Search

a Luta da Noite

nešto o borbi u noći

Category

Neizrečeno

Drugarski razgovori VI

Seo sam u ćoše i čekao na kafu bez reči. Dugo se nije desilo ništa. Pomislim, možda se danas služimo sami. Nakon, izvesno dugo vremena izašla je neka nova individua. I tu nastaje veliki problem i pre nego što se pozdravismo. Pokušavam naravno, vidno razoren od neprospavane noći, biti pristojan i uspostaviti kulturnu konverzaciju, a ona će:  

  • “Šta ‘ćeš?”
  • “Hmmm,… Dobar dan. Dobro sam, hvala na pitanju, a vi?”

Proždrljivo i nadrkano me pogledala i samo pokaza rukom upitno, šta ću da pijem.

  • “Pa ovako, polako sad… jednu produženu ali ne predugu, onako malo više od srednje, sa hladnim mlekom do vrha, obavezno bez pene. Odmah. Jednu istu taku malo dužu ali sa toplim mlekom, sa dosta pene, do vrha, za 4 minuta i 36 sekundi, za Kuma. I posle kad poslužiš i drugu, sačekaš, ne više od 6 minuta i poneseš još dve. Iste.”

“Problem, kažem ja vama.”

Samo je prevrnula očima i otišla od mene. I tu me nešto preseklo. Prepoznao sam taj pogled, prepoznao sam taj izraz na licu. Znao sam je odnekud. Ali prerano je bilo za korenspondenciju sa mislima.

Kum je stigao. Nema kafe. Ni njegove, a ni moje. Zagledamo jedan u drugog i čudimo se čudu. Kako je stigao i taj dan užasa i zatekao nas tako zatečene tj. natečene i hiptnotisane od nedostatka molekularne strukture kofeina i nikotina, u našim ćelijama…Nakon izvesnog vremena, čitajte 37 minuta, izašla je sa tobož poručenom kafom i uz to onaj nadrdani izraz na njenom licu. Koji nije zaboravila da ponese.

Ni blizu kafe. Znači gore nego neka pišaćka, još je uz sve to, moju tacnu napunila do samog ruba sa prolivenom kafom. Uz ukus izgleda uždrcaću se i od sve sreće u životu. A njegovo lice se skamenilo, samo mu je pulsirala ona vena glupača po sredini čela. Znao sam odma’ zašto, posluži me mozak na prepast. I kafa je tu bila najmanji problem…

Pokušao sam ga odvratiti od totalnog poglupljenja, i samo sam mu namignuo i rekao nešto u smislu, šta znam možda je umorna, trudna. Ko zna koji joj je dan u mesecu….

“Ali neuspešno!!! Sranje u bojama…”

Prošlo je nekoliko sekundi i eto ti nje nazad sa neprepoznatljivo ulepšanim izrazom na licu:

  • “Mili moj, pa to si ti? Ne mogu da verujem, nisam te prepoznala, u gužvi sam (očigledno sa telefonom  jer sa našom kafom nije bila). – Koliko dugo se nismo videli, ima već petnaest godina, kako žena, deca, posao, kako sve… bla, bla, bla…”

I to je bome potrajalo neko vreme, ispitivanje, pipkanje, dosađivanje,… Dok je on samo ćutao i stiskao vilicu. I jeste li nekad čuli kako škripe zubi dok dok neko besni u sebi. Niste. Ne poželite onda nikad. Iz preventive Vam govorim.

Morao sam da spasim situaciju. Napravim se lud (mada to nikad nije bilo potrebno) i pitam:

  • “Vi se poznajete od pre?”
  • “Da poznajemo se od pre!!” (ona veoma arogantno)

Nismo se nikad slagali, još iz prošlih života, očigledno. Progutam knedlu i zamumljam tiho sebi u bradu – jedi govna,… A moj Kum će na sve to:

  • “Grešiš, mislili smo da se znamo, ali smo se tek kasnije upoznali…”

I kad je neko glup i ne shvata, onda je samo – glup!

  • “Baš mislim da smo se lepo slagali, da je naš odnos bio magičan… bla, bla, bla”

I tu nije opet prestajala da trtlja o ljubavi i njenoj magiji narednih petnaest minuta, bez pauze. Najebasmo!

Lepo i sasvim mirno (po nekom čudu) Kum je skrenuo pažnju na mene, rekavši:

  • “Ma ne umem ti ja oko toga, ne razumem se mnogo u te teme. Kumašin je oduvek bio više mističan, pitaj njega, da ti objasni sve o magiji…”

Prekrstio je levu nogu preko desne i nagnuo se nazad, prebacio cigaru u izpruženu desnu ruku, sa sve ludačkim osmehom, spreman da se napije nečije krvi. To je njegova sedeća “Virabhadrasana”, tj. borbena poza. I kao što uvek umem da zatupim u nepovrat sa odgovorom, krenuo sam uz poglupi smešak u susret njemu, za spas od iritirajuće situacije:

  • “Po starom verovanju postoji bela i crna magija. Može se tumačiti kao “dobra i loša”. Poput bajki, možda. Mada je nadasve realna i postoji. Ali u vremenu u kojem smo sad, i na prostorima Balkana na kojem se nalazimo i živimo, sve manje tragova bele ima. Sve se više i više svodi na crnu boju. Nažalost…”

Pažljivo me je slušala i rekla:

  • “Mislim da je moja veza sa tvojim kumom bila bela magija…”

I naravno, moj sluđeni um, nije umeo da stane i ne petlja petlju poput pijanog mornara. Upitah:

  • “I šta si uradila sa njom Grimhilda?”
  • “Ne znam, ti mi reci…” (uz njen detinjasti osmeh i pogled poput onog Kingovog klovnovskog lutka).

Tišinu sa groblja koja je usledila, gromko je prekinuo Kum:

  • “Zavila si je u crno…”

I tu normalan čovek poželi da pobegne sa mesta događaja. Poželeh , čak i ja tako nenormalan. Kum kad sastavi obrve i brkove, samo kažeš sebi “bjež’te noge moje, usra vas guzica!”. Ne zezam se, bolje je suditi sebi sam, nego on da krene presuđivati. I Mile, matori pobeleli čovečuljak, koji ume da liže jednu pivsku flašu po čitav dan u Prčvarnici ustade i ode, vidno u trkaćem hodu poput preplašenog noja. Platiće, malo sutra.

