“Ne možeš tražiti pravi put ako sebi ne priznaš, da ustvari ne znaš ni gde si.”
Osmi dan jedem podgrejanu piletinu
izgleda mi po boji i mirisu
poput zgažene sardine.
Samo ne mogu se odlučiti
za ukus te tvorevine
koja, samo se nadam
da je mlađa od one brazilske govedine
što je stigla sa UNCHR
posle rata u Bosni.
A gladna raja grizla bi i neotvorene konzerve
dok šupci šalju rezerve iz 1950 i neke
iz nekog atomskog skloništa
gde je sve stvari na površinu
naplavila otrovna voda.
Sad sneg je tamo dole,
šta li sad ta raja jede?
Koju hranu gladne oči vide?
Sudbino!
Ukus povraćanja u ustima
zbog ovog poludelog sveta
i dalje mi u grlu stoji.
Gospođo, molim vas
dodajte mi malo soli.
“Prodajem neostvaren dečiji san i sve neispunjene želje, možda drugima bolje krene.”
“Ponekad sam drzak, kažem svašta ali stojim iza svega”
Sedim.
U rukama mi pesme
Milene Marković,
rođene godine ‘74.
Šta li toj ženi i majci kroz glavu prolazi
dok piše o biciklu, kurcu i dopu?!
Mislim da misli
o jednoj ulici na putu do smrti,
naš svakidašnji raspamećeni san
koji je više nego realan,
život je stvarno komplikovan
i kad pogledaš
sve više i više sjeban!
I dok nam svakom od nas kroz glavu
prolaze sve te čudne stvari
dok jebe, ko koga stigne
pokušam da otreznim i smirim se
i zamišljam jedne oči
gladim jedne ruke
osluškujem šapat jednog srca
i pomislim za koga ono sad kuca?
Ma jebi se!
Hoćeš li mi više reći?
Zar i ovo sad da dozvolim,
da će u praznini života mi proteći?
Opet u glavi mi bruji
i zalud žudim da se smirim…
A deda do mene sasvim mirno
od šezdeset i nešto leta
lista knjigu i čita,
kako prirodnim putem do zdravlja
lječenjem gorskim biljem.
Eto, svako svoje, svako o sebi
samo ti mi još tu,
kao zalivena šutiš!
“Uzjahala raja i svako svoga konja brani, niti gleda niti pazi gde staje, po kome to gazi!”
“Svi smo mi izbeglice u životu, od nečeg bežimo i za boljim stremimo.”
Dok svi pomno prate put svojih misli,
gubim se u valovima njene crne kose,
sa nekim sjajem smirenim
šta znam, bordo crvenim…
Oh, sad je tako želim!
Zamišljeno je rukom prekrila usne,
sladunjave koje bih da ljubim,
a ona, ko zna za koga ih čuva
i te oči njene, pomalo sanjive,
koga li iza njih, maštaju misli njene.
Prljava šoljica u koju sipam čaj,
kao da me razjeda, poput otrova,
pokušavam da rešim nedaće prstima,
a ukus sante leda sa mentolom
kvari gorčina starog pelina.
Ko su ti ljudi
što me sa slika na zidu gledaju?
Ko sam ja?
Pa nečije si i ti dete,
na šta li miriše tvoja koža?
“Osmeh za medalju!”
“Dear Life, stop showing me things I don’t want… “
Digni se iz sna i na zadnje noge…
Medvede!
Zaurlaj!
Ti si ta prikaza iz moje glave
što je sanjam noćima.
“Ili me brani ili me jede!”
Ko to moju stvarnost grize?
Popucali kapilari u očima
od mraza i nesanice
i ova noć mi
na cinizam miriše.
Legao sam do Lazara
ali zaspao ni ovaj put
nisam.
“Jebo te horoskop!”
“Jebo me horoskop!”
Telefonski poziv od porodice kasno u noć nikad ne miriše na dobro. Otac trese nos, čuju se teške suze, ne govori ništa. Izjavljujem saućešće.
Smrt! Na nju te niko ne može pripremiti, mada smo znali tu je to, starost i bolest uradila je svoje. Ipak na taj tren nikad niko nije spreman. Krećemo odmah na put, naravno po običaju da sahranjujemo ljude odmah sledeći dan skoro tople, ne pruža puno vremena za pripreme. I kao da to nije dovoljno tu su i praznici. Ekzodus i imigracija pola Evrope, koja je krenulo prema svom zavičaju. Stojimo na granici satima zajedno sa 73% stanovništva iz Bosne – svi gasterbajteri. Još uvek ne znam razlog ali izgleda iz nečije čiste dosade ili nejebice na tom graničnom prelazu (‘bem vas sposobne!).
Svi pitaju: “Kako si?”, odgovaram: “Ne znam, još ne shvatam. Mada iskreno gore mi je gledati sve žive u žalosti, nego mrtve.”
Tri brata na ulazu u dvorište dočekuju familiju i sve ostale. Suze liju, slede jauci i još više suza. Prilaze mi ljudi, upoznajemo se po ko zna koji put. Pamte i sećaju se dok sam bio dete ali sad zbunjujuća je moja brada. Nisam više “taj mali”. U gorčini i žalosti obraduje me ujak, stigao je sa sinom. Razgovaraju posle dve-tri godine. Dobro je. Najbliži su tu, pomažu, poslužuju narod. Ipak dobro je. Razmišljam: “Zašto nas tek poneka žalost sve okupi?” Zar ne znamo na vreme da se razumemo?
I ono najteže, počinje kuknjava. Najstariji, retki još živi vršnjaci, spominju sve i pozdravljaju preko tek umrle svoje pokojne. Čuje se negde iza: “Neka samo ide redom”, ali dobro znam da tetka u crnom, što duše naše poput guste trave kosi, za red nikad nije čula, nikad znala. Prilazi jedna baka, ljubi ruke mrtvoj, moli da pozdravi njenog muža, sina i unuka. Gospođo Smrti to ti zoveš nekim redom. Taj plač, vrisak i te reči kao nož u srcu iznutra se vrte same, seku i režu. Ne zadržavam ništa više, suze lete na sve strane, poput pčela posle zime kad biva toplije.
Vidim oca, uvek tako tvrdog i nesalomljivog. Gledam ga, plače kao dete. Mada “danas” zadnji put je nečije dete, dok sahranjuje svoju majku. Ukrivio se sa svojim još živim ocem, više ne mogu na nogama da stoje. U celom životu video sam oca plakati samo dva puta. Prvi za svojim stricem kad je umro, kojega je voleo od svih najviše i jednom od naše svađe i muke, kad sam napravio nepravaziđeno sranje i slupao neregistrovana kola. Ta svađa i njegove suze naterale su mi sasvim novo ubeđenje u tvrdoj glavu. Taj zaledeli lik iz moje mladosti ipak je samo čovek, on poseduje osećanja, ma kakva god već ona bila. Majka i brat više su vremena provodili u zavičaju, čak odrastali uz sve njih i njihove suze kipe kao iz vrele vode. Njihovi jauci i molbe dokrajčile su i zadnje brane u meni za sve slane kapi vode.
Počela je da sipi ledena kiša, pomalo vetar već nosi miris snega. Zaledile su mi se ruke i noge. A baka leži, kao da spava i sasvim plitko diše, kao da sneva. I dok je zadnji put gledam i ledeno čelo ljubim, pred očima mi slike, kako samo sa komadoma vrućeg hleba trčim i smejem niz put, prema potoku da pecam ribe, a ona viče zamnom: “Ne idi gladan sine, samo sa hlebom u ruci, pričaće narod, siromah nemaš šta da jedeš!”
“Laka ti zemlja bila i sunce te grejalo, pozdravi sve naše, pozdravi sve moje. Zagrli je i čuvaj predragi Bože.”
“Slutnja taj prvi bol koji nadire.”
“E, da ti je!”
Prolaze januari
samo ovaj mraz ne odustaje…
Ostajem sam, nigde nikoga
mesto suzama u oku
zauzimaju ledene kapi
svuda čuju se vrane
staze oko mene su prazne
prepune straha i prosute soli.
Štafelaj i prazno platno
belo poput ovog snega što leti
nemam više ideje, a ni snage
rečima slikati.
Prolaze januari
samo ovaj mraz ne odustaje…
Prosule se prve pahulje lepršave
sa njima te proklinjem i psujem
onako ranjeno, muški!
Daj mi žilet, molim te,
da pustim tu vrelu otrovanu krv
ovde u dnevnoj sobi
tepisi da se napiju,
zaluđenih krvavih misli
da imate za mnom šta čistiti
da imate na kraju o čemu zboriti.
“Vršimo legalizaciju vaših snova, pozovite odmah!”
“Da znate svima vam sve opraštam, oprostite sve i vi meni. Najzad oprostite sebi. Ne vredi meni više vaše muke nositi i kad to shvatim, oprostiću sebi.”
Jesi ti to stvarno imao
više sreće nego pameti
ili samo ništa cenio nikad nisi?
Šta i koga si voleo,
za koga si sve to mario?
Ludače!!!
Za sve osim samog sebe…
“Ovaj svet je osuđen na propast sa budalama sličnim meni!”
“Zašto se ne javiš, onako bez razloga?”
Ne ljuti se na mene, ne mrzi me
nije se mene pitalo
nisu to bile odluke moje
i te reči koje će zauvek da me bole:
“Biti nečiji socialni problem!”
Zato mrtvi?
Sejo,
da sam mogao umesto tebe
mrtav bi se rodio.
Možete mi reći,
da ništa od toga ne postoji,
da sam blesav ili puko lud.
Ne marim!
Jer osećam u srži, u kičmi,
u srcu, u duši
šta me steže,
energije koje sa nama nisu više
duše koje iza mene stoje
i ne mogu svome svetu
negde istini daleko
u pravcu prema svemiru.
Beskonačnosti.
Molim se za tebe u večeri,
izgleda tako je na kraju moralo biti.
Molim te, oprosti!
Ne jedna, nego vas dve.
“Izvini što ne slušam šta govoriš, jer znam šta radiš.”
“Dovoljno sam otvarao oči slepima, nije zbog toga ni moj mrak bolji.”
Neki čudan odnos smo oduvek imali
ako se to može tako nazvati
udaljeni, nekako strani,
mada ostajali u tišini
uvek sam ti imao šta reći
ali za tebe neafirmisan sam ostajao.
Slušaj me sad
ne zameraj mi svaki tili čas
ne diži nos za svaki klinac
čovek sem, pravim greške
ali shvati nisam više dete
trudim se
kako umem najbolje.
Sad imaš svoje, misli o njima
čuvaj tu decu životom
daj nešto više, što mi nismo imali
daj život, daj sve
ali ne kupuj svašta, ne vredi
pokaži ponešto bolje
objasni da nešto i u knjigi ima
ako osluškuju klepet ptice krila
mogu čuti gde proleće počinje
kad vide školjku na uho da naslone
gde može more da se čuje.
Izađi vani igraj se sa njima
zajebi tablete i kompjutere,
seti se i naš je stari
bar dva puta lopte
i jednom sanke.
Na kraju budi bolji od njega,
idi korak, dva dalje
ne budi on, tvrdoglavi stvore,
ne budi gori
neka te dete po dobrom pamti
neka te voli.
I čuvaj se!
Što ne shvatiš,
da ti prijatelj onaj što može
sa tobom bačvu pive da popije nije
i što mu i dalje veruješ
dok ti pijan sere i laže.
Shvati da sam ti ja
bubreg, srce i jetra
kad u tebi uvene.
Volim te svejedno bato moj,
mada si stariji, ponekad kao da nisi
iako šutim i ne pokazujem,
znaj da uvek brinem.
“Ne čitajte, sve je istina!”
“Dok neko nesvesno propada, neko ga svesno gazi.”
Ruke mi tvoje postaju čudne,
gube snagu, polako venu
staračke pege svuda po njima stoje.
Stisnem šaku i pogledam prste,
da to je to
tvoj palac i te male ruke.
Pa se osvrnem na tvoj pogled i oči
tamne kao i moje
obuzele su ih bore,
pokušavam da shvatim koje misli
iza njih stoje.
Koliko si uopšte volela starog
dok nas je mlatio,
kad je tebi bezbroj puta srao
i koliko si marila dok si nas šibala?
Mada jesam, zaslužio sam
ponekad i više,
mada retko i nisam
te tvrde ruke,
od posla izgarale, izmučene,
nego zagrljaje, koji sad mi fale.
Osedelom.
Ustvari nikad saznati neću,
dok svoje dece nemam,
koliko neprespavanih noći,
čekala si nas, noću lutajučih,
kidajuću samu sebe, od brige
i koliko toga nikad ustvari saznati nečeš
šta smo sve radili, šta nam se dešavalo,
sve pijane i naduvane noći
gde je stvarno bolelo,
ne od ruke, ne od reči,
nego od života
laganja, izdaja i prevara,
propalih ljubavi i njenog bola,…
Koliko puta sam kurve gospođom nazvao
koliko dobrica i časti vrednih od sebe odgurao,
gde sam sve pogrešio, a gde nažalost ne.
Kad su mi rekli da sam ću
na ovom svetu ostati
i još gore od toga
svaki put,
sad proklinjajući samog sebe,
kad sam to i poželo
od svih otići, pobeći,…
Ubiti se!
Ne može u jednu pesmu život da stane
miris kolača i te tvoje ruke…
Moja mila mati.
“It’s easy to understand, I was born in the country as a foreigner.”
“Po čemu se to ljudi prepoznaju? E pa, dovoljno je da pustiš sve u jednu kolonu da čekaju. Sami se izdvajaju!”
Pitao sam te jednom davno: “Znaš li koji voz najviše kasni?” Zastaješ u sebi na sekund-dva, osećaš da je sačekuša i shvataš da je očigledno moj dan da podjebavam. Čekaš na odgovor sa nekom ironijom i sarkazmom, svestan da sam imao najboljeg učitelja u tome. Tebe!
