedno drugom, nežno smo zagrljeni plesali. I plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, još malo plesali i plesali. Jesam li već rekao, da smo plesali. Tu negde, opet sam osetio one njene uzdahe. Dugi jecaji i taj zvuk poput morske sirene, mamio me je u dubine neke lude ekstaze. Naši prsti su se počeli igrati dodirima svud po telu. Nismo se ljubili, samo usnama smo prelazili obraze jedno drugom. Šaljući dašak toplog vazduha, tek toliko da smo se ježili i mamili. Činilo mi se da to traje satima. Neka čudna vrsta izluđivanja, ali tako dobro, ne bi to opisao ni Bukowski ni Vladimir Nabukov.

“Gde sam?”

U jednom momentu se odmakla od mene. Počela je dodirivati svoje butine. Bila je mokra, mogao sam to videti i u onom mraku. Male kapi mlečne boje, kao da su sijale dok su krenule dole poput neke rečice, što izbija bregove da poplavi sve. Stiskala se i počela da dodiruje grudi. Nije mogla da veruje. Nisam ni ja. Bio sam napet kao struna. U sledećem momentu zgrabila me je za ruku i odvela u krevet. Skinula je gaćice i ne pitajte me kako sam ušao u nju. Činilo mi se, mogao sam da zaplivam celim telom u to meko belo meso. Toliko je bila mokra. Ritam tela slušao je muziku u pozadini ali uzdisaji više nisu pratili takt, ludeli smo oboje. U glavi mi se stalno vrtelo, da nešto ne radim kako treba, a ona je svršavala i svršavala. Posle prvog rekla mi je ponovo: “Volim te”, posle drugog, daću ti sve, baš sve i u “…” , i posle trećeg: “Rodiću ti dete”. Izgubio sam se.

“I dok sve ovo pišem, srce mi udara jače i jače!”

Glava mi je otišla u nepovrat. Koliko sam urlao u sebi, nisam mogao da svršim. U jednom momentu samo sam prestao, prošlo je više od tri sata, činilo mi se, pokidao sam ju. Ali nisam, taj osmeh, taj pogled koji je pružala pokazivao je nalepše ljudske muke, najlepše želje. To se ne prekida tek tako, ma nikako. Zagrlio sam ju jako, ostali smo u istom položaju spojeni telima i tiho rekao: “Volim te”.

“But I believe in love
and I know that you do too
and I believe in some kind of path
that we can walk down, me and you
so keep your candles burning
and make her journey bright and pure
that she will keep returning
always and evermore.

Into my arms, O Lord
into my arms, O Lord
into my arms, O Lord
into my arms…”

 

 

9. Januar (5.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Udaren šamarom realnosti, probudio sam se sa nekim kiselim osmehom. Pustio jedan stari narodnjak drugaru o udatim ženama i na silu se smejao, pokušavajući mu objasniti kako “kod nas” postoji pesma za svaku reč u jeziku. I to je istina, na šta god već pomislio, dobro ili loše, tužno ili srećno, ma na sve ima pesma.
Dan je bio čudan, na časovima držao sam se udaljeno i hladno. Pokušavajući da izbijem iz glave sve jedan ples od sinoć. No opet mi nije dala mira, pred kraj nije više ni htela da promeni partnera, plesala je sa mnom više od pola sata. Samo se ponavljao i jačao osećaj od sinoć. Postajalo mi je sve gore i gore. Topio sam se od vatre u sebi. A ledio od pomisli šta to uopšte radim.
U zatamnjenom prostoru, neko je upalio svetlo. Odmakli smo se jedno od drugog, još sanljivi. Zahvalili se za ples, pomalo usiljeno pozdravili na kratko, onako robotski i okrenuli svako svojoj kući.
Put nazad je bio dug. Predug. U mislima se vrtele zabranjene misli, u rukama me nije napuštao osećaj, da je još uvek držim i plešemo zajedno. Krenula je pesma i tad sam znao, da će me taj osećaj progoniti još dugo. Da već znate, predugo.

“Meni mozak brani
da se tebi predam
tvoja pojava me hrani
al’ se ipak ne dam.

I samo te gledam
osećaj je izvanredan
i toj drogi biću predan
makar ost’o čedan.