I ako sam slučajno zaboravio spomenuti, bio je krajnje lep dan, mada je oko nas, u tom trenutku, grmelo i sevalo iz vedrog neba. Strujanje u vazduhu navelo me da se nakostrešim poput mačeta. Dobio sam i taj pogled i oči, prestravljenog i popišanog mačeta. Najebasmo, da ne ponavljam!

Prošlo je dugo vremena, samo sam mahao i naručivao kafu za kafom, bljuzgu za bljuzgom. Ustajao sam i donosio piće do našeg stola, jer ona se više nije približavala. Čak neko sa Alchaimerovim sindromom podsetio bi se šta se ne sme i ne radi, kad Kum popizdi.

Pogledao me je smireniji sa pametnijim pogledom nakon devete kafe i kazao:

  • “Hteo sam je gurnuti sa trećeg sprata, toliko daleko je sve otišlo. Svejedno mi je bilo, i da posle nasmejan sledećih trideset godina osedlam u nekoj prdekani. Smiren, znajući da više neće nikoga navlačiti na raspeće i da ga raspamećuje. Tad sam se samo nenormalno mirno, mada izluđen do besvesti, pokupio i ustao sa stolice, zgrabio gaće i četkicu za zube i izašao iz stana. Zanavek.”
  • “Znam, posle smo presedeli ovde dane i noći, popivši plantažu kafe i ispušivši četiri duluma duvana. Znam… Još kako dobro znam…”
  • “Imali smo smetnje zbog nje, jebi ga, ali ostali smo nas dvojica, preživeli…”
  • “Ne laži! Samo Mitar Bosin, ti i ja…”

Glasno zapevasmo groteskno u jedan glas:

“Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…”

Nekim čudom, sutradan posluživao nas je neki štrkljavi klinjo…

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo, pa donekle, izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom i jednim veoma ličnim sećanjem?

  • “…napomenuo sam!”    

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

 

Drugarski razgovori V

Uleteo sam u stan, samo bacio jaknu, na pola sobe ostavio kofer i uletio u… Naravno da će tada zvoniti telefon i naravno da svi znamo ko zove u zbunjujućem momentu. Ostavio sam ga da bruji i postarao se završiti započeto. Kasnije sam sišao do našeg “Sabirnog centra” pokušavajući da se smirim pevušeći o trešnji i njenim cvetovima sa sve likom Anice Dobre. A dobra li je, Dobra…

Kum je već zaseo, puši. Širim ruke, i kažem vidno izrevoltiran ličnim neuspehom u kupatilu:

  • “Šta reći?”
  • “Pa ništa, nije te bilo, dugooo!”
  • “Četiri dana, Kume, samo četiri.”
  • “Pa ti meni nedostaješ posle četiri minuta, drugi dan hoću da se obesim, kako onda…”
  • “Da, znam, i meni je teško. Nedostajao si. Kafa?”
  • “Može.”
  • “Zašto nisi još poručio?”
  • “Ukiseliće ti se mleko dok stigneš…”
  • “Eh sad, ne muzeš je ti…”
  • “Govori mi kako je bilo, Radašine?”
  • “Svet je crn oko mene, moj Milašine!”

Zapućen sam bio u još jednu od prestolnica Evropske unije. I ljudi su tamo stvarno, kao iz reklame za džempere unajted kolors of beneton (kako mi je još uvek čudno, da pišem kao što se izgovara. Nebitno). Crnac, Kinez, Arapin, Vanzemaljac poneki, sve kao “malo mešano na žaru” uz teglu ajvara. Znači, meni dalek i strani svet. I da vam kažem, oduvek je meni teško bilo objasniti svoje puteve, pa čak i njemu. Idem po gradovima, da bi plesao. Da jebote, plešem. Ne-shvatlj-ivo (jedan Ivo nikako da shvati, i očigledno nije jedini). I to što me ne razume i shvata, tek onda započinje da me zeza i ispija mi mozak na slamčicu, ionako pregoreli od preglasne muzike i alkohola.

Ovako to izgleda:

  • “Jesi pipko nešto?”
  • “Jok ti si!”
  • “Ja nisam! Mnogo radim za razliku od ponekih. Žena čuva decu, posle je naravno boli glava.. Još to kod mene po rasporedu, u najavi sedam dana pre, jednom u mesecu. Možda! Znam kad ću (ako ću) do sledećeg aprila. A, dok ti Lafe, zujiš sa cveta na cvet…”
  • “Ples! Kume, slušaj,… Plesati znači…”
  • “Ne gnjavi, ne govori mi u kinbundu jeziku…”
  • “Nanbundu ma gumbe…”
  • “Ajde, da te čujem! Sve od početka… Zini!”
  • “Aaaaaa,… Ne kaki sad i ne izigravaj žrtvu. Pusti kulturno da ti objasnim…”
  • “Čekam!”

I tako se razgovor vrti satima, sve dok ne iscedi i zadnju kap snage u meni, uz sve nejasne informacije potrebne državnom biroju za zaštitu i povratak svih monumentalno vajarskih skulptura i kompozicija u gradu još iz 14. veka.

Kažem:

  • “Slušaj Kume, ja svakoj, priđem i kažem, biću kratak, ženska imaš strahovit…”
  • “A daj, daj, ne seri, ti se ne usudiš da kažeš zdravo, a ne da…”
  • “Pa znaš me “poplašen”. Zašto onda navaljuješ kao sivonja,..”
  • “Hoću da znam detalje, sad!”
  • “Eeeh sad,…”

I tek za nekoliko trenutaka počnem:

  • “Prolio se neverovatan osećaj topline po meni, neočekivano još topliji od svega poznatog do sad, možda zbog melanina koji struji po ćelijama i sudovima njenog tela. Miris nepoznat, pomalo neobičan, mešavina vanilije i kakava. Obgrljeni, sasvim blizu jedno drugom, poput dirka klavira, znaš već, one bele i crne, njihali smo se uz ritam muzike, koja je podudarala sa udarima srca jače i jače. Pulzirala je groteskno, pomalo neizdrživo, ali tako primamljivo… Uznemiren, priljubio sam usne, na milimetar do njene tamne sudbonosne kože, i samo ostavio vreo dah na vratu, kao potpis… Neka sanja, kao što je sanjam…”

Zavela nas neka tišina posle moje pesničke ispovesti i bome je potrajalo nekoliko minuta da dešifrira sve. Uzviknu je:

  • “Govedo jedno bosansko, kaži mi, šta se desilo?!”
  • “Oh, izvinite molim vas! Kulturo moja nepravaziđena. Ti i svi zaposleni u Evropskoj agenciji za razvoj i uzgoj domaće živine,.. Mislio sam na onaj Lindt sa 90% kakava, kako se lepo topi izmeđju prstiju,…”

“…nastaviće se (možda)!”