Ne da ti đavo mira, svejedno pitaš: “Koji?” I tu te čekam: “Znaš onaj što si mi obećao za peti rođendan!” Stislo je tebe da se smeješ, ipak dobra je fora ali preponosan samo nakriviš usta i povratna rafalna paljba: “Ne seri, nisam ti ja dečko nikad ništa obećao!” Tvrdoglavi bosanac, kao uvek poričeš sve.
…i ajde ono “ne seri”, kao uzrečica ili dobar dan kod nas ali kad mi kažeš “dečko”, pa zavalio bi te nogom preko usta. Uuuh!
Ma ne bi stari moj, ne boj se. Nikad ruku na tebe. Ali ovako ponekad mi dođe samo malo, tek toliko da ti izbijem koju reč iz usta. Kažem ti nazad pomalo razdragano i nadrndano: “U pravu si stari, nisi za voz, nisi nikad ništa obećao! Kao što ja tebi nikad nisam, da ću ispuniti tvoje zahteve, koja si imao u vezi mog života. Da radim sve što ti hoćeš…” Svoj sam matori moj, još uvek. Koliko god si drugačije mislio i želeo. Svoj! Živeo si život kako si umeo i sam hteo, dozvoli to isto i meni. Ne traži nešto što ne umem, što ne želim. Što neću! Odjebi ta JNA razmišljanje! Naređenja, pranje mozga i sva ostala sranja.
Otac. Čovek retkih reči, previše puta hladan, ma uvek hladan kao špricer. Nikad pokazao slabosti, čvrstog stava i tvrde ruke. Sve bilo kad izrečeno grubo i tako teško. Na mestu ali najteže što može biti. I na onom skrivenom mestu od celoga sveta, u nekom ranjivom kutku moga tela, u malenoj kutijici skrivenoj baš pred svima i koja se najteže pronalazi, čak i sam ponekad izgubim trag za njom. Zalud. Ti si to stari moj, bez traženja i prevrtanja uvek otvorio. Tu gde najviše boli.
Ali sad već znam. Iz vukojebine i sirotinje iz koje ste izašli i niste umeli bolje. Tako ste znali, to ste sami doživljavali. Majka je odrastala uz svačije batine i tabanje, bez svojih roditelja, ti se smucao svetom za boljom školom i zaradom. I hteli ste nešto bolje za mene, najbolje. Sad to razumem, sad to shvatam. Mada vi niste shvatili godinama, ako radim to što sami želite i hoćete, ne znači da mi je stvarno bolje. Zbog toga smo se i najviše svađali. Pretio si mi stari, u koje škole da idem, čime da se bavim. Misleći zbog tvog posla izvući ću najbolje. Jebala te struja! Možda i bi, kad bi mi stalo do toga. Ali nije! Vidiš meni je divno crtanje, pisanje, arhitektura i borilačke veštine, čak plesanje. I za te stvari i ne znate i nikad vas kasnije nisam upoznavao sa time šta radim u slobodno vreme. I davno pre kao klinjo, šta god da sam poželio završilo se: “Šta će ti to? Niko se sa time obogatijo nije!” Taj tvoj odgovor na sve. Zajebi bogatstvo i pare matori. Shvati da nisi bogat ako u rukama ne držiš jedno dobro srce, ne vladaš svetu ako ljubavi u životu nemaš. Jer ako radiš to što najviše voliš, onda ne radiš nijedan dan u životu. I ti to najbolje znaš, jer uživaš u svom poslu. Voliš ga. Zato pusti mene, da radim šta hoću. Shvati već jednom. I na kraju zbog toga sam otišao od kuće u najgore moguće vreme. Propao sam kao niko ali nisam ostao dužan nikome. I dugo je vremena bilo potrebno da shvatiš, da ustvari želim da upoznam samoga sebe. Ko sam ustvari ja? Šta želim, šta mislim,… Samo to!
“Izvukao sam se, izvukli ste me i hvala vam za sve!”
Zadnje nam godine bolje ide, shvatamo da smo samo pojedinci i imamo svoje ličnosti, ma kako god već hteli jedan za drugog da se ponašamo. Ista krv ali ipak smo svoji. Sad znamo da smo samo ljudi. Ali čestiti i vredni!
Toliko teških reči i zašto? Nisam siguran ali da znaš sve ti opraštam. Sve jednu tešku reč što smo izrekli jedan drugome, tvoju pa i svoju bol i mržnju, što u sebi nosimo i što smo nasledili generacijama unazad naše porodice, pa i ovu što smo usput u ovom govnenom životu pokupili. Znaj opraštam tebi i sebi sve. I oprosti mi oče za sve grube reči izrečene, još jednom. Kao da pametan nisam bio! I to sve što nisam voleo, čak mrzeo kod tebe, pa onda kao i ti sve ponovio. I to tek mrzim ali znaj sve opraštam, oprosti i ti meni. Ne želim da neko od nas dvoje zauvek ode, a da se pomirili nismo. Jer otići će, nestati zauvek u crnoj zemlji, ostati sin bez oca ili otac bez sina i tek onda shvatiti šta smo ustvari jedan drugome značili. KRV! Zato oprosti mi sve, opraštam ti sve. Ružne reči, uvrede, sprdnje, šamare i batine,… Zbog svega toga sad znam da sam još bolji čovek, tvrđi i otporan na ovaj život. Bolji! Opraštam ti sve, moj tata, molim te oprosti mi sve…
“I ne, to nisu moje suze, to mi samo malo rose oči. Upala mi trepavica. Ma da, to je to, od promaje i več čujem majku kako galami da zatvorim prozore. Evo idem, moja draga mati…”
“Lakše je okriviti druge, pa i meni!”
“Five hopes in five songs, hide your name and set secret within my heart,…”
And I’m not looking for golden hair
with some pretty face,
I’m mining for golden heart
and pure soul enchants.
I want to feel at least once
the whole of You next to me.
Oh, I’m such a liar,
I want to feel your beat of heart
right next to mine, day by day,
just like that time in a dance,
to stay in silence and to hear.
Eternity!
And for a moment,
I thought I saw love in your eyes
but I hope it was not just a trick of the light.
I’m pretty sure I felt yours wildly beat of a heart
in a gentle hug of our dance last night.
But If I’m wrong, and there is no other way
at least to commit you to this song,
and never set you free again,
and I’m not sorry to say,
but that’s how I feel now
in my loneliness,
sorrow and vain.
Just If I could make you
not to be bothered by the tattoo on my soul,
who I’m and where I come from,
since I’m a human being just like you.
I ain’t no different, bleed when hurt,
and the color of blood is same as in every man
and that color is Simply Red,
full of words of their “Sunrise” and “Stars” poems.
And I can’t promise on the end
will it hurt or be more than great,
just can and will promise
I’ll give best of me and my heart
and I want your mind to be free
not cover with clouds of an idea
how it all the way should be,
leave some room for surprise,
make some place for love to arise.
“I like you”
It’s not enough, I know
and in this moment I admit
I really don’t know what to do
but I’ll share it with you,
whatever the price will be, my Boo.
I know I should act like a man,
but right now I’m covered with fear of a boy,
more curious than brave
what will happen if I listen,
instead of my mind
to a heart for a change.
Oh, at least this time
in this very moment, all I want is You
besides, below, and above,
so close we can feel and touch,
not only with our bodies,
but that pure wish to feel our souls,
touching with their tips
until we collide in one,
explode and turn into dust,
that makes stars in the sky.
Do you trust me?
Now my heart is total wreck
but if you put me back in a water like a plant,
I’ll bloom and get to life back.
So please my dear,
pull me out of this shipwreck.
Outside is cold and it’s getting even worse,
hug my loneliness,
warm up my chilled eyes,
blow me up with the kiss
on these poisoned lips,
help me clean my soul again
of all the scars and fears,
unbreak the broken,
pull me out,
I’m ready to love again,
pull me out,
I’m ready to live again.
And sometimes I can’t stand it
and tell some stupid things to you
instead of being quiet and just look at you,
with love of a thousand swans.
Oh God, I should be brave
as a hero as a man,
but I’m scared of failure again
and people call it a suicide
but every time I got shot from behind.
Shit, Is it too much to look
for honesty in this selfish world?
But why I am so freaking scared
You look more than nice and true.
It’s me I know and my pain
being hurt in previous
too many times.
Tonight again that crazy feeling that bothers me,
something funny but so true
that flashes through my veins, banging in my heart
and it’s tearing me apart.
Questions?
Thinking day by day, night by night.
Discussing!
It looks more arguing with myself.
Wish I could pretend it on,
but I’m falling more and more
and can’t break away from thoughts
I’ve started up with us.
I could choose just as anyone in this world
but my heart speaks a strange language like an alien
and it wants just you alone.
If I just had a chance to hold
a brief moment, to not let you go
If I just had a chance to show
how our soul can grow.
Nedelja.
Na stolu ručak
do mene otac i mati
svako na svojoj stolici mirno sedi
niko ništa ne zbori.
Pogled mi privuče stolnjak izbledeli
počeo je čak malo da rumeni
čini mi se blizu mu je godina,
kao i meni.
Kažem drčno majci,
na što ovo još liči, zašto ga ne baci!?
Mati tiho odgovara:
“Sine, ponešto tek s’ godinama vredi.”
Zastanem na te reči,
u glavi mi se film mojih prošlosti odvrti,
osetim sve izdaje, prevare i lažljive reči,
sve teške neprespavane noći,
sve propale dane.
Pogledam je u oči i kažem:
“Ne mogu oni ništa meni!”
Stavim ruku na grudi,
osetim kako srce još uvek
jako u njima gudi.
Pomislim,
premali ste vi “miševi”,
da slomijete te dimenzije
dobrog u meni.
čak samo još jači, poželim vam svima:
“Svako dobro u budućnosti…”
jer svako će svoje,
neimare da nosi.
“Večeras mi se ništa ne misli, samo što pre da prođe ’16-ta!”
…aj’ živeli!
“Da, beži mi se negde. Odavno! U neku daleku zemlju, širni svet. Od kako znam za sebe, da odem, pobegnem, što dalje. Ali sve više shvatam, da je to samo krik srca, da se pronađem sebe, da imam svoje mesto, po tome da me neko oseti, vidi, pronađe. Pa bilo gde…”
Zašto galebovi u mom zelenom gradu, a mora nigde na vidiku ni u miljama? Viđamo se već nekoliko godina, bilo gde da krenem prate me u stopu. Jedne godine tri, druge šest, sad već teže izbrojim koliko, dok jašu valove vetra iznad moje glave. Nisu neke ptice, strvinari, prevrću smeće, dosadni su jutrom kad galame. Ali kad ih gledaš u letu, nose nešto u sebi, uspomene na more, daleke želje, na neko bolje vreme.
Znam to mene traži neki daleki grad, zovu me ptice u ovaj tek neosvojeni svet. London, Lisabon, La Beograd,… koji li je, od ta dva-tri što mi sudbinu povlači. Obišao sam ove godine sve i svaki grad svoj karakter nosi (zajedničke su samo buba švabe :)). A ti gradovi, pa sve mi na mene tako sliči, uklapam se, sve što se dešava blizu mi je, pa opet u drugu ruku tako daleko, nejasno, sve mi je novo. Ma otkud znam, zbunjen sam, možda će se desiti nešto sasvim drugo, treće, otići ću negde još dalje. Jasno mi je samo da odlazim, da putujem već odavno. Spakovani su mi koferi, godinama…
“Gde to ustvari mene sudbina odnosi, ko će ga znati?”
Izvini mati, izvini oče ali ja moram otići, da bi se jednom mogao vratiti. I vi ste davno iz svoga grada otišli, za svojim životom. Ne vežite me, u nama su duše lutalice, duše ciganske, čerge. Galebovi.
“Zamišljam negde daleko neku planinu i sneg, kamin sa vatrom i vruć hleb. Zagrlim svoje misli, dušu, gde posle mogu u miru o svemu da pišem,…”
I ova mahovina na papiru
koja će se s vremenom pojaviti
negde s kraja prema vrhu rasti
ove pesme bez naslova i adrese,
koja tek traži da prosledi
značenje i osećanje u meni.
Kome?
Jednoj nepoznatoj ženi.
Jer još negde, znam da postoji,
i gori u meni kao luč
taj usamljeni svetionik ljubavi.
Znam da te mamim ali molim te jedno
u svakome dio tame
što proždire ima,
zato pazi leptirice što dolaziš,
na svoja krila.
“Nije mi dobro!?”
Prah ljubavi izgubiće se u vetru zaborava,
kad sretneš druge oči pa te prevare,
sve prazne reči koje mi sad nudiš,
o večnosti, nadanju, ipak razdvojenosti,
zaboravi.
Da ne gledam, oči sklopiću,
da ne govorim, rukom usta pokriću,
da ne osećam, srce ugasiću,
glavom klonuti i prevaru,
zaboraviću.
Kad on shvati, ko si ustvari,
dim, iluzija i prevara,
iskra i žar u očima njegovim,
u zoru nestaće,
zaboraviće.
Ah, zaboravljam i ja,
da su druge oči te već prevarile,
da si me već prevarila.
“Ne znam šta hoću, ali znam šta mi fali.”
“…razbitćuonogštomijemaznuorazmak!”
“Dolazim ti u zagrljaj, crni moj labude, pa na kraj sveta stigao!”
Pomislim često puta,
da nisam tako dobar čovek
kako se predstavljam svima
i za kojeg me ovaj svet ima.
Sve više puta pomislim,
da u meni neka višeslojna pakost
bezobzirna postoji,
čudljiva priroda i nemari.
Mislim tako, jer ti stvarno poželim,
da se više tako nikad ne zaljubiš
i kad drugog poljubiš, opet na mene da misliš,
svaki put kad vodiš ljubav sa nekim,
taj svaki da ne svršiš,
u mislima samnom, da ga uvek prevariš.
I da sve ove reči i nekad pročitaš,
što se negde krišom od sveta vide ,
nek te u srce prebode kao igle,
da poželiš harakiri i stomak od svega saseći.
I sav taj bol kad bezbrojem umnožiš,
sve da u krug ponoviš.
Stvarno ti to samo ponekad poželim.