Lutko, ja sam rešen
da večno s tobom plešem …”

9. Januar (4.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Osećaj da izgledam poput pčelarskog pripravnika nije me napuštao ceo dan, sve do kasno u noć, dok nisam presekao sa jedno dve kratke. Jedva sam dočekao onu stolicu u pozadini. Nisam ni seo, već mi je prišla iza leđa i zvala za ples. Neznajući ni dan danas zašto, kulturno sam je odbio, sa izgovorom, kako smo tek stigli, pusti da se raskomotimo i obećao joj prvi ples. Krenula je druga pesma. Ponovo je bila tu. Ukočen od iznenađenja opet sam je odbio. Još uvek ne znam zašto. Sećam se, išla je pesma moje instruktorke plesa, uz koju uvek đuskam sa njom, mada nisam ništa ni odigrao. Na treću pesmu, već je bila ponovo pored mene. Pomislih, nešto ovde nije u redu, uhvatim je za ruku i krenem.

Odigrali smo dva-tri plesa, zahvalio se i odveo je na svoje mesto. Po bontonu i protokolu. Prošla je tek jedna pesma, kad ona opet tu pored mene i moli za još jedan ples. I to se ponavljalo celo veče. Nisam je nijednom zvao, samo smo se tražili očima. Povlačili smo jedno drugo za ruke i ponavljali ples za plesom. U jednoj kratkoj pauzi, mada smo dobro znali, ponovili smo ime jedno drugome, kao: “Da, da to si ti”. Predstavili se i razmenili nekoliko reči, nejasnih. I opet plesali, plesali i plesali. A u mojoj glavi ludilo, osećaj kukova koji se njišu, noga i peta koja korak pravi isti kao ja, praćenje moga dlana uzdisajima i …

“Mašite deco pameti, otišla pa-pa.”

Kako se veče završavalo, skupljao sam hrabrosti, da joj nešto kažem, da tražim broj ili još jedan zagrljaj. Navukla je onu pletenu kapu i izletela sa drugaricom. Pomislim: “Vidimo se sutra malena.” Omamljen od večeri, sa drugom sam razgovarao još dugo u noć o “zebrici”. Tako sam je nazvao, po onoj dugoj haljini na štrafte . Odlučio sam da je uhodim na fejsu, pronašao sam je lako i ostao bez reči. Status: “Udata”.

9. Januar (3.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Petak, jednog decembra. Autobahn, nekad zvan “Autoput Bratstvo i jedinstvo”, krenuli smo na neki festival. Pun auto društva, glasna muzika i gas za Beograd. Naravno, kasno smo pošli, pao je već mrak i tamo negde pre putokaza za skretanje Slavonski Brod, nebo je isparala jedna zvezda padalica. Neviđeno, svetleći rep koji je ostavila, sijao je još nekoliko trenutaka. Već dugo sam bio sam. Sam sa ovom usijanom glavom i tad sam, pomalo naivno kao dete, istim rečima poželeo “Nekog svog”. A da sam znao, da će baš ta da radi, tražio bih loto dobitak :). Mada odavno znam, iskustva se parama ne kupuju. Pa ni ovo. I ne menjam ga, ni za dva, tri tiketa.
Veče se brzo odvijalo. Tek što smo stigli, žurka je krenula. Piće za piće, malo đuske, šiz. Dve hostese zabavile su se sa mnom, jedna mi je vrtela sisama oko glave, druga mamila pare iz džepa. Napio sam se kao telac i ostao dekintiran. Ali ne marim, devojke su odradile svoj posao profesionalno, a ja se proveo baš onako ljudski. Izistinski.

“Dobro jutro mamurnoj glavi.”

Sledeći dan upao sam na pola časa plesa, naravno kasnio sam poprilično. Ličio sam na srednjoškolca buntovnika, a meni je glava mucala i telo zastajalo u vremenu. To znaju koji piju, kad se olešiš pa patiš drugi dan.
Elem, da nastavim i na kratko objasnim situaciju. Instruktori plesa pokažu deo koreografije, to malo provežbaš sam, zatim svi u sali stanemo u jedan veliki krug. Momci idu u jednu stranu, dok devojke stoje na mestu. Isprobavamo istu kombinaciju sa svakom devojkom. Lako, mada ne mora značiti, da je uvek tako “lako”. Ništa novo za mene, posetili smo brdo sličnih festivala, opustiš se i đuskaš. Pokušaš, ako ne umeš, praviš se da znaš šta radiš. Eto, i ovaj bi festival verovatno ostao pomalo nezapamćen, poput drugih. No kad sam stigao do nje, predstavili smo se jedno drugom, kulturno. Stali smo u stav za ples, a ja sam je onda privio sebi i nežno poveo u figuru. Prsti su dotakli jedan mladež, na donjem delu njenih leđa, i sa njim utisnuo sam njeno ime u mozak. Taj momenat ostao je u sećanju, baš po jednom tihom uzdahu, koji je izustila dok smo plesali. Neobjašnjiv zvuk, koji sam čuo još bezbroj puta kasnije.