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom ali jednim sladko istopljenim osećajem?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Drugarski razgovori IV

“Gde sedimo i šta radimo, više nije tajna.”

Niz ulicu počeli su odzvanjati koraci, ni lagani, ni teški. Jasno mi je samo da je neko požurio na stanicu. Šacujemo sa kumom, da prođe neka i ulepša nam dan. Kum me pita:

  • “Vidiš je?”
  • “A-a. Daleko mi je.”

Kako se približavala, ta zagonetna ličnost, ukazivala mi se jasnija slika persone. Sasvim malo naborane tamno plave pantalone, uske u pojasu, koje su se lagano širile preko kukova i u lepom luku nastavljaju, da se sužavaju, sve do malo iznad zgloba. Jasno su se videli tanki zglobovi. Mmmm. Obuvene nisu bile baletanke, više su mi ličile na espadrile, koje su se nosile u ‘80. Bluza je bila nežne bele boje na širim ramenima, sa malo plavičastih crta, poput uniforme ruskih mornara. Malo je protkana nekim zlatnim nitima, koje su misteriozno odbijale sunčev sjaj. Struk je bio skroz tanak ali nije bilo sisa. Čudno. Vrat je još tanji, a ruke još tananije. Nežne. Jegulja neka, pomislim. Vidim malu punđu na sredini glave, ali iza podivljano vijori preostala crna kosa, poput zastava za državni praznik, dok telo skladno sa rukama i nogama vodi trku sa vremenom. Dobro. “Tajnovito” se sve više i brže približivalo, ali mi se učinilo, da prebrzo trči za ordinarnu devojku. Sportista možda? Hmmm… Kad tad u tom brzom mimohodu, spazim bradu, od tri – četiri dana…

Jasno mi je da s godinama i starenjem opada vid. Oslabio je i meni, zasigurno. Imun nisam ostao. Rekao mi optičar veoma utešno nešto oko “dubine” i jedan pokrivljeni cilindar. Možda je mislio na one stare galantne šešire što su nosile razne brkate lole. Ali veoma jasno sam spazio namazano lice. Puder, jedan, drugi i treći. Sva tri “nivoja”. Počupane obrve, oblika nežnih gusenica leptira vrste monarh, produžene trepavice sa LashBeLong-om, prusko modri sjaj na krajičku očiju, koji prelazi iz modro zelene u zlatnu boju, poput krajička boje na krilima Garrulus glandarius, po naše, Sojke ptice. I bradu. Video sam, nisam sanjao.

Odjednom čuju se veoma glasni komentari iza nas i dobacivanja:

  • “Uuuuu,… Pederčino! Trči, trči, beži da te ne karamo…”
  • “Stići ćemo teee, i tatu i brata ti, ahahahaha…”

Iza naših leđa sedela su dva lika, skroz nabildovana. Ogromi su bili, stvarno. Grdosije. Bacali su senku i u hladu. Nije mi bilo ni zima, nije me bilo ni strah, ali mi kroz telo prođoše neki jezivi žmarci. Taj nadrkani vajb, šta bi moglo drugo biti. Poručio sam kafu, naježen, tešio sam se proći će. Ali komentari su odzvanjali u glavi. Debili debilni. Verovatno vam je to malo mozga pojeo svaki stereoid i kretenoid što ste pojeli od devete godine. Liče mi na ona Belgijska plava goveda. Bezbojno žućkasto hladno brdo govnene tvrde mesnate mase i vena. Sumnjam da odlaze još kod doktora, nego samo veterinaru.

Kum po navici prekida moje pretovarene misli.

  • “Nije njima lako, nimalo. Znaš, poznajem mnoge, odselili su svuda zbog olajavanja i batina. Najviše u London…”
  • “Zbog ovako glupih agresivnih hijena, jasno mi je.”
  • “A što je najgore, prvi bi ti lajavi navalili i potrpali u dupe i njih i sve ostale, onda između sebe, a i sami sebe,… Kad bi samo mogli, da sami sebe…”
  • “Da, od nemoći! Prepuni su anabolika i narcizma, natekao im mozak. Popucao sa venama veličine dečije piše.”

Kad su “bodi bojleri” uz Cedevitu popili i sintetičke sokiće sa toplim mlekom, prepunih gorepomenutih stereoida i kretenoida, u veličini i boji najvećeg pakovanja omekšivača šarenog veša, prošlo je još nekoliko debelih minuta, da su se njih dvojica naduvanih odlepili i iskobeljala iz stolica i stali na svoje noge. I njihovi zglobovi su bili lepi i tanki. Znate, nekad davno, dok sam imao volju za crtanjem, mnogo vremena sam provodio studirajući ljudsku anatomiju. Kad bi se latio crtanja njih dvojice, verovatno bi ličili na mužjake divovske tasmanijske rakovice, tananih nogara, sa onom jednom disproporcionalnom kljovom. Da, za njih je potrebno i poznavanje anatomije neprirodnih hexapoda, autobotova, ili dinosaura,…. Najjednostavnije bi bilo crtati njihov ljudski deo, um, pamet, organe za razumevanje i osećanja. Ostao bi prazan list. Jednostavno, kažem ja vama.

U tišini koja je preovladavala, osetio sam blag dodir i topline na malom prstu, koja se počela lučiti po celoj ruci. Ugledah kumovu čupavu ruku na mojoj. Tiho me upita, sa nežnim, plačljivim pogledom direktno u moje oči:

  • “Voliš li ti mene?”

…uz produženi uzdah kažem:

  • “Aaah,… Volim,… ali ti imaš ženu, troje dece, brine me, plašim se da…”
  • “Ne brini,..” tiho kaže… “Popij, danas ja plaćam kafu…”
  • “I večeru, šmokljo jedan!”

(hahahaha)

Bizarno će zvučati, kad kažem da njima nije lako. Roditi se u telu u kojem se osećaš kao potpuni stranac, kao neko tuđe telo. Nije. Nije ni nama lako, okruženi krivim informacijama koje nam samo ispiraju mozak. Sa svim tehnološkim napretkom, smo u stvari sve više glupi i zaslepljeniji. Da li je to normalno ili nije, biti gej, neću razrađivati temu, niti ima nameru suditi. Neću ni o medijskom manipulisanju i držanju mase u večitom strahu pred svim, navodno, nepoznatim stvarima. Neću. Zavere ostaju zavere, i bez mene. Držim do toga, da svako ima pravo na svoje mišljenje i osećanja i na kraju pravo na svoj život. Meni ne smeta, kako ko oseća svoje telo i kako se na kraju i oseća u svom telu. Samo da znate.