Mah, lažem!
Sve više i više,
da bar na tren osetiš,
kako je stalno meni!
“Sjebo me života jet lag!”
Rezervisano 24h!
(…za osam ljudi što živi u meni…)
O Romeo i Juliji, priča drugčija od svih,
drugčiji ton koji čuo sam od jezika zlih,
koju sam najzad i doživeo od mnogo njih…
Kad Romeo prvi put ugleda Juliju
srce mu kao licemer zamalo kucati prestade,
ljubav se desi, malo je reći,
svadbe, muziku, golubice bele, glasno poželeti stade.
Ona odgovara grubo:
“Ali ja već imam muža voljenog svog!”
Na njenu prefinjenu gracioznost, ljepotu u očima sjaj,
usne vrele, hoda zanosnog kao za bal,
Romeo odgovara njoj:
“Ali već osmislih imena za našu decu.”
Na što će ona kao uz blagodat:
“No ja imam, prelepog sina i kćer lepšu od svih Natalie.”
“Onda za ljubavnika javljam se ja!”,
povika on.
U noćima tiho da vam se prikradem,
poljupce kao pupoljke po leđima da vam sadim,
vrat najlepši da vam grizem,
grudi da vam vaše lepše od muža ljubim,
prepone vaše, da mojim velikim otokom diram.
Na to će ona glasno:
“Ali ja već imam ljubavnika!”,
koji najvećim prezirom uzima mi poljupce u noći,
čak to više i ne čini nimalo kradom,
dok mrzovoljno osluškuju ti dušmani
i navodno spavaju svi, kada tako glasno vrištim,
jer on u mene ulazi jako, sa svojim krutim tako.
“Onda dopusti, da budem baštovan tvoj”,
tiho će on.
Da vas kroz lepi vrt, gledam i sanjam,
poeziju i prozu o vama da stvaram.
Ona odgovara kao da peva:
“Ali ja već imam jednog baštovana” ,
što jutrom rečima dira mi ime,
što danju mazi moje vime,
koji u podne zaliva i gladi,
moju prelepu tek napupelu ružu.
“Ako ne mogu vas tako sanjati, dozvolite onda da budem
čistačica ili spremačica za vaš veliki stan!”,
zastade on.
A ona mazno odgovara:
“Ali ja već imam devojku mladu,
što sprema i čisti, ljubi i dira leđa moja,
jezikom me celu čuva od nečistoće problema.”
Gromko i gordo, nastavlja on:
“Ali proklinjem vas!”
Dok tako kao neki bednik pored vas žedan i dalje stojim:
“Razumite mene i moju jad!”
Samo još vi u tom mozaiku ljubavnom nedostajete mom,
jer dok vašeg muža kući nema, ustvari sa njime u večeri pozne
na večerama u društvu bogatih,
posle svega sa njim, grubo ljubav vodim,
osećam po sebi njegove jake muške šake i stisak grudi.
Sva jutra rana, kada vaša majka na doručak kasni,
mojom mladalačkom ludosti i vrelom krvi,
grejem joj postelje i stare kosti.
Najzad volim i vašeg ljubavnika i sobaricu,
sa njima čak zajedno zabranjene snošaje brojim.
Sa vrtlarom vašim gajim i ljubim crvene ruže,
koje za vas negujemo u noćima zvezdama posejanim krasnim.
I zar premalo je sve to što vam sad govorim i nudim,
dok vašu najmlađu sestru bez prestanka vruće ljubim.
I ovaj put,
dok te prevarant u oči gleda i istinu od tebe traži,
neće ovaj svet, nažalost zastati.
Kreće se bez obzira i bez svih nas
u te crne rupe nemira,
u to pŕkno svemira.
Nisam pogodio na lotu, ali se tako ponašam.
Jednostavno.
Kravu pustiš da pase u detelini
i ona sama eksplodira.
Srcu umesto klasa ljubavi,
daješ zrna laži.
Pomalo!
Docnije zameniš ga drugim.
Sličnim.
Dok stomak preživa otrov,
u utrobi se skupi pritisak,
dovoljno jak da raznese
i najjače srce.
“I kravi i tebi!”
Tako to rade ubice,
lake ruke, bez srca.
Bezosećajno.
Još gori su oni,
što kažu nezrelo:
“Bilo je u neznanju?!?”
Svi pogrešimo. I to je dobro. Greške su potrebne i prave se da bi se ponešto u životu naučilo. Kad shvatiš sam i ljudi oko tebe, koji razumiju, greške se oproste, isprave, prerastu, nadžive. Ako ne shvataš, ponoviš, kao školarac u školi života. Važno je da misliš svojom glavom!? I kad dokučiš konačno, popraviš i onda radiš bolje stvari. Budeš bolji čovek.
No neki nažalost ne pogreše. Neki ljudi se tako ponašaju celo vreme, oni ustvari tako žive. Pogrešno! I to ne znam kako se može popraviti, oprostiti ili zaboraviti. Obrisati? Stvarno ne znam. Sve što mi je jasno i sigurno znam, da takvih ljudi više ne želim kraj sebe. Pogrešnih ljudi…
Ove noći nisam snažan i jak
ali mogu te jako uplašiti,
nečim što odavno znam.
Pogledaš li se ponekad
u ogledalo,
vidiš li neke promene,
osetiš li ponešto sa svakom novom borom,
vidiš li smrt, vidiš li telo koje polako nestaje?
Pravila su oduvek ista,
ko odnosi sve, kome ostaje ništa…
“In my opinion, the best writer is the one writing our destiny.”
Ne volim kad je grad mnogo prljav.
Možda sam tako navikao,
jer tu gde živim sve je sterilno,
ima živu boju, nudi nijanse,
ali vara oči moje.
Takvi su i ljudi, sterilni,
nose boje ali u sebi,
tako prazni.
Danima se krećem ulicama
polako upoznajem novi kraj,
dečurlija i danju i noću krivuda,
pijana leži svuda.
“Kažu mi upisuju fakultet.”
Noćima skitam tuđim gradom,
podivljano liči, svi se ljube između sebe,
tu pazim gde god da krenem,
na rulju što negde srlja,
vozače što negde žure,
čuvam se pogleda dilera,
pazim na svaki korak,
zbog pasjih istreba.
Čudan je taj grad, čudan je taj ambient,
tako nepoznat ali pomalo prija,
oseća se uticaj mora,
ima poznatog mediterana u ljudima,
devojke su tamne, sladunjave,
oči sjajne, iskru zavodljivu nude.
Ooo, da! Da, te kose duge,
u mislima još milujem te kovrđe
tako drugačije, ali privlačne
mojoj želji, što natiče.
I što najviše privlači,
na sve ovo što je do sad nepoznato
ali na sve moje tamo daleko podseća,
da i u ovom gradu bagrenja ima.
“Da li ste znali kad ga seku,
on ne procveta?”
Ali kad ojača i dohvat ljudske ruke preraste,
buja i miriše poput “o mel de acácia”.
Sad se već vračam kući
i to mi sad tako čudno zvuči,
bez prave želje po domu,
svim poznatim ljudima.
Tu sam celi život
ali se vraćam ustvari,
u nepoznati kraj.
Znam ništa se u mom gradu promenilo nije,
ni ti ljudi i svi drugi, sve isto ostaje.
Ustvari od svega sam se samo,
promenio ja.
…a mogao sam samo ostati!
“A gde ću sad ja??”
Neke duge predivne kose zamišljam,
no njih kao i sreće odavno nemam,
kad bolje pomislim, odavno o njima mislim,
no osim jednom prilike prave,
nikad više imao nisam.
U neke meni sad davne, prolećne dane,
beše tiha, kao srna plaha,
dane svoje provodeći u suzama sevdaha,
ja kao struja lud, nikada životu mira,
lomeči vetrenjaču staroga mlina.
Još uvek išćem te bujne kose nečije,
valove sjajne, duže od nogu, lepše od vrata,
usne iskrene, napućene poput cvetova amarilisa,
tamne oči kestenjaste koje bajno sjaje,
iskrene i poželjne, meni zavodljive,
vatrene i prepune žara,
meni jasne, topline sa Balkana.
“Jedan od onih dana, kad mi je potreban zagrljaj i iskren pogled, da će sve biti dobro… “
Negde sam zasledio zapis: U Junu 1944 godine, deca od 18 godina ili tek malo više, jurišala su na obale Normandije u gotovu smrt. Danas zaplaču, jer su povređeni njihovi pataloško narcisoidni maniri, jer nema više od sto lajkova na zadnoj postovanoj slici….
Stani planeto, gde mi to putujemo?
Sve nam je dostupno, sve nam je na “izvoli”, a mi smo sve više udaljeni jedni od drugih. Od samih sebe.
Svi proizvodi i sprave za olakšavanje ovog života, čine nas glupim. Od kako nosim mobilni sa sobom, ne pamtim brojeve, zaboravljam rukopis, sve kucam u prokleti fontele. Svako zna gde se fizički nalazim, ali šta mi je u mislima, niko ne zna. Sve više i mene iznenadi, šta se sve nalazi u mojoj glavi. Bezbroj telefonskih brojeva, za mnoge stvari nemam koga nazvati. Imam slika ne zna se broj, koje nikad više i ne pogledam. Kad mi nešto zatreba guglujem, ako mi se ne čita odgledam na youtub-u.
Svi želimo idealizaciju ljudskih odnosa, ali nam se nešta i ne daje. Robotizirali smo se, osećanja su nam tvrda, hladna, plove po površini. Ljubav smo materializirali. Ucjenjujemo jedni druge, pokušavamo dominirati, prepuni smo egoizma. Zašto onda istrajati? Tražimo večnost, a ne umemo da trajemo, ne borimo se ili bilo što više od sebe dajemo, lakše je samo menjati. I zašto bi, kad te čeka neki zajeb, neko će te već povrediti ili ti njega. Plaše nas obaveze, bole nas povrede, strah nas je svega i svačega, to sve što nas okružuje. I najgore, sve to stvaramo sami.
Lakše u market, uzeti nešto novo, pa da se proba. I da li je?
Jurnjava, kuknjava, polovna iskustva i opet niko ništa ne menja. Strah nas je izgubiti već izgubljeno. Plašimo se sami sebe. Najviše. Ego nam je prevelik za razkazivanje naših slabosti. Važniji su nam izgledi od pogleda i zagrljaja. Prikazujemo spoljašnost, samo to nam vredi. Šta iznutra trune ne vide – ne gledamo. Ljudi, photoshop ne pomaže, kad su u pitanju emocije. Toliko velikih i jakih reči, citata, sve prazno, bezvredno i niko ne uvažava. Kupujemo knjige koje nikad ne pročitamo. “Zdravo, kako si, oprosti, volim te…” postali su uzrečice. Istina i moral tretira se kao psovka. O poštovanju govorimo kao o legendi: “Bilo nekad,…”.
…a sutra??
Neko trči preko ceste, ne gleda levo-desno.
Preživi.
Dvoje dece debeli, gledam roditelje još gori.
Veseli.
Zaljubljeni par drži se za ruke, beba spava.
Zagrljeni.
Četri babe sede, jezikom mlate.
Gori.
Smeta mi kamen u cipeli, još podseća.
Boli.
Zašto umro nisam, da ne gledam više te gluposti?
Sad tvoje oči mi govore, da sam nenormalan,
ali bezopasan, pomalo glup, više izgubljen.
Izgleda jesam i meni se sve više tako čini,
jer ništa ne znam.
Nit’ proklinjati, nit’ mrzeti,
nit’ zaboraviti, nit’ oprostiti,
slagati il’ istinu reći.
Umem samo voleti.
Nešto me žulja!?
Kamen bola mi se izgleda,
srodio u cipeli.
“Pitanje: “Šta bi bilo, da …”, ne može više ništa da spasi. Pa ni ovo danas. Praznina koja ostaje i bol koji je prati neminovna je.”
…zar opet??
Hola Aussie,
(It’s a proper thing to write a letter next to birthday gift, is it? I‘ll try my best.)
“The greatest right of the woman is to give a birth to a baby.”
But remember you will never own their soul or will. Still, it’s your duty to give and show them how to act and have values of good human being. Since the first day, you were giving parts of your body, and now you will continue to give parts of your soul, every single day. And they will never stop taking those parts from you, they will tear you apart. But give all of your Love, never stop, never be selfish. Show them the right path and proper ways. Let them understand what honesty and respect mean. Teach them how to survive in this selfish world. Make sure they become wise enough to continue in a good manner, but still let them know that they can believe in impossible things, that’s how they will create them. Let them dream, never stop or try to prevent that.
“Dreams build this world!”
I know in my heart you will be the best example for your kids and greatest mom. Love you all, give a kiss to the little princess E. and your dear N. Guard them with your life. FOREVER!!!
Happy Birthday, M.
P.S. Your husband is supposed to be jealous, he’s got a real big reason for that. Still, you are the most beautiful mom – I know.
Qizai, the only brown panda in the world.
“Ima ljudi kojima ne treba verovati. I ima onih, što ne smeš nikad verovati.”
Ovaj život ostaje bez reči,
u glavi bruji glas motora,
mislima tihim gubi se trag,
kao beskonačna putanja aviona.
Neko mi pruža ruku,
gledam ga čudnim očima,
zar to neko pomoć nudi
ili novu flašu otrova.
Vreme odavno za mene stoji,
prolaze samo sati na brojčaniku
očevog časovnika na zidu,
pogled u prazno istu sliku vidi,
dok prolaznik čutke dalje
svoju igru života vodi.
“Četri lista detelina,… Ubrao sam je jednom i izgleda bolje bi bilo, da sam je ostavio da živi, možda bi neko drugi bio sretniji.”
“Istamburaću i ove dane, onako uz pesme i vino,…”
Gledaš me nervozno,
nemirno osluškuješ,
šta ću ti još reći.
Znam,
treseš se cela, duša ti se znoji,
očekuješ poslednji pozdrav,
to će te navodno muke
i griže savesti spasti.
Gladno me posmatraš,
i ne vidiš, da nemam ti više ništa reći.