9. Januar (2.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Pomislio sam, možda je gladna i više u šali izleteo sa: “Hoćeš da idemo na burek?”. Na trenutak osetih, kao da sam sam sebe pokopao tim pitanjem ali me povratila, kad je skromno rekla: “Naravno, zašto da ne.” Pomislim, moj čovek, može i brze hrane, može burek i sirnice. Nije da se hvalim, u ovom gradu nema puno toga, tek nekoliko stvari. A taj burek je jedna od njih. Vrh.
Naručio sam dva sa sirom i po jogurt, sklonili smo se u haustor jedne zgrade i počeli rukama pomalo da ćipkamo vruć burek. Samo smo se gledali, a burek topio se u ustima. Umastio sam bradu, a ona me brisala. Nežno. Smejali smo se.
Odlučili smo prošetati gradom, nismo ni govorili puno, samo smo se držali za ruke i hodali ubrzano. Imali smo vremena na pretek, ali kao da negde žurimo. Tek nešto kasnije uzeo sam joj ranac, kad je usporio njen hod. Osetio sam da je umorna od puta, od šetnje. Krenuli smo prema autu.
Danas više ne mogu da se setim nijedne rečenice, šta smo razgovarali, ali pamtim osećaj, pomalo nestašan ali sve to vreme osećao sam se siguran, kao da to radim sa njom već devethiljadapeststošesdesetdrugi put u životu. Šetnja, burek, pogledi i malo razgovora. Najnormalnije, kao da smo odavno zajedno.
Seli smo u kola. Vozio sam usporeno i sigurno, mada to uvek radim. Uhvatila me za ruku i držala ceo put. Na radiju su išle neke stare Yu rock pesme i u jednom trenutku izletela je sa: “Volim te!”. S neba pa u rebra. Da sam mogao da ne čujem, nisam. Da sam se mogao skriti, nisam. Da sam mogao da shvatim, nisam. Vidimo se tek treći put u životu. Jezik mi je otupeo, kao žalcem pčele proboden. Otok veći od kamena stvorio se u grlu. Samo sam je stisnuo za ruku jače. I pomislio: “Kako je to moguće? Odakle se znamo?”

9. Januar (1.deo)

…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

“Na stanici u Puli
pod vrelim suncem leta
sam čekao autobus
i svirao gitaru.

Tad sela je kraj mene
i pitala da l’ smeta
i znam li dobar hotel
u Rovinju il’ Vrsaru
…”

Nije bila stanica u Puli i nije bilo leto. Bila je zima. Januar. Jesam svirac u životu, ali da sviram gitaru ne umem. Sanjao sam, rukama duboko skrivenim u jakni, pogledom u jednom pravcu gde autobusi stižu u koloni, poput slonova usporeno, kulturno. Sanjao sam, jer nisam verovao kad je rekla: “Dolazim!”.

“Još uvek ne verujem.”

Naravno da sam stigao ranije, za svaki slučaj, pola sata ranije. Od sna, budnog me držao onaj mraz šibajući me u lice. Jedina veza sa životom i javom, bila je misao na naš poslednji nevin dodir, zagrljenih u plesu. U glavi vrtele su se reči i pisma koja smo izmenili u međuvremenu. Ti dani pisanja, pomalo bludni, bili su nestvarni. Nisam verovao rečima što ih piše, a tako sam želeo. Vođen nekim ludilom u sebi, koje nisam osetio nikad do sad. Izbezumljen.
Stigla je i poruka: “Tu sam”, ali je nisam video. Stao sam na stepenik više i pomislio: “A ti to mene stvarno malo zaj…!”. Odjednom se pojavila, lagano. Pogled skrila ispod štrikane kape, rukom nežno pomazila i sklonila kosu sa očiju. Pogledala me preduboko i rekla: “Šaram ja to tako malo”, misleći na novu boju kose. Uhvatila me za ruku jako i povukla, rekavši samo: “Idemo”.
Taj stisak ruke osećao sam dugo. Ustvari sad mogu da priznam osećam i sad. Kako sebe poznajem i kako me stvari još uvek muče i bole, izgleda biće tu, još dugo, predugo. Nisam joj priznao, ali smrzao sam se čekajući je tog 9. Januara, na toj maloj stanici grada, kojeg smo kasnije nazvali “Ljubav”. Naslonio sam ruku na donji deo njenih leđa i nežno pogurao, da krenemo u korak zajedno. Osetio sam sasvim lagano, da je drhtala poput deteta. A to nije bilo od zime, nego dodira, od kojeg se ježi koža po jednoj strani tela.