“… a da se izaserem po nabildovanim kerovima skromne inteligencije, to hoću! Uvek! 😛
…i nastaviće se (možda) ;)”

P.S. Moram li da napomenem, da je ovo “donekle” izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom, ali da stojim iza gore pomenutog?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

 

Book tag – nepopularna mišljenja

Zamislite da je nekome sa zavšenim Filozofskim fakultetom u jednom velikom gradu pokraj reke Dunav, sve ovo pomalo zbunjujuće. Kako je tek meni, što se u životu borim sa strujom, na “lotrama” (tj. merdevine za ove moje). I onda, kad zagledam šta ste sve pročitali u životu muka mi bude i postidim se. Najčitanija knjiga u mom životu je “Osnove elektrotehnike 1 i 2”. I tek zadnje godine se srećem sa klasicima, pokušavajući da nadoknadim sve nepročitano. Uz sve dužno poštovanje mladoj dami, koja se besumučno bori sa “Poljupcima i svim ostalim smrtonosnim oružjima”, odgovorih nekako na ovu Kviskoteku. Sasvim na kratko. Mada sve mi se čini poput bunila – jednog. Totalno…

1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa?
Ne znam da li se Luiz L. Hej svrstava u takve serijale, ali ima seriju meni totalno nezanimljivih knjiga. Još mi mati, uporno kupuje već treću knjigu, ne bi li se pronašao u životu kao neki bolji “Ja”. Ne ide mi, ne ide…

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a koji drugi ne vole?
“Priče o običnom ludilu” od Bukovskog. Završih je pre neki dan, smešna mi je i pomalo “bolesna” ali dobra. Lud je on kao struja, mada mi se sviđa, tako direktan i veoma perspektivan kao alkoholičar.
Volim Ginsbergovu poeziju, mnogima je težak za čitanje, nerazumljiv, mada tu smo mi… neshvaćeni…
Volem Balaševića (slikajte se… haha).

3. Ljubavni trougao u kojem je glavni lik završio s pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa?
Fenomenalna knjiga od Andresa Neumana, “Razgovori sa sobom”, i onda jedan lik završi sa… a drugi,… zbog da,.. Mah! Pročitajte,…

4. Popularni žanr koji retko kad uzimaš u ruke?
Seksići, tj. ljubići,… Kako vi to zovete?
Mada sam u šestom razredu prvi put pročitao Harolda Robinsona i njegovu knjigu “Ljubav sa strancem”. Znam prerano, ali moja prva saznanja o “…” (fikciji života). Na polici je između ostalih knjiga, još uvek je ponekad pročitam.

5. Obožavan fikcionalni lik kojeg ne voliš?
“Sumrak” i svi njegovi likovi. Ne volim ni nepoznate statiste u toj režiji…

6. Popularan autor koji ti iz nekog razloga ne leži?
Koliko puta pomenuti Kueljo? Šesti, osmi?

7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. „izgubljena princeza“, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)
Bitanga i princeza (mada tu pesmu volim)…

8. Popularan serijal koji ne planiraš da pročitaš?
“Nijanse”… počeo sam sa filmom (bio sam primoran) i većeg šljama u životu, još video nisam. Knjige me još posebno ne zanimaju…

9.Izreka kaže: „Knjiga je uvek bolja od filma“. Međutim, koja filmska ili TV adaptacija ti se više svidela od knjige?
Razmišljam šta sam pročitao i onda odgledao, ili obrnuto. Ne mogu da se setim sad (možda upišem ovaj odgovor kasnije)…

Upisaću dalje poštovane, a oni neka se sami odluče o saradnji…

Slava

Deborissima

Bipolar

Drugarski razgovori III

Tu sam, u “Prčvarnici”. Gde bi mogao biti. Čekam kuma. Nema naviku da kasni, kad je kafa u pitanju. Nešto ga smetnulo ili omelo, smelo, možda čak pomelo. Zasigurno. Eto ga stiže, u laganom kasu, pola cigare mu već visi iz usta, maše rukom nervozno, da poručim. Standard, jednu produženu sa toplim mlekom, druga sa zakašnjenjem od pet, šest minuta. Ne više, ne manje. Domahujem rukom konobarici, sve joj je već jasno…

Prilazi i kaže:

  • “Šta je zamišljeno tužni moj? Šta si se “od’ro” po glavi, izgledaš poput ofucanog ovna! …a frizer?”
  • “Pa bio sam…”
  • “I?”
  • “I kurac!”
  • “Ej, a koliko se mi dugo poznajemo,..”
  • “ Izvini, hteo sam da kažem ne jedi govna, pa ti sam izaberi!”
  • “Hoću da kažem, da znam da nije samo to što te smori. Jesam u pravu, Mrljavi?”
  • “Marš životnijo!”
  • “I?”
  • “Pa ništa. Bio sam se dogovorio sa jednom. Znaš, ono posle izvesnog vremena, i mene da pogleda neka…”
  • “Iiii?”
  • “I krenem kod frizera, da se licnem. Ličim na avangardnog drumskog lopova. A bila mi gužva celi dan, sve stani pani, nikako da krene dan…”
  • “Iiiiii?”
  • “Ma, (š)…iknem ti ga,..”
  • “E da ti je! I?”
  • “Ništa, pita me frizer, ovako proćelavog, šta hoću…”
  • “I?”
  • “Kažem, fen frizuru pizda ti materina, i okrenem pravac kući i ošišam se sam!”
  • “I? Pa što si nadrkan, nije tako loše, lep si mi, ko Šon Koneri…”

Crče od smeha po ko zna koji put. Kažem:

  • “Pa nije ni meni, tako loše, vidi lokne, vidi te uvojke plave kose,…”

Prođem nonšalantno rukom iza ćelave glave i nastavim:

  • “Ali “Ona” nije bila istog mišljenja, ne razume šta je novi modni hit, “hare krišna” stil, još samo kaladontom namažem beleg po čelu…”
  • “E baksuze nervozni, totalno si neuračunljiv. Nikad se ti smiriti nećeš…”
  • “Izvini ribo!”

Ako zanemarim onaj čuperak, i grdni promašaj pri skraćivanju brade, obukao sam se lepo. Šulja, novi jeans, nabacio sam Kenzo i namazao crnim oko očiju (…zajebi čitatelju, nisam ja Božo Vrećo, ahahaha). Krenuh ne namazan, petnestak minuta ranije, po običaju. Ne znam gde uvek žurim, umesto da ponekad dozvolim da i mene neko čeka. Nebitno. Pronašali smo se na dogovorenom mestu, kasnila je samo nekoliko minuta.