Pozdravili smo se mi,
odavno,
samo dragi Bog zna,
koliko puta,
jer oduvek si bila ti.
Sedim tu, ravnodušan
i bez pravih reči,
ti okrećeš glavu,
bojiš se pogleda.
Znam ne brojiš neuspehe,
nikad nisi,
jer dok se tražiš,
lomiš sve oko sebe.
Ledenog srca,
kao da ne mariš,
jer oduvek si bila ti.
Kažeš da prozivam te,
ali nisam, nikad!
Prozvala si se sama,
svojim postupcima
i ponašanjem,
jer oduvek si bila ti.
Ne uzlazim više u besmisle,
samo još ti tražiš neke izgovore.
I ne, nije bila daljina,
jer to isto sad radiš i sa drugim,
jer oduvek si bila ti.
Niko ti nije kriv, osim sama sebi.
Imaš se vremena kajati,
imaš i za čim,
jer oduvek si bila ti.
Postidiš li se nekad,
jer oduvek si bila ti?
“Nikad ne poželi moje noći.”
“Gde odlazim, više nije važno. Samo što dalje od svega…”
Trese se avion zbog jake turbolencije, diže se i spušta ludo i napadno. Zvuk motora koji se muči dok ispravlja let, nepodnošljiv je. Krila se uvijaju poput ufrćkane devojačke kose u košavi, upeta su u trupac aviona ali kao da pokušavaju sama da odlete. Postaje nepodnošljivo. Sve veće znojne kapljice se pojavljuju na čelima bespomoćnih putnika. Deca počinju da vrište, ne razumiju šta uznemirava njihov let. Suze izleću same poput lastavica iz gnezda, u vreme jake grmljavine pred nevreme. Majke pokušavaju da ih smire, prislanjaju njihove glavice na svoje grudi u panici, stežu toliko da prestaju da dišu oboje u tom hromom i pretesnom zagrljaju. Stevardese svima nervozno prodaju lažni osmeh. Ne pomaže. Čini mi se da rulja ubrzanim otkucajima srca samo još više resonira i pripomaže propadanju aviona. Samo ja sedim miran, sa tupim pogledom na majku zemlju, kroz mali prozor opran kišom. Krišom u sebi računam, koliko je još potrebno sekundi, da padnemo sa deset hiljada metara. Još minut ili dva? Ustvari razmišljam za koliko vremena dolazi spasenje i prestaje agonija nedostajanja?
“Gde prestaje ljubav? Opraštanjem ili zaboravom?”
Svako obećanje kad polomi zadnja laž, nadu kad ti uguši poslednja prevara. Srce kad izgubi svoju zaljubljenu boju, kad postane bledo i promeni ritam otkucaja u savršeni ruski marš. Užurbano, kao da juriša da se preda i otkuca svoje još Bogom dato. Kad se dovoljno izbrazda lažima i izdajom, poput one nikad suncem obasjane strane meseca, što su je izjele komete. I naposletku samo napukne i zastane. Tako?
Kad telo ostari i popusti, izmoreno od pretesnih misli, prevelikih želja ili ruke i leđa puknu pod teretom preteške ljubavi i muke. Koljena bez želje da ikad više ustanu ili ipak noge ohole i trome, bez volje da negde krenu. Možda tako?
Gde to ustvari prestaje ljubav? Kad prosto zaboraviš, jednostavno samo nekim drugim, sličnim, zameniš? Kradeš nečiju ljubav, da sam preživiš. Bezdušno ignoriraš sve, misliš samo od sebe će proći?! Da li?
Ili za života leđima samog sebe, kao najvećeg dušmana da nosiš. Ruke da ne dižeš, bespomoćno nečiji zagrljaj da tražiš. Noge samom sebi da polomiš, samo nigde više da ne ideš, jer ne vredi ti bilo gde bežati. Da ostaneš gledati pakosti sveta ali pogled svoj da ugasiš. Ili kad i poslednje od volje za životom u zemlju propadne, kad samo još telo živo polako na rate umire? Kad te misli i ideje poput mrava leš, do kraja rastvore?
Osuđen na život na ovoj prokletoj kugli zemaljskoj prepunoj praznine, koja se poput zatvora sa velikim prozorom bez izlaza u krug vrti. To mi je?!?
Gledam to nebo i kažem…
“…zaboravi, a ja ću ti oprostiti.”
Govoriš mi:
“Još uvek te volim, ništa se promenilo nije.”
Gledam te umornim očima,
bez života, modar,
potpuno prazan
i dobro znam,
to mala Addhéma u tebi,
opet žedna je ljubavi…
Rušim ti već narušeni svet i kažem:
“Ti to ne umeš, jer ne voliš ni samu sebe.”
Zato smo ti potrebni mi,
da te hranimo krvlju ljubavi.
Sad već nova žrtva je tu
i sve druge simpatije,
koje sadistički i nesebično
ne mare za svoje živote,
propadaju,
uzimaš im sve što ti se daje,
ispijaš do poslednje kapi
i ništa ne daješ.
“Venerina kletva ponovo uzima sve.”
Dok jednom, sva prevrela krv ispijena,
ne pomeša se u bezbojnim venama
i pretvori se u žuč,
ispuniće tvoju prazninu,
presušenog bunara,
i srce koje ne kuca,
ostaće bez krvi i hrane,
pretvoriće se u kip.
A pod tvojim nogama
sva ta prazna tela odbačena,
ostaće gledajući u tebe
i pogledi tih hiljadu,
još tako živih očiju,
što si im uzela sve
ali nikad nisi mogla uzeti
njihove boje,
ostaće samo, da te bole.
* Addhéma (Féval’s La Vampire)
“Ne može te spasiti nečija ljubav i dobrota, kad ne umeš ni sam sebe voleti i razumeti šta hoćeš.”
I jednog dana,
jedne hladne večeri,
kraj nekog već,
stisnuće te ta tvoja samoća
i pomislićeš na sve dobre stvari,
iz tvoje prošlosti.
Ponovićeš naglas poznate,
jednom davno napisane reči,
kako čuješ da negde odzvanja muzika,
iz jednog kutka sobe,
živo vidiš te ljude,
osećaš taj miris.
I tad zagrliće te jedne ruke,
koraci odvesti u jedan ples
i osećaćeš se, kao da si
sretna…
A od sećanja života nema,
od toga se umire.
I onda shvatićeš,
da sama nisi učinila ništa,
da ostaneš sretna.
Na kraju pokajaćeš se,
jer sama protiv sebe,
upropastila i izneverila si sve.
Od svega svoj život,
najviše…
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
“Ako se nekom prilikom nekad i sretneš sa ovim tekstom ili stranicom, želim samo još ovaj put, da ti se obratim lično…”
Od ovog slomljenog srca, koje te volelo, sad nije ostalo ništa. Napuklo i razbilo se na bezbroj komada. I znaj ne ljutim se i nemam ti ništa opraštati. Dao sam ti ga, nesebično, da učiniš sa njim što umeš i znaš. Sad znam bilo je preveliko za tebe, nisi umela. I reći ću ti hvala, jer umesto tog srca, naraslo je novo, još veće, jače i bolje. I tu sad ima mesta za nekog, što će umeti da radi sa njim.
Oprosti ti meni, što sam bio uporan, što nisam odustajao. Dobro znaš da sve sam osećao u vezi tebe i svejedno prkosio. Želeo sam samo da ti pomognem, da se izvučeš, da postaneš bolja osoba. A možda nisam ni umeo, ko to sad zna i nije više ni važno. Mada si toliko puta obrisala dupe samnom, crni đavo to ne bi zaslužio i samo neko lud bi izdržavao. A neka si, opet dozvolio sam. Na kraju bar upamtićeš nekoga što je voleo kao neka blesa, razumeo i shvatio te više od svih što si ili ćeš ikad upoznati.
I samo da znaš i posle svega još uvek ti želim svu sreću, da shvatiš to što želiš, da pronađeš to što tražiš. Uskoro, sutra, ma danas. Samo da budeš bolje. Molim te samo još, ne truj se više pogrešnim uspomenama, znaš dobro na šta mislim. Jer u nečijoj prošlosti se ne živi, nego umire.
Mada nikad nisi slušala što sam ti govorio ili molio, zalud je bilo sve. I ovaj put biće kako budeš sama htela i nastavićeš to što si uvek radila. I zato…
“…ako ti još nisam rekao: »Volim te i jebi se!«”
“Ti samo budi dovoljno daleko,
za mene postoji drugi neko,
čije će reči manje da bole,
čije će ruke lepše da vole.
Ti samo budi tamna sena,
za mene stižu lepša vremena,
ulice nove, nova lica
i jedno nebo prepuno ptica…”
It does not hurt loss of love,
but the lies I got in reply.
For sure I don’t regret all my tries,
but same pain received every time,
and I want you to never,
live through something like that
from a person, sharing with you,
the whole circle of life acts.
Eventually, I will stand up,
time will heal me up,
someone will cherish just the way I am,
pure, gentle and fair.
And you my Love
now bloom in your vain,
with others, calling your man.
Nevertheless, thank you for all,
smiles, touches, and dances,
moments I felt highest about myself.
And at end, I hope you will find,
what were you looking all along,
hope you will be a better person
with another one.
Thank you for another lesson in life,
of humans and their lack of honesty.
My stupidity to believe,
giving my heart for free
and for that, disrespect that I’ve received.
Thank you for remembering me,
that only time will bring me enlightenment,
to a place without pain and torment.
“Bolje biti sam, nego sa pogrešnom osobom.”
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
Tih 48 sati, bilo je samo uvod u karmički udes, koji sam doživeo sa njom i trajao je skoro dve naredne godine. Po pisanju sudeći, možda još traje. U to vreme desio mi se život, to znam. Ali izgleda o tome pisaću u nekoj knjizi jednog dana. Možda.
“Eto, još na momente sve me spuca kao nogom, pa se zamislim i pitam, da li je 9. Januar uopšte prošao?”
Na kraju svašta sam joj još hteo reći, mada smo svašta već izgovorili jedno drugome: “Nedostaješ, volim te, mrzim te, želim da propadaš, da uspeš, srećno, da bog da se sutra ponovo udala i pri tome ceo život kajala, razbij se, nosi se, vrati se, ne umem bez tebe, odjebi…”. Eto, to SVE – aaaAAaaaa. Mada u sebi znam, da nije trebalo tako da se desi. Sad šta je, tu je. To tako ide u ljubavi koja gubi. Znam da nikad nismo ni imali prave prilike, ali opet, to je nakon svega: “To”. Odluke su odluke, i ne moraju značiti rešenje. Rešenja se traže, to su procesi koji se ne menjaju u sekundi, to traje godinama, čak čitave živote. No ipak, odlučimo u sekundi i onda živimo sa tim ceo život. U nadi, da je to pravo rešenje.
Eto, posle svega još uvek možemo da se lažemo čuvenom rečenicom: “Trebalo je tako da se desi!”. Ali postoji još jedan problem, što ja ne umem da lažem, najmanje sebe. Dok njoj to ide lakše od ruke. Laž.
Sad ne mogu i ne želim više ništa da menjam i poduzimam. Iscrpela me je, uzela što se uzeti moglo. Toliko puta sam je vraćao, Dunavu bi okrenuo tok. Samo je ona nastavila istim putem. Zato krenuo sam dalje, po svom. Povukao se i nestao. Jer morao sam, da bi preživeo.
Ko to zna, možda smo se samo mimoišli i ukrstili puteve, zbog razloga koje ćemo tek shvatiti. Nadam se da jednom hoćemo. I ona i ja. Pred nama je život. Na kraju, svi smo samo ljudi, koji pokušavaju da prežive na različite načine. Dok mnogi usput lažu i izdaju prijatelje, roditelje, partnere, ipak sami sebe najviše. Neki izdaju čak sebe, poričući da to nikad ne rade.
Eto za kraj, kako će nam sad biti, tek ćemo videti. Svako za sebe…
“Sad znam, ovo je bilo još jedno teže životno iskustvo.”
“Pošteni ljudi u suštini nikad nisu kukavice.”
– C. Bukowski –
Really, I don’t deserve this.
It’s better being empty and hollow
rather than dead, every time You go away.
More pleasant to shiver alone,
then in your wrong hugs with false love.
I know your life’s been hard for You,
but shallow and coward ways you choose,
make you even harder to be understood.
You just lie on tracks of life
and wait for the weight of train to arrive.
I’ve been reaching my hands
to you so many times,
I’ve broken my bones, destroyed all walls,
and just could not help you with your recovery.
You say you will stay home and cry,
but I know it’s another lie,
now I don’t want any answers,
just can’t listen any longer,
this is being a war instead of love.
Now stand up, fight or lose,
ways you already choose,
because I can’t and I won’t help anymore.
I’ve died so many times,
and feel better alone and cold in summer,
then die partly every time you walk away
because of another man.
I’ll swing my middle finger to this way of life,
spread my wings and fly,
to better life arriving,
and a new smile coming
For sure I know and feel,
better times are waiting for me again.
“Onaj dan i tu noć, ta dvadesetčetri sata kad prođu, da ne pomislim na tebe, javiću se tad, da ti kažem: »Prošlo je!«”
Tvoje oči boje lastavice,
čudno ove noći sjaje.
Istina i ne poznajem te
ali osećam kako ti je.
Ustvari to dobro znam,
po sebi.
Jedna sama lasta se nigde
na zimu ili leto vratiti neće,
zato ne traži nekoga,
ko u paru leteti ne želi.
Traži neko drugo srce,
bolje i pošteno,
što će te vratiti tamo,
gde zima prestaje
i proleća pesmu
šarenih boja počinje.
Traži jedne oči
što istinu govore.
sve ostalo zaboravi,
neka druge boli,
što ne znaju,
sa dobrim srcem bolje,
da se za nekog dobrog bore…
I u znak tvoje pobede,
tvoj ispravljeni vrat,
poput zastave,
neka ti osmeh nosi
i oprosti im sve,
znajući da su
sami sebi najveća kazna.