Tu je nekad stajala pesma "Oprosti mi Katrin" od Balaševića ali zbog avtorskih prava više ne postoji link. Potražite je na internetu ;)

Mrzim

Milo moje koliko te mrzim, sad te želim. Neopisivo i neobjašnjivo je to. Ali koliko želim da ti naudim, toliko želim da te ljubim. Koliko želim da te boli ovog trenutka, toliko želim da uđem u tebe. Da ne prestajem, dok ne polomim zadnju granu prevare i laži u tebi, dok ne srušim zadnju stenu tvrdoglavosti i stisnem svu krv lošu i pustim je iz tebe. Tu kap znoja tog bola te pakosti. I dok zadnji zaluđeni vrisak i uzdisaj ne pustiš iz sebe i kad pomisliš da je svemu kraj, da shvatiš, da tek sam počeo. I onda sve od početka.

“Eto, toliko te mrzim.”

Požuda za tobom

Tu između tvojih dlanova, kose, ušnih školjki, stopala, leđa, ključnih kosti, vrata, putića, butina, usana, bradavica, pružiću ti najlepše poljupce. Lagane kao dah, tek dodir samo nežno i stimulativno, bez grubosti. “Za sad”. Sa kutka mojih usana, osetićeš sve topliji zrak. I tako dok te ljubim po jednom delu, rukama se služim za najlakši dodir na drugom. Tek vrhovima prstiju, dodirujem te nežno, kako samo ja umem i znam. Sasvim lagano osetićeš i škripanje mojih noktiju na sebi. Sve više se ježiš. Na momenat pomislićeš, nalazim se svuda po tvome staloženom telu. I sudeći po tvojoj naježenoj koži, prelazeći s jedne na drugu stranu tela, nastavljam pomalo jače.

“Znaš, vodim te u Raj.”

Izluđujem te sve više i jače, zadržavam tvoje otimanje ruku i nekontrolisano micanje tela. Sve snažnije te stišćem, pokušavam da zadržim snagu u tvojim rukama, kojim pokušavaš da me obmaneš. Jedino što ne mogu da zadržim je tvoje uzdisanje i sve jače jecanje.  Gubiš kontrolu i to ti daje užasan osećaj. Pomalo te plaši. A ustvari to te još više loži. Ne možeš predvideti sledeći potez, počinješ da stenješ, od lude želje već počinješ i da me odbijaš. Ne stižu ti misli otkucaje srca i uzdahom pokušavaš da pronađeš me, želiš da znaš gde sam. Samo usnama još pokušavaš da osetiš me. Tu sam ali nema me. Ustvari svud po tebi sam. I tren pred tim da spojimo se telima da uđem u tebe. Pred najjačim vriskom po želji za mnom, izmaknuću se na 2-3 metra. I gledati te kao vuk svoju žrtvu.

“Gladan sam te i ti to dobro znaš.”

Saterana u kut, spremna da ne predaš se bez boja. Zarićeš nokte u leđa, i ugrizom u vrat, zadnji put pokušaćeš da se spasiš od svega. Znoj će postajati još više lepljiv i slan. Kapi promeniće boju u tamnu crvenu. Što manje imaš snage, više se otimaš. A sve više ti se čini, da te proždirem. Snaga sa kojom ulazim u tebe, nadire jačinom nabujale reke. Ne možeš se spasiti. Srca nam lupaju jačinom nebeskih zvona, tela se njišu ritmom jakog i sve bržeg potresa. Rukama se obimamo i sve jače stežemo. Iz svake pore naših tela izlazi slast, koju neuspešno zadržavamo sve ovo vreme. U zadnjim momentima kad svi uzdisaji izmaknu kontoli, skupiće se i zagrliti još jače. Lažan osećaj da nam pucaju kosti pod pritiskom dovešće do najvećeg ludila.

“Orgazam.”

Svršavamo zajedno. U tom trenu tela ostaće zgrčena, sve dok bez snage zagrljeni ne zaspimo. A duše u toj pozi sastavljene i zagrljene ostaće u beskonačnosti.     

Eto sad ovih 7%, a ostalo kad se vidimo,… 😉

2016-07-11_15-45-44

(slika preuzeta sa interneta)

Create a website or blog at WordPress.com

Up ↑