Gledam je dok prilazi. Bele starke. Od sto žena, dvesto belih starki. OK! Ne gledaj. Dodala je još više peroksida na kosu od pre neki dan. OK! Suzdrži se svakog komentara. Plava boja! Ne, ne samo da je umetna plavuša, umetnula je i neko ludo plavo, “šućmurasto plavo”. To ne postoji ni u “pantone” boji,  liči mi na papagaja. OK! OK! Ćuti! Naprći usnice i pevaj: “Šuti samo šuti, šuti moj dječače plavi,…” Ajmo rukice gore, društvo. Pizdi na šofera gradskog prevoza, i pre nego što seda. OK! OK! OK! Ignoriraj, smakni ruku sa čela. Smeši, se Bobane, smeši se. Sedne. Naručuje veliko pivo. Konačno! Bravo!! Moj tip!!!

Ne, to nije bila ona. Uspaničio sam se, podobro je kasnila, pomislio sam da neće ni doći. Sve sam samo umislio. Tako to meni glava luda odmah počne da režira filmove gore i od samog Hičkoka. Dabome, zeznuo sam i Spilberga. U mom crno belo svetu, i Šindler je protiv mene. Zašto ne kasnim? Onda ne bi imao vremena, da mislim o glupostima…

Stiže. Ne! Ne taj uski jeans. Zašto?? Lutko!! Mmmmmm… Gotov sam!

Nesebično mi kum po ko zna koji put prekida sanak o najdužim nogama oko moga vrata:

  • “…pa kako je prošao sastanak?”
  • “Pa, lepo mi je bilo,… Zanimljivo…”
  • “I?”
  • “Pa ništa. Ti i tvoje “i”! Videćemo se opet, rekla je…”
  • “O čemu ste razgovarali?”
  • “Pa znaš, ovo – ono, ono – ovo…”
  • Opet ti nešto mutiš Dori, gubiš se, ne govoriš… Priznaj!”
  • “Mhm…”
  • “…lepo, drugarski, nema šta. Mogli smo po kafu, a?”
  • “Naravno, Nemo!”

Pijemo četvrtu kafu, čeka da se otvorim “grlom u jagode i dupetom u koprive”. A ja ko ja, na pomisao, da će sad svi guglovati, ko je Božo. 😀

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Drugarski razgovori II

Trg svetog Marka.Venecija. Kapučino za devetnaest evra. Sunce se ovde probija jače nego u našem zabačenom krajoliku. Mada nas neki pomalo otrovan vetrić neugodno šiba iza vrata,  zaseli smo za poslednji sto u bašti, izbačen prema moru. Kum pokušava da prebroji sve golubove, a meni u oko zapeo violinista koji je napadno zaljubljenim zvukom violine krenuo na nas. Volim ja violinu, obožavam je. Taj nežni zvuk, poput nežne ženske kože, koja ti svojim gudalom uzbudi i poslednju uspavanu ćeliju u telu. Polagano poput proleća posle dugogodišnje zime u Igri prestola, budi svaku čeliju moga bića. I one odavno zaboravljene i promrzle. Zagledan na tren u more i njegovu površinu boje safira, preispitujem sam sebe da li sam to ja, neko drugi ili čak neko treći, i šta to u meni budi taj nežni opus!? Trgnem se iz munjevitog preispitivanja, kao da bežim iz ambisa. Onda ga pogledam mrzovoljno, poput Nataše Bekvalac svog bivšeg Trifunovića i maršnem od stola. Koštao bi me ovaj kapučino odjednom sto evra, plus!

  • “Ejjj!!” Šutiš!

Moj Kum baš voli da me ometa dok sanjarim otvorenih očiju, stalno mu treba pažnja (i golubovi). Odgovorim:

  • “Aaaaaa dete?”
  • “Oš’ kafu?”
  • “Oš’ ti?”
  • “Što pitaš, hoću.”
  • “Pa, mahni joj!”

Prčvarnica, tako je zovemo. Za Veneciju nemamo para, ali u našoj maloj kancelariji, otvorenoj 25/8, može i na crtu. Mala birtija, sa samo tri stola u baštici. Uvek prazno, samo smo mi tu kao moljci. Ne odmičemo i po najjačoj zimi ili paklenoj vrućini. Stiže kafa. Ne znam koja po redu od jutros. Poranili smo, imamo obaveze u osam. Toliko smo nenormalni da ustanemo i dva sata pre, da se onda budimo satima uz ispijanje kafe. Možda i uspemo do jedno četri popodne. Ko će ga znati.

Seda lik za drugi sto, ne poručuje ništa samo je zapalio “šiška”. Ne obraćamo pažnju sa kumom, samo nam čudno tuknuo zeleniš. Kum ga pogleda i obrati se meni:

  • “To on jufku na prazan stomak?”
  • “Izgleda…”
  • “A biće mu zlo?”
  • “Izgleda da neće kumašine. Apotekar, otego se kao onaj puž lazar, što ga stari narod zvaše.”
  • “Lepo miriše,..”
  • “Mhm, timljan za hipije. Vernik, sigurno…”

Pomislim, to je on sebi smotao svoju violinu, pa sad osluškuje  kad će početi da mu gudi. Na radiju su krenule vesti u sedam. Mašem konobarici da utiša i ponese još po jednu kafu. Ljudi u prolazu trče na stanice gradskih prevoza. Lik je pritvorio oči, Kum ugleda zgaženog goluba, a meni otpočinje da svira Mendelsshon u E molu op. 64, u glavi.