Zato trepni tim očima svojim
i poleti daleko lastavice,
u neki zagrljaj dalek,
još bolji!
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
I onda stigla je prokleta nedelja. Bila je nekako tupa. Osetio sam neki smog u grlu. I to nije bilo od zimske magle oholog grada tog jutra. Osećao sam se nekako bezdušno, bezvredno. Tome još više, pripomogao je sjaj srebrnog okova na njenom prstu. Vratila je prsten. Iz nje je izbijala neka hladnoća, iznad glave skupili su joj se oblaci, počele su padati uspomene. U njoj je pokrenuta griža savest, krenule su suze. Tek kasnije sam shvatio, da će ti prizori biti česti i jako destruktivni. Dan je prošao u tišini, u dva kratka navrata se privila meni i tiho jecala.
Na stanici, bez pravog pozdrava, rekla je: “Mislim, da neću nikad više doći.” Osetio sam urođeni bes, okrenuo se bez pogleda i nestao.
Put kući je preplakala, zavila se u šal boje njenih očiju, koji sam joj poklonio pre odlaska. Tu noć natopila ga suzama i udisala moje mirise, izgubljene u njemu. Zaljubljena devojčica, jutrom stigla je u veliki grad i udarila glavom od zid realnosti. Pre nego što je dolazila kod mene, rekla je, da se vratila kući. Ali umesto u svoju devojačku sobu, otišla je kod njega u stan. Uplakana i pohabana od sramote, od stida. Još jedna od odluka sa kojom joj je život krenuo na dole, uz njen svi ostali, pa i moj. I to neću nikad shvatiti dok sam živ, pa ni razumeti…
“…kakoooOooo…??”
Znam danima ga nije pogledala u oči, noćima nije spavala kraj njega. Razumljivo, ko bi mogao? Neko bez savesti, bez duše. Posle toga, ništa više nije bilo isto…
“Ja bih umro za to,
da te još jednom zagrlim,
da ti pomilujem kosu,
i da sve zaboravim.
I da dogodi se čudo
i sve ti oprostim,
da sve bude kao nekad,
da te još jednom zavolim…”
“Nisu ljudi to što govore, nego to što rade.”
Kažeš mi sejo: “Sve prolazi.”
E paaa: “Ne znam?!”
Sve mi se manje čini, da je tome tako. Reći ću ti zašto. Baš sinoć mi je jedna bivša poslala poruku, posle 14-15 godina, dok je spremala klopu za klince. Toast sa tunom. Ona se još seća, kad sam ga davno nekad spremao za nas. Čak traži recept i ponavlja, kako nije i neće nikad zaboraviti “toast” naše ljubavi. I kad bi samo mogla vratiti vreme…
Pitaš me: “Kako sam se osećao zbog toga?”
Odgovaram: “Smešno mi je.”
Nije ni prva ni poslednja što mi je to rekla. Ili će tek reći. Toliko puta mi se to već desilo, da mi je postalo smešno. Nažalost. I nije da imam mnogo bivših, nego imam mnogo godina. Pa to sad zato tako zvuči. I kad kažem nažalost, čak sam nekim devojkama to rekao, šta će se desiti, kad sam uvideo gde idu stvari. Dok smo još bili u vezi :S.
U vezama sam stvarno uporan. Znaju neke. Uvek se borim za “nas”, ne popuštam. Previše puta pređem preko sebe, samo da bi trajali dalje. Mada često puta nisam ni trebao. Sad znam. Ali to sam samo ja, neumem drugačije, neumem samo misliti o sebi. Kad nekog volim i ne postavljam prioritetno svoje lične interese, kad nisam egocentričan, kad govorimo o nesebičnoj ljubavi. To želim da se uzvrati. I to je očigledno danas previše tražiti, od bilo koga. I ne poričem i sam sam ponekad posustao sa nekim, jer nisam mogao dati, što mi se davalo. Ali sam to iskreno rekao, stao pred tu osobu i zbog toga dobio pruženu ruku za čast i iskrene zagrljaje za pozdrav. I nikad nisam krio svoje nepravde, da sam prevario devojku koju nisam smeo. Jer sam bio klinac i sisa, nisam znao drugačije. Nisam joj umeo pomoći, uspeo sam samo sjebati sve. Potrebno mi je bilo skoro 20 godina, da shvatim taj čin, jer je ja nikad ne bi usrećio, kao što je sad srećna sa njenim dugogodišnji partnerom i njenim muzičkim producentom. I sve te godine su ustvari bile potrebne meni, da shvatim neke stvari o životu, da oprostim sebi. I kad god sretnem “Lunju”, očima uvek tražim njen oproštaj, mada se ona više toga i ne seća, tako kaže (bar nadam se)…
Ali još ne znam zašto se sad dešava, da što više ljudima oko sebe otvaram oči, o nekim stvarima o životu, više se udalje. Bez muda, samo se sakriju. Mada to svi u svojoj teoriji traže, sve više se iskrenih emocija plaše. Jer to navodno boli. Opet zajebi svete nepravedni, ne može se nešto imati, a ništa za to davati, po ko zna koji put ponavljam. I kao da se ljudi samo očiste kraj mene, samo nastave dalje raditi iste stvari, što su oduvek radili. Šalim se ja na svoj račun, da mi je tako grah pao. Da vas sve dobre od sebe svetu dam, da mogu opet da vas pokvare. Mada tu ima i istine…
“Ignorancija je opaka stvar.”
Ponavljam, nisam ja preko više pametan, niti volim da solim pamet nikome. Niti volim mnogo da pričam. Tu smo jedno za drugo, pobogu. I sam, još uvek učim. Ali na neke stvari pokazujem na jasan i praktičan način. Na realnost. Isto tražim od svih. Možda pomoć, savet, zagrljaj, samo biti tu ali na kraju ipak moramo shvatiti sami. Nije do drugih.
“Do rezultata i promena svako dolazi sam.”
I onda posle nekoliko godina, posle ponavljanja istih greški, neki ljudi tek tad shvate i jave se. Prekasno. I moj odgovor je uvek isti i ostaće takav. Sve što sam imao, sve što sam vam dao, odneli ste, potrošili. Odavno. Što se moglo uzeti i spiskati, to ste uradili. Egoistički i ignorantski. Tad niste marili. I nemate pojma koliko vremena je bilo potrebno, da se sastavim nazad. Da sam godinama samovao, da bi preživeo. Dok neki samo zamene i nastave istim načinom i istim tonom trovati svoju okolinu, sam sam se borio sa depresijom i nesanicom. Ta jebena insomnija koja mi uništava život. Od kako znam za sebe.
Zato ti kažem sejo mila, da neke stvari možemo potisnuti, namerno zaboraviti, obrisati sa slika. Ali svejedno ostaju u nama. Javljaju se na različite načine, kao uspomene, bol, odbijanje, sećanja, slabosti, gorki osmesi. Srce kad te stisne i zaboli na onaj čudan način, a ne nalaziš razlog za to. To su ti ožiljci. Neprimetni su oku ali su prisutni u duši “zanavek”, kao što bi Đole rekao. I što više takvih iskušenja imamo, teže nam je živeti, ako ne primimo to kao deo sebe.
“I samo to u životu vredi. Iskušenja.”
Pazi, sve što govorim, je za ljude koji poseduju čula osećanja. Dok se mnogima, živo jebe za sve, gledajući samo na svoju korist i egoizam, tako isključeni i bez savesti. I za one osećajne, mislim da je važnije, da pokušamo upamtiti ova lepša iskušenja života. A proći neće ni jedna ni druga, opet nažalost. Sve dok smo živi. U to sam siguran. Ovo nam je škola. Šta će posle života biti, ko to zna, ko to zna?!
“…i blesa kao što jesam i posle svega još uvek verujem, da postoji osoba što će da razume, shvati, poštuje i ostane. Iskrena.”
“…hej, sada znam gde sam grešio
i gde sam, na žalost, bio gad,
a gde, na žalost, ne.
I da znaš, sve sam rebuse rešio,
ali ipak se ponekad
još zaletim na vetrenjače.
A vidiš već sam tu, na pola puta – sve je dim!
I fotografije od vremena izbledele.
I vidiš već sam tu, na pola puta, sad mi trebaš ti,
budi vodič moj kroz mutne predele…”
Tu je nekad stajala pesma "Na pola puta" od Balaševića ali zbog avtorskih prava više ne postoji link. Potražite je na internetu ;)
“Svaki čovek ima svoj stav, šta će u životu dozvoliti da se desi i koliko daleko ići. Kad stigne to te granice, onda se ustvari pokaže, ko su ljudi i šta bi sve učinili i uradili. Te stvari koje navodno nikad u svojoj teoriji ne bi. I želim da pišem baš o tome, o ljudskoj čudi. To o čemu se ne govori naglas, a svi to nosimo u sebi.”
Oduvek su bile samo reči
i jedino sa njima,
sam te mogao dodirivati.
Ali jedno more prepuno njih,
nikad nije moglo pomoći,
nikad nije moglo objasniti.
sve o tebi, o meni.
Ljubavi.
Zato možda jednom
kad napišem hiljade i hiljade knjiga,
kad ispišem bezbroj stranica neba,
nekom nevidljivom tintom
i naliv perom u obliku ruke i srca,
tad premostićemo strah
i dodirnuti neki bolji kraj.
Možda, kažem možda,
ali sad je tako,
dok nemamo snage,
da pobedimo tuđe
i svoje obmane.
I ako su samo reči te,
da najjednostavnije
zauvek imam te.
Eto!
Možda?
Kažem: “Možda”.
Ko to zna?
Rečima jer drugačije ne ide.
Mah, nije nikad ni bilo.
Misliš?
Ne znam.
Siguran više u ništa nisam,
osim u ovaj kraj
i sa nekim već,
u bolji početak.
Naposletku,
sve su to samo proklete reči,
neki velik poput zvezda broj,
u vrtlogu bez dna,
i niko ne mora znati,
koliko nas ustvari bole,
dok gledamo u isto nebo,
taj lažni meseca sjaj,
koji samo obećava zagrljaj.
Ipak razdvojeni…
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
Pre jutra na samom rubu svitanja, trgao sam se iz sna. Izgledalo mi je, da smo zaspali samo na tren. “Neko” još je bio krut i ostao celu noć na straži. Privukao sam joj se s leđa, zagrlio i nežno u tišini probudio. Prstima sam počeo da je milujem po obrazu, tražio sam linije njenog lica. Poput slepca, tražio sam te reči, prosute po njoj. Levom rukom nežno sam dotako venerin breg. Taj isti jecaj i već sam osetio vrele kapi. Krenuo sam i ušao duboko. Muzika odavno je prestala da svira ali ritam smo pronalazili sami i bez nje. To nešto, ljudi imaju u sebi i kako bi se reklo: “Po plesu se ljubav u krevetu pokazuje”. Istina. Nije trajalo dugo, no meni se činilo večno. Bilo mi je prekrasno, toliko da nisam mario za ništa na ovom svetu. Želeo sam samo svršiti u nju, da se rodi to najlepše dete.
Ceo dan, pa i noć, bilo je jedno dugo vođenje ljubavi. Dok smo ležali, plesali, sa strane, pa iza, u kuhinji, dok smo se hranili i pojili, foteljama i kauču, na prolazu između vrata. Svuda. Ma nije ostao, bez tvog i mog traga vlage i slanog znoja, u celome stanu ni jedan jedini milimetar. Sve smo pokvasili, sve smo slomili.
I ono što sam upamtio, to što će me progoniti za ceo život, da saznam kako se vodi ljubav, dok sa nekim plešeš prave visine. Da sam ušao u nju i nastavio da plešem i koračam prema nebeskom svodu. I ostao tamo negde daleko. Po ko zna koji put, sa njom.
“Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba.”
– Ivo Andrić –
Što sam stariji sve više znam, da sve teže nekoga zavolim. Ali kad se desi, onda je to jače od svih prošlih ljubavi. I da sam nekoga više voleo do sad, ne postoji. Mada ne vredi i to što sam tako voleo, razumeo, govorio, pisao. I to više ne postoji. Ostaje mi vreme kao arhiva boli, praznina, te pesme i čudna bez zvezda tama. Ostaje razočarenje i da samo još jebeno boli.
“Realno!”
… ta reč koju si toliko puta koristila u svojim pogubljenim mislima i idejama, za tebe takođe ne postoji. U strahu, u snovima, gubiš se, petljaš i sve više i više lažeš. Sve oko sebe, mene, ali najviše sebe. Nazovi to kako hoćeš, samo nemoj životom zvati, jer i to više ne postoji.
Da si od svega nešto naučila, nisi! Jer ćeš sve ponoviti i isto tako nastaviti. Malo ti je jedan zid, drugi pa treći. Svojom glavom probila bi i Kineski. Ne vredi. Škola i nauka života za tebe takođe ne postoji. Čini mi se nisam ni sam za tebe postojao. I posle svega sad znam, svi smo ti bili samo duhovi prošlosti, sa kojima si sastavljala svog princa u glavi. A o prinčevima i tami, odavno sam ti rekao sve. I on ne postoji.
Imaš život pred sobom i dovoljno vremena da shvatiš. Ako ne u ovom, onda u narednom. Zato postoje reinkarnacije. Ali pošto se prošlih života nikad ne prisećamo, samo ovaj broji. Zato kad izgubimo u ovom životu, više ništa ne vredi. Ne postoji.
“Da se neko više izasrao po meni u poslednje vreme i taj ne postoji. Prijatno Bobane!”
“Od svih prinčeva ostali su samo konji. Raznih boja.”
(…važi i za princeze!)
Jesenje žito odavno poleglo je,
sa njim i sva obećanja tvoja,
lažna i prazna.
Sve što si rekla,
porekla si,
bez prave sramote.
Pristoji li još ovo pitanje?
O veličini nečeg, tako nedostižno,
za tebe i neostvarivo.
Dok se ljudi cerekaju pijani,
usta su zatvorena, šute,
tamne oči gore, istinu govore.
Nasmej se sad,
jer sutra će biti gore!
“Dok se ti tražiš i ne znaš koliko si ljudi pri tome slomila.”