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je i ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

Drugarski razgovori I

 

  • “Baš te udesila, ova deveta! A druže?”
  • “Jes’ vala, sastavila k’o Kozara, Sutjetska i Neretva.”
  • “Toliko?”
  • “Mhm!”
  • “A dobro sad, kumašine, koliko dugo se poznajemo? Pomozi mi da izračunam. Od naše četvrte, sad nam je trideset iii,…”
  • “Trideset i četiri se poznajemo…”
  • “Već?”
  • “Da, već! Toliko da si mi već uveliko dosadio. Aj, briši! (hahaha)…”
  • “Namćor, namćorasti! Drkošu jedan! Reci drugu, šta je bilo? Nikad ništa ne govoriš, uvek ćutiš, od toga se samo “ulcusris”, to jeste čir dobije…”
  • “Ooo, pa da, sad si i doktor postao.”
  • “Ma jebi se!”
  • “Takođe, volim i ja tebe…”

 

Sedimo onako u tišini, dok sunčevi zraci pokušavavaju zlokobno, da probiju naše jeftine sunčanice i da nas probude. Mada je tek rano proleće, sunce postaje nemilosrdno i počinje da prži naše rumeno bele obraze. Ali uporni smo mi, istrajali smo tolike godine, izguraćemo i ovu nedelju. Poručismo po još jednu kafu. Ne budi nas ni ova. Niti ne brojim više sve ispijene, od kako ga poznajem. Palimo po cigaretu. Onako, stručno. Okreneš je naopako, pa kucneš dva puta od stol, da spadne duvan koji visi napolju nazad u nju. Vrhom jezika oližeš od pola prema vrhu. Pališ upaljačem, prvi dim pustiš vani, drugi duboko uvlačiš jakim uzdisajem i zadržavaš u sebi. Puštaš ga vani tek kad se dim povrati do samog vrha grla. Nastavlja se tišina, koju prekidamo samo dubokim izdisajima modrog dima.

…uz pomisao, da nikad na dobro izašlo nije, ako sam progovorio o bilo čemu, svejedno kažem:

  • “Nasukao sam se druže, kao brod. Ma kao mali kit na obali kad izgubi orijentaciju. Ili kada prave kolektivno samoubistvo, to još ne znam, fenomen koji nisu ni shvatili svi naučnici. Ali taj sam. Samoubilački raspoložen, oduvek! Ma znaš me.”

On klima glavom.

  • “Makljam samog sebe, spotičem se, uvek skrećem na neke stranputice, i onda se ćudljivo divim samo kad se tako divno napatim i naposletku raspadnem. Predivno. Smetnem i svaku pometnju. Drugačije ne umem.”

Još uvek klima, nervira me.

  • “Nisam sebi mogao pomoći. Znam da ne smem. Zabranjena je ta ljubav ali priljubio sam je rano sinoć svojim usnama. Uzvratila je i poljubila me je nekako hladno. I zlokobno se taj hladni osećaj spustio sve do želudca, i ostavio mi neku gorčinu sve do danas. Što smo se više zagrejavali, što sam je strasnije ljubio, goruštica je bivala manja ali danas sam izgoreo. Glava mi puca. A noćas jesam, muški, sve do jutra, bez prekida. Osećaj je bio dražesan, sve više i više opijajući. Polivao sam po sebi svu njenu tečnost, hladnoću, vrelinu, gustinu, gorčinu i sav taj slad. Zavitlavao sebi ruke, njenim oblinama, pevajući u sebi, ma vrišteći i svirajući na njene klasi kao žice od gitare. Razbijao sam, priznajem. Ponavljao sam njeno ime u svakoj ispevanoj strofi, uz svaki ponovljeni poljubac. Nisam se mogao odupreti. Odlepio sam i znao sam da propadam, sve što je više želim, sve što je više ljubim. Nisam odustajao. Nisam mogao, a posle nisam više ni hteo. Čak sam pomislio u jednom trenutku, da mi to donosi spas. Prkosio sam. Ali otkrovljenje je bilo lažno. Lagala me je, lagala. Prokleta bila. Ta strast, i ta njena i moja prokleta ljubav, moja nepažljivost, bezumica… i to umem, veoma dobro. Budala jedna. Da se izgubim u svemu poput,

Klima, ne prestaje. Poludim! Počnem da režim:

  • “Ne znam da li da te zavalim rukom ili nogom, pa da ostaneš tako klimajući, kao onaj lutak Elvisa sa gegajućom glavom u kolima! Koji ti je danas po redu? Prestani, raspadam se i slušaj me sad, kad sam se već otvorio kao pri porođaju.”

Crče od smeha.

  • “Pa da smej se gilipteru. Smej mi se na muku, drugo i ne umeš…”

Kaže mi smireno:

  • “Sam si kriv boemu, sam si kriv. Zašto ljubiš, kad ne umeš?”

…i zapevuši poput propijenog Georgieva:

  • “Jedina, istina nije da si jedina a trebalo bi jer si najbolja, između ljubavi i nas je laž i istina. Kad vino popijem,… 

Ućutao sam, nije mi bilo do razgovora više. On je nastavio da mrmlja sebi u brk. Pomislio sam da je u pravu. Nije to teško u mom slučaju biti, ali u pravu je. Ne umem. Ne postoji mnogo stvari, ma skoro ništa što umem ali i uz to što sve ne umem, svejedno, odradim sa celim srcem. Čak ne umem sa pola, nego samo celim. Zabijem se poput telca i prevrćem sve oko sebe golom glavom bez rogova. “Nagog razuma i oguljen sujete, ne-da majka rodila tvrdoglava junaka”. Doslov’ce! Eh, tikvane jedan.

Nanizao sam se pokušaja u životu, poput lišća duvana kad se nižu na konac, dovoljno zrelih da se na suncu suše. Da budem nekome dovoljan takav kakav jesam i što jesam. Nesebičan, pomalo lud i radostan, mrljama od smeha namazan na usnama, kao dete čokoladom. Nasmejan i kad je najveća muka u pitanju. I pri tom nizanju osnove svake cigarete, ostaju samo crne mrlje na prstima od katrana koje se ne skidaju lako. I tako, u meni, negde duboko ostali su samo crni tragovi, na srcu, na duši, koji nikako da izblede, nestanu. Odvija mi se život pred očima ubrzanim filmom. Bezbroj slika razasutih poput treperavih ali, trapavih zvezda, lagano nestaju, gasne njihov sjaj, sa njima i ja. Jebem ga živote, nisam hteo ništa loše! Ali izgleda dovoljno je biti samo iskren, malo naivan i glup. Dobar i glup stvarno i jesu rođena braća da na kraju loše prođeš, postaneš i ostaneš kivan i naposletku samo dobrano najebeš…

Glasno je prekinuo moju zamišljenost i rekao:

 

  • “Dobro sad ne lutaj! Prestani da mi serendaš i pesniš ovde Gibonni. Šta se ustvari desilo?”
  • “Pa pitao sam i konobara. Ne znam, sve su bile iz iste gajbe. Ali izgleda je ona zadnja deveta bila kvarna. Valjda, prošao joj rok trajanja. Ko će ga znati?! A nisam ni sa žutom štedeo….”
  • “Jebalo te piće, dobro si ostao živ, konju jedan,.. kako si sad?”
  • “Ma vidiš me. K’o mlada pred oltarom, nit’ povratit’, nit’ guknut DA!!”

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3

 

O Bubamari

Ta noć bila je strašno vrela. Izašao sam iz dvorane da se rashladim. Unutra je bilo 247 stepeni, vani možda dva stepena manje, koeficient vlage prešao je 4.820 kilograma na kubni metar. Napolju već je počela pljuštati kiša, ali se sparina nije predala. Verujte i zubi su mi se oznojili.

Stajala je sa cigaretom u ruci i cupkala u nekom svom ritmu. Povlačila dim cigarete neuko, početnički. Stari iskusni, bivši pušač u meni uvek prepozna početnike. Pogledao sam je i rekao: “Hej, pa ti ne pušiš!” Pogledala me očima ozbiljno i rekla: “Obećala sam sebi neću piti, pušiti i jesti otpad ovaj vikend. Ovo je već treća noć ne ispunjavam ni jedno obećanje.” Vidno opijena osmehnula se i povukla još jedan dim.

Nisam tražio, ali započela je svoj monolog. “Znam, ne smem da uzmem ni dim, ni kap alkohola, a o lošoj ishrani da ne govorim. Eto, tešim se preživela sam jedan rak i ovo je samo psihološka pometnja i izgovor, da ponovo živim svoj život.” Strese se čovek kad čuje reči o smrtnim bolestima bilo gde, a ne ovako. Mozak kao da mi prestade da “radi” i pomalo naivno i glupo kažem: “Pa mlada si, odakle…”, kao da u ovim ludim vremenima ne čujem svaki dan, da godine nisu garancija.

Nasmejala se i rekla: “Ma nije to sve…” Nastavila je priču, čak je pomenula ime i mesto artropoda, o hemoterapijama i još po nešto, ali sam zaboravio, namerno. Kortikosteroidi da, to sam upamtio, zlokobno ime koje ne umem još uvek da napišem kako treba, ali pamtim još iz nekih svojih susreta sa farmaceutskim ubicama. Sranje. Najobičnije sranje. Da ne lupam opet i počnem prosto govoriti, po ko zna koji put.

Ima završen doktorat iz biohemije, radi kao asistent na fakultetu. Po znanju mogla bi da bude i profesor. Samo… fali joj nekih 136 godina staža kao jedan od uslova za redovnog profesora na fakultetu. Ne znam, možda i ima 32, 33 godine, lepo izgleda, oči u kombinaciji sa lepim loknama u kosi koje se teško češljaju, odaju neku slobodu, vedrinu, život… Ne može da stoji u mestu, nemirni su joj pokreti. Kipi neka radost u njoj. Nije ni čudo, ona živi.

Ne da mi đavo mira, vrti repom pod šeširom kad najmanje treba, pitam: “I šta je se moglo još desiti!?“ Pogled se promenio, tamno oko je još više potamnelo, sjaj u njemu se pretvorio u neku izmaglicu. Shvatio sam da to ne dodiruje više ni mislima. Trepnula je više puta, lagano odmahnula rukom, ali nastavila : “Verovatno sam previše popila… Ali znaš kad se nalaziš u bezizlaznoj situaciji i potreban ti je neko. Neko da je uz tebe, neko da ti pruži zagrljaj, ohrabrujući pogled, jedno pitanje kako si? Samo to, ništa više. Nikako ne glupe rečenice, da li te boli nešto? Naravno da me boli sve, živu me cvrljaju zračenjima, raspada mi se telo, mišići se odvajaju od kostiju, u stomaku nije mesecima bilo hrane u bilo kakvom obliku, ležim i umirem. Shvataš li ti mene? Znaš li koliko ti je neko potreban u takvim trenutcima?” Kažem: “Mogu samo da mislim o tome, i…” Prekida me: “E pa vidiš onda, dok se tako raspadaš i umireš u bolničkom krevetu, momak ti dovodi, u tvoj krevet, u tvoj stan, drugu devojku.” Ostao sam zabezeknut, a u njeno oko već se vratila bistroumnost i samo je rekla: “Ma ko ga jebe!”

“Nek’ mi se izvinu svi, ali više ne vladam napisanim rečima”

Čovek? Ma šta te to pitam, ne zapada ti ime “pseto”, jer i to prljavo bolesno šugavo stvorenje ima dušu, čistiju od “…”. Ma, govno. Govno jedno govnasto, ti i tvoja prevara i prljavi život. Eto, suzdržavam se da ne nastavim u istom tonu. Jer, shvatam te pajdo. Od onih slabića si stvoren, kad se pronađu u “situaciji” reaguju kao oktopodi u životnoj opasnosti. Izaseru onu tintu i pobegnu. Da si bar bežao, bolje bi ti bilo. Ali ti si gori i od kefalopoda. Njima je urođen takav samodbrambeni sistem u prirodi. To tebi nije urođeno. U životu ili jesi ili nisi smrad? Smrdljivče. I da, ne smem da upoređujem ljude sa bilo kojom životinjom, grešim dušu o njih. Nisu životinje nikad zlokobne, i na kraju ne plaše me te iste životinje u životu, plaše me ljudi. Zli ljudi. Ljudi su ustvari monstrumi i do tog zaključka sam već došao. Odavno. Ma,…

“Kako spavaju takvi ljudi? Verujem da je slično komi, bezosećajno, bez pamćenja, bez sna,…”

Uzdišem. Grizem prste da prestanem pisati. Cvili mi se. Pitam se koliko je snage potrebno da preživiš? Koliko snage da nastaviš da živiš? Kako se osećaš posle svega? Kome da dozvoliš da te posle svega dodirne, pogleda, oseti…?? To nešto, što znaju samo ljudi koji su to preživeli. I svaka njima čast.

Ne volim opisivati ovakve stvari ali me njena snaga navela i volja sa kojom je nastavila da živi oduševila. Divim joj se. I znam, svako ima svojih problema, i njemu su njegovi najteži. Ali, uz takvu priču oseti čovek da mu nije najgore. Ima i gorih stvari u životu. Stvarno gorih. Pomislim onda možemo li za promenu, svi u jedan glas reći životu “hvala”, ne koristiti reč “sudbina”, i samo prihvatiti život, baš takvog, kakav jeste…”

Bubamaro, pronašao sam taj simbol u tvom imenu, kad ga prevedem na neke druge jezike. Bubamara, sreća, život. Zato Bubamaro, tako neka ti bude u životu. Srećno, sve najbolje, prepuno života. To ti želim od srca, samo da znaš. I vidimo se u nekoj zagušljivoj dvorani uz dobru muziku, i da znaš uvek ću ti dugovati ples.