“Još uvek me iznenadi, koliko ljudi mogu da razočaraju.”
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
Ni u stanu nije ispuštala moje ruke. Pa ni kad je tražila peškir, da se istušira. U nijednom momentu nije se udaljavala od mene. Nakon njenog tuširanja pustio sam muziku, zatim privučeni jedno drugom, nežno smo zagrljeni plesali. I plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, plesali, još malo plesali i plesali. Jesam li već rekao, da smo plesali. Tu negde, opet sam osetio one njene uzdahe. Dugi jecaji i taj zvuk poput morske sirene, mamio me je u dubine neke lude ekstaze. Naši prsti su se počeli igrati dodirima svud po telu. Nismo se ljubili, samo usnama smo prelazili obraze jedno drugom. Šaljući dašak toplog vazduha, tek toliko da smo se ježili i mamili. Činilo mi se da to traje satima. Neka čudna vrsta izluđivanja, ali tako dobro, ne bi to opisao ni Bukowski ni Vladimir Nabukov.
“Gde sam?”
U jednom momentu se odmakla od mene. Počela je dodirivati svoje butine. Bila je mokra, mogao sam to videti i u onom mraku. Male kapi mlečne boje, kao da su sijale dok su krenule dole poput neke rečice, što izbija bregove da poplavi sve. Stiskala se i počela da dodiruje grudi. Nije mogla da veruje. Nisam ni ja. Bio sam napet kao struna. U sledećem momentu zgrabila me je za ruku i odvela u krevet. Skinula je gaćice i ne pitajte me kako sam ušao u nju. Činilo mi se, mogao sam da zaplivam celim telom u to meko belo meso. Toliko je bila mokra. Ritam tela slušao je muziku u pozadini ali uzdisaji više nisu pratili takt, ludeli smo oboje. U glavi mi se stalno vrtelo, da nešto ne radim kako treba, a ona je svršavala i svršavala. Posle prvog rekla mi je ponovo: “Volim te”, posle drugog, daću ti sve, baš sve i u “…” , i posle trećeg: “Rodiću ti dete”. Izgubio sam se.
“I dok sve ovo pišem, srce mi udara jače i jače!”
Glava mi je otišla u nepovrat. Koliko sam urlao u sebi, nisam mogao da svršim. U jednom momentu samo sam prestao, prošlo je više od tri sata, činilo mi se, pokidao sam ju. Ali nisam, taj osmeh, taj pogled koji je pružala pokazivao je nalepše ljudske muke, najlepše želje. To se ne prekida tek tako, ma nikako. Zagrlio sam ju jako, ostali smo u istom položaju spojeni telima i tiho rekao: “Volim te”.
“But I believe in love
and I know that you do too
and I believe in some kind of path
that we can walk down, me and you
so keep your candles burning
and make her journey bright and pure
that she will keep returning
always and evermore.
Into my arms, O Lord
into my arms, O Lord
into my arms, O Lord
into my arms…”
“People with personal interest and intention, are not what they usually are. When act stops, masks fall.”
Ah, a što još o ljubavi pričam?!
Kad ti je sve u prolazu,
kad ne znaš bolje,
nego samo negde odlaziti,
bežati od odgovora,
u svetu se gubiti.
Ah, a što još govorim o tugi?!
Kad ne znaš ništa o tegobi,
rastanka na jednoj stanici,
znoju i suzama na peronu,
broj 28.
Ah, a što još poneki odgovor čekam?!
Kad sve što kažeš poričeš,
u jednom dahu tako želiš,
u drugom već slažeš me,
tražiš nešto što sama,
ne umeš više da daješ.
Ah, a što više išta i govorim?!
Nisi me nikad ni volela,
kako sam zaslužio,
više lakrdijački, propijeno,
u zanosu zaljubljenosti.
A tako je lako bilo
sa tobom ljubav voditi.
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
Udaren šamarom realnosti, probudio sam se sa nekim kiselim osmehom. Pustio jedan stari narodnjak drugaru o udatim ženama i na silu se smejao, pokušavajući mu objasniti kako “kod nas” postoji pesma za svaku reč u jeziku. I to je istina, na šta god već pomislio, dobro ili loše, tužno ili srećno, ma na sve ima pesma.
Dan je bio čudan, na časovima držao sam se udaljeno i hladno. Pokušavajući da izbijem iz glave sve jedan ples od sinoć. No opet mi nije dala mira, pred kraj nije više ni htela da promeni partnera, plesala je sa mnom više od pola sata. Samo se ponavljao i jačao osećaj od sinoć. Postajalo mi je sve gore i gore. Topio sam se od vatre u sebi. A ledio od pomisli šta to uopšte radim.
U zatamnjenom prostoru, neko je upalio svetlo. Odmakli smo se jedno od drugog, još sanljivi. Zahvalili se za ples, pomalo usiljeno pozdravili na kratko, onako robotski i okrenuli svako svojoj kući.
Put nazad je bio dug. Predug. U mislima se vrtele zabranjene misli, u rukama me nije napuštao osećaj, da je još uvek držim i plešemo zajedno. Krenula je pesma i tad sam znao, da će me taj osećaj progoniti još dugo. Da već znate, predugo.
“Meni mozak brani
da se tebi predam
tvoja pojava me hrani
al’ se ipak ne dam.
I samo te gledam
osećaj je izvanredan
i toj drogi biću predan
makar ost’o čedan.
Lutko, ja sam rešen
da večno s tobom plešem …”
“To, neko normalan ne bi podnosio! U to sam siguran.”
Ćuti, molim te!
Sve je tako sjebano,
jer znam da nemam te,
a tako te želim.
Zatvorenik,
koji liže staklo prozora,
dok gleda kako odlaziš,
po ko zna koji put,
rušiš i pališ,
odnosiš sve do đavola.
Nemoj, molim te!
Toliko puta sam ti rekao,
ne bacaj mi čini,
ne podvaljuj mi ljubav,
ne radi mi to,
pusti me da trunem,
ako samo igraš se,
ako jebeš me.
Nestani, molim te!
Bez traga izgubi se,
bol sa tobom prevelika je,
samo mamiš, a ne daješ se.
Zašto tako radiš me?
Od tebe samo sitnice i mrvice,
bol veći od radioktivne bombe.
Dođi, molim te!
Dođi, proklinjem te!
Umri svaku noć kraj mene
i jutrom ponovo rodićemo se.
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
Osećaj da izgledam poput pčelarskog pripravnika nije me napuštao ceo dan, sve do kasno u noć, dok nisam presekao sa jedno dve kratke. Jedva sam dočekao onu stolicu u pozadini. Nisam ni seo, već mi je prišla iza leđa i zvala za ples. Neznajući ni dan danas zašto, kulturno sam je odbio, sa izgovorom, kako smo tek stigli, pusti da se raskomotimo i obećao joj prvi ples. Krenula je druga pesma. Ponovo je bila tu. Ukočen od iznenađenja opet sam je odbio. Još uvek ne znam zašto. Sećam se, išla je pesma moje instruktorke plesa, uz koju uvek đuskam sa njom, mada nisam ništa ni odigrao. Na treću pesmu, već je bila ponovo pored mene. Pomislih, nešto ovde nije u redu, uhvatim je za ruku i krenem.
Odigrali smo dva-tri plesa, zahvalio se i odveo je na svoje mesto. Po bontonu i protokolu. Prošla je tek jedna pesma, kad ona opet tu pored mene i moli za još jedan ples. I to se ponavljalo celo veče. Nisam je nijednom zvao, samo smo se tražili očima. Povlačili smo jedno drugo za ruke i ponavljali ples za plesom. U jednoj kratkoj pauzi, mada smo dobro znali, ponovili smo ime jedno drugome, kao: “Da, da to si ti”. Predstavili se i razmenili nekoliko reči, nejasnih. I opet plesali, plesali i plesali. A u mojoj glavi ludilo, osećaj kukova koji se njišu, noga i peta koja korak pravi isti kao ja, praćenje moga dlana uzdisajima i …
“Mašite deco pameti, otišla pa-pa.”
Kako se veče završavalo, skupljao sam hrabrosti, da joj nešto kažem, da tražim broj ili još jedan zagrljaj. Navukla je onu pletenu kapu i izletela sa drugaricom. Pomislim: “Vidimo se sutra malena.” Omamljen od večeri, sa drugom sam razgovarao još dugo u noć o “zebrici”. Tako sam je nazvao, po onoj dugoj haljini na štrafte . Odlučio sam da je uhodim na fejsu, pronašao sam je lako i ostao bez reči. Status: “Udata”.
“Gde ti je optimizam? Ubila ga realnost!”
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
Petak, jednog decembra. Autobahn, nekad zvan “Autoput Bratstvo i jedinstvo”, krenuli smo na neki festival. Pun auto društva, glasna muzika i gas za Beograd. Naravno, kasno smo pošli, pao je već mrak i tamo negde pre putokaza za skretanje Slavonski Brod, nebo je isparala jedna zvezda padalica. Neviđeno, svetleći rep koji je ostavila, sijao je još nekoliko trenutaka. Već dugo sam bio sam. Sam sa ovom usijanom glavom i tad sam, pomalo naivno kao dete, istim rečima poželeo “Nekog svog”. A da sam znao, da će baš ta da radi, tražio bih loto dobitak :). Mada odavno znam, iskustva se parama ne kupuju. Pa ni ovo. I ne menjam ga, ni za dva, tri tiketa.
Veče se brzo odvijalo. Tek što smo stigli, žurka je krenula. Piće za piće, malo đuske, šiz. Dve hostese zabavile su se sa mnom, jedna mi je vrtela sisama oko glave, druga mamila pare iz džepa. Napio sam se kao telac i ostao dekintiran. Ali ne marim, devojke su odradile svoj posao profesionalno, a ja se proveo baš onako ljudski. Izistinski.
“Dobro jutro mamurnoj glavi.”
Sledeći dan upao sam na pola časa plesa, naravno kasnio sam poprilično. Ličio sam na srednjoškolca buntovnika, a meni je glava mucala i telo zastajalo u vremenu. To znaju koji piju, kad se olešiš pa patiš drugi dan.
Elem, da nastavim i na kratko objasnim situaciju. Instruktori plesa pokažu deo koreografije, to malo provežbaš sam, zatim svi u sali stanemo u jedan veliki krug. Momci idu u jednu stranu, dok devojke stoje na mestu. Isprobavamo istu kombinaciju sa svakom devojkom. Lako, mada ne mora značiti, da je uvek tako “lako”. Ništa novo za mene, posetili smo brdo sličnih festivala, opustiš se i đuskaš. Pokušaš, ako ne umeš, praviš se da znaš šta radiš. Eto, i ovaj bi festival verovatno ostao pomalo nezapamćen, poput drugih. No kad sam stigao do nje, predstavili smo se jedno drugom, kulturno. Stali smo u stav za ples, a ja sam je onda privio sebi i nežno poveo u figuru. Prsti su dotakli jedan mladež, na donjem delu njenih leđa, i sa njim utisnuo sam njeno ime u mozak. Taj momenat ostao je u sećanju, baš po jednom tihom uzdahu, koji je izustila dok smo plesali. Neobjašnjiv zvuk, koji sam čuo još bezbroj puta kasnije.
“Nisam se promenio, samo mi više niste bitni.”
This empty bed I get in every night
changed into a weird place,
every evening it looks more and more
like a field full of dead wishes and dreams.
The lonelier I am, the bigger it gets
and a number of victims grow each day.
And like it’s not enough pain for me,
I’ve started to plant all the possible reasons
like giant trees, thicker than jungle
made of my thoughts,
that guard and keeps me inside
the field of a fallen hero of love.
And yet again another night
I am standing alone in the middle of battle,
fighting with branches and plants
made of my silly heart and crazy mind,
left in eternal insomnia
missing somebody that doesn’t care.
…anymore!
“Kažu zbog prestupne godine. Izgleda je meni prestupan ovaj život.”
“Uzimaš zdravo za gotovo, da radim stvari koje ti nikad ne?!
To se zove egoizam.”
Vidim devojku, vodi malog psa. I sva nenormalna i živčana, kad joj je prišao drugi pas. Vređa i psuje vlasnike, kako su svi psi razmaženi i uvek napadaju njenog. A ne shvata, da je ona kriva za ponašanje svog psa, što prenosi svoju lošu energiju i vibraciju, zbog koje postaje agresivan, posesivan i štiti gospodara.
Po Budi, najveće zlo na svetu je neznanje. A toga ima i previše: “Neznanja”. Nije sramota nekoga pitati, ili nešto više pročitati na temu što nas zanima. Učimo celi život. Radoznalost nije pogrešna. Praviti se preko više pametan, bome jeste. O tome što želim govoriti je prvobitan “odnos” do ljudi, životinja, stvari, svega oko nas. To su te osnove za život, za “poštovanje” i toga sve manje ima u ludosti i vremenu što živimo.
“Energija”
Energije su veoma bitne u životu i na to m(L)ogo puta zaboravljamo. Te energije, vibracije, frekvencije etc., (naziv nije ni bitan), to su ti pravi pokretači sveta. A tako malo znamo o njima i sa njima. Ako smo nervozni kraj psa, on to oseti. Životinja se odaziva, kao što se vlasnik ponaša. I to je najjednostavniji dokaz za delovanje energija. I deca su veliki magneti za vibracije koje emitujemo. Male bebe veoma brzo prepoznaju lošu energiju. Te energije deluju na sve nas, između svih ljudi, istim pravcem. To što sami šaljemo u svet, to i budimo u drugima. Na kraju to i prizivamo sebi, od drugih.
Rad sa energijom je rad sa životom. Stvari se ne dešavaju “same od sebe”. Odluke, dane i oduzete energije, se ne poprave vremenom. Možda izblede na čas ali ostaju tu kao opomene, iskustva, povrede, bol. I zato ne možemo ni očekivati, da se nešto promeni, ako sami nismo spremni pokrenuti energiju, ako sami nismo ništa regulisali na nivoju lične promene. Da dajemo i primamo.
“Kako da ti dam bilo šta, kad ti meni ništa ne daješ. Još gore, kad nisi ni spreman, da primiš ni da daš!”
Svakoj našoj akciji sledi reakcija. Identična. Tako bi trebalo biti u svakom slučaju. Mada nažalost nije. Ljubav se ne uzvraća nazad, pomagati ne znaći neko će vam pomoći, itd… U svetu postoji previše sebičnosti. Previše se stvari uzima zdravo za gotovo, to da nešto pripada nekome, a ništa za to nije učinio. E pa nije tako, svete egoistični. Ništa se samo od sebe ne desi. Neko je nešto dao, da bi neko imao. Ako ne umete uzvratiti, postoji reč “hvala”. Biti zahvalan znači poštovati!
“Očekuješ da te poštujem, a ponašaš se do mene kao obično dupe!”
Neki ljudi ne bi trebali imati domaće ljubimce. Zbog takvih postoje škole za učenje pasa. Ustvari su to škole za ljude. I još žalosnije, da neki ljudi ne bi trebali imati ni decu. Takvima zalud i knjige i škole.
U prevodu, da me razumete svi usijani: “Ne tražite stvari od mene, ako to sami nikad ne učinite”. Da vežem psa ili držim dete, zato što vaši divljaju. Zbog vaše rasute pažnje i energije. Razmislite još jednom.
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
Pomislio sam, možda je gladna i više u šali izleteo sa: “Hoćeš da idemo na burek?”. Na trenutak osetih, kao da sam sam sebe pokopao tim pitanjem ali me povratila, kad je skromno rekla: “Naravno, zašto da ne.” Pomislim, moj čovek, može i brze hrane, može burek i sirnice. Nije da se hvalim, u ovom gradu nema puno toga, tek nekoliko stvari. A taj burek je jedna od njih. Vrh.
Naručio sam dva sa sirom i po jogurt, sklonili smo se u haustor jedne zgrade i počeli rukama pomalo da ćipkamo vruć burek. Samo smo se gledali, a burek topio se u ustima. Umastio sam bradu, a ona me brisala. Nežno. Smejali smo se.
Odlučili smo prošetati gradom, nismo ni govorili puno, samo smo se držali za ruke i hodali ubrzano. Imali smo vremena na pretek, ali kao da negde žurimo. Tek nešto kasnije uzeo sam joj ranac, kad je usporio njen hod. Osetio sam da je umorna od puta, od šetnje. Krenuli smo prema autu.
Danas više ne mogu da se setim nijedne rečenice, šta smo razgovarali, ali pamtim osećaj, pomalo nestašan ali sve to vreme osećao sam se siguran, kao da to radim sa njom već devethiljadapeststošesdesetdrugi put u životu. Šetnja, burek, pogledi i malo razgovora. Najnormalnije, kao da smo odavno zajedno.
Seli smo u kola. Vozio sam usporeno i sigurno, mada to uvek radim. Uhvatila me za ruku i držala ceo put. Na radiju su išle neke stare Yu rock pesme i u jednom trenutku izletela je sa: “Volim te!”. S neba pa u rebra. Da sam mogao da ne čujem, nisam. Da sam se mogao skriti, nisam. Da sam mogao da shvatim, nisam. Vidimo se tek treći put u životu. Jezik mi je otupeo, kao žalcem pčele proboden. Otok veći od kamena stvorio se u grlu. Samo sam je stisnuo za ruku jače. I pomislio: “Kako je to moguće? Odakle se znamo?”
“Ceo život deprimiran!”
“To sa srcem mi je veoma poznato, kad te štreca danima.
To su one nevidljive veze i to samo retki osete. Ali zajebano je,
kad se samo ti priključiš na tu srčanu telefonsku centralu,
pa ona zvoni u prazno.”
Kiša počela je glasno rundati po prozorima stana,
sela si do jednog i skupila se sama,
izgubila pogled u tami jednog oblaka.
Pomalo zima ti je
počinješ zavlačiti ruke
gde sam te nekad dodirivao
nežno, najnežnije.
I dok ti je muž tako daleko,
a pored tebe sedi,
u mislima porađaš se.
To dete, ne liči na njega
pa ni na tebe,
ustvari i ne vidiš mu lice,
ali taj osećaj, da u tebi vri i izlazi
sla ljubavi koju smo doživljavali
te januarske večeri.
Grabiš to dete za ručice jako,
odnekud prepoznaješ te šačice medene,
svojim tananim dugim “lopovskim” prstima,
preplićeš sa njegovim
i sve više ti na moje ruke liče.
Dodiruješ se i plačeš.
Stavljaš ga na svoje grudi,
dozvoljavaš mu da sisa tvoj život,
i to više nije mleko,
to je tvoja krv, tvoje meso.
Osećaš da sad tako sama si,
u svom zlu,
ni mene više ne možeš imati
i mada nikad shvatila nisi,
da osetio sam svaku misao tvoju,
taj svaki dodir dok porađala
tu si preveliku želju po meni
i nikad prepoznati blizinu koju smo imali,
u svoj toj daljini koja nas deli.
Taj strah od ljubavi.
u tebi, u meni.
A on, samo je mirno sedeo,
nije čuo vrisak duše,
ni tvoje, ni moje.
Koliko li si ga puta tako prevarila,
u mislima,
u želji…?
Koliko ćeš ljudi još tako,
zbog mene prevariti?
Koliko puta ćeš još prevariti,
samu sebe,
u sebi…?
…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X
“Na stanici u Puli
pod vrelim suncem leta
sam čekao autobus
i svirao gitaru.
Tad sela je kraj mene
i pitala da l’ smeta
i znam li dobar hotel
u Rovinju il’ Vrsaru…”
Nije bila stanica u Puli i nije bilo leto. Bila je zima. Januar. Jesam svirac u životu, ali da sviram gitaru ne umem. Sanjao sam, rukama duboko skrivenim u jakni, pogledom u jednom pravcu gde autobusi stižu u koloni, poput slonova usporeno, kulturno. Sanjao sam, jer nisam verovao kad je rekla: “Dolazim!”.
“Još uvek ne verujem.”
Naravno da sam stigao ranije, za svaki slučaj, pola sata ranije. Od sna, budnog me držao onaj mraz šibajući me u lice. Jedina veza sa životom i javom, bila je misao na naš poslednji nevin dodir, zagrljenih u plesu. U glavi vrtele su se reči i pisma koja smo izmenili u međuvremenu. Ti dani pisanja, pomalo bludni, bili su nestvarni. Nisam verovao rečima što ih piše, a tako sam želeo. Vođen nekim ludilom u sebi, koje nisam osetio nikad do sad. Izbezumljen.
Stigla je i poruka: “Tu sam”, ali je nisam video. Stao sam na stepenik više i pomislio: “A ti to mene stvarno malo zaj…!”. Odjednom se pojavila, lagano. Pogled skrila ispod štrikane kape, rukom nežno pomazila i sklonila kosu sa očiju. Pogledala me preduboko i rekla: “Šaram ja to tako malo”, misleći na novu boju kose. Uhvatila me za ruku jako i povukla, rekavši samo: “Idemo”.
Taj stisak ruke osećao sam dugo. Ustvari sad mogu da priznam osećam i sad. Kako sebe poznajem i kako me stvari još uvek muče i bole, izgleda biće tu, još dugo, predugo. Nisam joj priznao, ali smrzao sam se čekajući je tog 9. Januara, na toj maloj stanici grada, kojeg smo kasnije nazvali “Ljubav”. Naslonio sam ruku na donji deo njenih leđa i nežno pogurao, da krenemo u korak zajedno. Osetio sam sasvim lagano, da je drhtala poput deteta. A to nije bilo od zime, nego dodira, od kojeg se ježi koža po jednoj strani tela.
Tu je nekad stajala pesma "Oprosti mi Katrin" od Balaševića ali zbog avtorskih prava više ne postoji link. Potražite je na internetu ;)
“.ǀ.”
I onda te vidim posle godine dana,
kao da ništa se promenilo nije.
Uzdišeš u zagrljaju jutros,
kao samo da sinoć na kratko
izašla si iz stana,
koji ne mogu da očistim od rana,
zarađenih svih tih proteklih dana.
U ovom trenutku sedim sam,
i razmišljam.
Misli su mi mesožderi crvi,
izjedaju mi moždanu opnu,
vrte rupe u razumu
i ulaze u centar mog malog sveta.
Lupam tom tvrdom glavom od zid,
krhotine padaju već od pogleda,
same.
Kako je moguće?
Tako da utičeš na me,
to ti imaš neku čudesnu moć
Ili se zoveš drugim imenom
Morgan le Fay…
Veštica ili sanjiva vila?
San ili se to stvarno zbiva?
Ma ko si ustvari ti?
“Od vas dvoje, sigurno nijedno ne trči!?”
Dok sad lupam tvrdu glavu
vidam razbijeno srce,
toliko puta si ga slomila,
još ne razumem šta si u njemu tražila,
kao da neznaš,
sve sam ti nesebično dao.
Misliš ima još nešto neostvareno?
Nekad sve mi je vredelo i sad ništa.
Zašto sa tobom tražim nove rane?
Čemu se to još nadam,
kad si hladnija, kao nikad do sad.
Sve uzeto spiskala si poput kockara,
propila ludo kao pijanac neki,
žedan otrova i nečije uskraćene ljubavi.
Sad pod nos poturaš mi neke uspomene,
trljajući so na te još tako žive rane,
kao da ti nije bilo dovoljno,
kao da bi želela,
da ponovo zavolim te,
da možeš me još jednom zgaziti.
Ali kako?
Kad nisam ni prestao,
kad nisi ni prestala.
Koliko ćutanja još,
da bi spoznao svoju istinu,
što te više od sebe krijem,
manje znam, manje razumem.
Mrtvi mi ostavljaju pitanja,
ali više ne nose odgovora.
Moja strepnja, tvoje laži,
ostavljaju teške tragove
i te rane po duši opominju,
da lutajuća srca niko ne može zadržati
i naučio sam to na teži način.
Jer dao sam ti krila.
“Ko čeka da se stvari same dese, ostane bez svega.”
Sve su iste i na nekoga liče,
sve što za tobom dolaze,
sve su od tebe bolje, još lepše i iskrene
i sve ljubim gordo, svaki kao da je zadnji put.
Veruj mi kad kažem: “Sve!”.
No ne veruj mi, da me dotiču ili vrede,
kao da ne umeju tako ljubiti i povrediti,
tako otrovan i hladan,
kao da sam od tvog svakog dodira
pomalo umro.
Prazan.
I sad svoju kožu prodao bi,
da zbog jednog tvog dodira opet naježim se,
umesto tuđeg glasa, da čujem tvoje stenjanje,
nečijeg lepog stasa, da gledam tvoje bore.
Da još jednom ljubim te…
Milo moje koliko te mrzim, sad te želim. Neopisivo i neobjašnjivo je to. Ali koliko želim da ti naudim, toliko želim da te ljubim. Koliko želim da te boli ovog trenutka, toliko želim da uđem u tebe. Da ne prestajem, dok ne polomim zadnju granu prevare i laži u tebi, dok ne srušim zadnju stenu tvrdoglavosti i stisnem svu krv lošu i pustim je iz tebe. Tu kap znoja tog bola te pakosti. I dok zadnji zaluđeni vrisak i uzdisaj ne pustiš iz sebe i kad pomisliš da je svemu kraj, da shvatiš, da tek sam počeo. I onda sve od početka.
“Eto, toliko te mrzim.”
Lažeš, znam da lažeš,
po ko zna koji put,
njega, mene, sve,
a najviše sebe.
Ludo jedna, laž je pokretač
ovog kvarnog sveta,
ubica svakog čistog srca,
put do tuge, duše što plače.
Šta mi je činiti,
kad još uvek padam
i na tvoju laž
nisam imun,
na otrov što prosipaš,
poput neba laganu kišu
po cvetovima irisa,
nemoćni suncu da se otvore,
da procvetaju i ožive.
Baš kao ni ova ljubav
stvarana za tebe.
Znam lažeš me Ludo,
to dobro znaš,
ali ne znaš tako lud,
da i ja, lažem te!
Sve je laž odavno znam,
osećam te više nego
Ludice jedna i sama znaš.
Ne shvataš šta činiš, šta ubijaš,
niti ćeš ikad saznati, šta propuštaš,
šta od sebe daleko teraš.
Da je istina to što i sad mi govoriš,
znam nikad odlazila ne bi.
Da sam nepomičan, ranjen.
ispunjen tim otrovom nesreće i čežnje,
za sebe ne bi mario, ne bi disao.
Znaj samo uz tebe bi živeo,
sa tobom sretan bi bio.
Znam lažeš me Ludo,
to dobro znaš,
ali ne znaš tako lud,
da i ja, lažem te!
“Sreća je lepa, samo kad se čeka”, rekla je Desanka Maksimović.
Imao sam priliku upoznati devojku, ženu. Nekoliko hiljada slika na fejsu, more, zagrljeni, puni ljubavi. Oboje prelepi. Idealni. Preko noći otišla je drugome, falilo joj razumevanje i nežnosti. Pa mi druga kaže, kako su svi normalni oženjeni ili gejevi. A živi sa “tamo” nekim, jer ne ume da bude sama, misli o nekom novom, nije prebolela ni prošlog. I jedna što je ostala sama, osvetila se sa trojicom u nekoliko dana. Poznanik čeka bebu, tu za koji dan, u međuvremenu guzi drugu trebu.
Meni to samo govori o providnosti života. Kako je važnije izgledati svima sretan. To što u sebi propadaš i nemaš načina, da sebi stisneš “lajk” za život, nije bitno.
Onda pitam se: “Koliko li nas je tako srećnih i šta to ustvari čekamo?”
Zar ustvari nije tužno, sve to što se dešava.
Zašto toliko suza i boli?
Kraj lepote ovog sveta što postoji.
Strah će nas pogubiti…
Zbog njega sebi oduzimamo i poslednje želje,
koje srce kao ranjeni mladunac vrišti.