 

 

 

Luda skroz

U jednom trenutku naglo se trgnem, obavijen dimom cigareta, mirisom jeftinog alkohola i znoja, shvatim gde se nalazim. Ne može se reći da je kafana. Rupa. Obična rupa. Ambijent mi ne ide uz današnje raspoloženje zato naglo pokušavam da ustanem i odem, ali se spotičem. Noge. Tvoje preduge noge. Onda usporim i pomislim, kako se i snalaziš sa njima? Kako samo umeš tako elegantno da se uviješ?
Ne umem da te opišem i tražim tu pravu reč, kako mi izgledaš u tom trenutku. Čudno. Ne pronalazim je. Mogu satima da opisujem ludilo i pometnju u mojoj glavi zbog tvojih predugih nogu, ali ne pada mi adekvatna reč kako izgledaš. Izgledaš, izgledaš… zamršeno. Ne. Izgledaš neukrotivo poput uvojka te tvoje podivljane crne loknave kose što se neukroćeno rasipa po ramenima.

“Ma nisam ni blizu…”

Prevrćeš očima, zbog alkohola. Telo ti se u ramenima krivi, ne održavaš ravnotežu, glava ti pada. Teško mi je da te gledam takvu, dok ne razlikuješ dupe od lakta. Šta se to zbiva sa tobom, Ludo? Sam i previše trezan, dok te sažaljivo gledam, govorim ti: “Ne znam šta da radim sa tobom?! Ustvari, ne znam više, šta ponovo radim tu?!”, mada jasno mi je odavno. Samo žalim da te ostavim i ovaj put. Da te ostavim negde tako pijanu. Oduzimaš se alkoholom noćima, cimaš me jutrima, tražiš, zoveš. I ponovo te izvlačim iz novog, starog sranja.
Smeješ se, i nije ti ni važno o čemu govorim. Samo pitaš: ”Zašto?” Odgovaram: “Pa eto, potrebne su mi te tvoje mlade godine i ludost što je nosiš u sebi, da izdržim još jedno ovakvo veče“. Nastavljaš sa smehom, i poput deteta novo postavljeno: “Zašto?”, i ponovo isti odgovor: “Pa eto, srećo već nekome data, ja ti se udebljam preko noći od jedne kole! Zato pominjem tvoje mlade godine”. Još jedna glupost, da ti skrenem pažnju, da možda i krenemo.
Smeješ se, smejem se, mada i ne primećuješ šta ti ustvari govorim. Ne razumeš ni reči. Pogled ti se menja. Padaš u neku depresivnu zamišljenost, a već u sledećem trenutku počinješ da histerišeš. Onda sledi tvoj šapat. Počinješ da buncaš o svojoj prošlosti. Šta ti je radio jedan, pa drugi, svi ostali. Kako si se menjala između njih dvojice, ustvari, trojice… Ne znaš ni sama koliko!? Pominješ roditelje. Kažeš ne vole te, zamenili su te od rođenja, to ustvari i nisi ti, ne zoveš se imenom svojim… Mati ti je najveći neprijatelj. Jutros te je izbacila iz kuće. Govoriš mi, da si ustvari odbegla nevesta. Dobrog si zlostavila i napustila u tili čas. Kažeš poverila si se Bogu cela. Redovno ideš u crkvu,…

“Odavno sam naučio, da pijan čovek pokazuje svoje pravo lice.”

Prekidam te i kažem: “Zalud se okrećeš u nebo i tražiš svetlost zatvorenih očiju. Dok ne shvatiš ko si, dok ne shvatiš da možeš bežati bilo gde i bilo kome, ali nigde i nikad od same sebe pobeći ne možeš. Ne može tebi niko pomoći, pa ni milostivi Bog na nebu, ako sebi ne pomogneš i ne pronađeš dobro u sebi. Boga u sebi. Oprosti sebi zbog sebe takve što jesi, i nastavi živeti dobar i bolji život, ako ga u tebi ima. Ako ga ima?! Niko te drugi neće spasiti ako ne primiš i nisi spremna na spasenje od same sebe, pa tek onda od svih ostalih. I verovatno bi trebalo da prestaneš da piješ, mada ti jedno lečenje sa dvadeset dve nije pomoglo, neće ni sve moje reči.”
Ni ove reči nisi razumela. Sumnjam da bi ih razumela i trezna. Nastavljam da te gledam oštro, bezobrazno, bez izvinjenja. Takav sam… Tako uvek … Puknem i pobesnim na bludnost! Počinješ da plačeš. U dahu govoriš da mrziš me, nervira te moja prisutnost, pa onda hvataš me za ruke, stišćeš, grliš, kažeš voliš me. Pevušiš Samardžićevu “Grlicu” , proklinješ i pesmu, i sve njene reči. Kažeš podseća te na mene. Podseća te na trenutke kada su se sve reči usekle u mozak, na trenutak kada sam ti prvi put pustio da odslušaš tu pesmu. Eto “Golubice”, ni mene neće vratiti bogatsto, koje imam i nemam, u dvadeset pete, u te tvoje godine. Neće nas sastaviti ni Božija reč, ni podvala samog đavola, ni za jedan dan, ni za jedan čas. Toliko smo udaljeni…

“A ti samo plačeš i plačeš…”

A pamtim dan kad sam te video prvi put. Zakasnila si već prvi dan na posao. Klinka sa aparatićem, i onom ludom, crnom, bujnom kosom. Zaljubila si se prebrzo, a u meni probudila zver. Ti, jabuka mirišljava, na tebi ja… Kao zver, tako sam se osetio svaki put – “zverski”. Svejedno, previše protraćenog vremena, nekoliko pijanih poljubaca i ludila za sve te godine što se poznajemo. Ludila. Mnogo neprijatnosti i lošeg iskustva. Ludila, da! Izgleda da se ponekad i suprotne energije privlače.
Eto, i nebo se pobunilo. Bolje da krenem što pre, da ne pokisnem još više…

 

Uglavnom krive ženske
uglavnom mnogo graje
kače ze za mene
ko klinci za tramvaje.

A gdje su prave žene
na srce jagnje laje
hoću da se kačim i ja
ko klinci za tramvaje.

Ma što da pjevam sad
kad to svako zna
što mi značis ti
a što ti značim ja.

Što da pjevam sad
kad to znaju svi
jedno osjećam ja
a drugo osjećas ti…

Create a website or blog at WordPress.com

Up ↑