Ne vredi nam u snovima jedrenjacima morem ploviti,
bez smisla hektare zemlje kupovati
i od svih se jednostavo skriti.
Osuđeni smo na taj svet što se oko nas vrti,
ostaje samo na nama imamo li snage
u tome svemu izdržati.
Ljubavi i ratovi će se i bez nas dalje voditi,
zato znaj, čekati pravi momenat više ne vredi,
treba ponekad i nešto poduzeti.
jer tako bez ljubavi, osuđeni smo
na svet prepun propasti.
U ljubavi je jedini mržnje lek…
Sve vreme teram te od sebe, zbog boli.
Boli koju ne zaslužujem, straha,
od ljudi, koji poput brige svaku noć rudi,
svih gluposti što jedno drugom smo činili.
Teram, da ustvari ćeš shvatiti i ojačati,
želiš li zauvek nestati ili ostati?
Dok me srce poput klinca za rukav tebi vuče…
Želim te više od “samo” voleti, kao školarac,
najčistije, svetom neokaljan.
Jer za tebe nije dovoljno to jedno “samo”,
nije dovoljno samo govoriti i stih sklopiti.
Ali mi ne ide u tom svetu odraslih,
previše boli, straha i pakosti iz prošlosti.
Kao ptica u kavezu što žalosno gudi…
U grudima ta luda što ne prestaje da bije,
vera još ne posustaje i dalje želi.
Mada ga više i sam ne razumem,
to dete u meni.
Kako je lako postaviti nečiju lepu i jaku misao na “wall”, da svi vide tvoje zdrave i jake namere. “Pozitivne promene.” Svi pozdravljaju sa lažnim lajkovima, da bi ti ohrabrili i nazad podigli sjebani ego. Još uvek samo jake, a tako prazne reči, bez ikakvih rezultata i dela. Kako li je samo providan i prazan ovaj svet. Sve je to lako, osim sebi priznati u kojem si kurcu i kako si prazan u duši i ne znaš gde bi, ni šta činiti sam od sebe. Piše li neko i postavi li na zid o svojoj laži, izdaji, prevari, o nanetoj boli? Ko te onda u tome podržava? Ko to lajkuje?
Sve vreme uzdižeš se jakim moralom, govoriš sebi dobro si, sunce je napolju, sve super je. Ustvari samo sebe lažeš. Još uvek ne znaš zašto bez razloga suze ti poteku, još uvek ne znaš zašto od smeha malopre, žalost te odjednom obavije. Jer fali, fali ti neko i prokleto ne prestaje. Zato zagrli bez razloga, bilo koga sad, onako tebi blizu, tebi dragog, brata, sestru, roditelje. Nasmej mu se i reci hvala, dok je tu. Jer jedina je promena u životu sigurna, kad te osobe više ne bude.
“Fak ju živote, Fak ju Dragorade!”
Ne znam više zašto,
ni iz kojih razloga,
sve se to desilo.
Ali kao strumnim korakom malih mrava,
na vrhu potiljka, opet prolaze mi žmarci,
jedno strujanje niz vrat
i samo jedan dašak,
kao da prolazi mi tvoj dah,
u jednom davnom zagrljaju.
A svet se opet povio u tišinu.
“Neki ljudi misle da pomažu nametajući svoje stavove i načine razmišljanja.”
U mladosti, svi mi koji nismo mogli ili umeli smuvati devojke, a pravili se frajeri, za sve umetnike, svirce i boeme, ljubomorno smo govorili: “Vidi ga gabor, nije mogao da smuva ribu, pa naučio da svira dva, tri akorda na gitari i eto ga, sad svaku ima.”
Ljubomora je opaka stvar ali ljudi ima nešto na tome “ko svira”. Odavnina. Rečima, pesmom, muzikom, na papir prolivena osećanja pretvorena u reči, otvaraju mnoga srca. I ona najtvrđa i najhladnija otapaju se, poput snega u proleće, toplinom sunca. Kao Vanishom – oxi action inteligence što skida sve opake mrlje, iz one glupe reklame. Preterujem, ali tako je.
Po meni najbolji kantautor, pesnik, tekstopisac Đorđe Balašević, idol i neko ko meni stvarno vredi. Da ceo život pišem i švrljam, ali nikad ono njegovo “Š” u prezimenu neću stići. Toliko vredi. Na njegovom koncertu, koji sam posetio pre nekoliko meseci, Đole je na binu izveo Olju, svojih umetničkih dela muzu, i kazao: “Takve babe mi imamo u našem kraju”. Misleći na nju kao baku njihovih unuka. A ona, da ne pričam. Uh uh,… Ali da je izveo na binu u Americi, uhapsili bi ga misleći da ju je negde oteo. Mada dušom prazna i glupa Amerika ne može biti presudna u ovoj priči, ali shvatate šta želim reći.
Da nastavim:
Eto i ja bih želeo, taj dan pred oltarom, da te dočekam pred svima nama dragim ljudima. Postaviti te kraj Boga na tron ili bar postaviti na neku binu, i mada ne umem upravljati gitarom, zapevati ili recitirati kao Šerbedžija svoje reči: “Želim i ja takvu babu kraj sebe!”
No ti se meni još uvek odupireš. Zalud sve moje napisano, o tebi kao ženi, majci moje dece, bake našim unuka. Pesme, sve reči silne, ne pomažu. Ali ne odustajem i postajem za tebe bolji ili gori. Neshvatljiv ili nepodnošljiv poput srčane mane. I tu ću ostati još dugo, kao griža savest, da se nikad potpuno ne opustiš.
“Igraju se rečima i vladaju umom, ti pesnici i boemi. Samo oni znaju kad lažu ili istinu govore.”
Popićemo krv i mleko sa jastučnica ove noći,
ljubiti ćemo se u ovo zadnje naše jutro,
odupirati se još jednom rastajanju,
i misliti o boljem danu.
U nadi jednog dana, jednog momenta,
jedne jave ili sna,
da opet negde ćemo se naći,
goli i znojavi,
u zagrljaju medene noći…
“…ili bar da te odvedem na burek i sladoled”.
“Ti si moja, Ive Andriće i Tome Zdravkovića – Jelena. “
Kažeš: “Ne volim te više!”
Još jednom zabijaš nož u leđa,
vrtiš ga i tražiš srce u grudima,
zadnji put da ga ispresecaš.
Nema ga.
Zaboravljaš, da sam ga rukama iščupao
i odavno tebi dao.
Da si ga već bezbroj puta zgazila nogama,
poput crvenog grožđa.
Da bez dobrog starog vina,
ostaju samo krvave mrlje,
jedne ljubavi koja u tebi nestaje.
Kažeš: “Ne volim te više!”
Govoriš kao da ti nikad nisu
naši kratki trenutci ni vredeli,
pa ni svi dugi razgovori,
nežni dodiri i koža što se ježi.
Sava napisanih reči,
tiho je mimo tebe viorila
i Dunavom sve do mora nestajala.
Za razdiranje kriviš neke daljine,
no ne pominješ svoje misli i krivine,
vođene tajnim putevima i željama,
sastavljenih iz prošlosti duhova.
Dođe mi da te pitam: “Pa kako uopšte živiš ti?
Ne odgovaraš, jer nemaš mi šta više reći.
Samo ponavljaš kukavice reči,
kako me ne voliš više.
Poželim granitnu kocku umesto srca
u grudi da stavim,
tu što vekovima u mom gradu stoji.
Gaženu stolećima, ljudima,
konjima, kočijama, tramvajima
prokletim devedestim tenkovima,
sad kolima i autobusima,
da za mene više, nijedno osećanje ne postoji.
Poželim, da presuše oba izvora proklete Save,
da ne nose više ništa od misli i reči,
do tvoje izgubljene glave.
Poželim, da Dunav okrene struju,
obiđe Beograd po drugom drumu.
Da mostove što me do tebe vode,
daleko na istok sa sobom odnese.
Poželim, da ostaneš na jednom otoku Zemuna sama,
pa da ponavljaš kako i nije nikad bilo, ništa sa nama.
I kad skupe se oblaci crni i sivi,
dok grom razvaljuje jorgovan,
ti još jače u to prokleto nebo da vrištiš:
“Nisam zaljubljena i ne volim te više!”
“…dio mene ostaće da živi u Zemunu, zanavek.”
Rekla mi je: “Oprosti što te silujem!”. Kidajući samu sebe.
Nekom porugom nudiš mi svoje telo.
Ukočeno, pomalo naučeno.
Na uslugu.
Grčis se i uvijaš, zvuci koje čujem nisu tvoji.
Oni dolaze kao kupljeni na nekoj rasprodaji,
već davno istrošenih stvari.
Dodir je grub i mlak, slede jedan drugome,
kao da znaju za svoj neki uhodani red.
Mravi što zemljom nečujno se kreću
čisteći ispred sebe sve staze,
jedan drugog nikad ne gaze.
Rukama kao kljovima te stežem.
Govoriš kako ništa te ne boli,
zabijam se u tebe poput bika u mrlje crvene.
Ne pomeraš.
Zar ne razumeš da znam, kako se osećaš,
već po tome koliko si mokra
i šta se cedi niz tvoje rumene butine.
Glumataš.
I to nije prezime neke poznate ličnosti.
nego ti meni prodaješ melodramu umesto komedije,
horor zamenio je dečije priče.
Serijal hiljade nastavaka,
umesto davno napisanog sretnoga početka,
ostaju suze za junakom još jedne tužne priče,
predstave koja se ponavlja.
Za njom još samo ostaje, neka čudna bleda boja,
za sva ta izgubljena vremena, iščezla bez pravoga boja.
“Bolje se izmaći nekome, kad shvatiš da si samo prepreka, do njegovih uspeha ili neuspeha.”
Ne možeš me prevariti prazninom,
sa kojom govoriš o njemu.
Znam i ovaj put ubeđuješ samu sebe.
Krivica, tuga i beda je samo tvoja stvar,
ne nosi je meni, poput vode žednome psu.
Reči i te laži svuda su po meni,
kao paraziti ispod korena svake dlake,
posipam se otrovima i grebem do krvi.
Ne pomaže…
Ubijeni su slonovi zbog kljova,
jeleni i bivoli zbog rogova,
sam pao sam bez trofeje.
Svi ležimo mrtvi.
Samo broj više na spomeniku,
neopravdanih i neminovnih žrtava.
Rata nije bilo, niti je grmelo, niti sevalo,
tu i tamo poneki deo tela
i oblaci zgrušane krvi.
Polje izrovareno granatama i bombama,
avionima sa tvojih leđa pokrenutih.
Mrtvi.
Nismo bili ni neprijatelji, niti smo se mrzeli,
nismo se izdali, nismo se varali,
ljubili smo se, ipak prevareni.
Tako mrtvi.
Što od puteva i mostova iza sebe rušiš bezbrižno,
to pusto ostrvo koje ostaje, gradim i popravljam,
nemoćno poput čaše vode u more da dolivam.
Znaj,
ništa meni od moga tela ne treba,
to što ti njemu daješ, daću tebi ja,
i ne možeš me ostaviti, nikada.
Znaj,
bar tu u mojoj pesmi, u još jednom stihu,
sigurna zagrljena rečima.
Tu si u mom svetu traješ i nedostaješ,
od svega najviše nedostaješ
Sve više čini mi se i da ništa više.
Samo nedostaješ.
Sve ostaje, tu je u mojoj tajni,
i to je od toga svega što još može biti
sirot od sveta, sad sam u brigama.
Vođen tvojim brojem mladeža,
posejanih po leđima poput zvezda.
Ti i nedostajanje.
Što ustvari još imam? Šta to ustvari ipak vredi?
Ideja, misao o tebi.
Šta se moglo zbiti, pružiti, doživeti.
Kad samo znala bi? Kad znao bi?
I’ve sensed it long before but now you do admit it
and tell me the secret of half of yours.
You’ve never given your whole heart to anyone,
always jumping in and out from one to one,
hoping you will be just saved by some.
Your heart is not as cold as you say,
as it is broken and divided on two-way.
I believe it’s your fear and self-esteem,
blocking you from happiness beam.
But for sure that was not anyone faults back then
or either now all mine love for you.
You’ve made your decision now and then,
how caught or free you will be again and again.
So lost and so broken hearted.
What are you going to do?
Roots of every heart are looking for soul to be feed,
You’ve planted your seeds everywhere,
hoping you will grow in love somewhere.
But not every soil is ready to conceive
the happiness of growth to appear.
Even smaller chance to get happy
by the dance of just one half.
You can try but cannot survive
with broken and divided heart.
Of that, I’m pretty sure.
I’m watching you for a longer time.
Now grabbing your loneliness and silence,
thinking somehow you will make true.
But I know from my past only time heals all hearts.
I can withstand all hours that I have in my life left,
but I can’t and I won’t wait,
to get your other half healed by someone else.
For sure not again, playing your way.
So lost and so broken hearted.
What are you going to do?
So lost and so broken hearted.
What are you going to do?
“Najebaćeš, do sad uvek si. I ti to ipak tražiš dalje. Ali ne umeš sa time. Ja ne pišem sanjiv o zaljubljenosti, o foteljama i svemirskim brodovima, poezijama umesto poljubaca. Ja pišem o životu, o stvarnoj ljubavi, kako je stvarnost teža od sna. Možeš li ti to?”
Ljubav, rat, mir, pristanište, šesti, bol, ideja, želja, večnost, investicija, vetar, zazubica, prošlost, ljubavnik, kralj, galama, radnja, patnja, som, razgovor, karma, dosada, sex, kazna, budućnost, more, laž, deca, prkos, sunce, sebičnost, san, sadašnjost, ljubljenje, kažiprst, avantura, savetovanje, žudnja, natal, tajna, moral, orgazam, dečko, horor, društvo, konj, neprijatelj, droga, prsten, isprdak, misterija, mesec, spas, samoubistvo, drugi, iščekivanje, sranje, svemir, šaran, brak, poziv, greška, varenje, večnost, lajanje, problem, domali, čokolada, povreda, otkrovenje, balavac, đoka, duša, savest, vatra, između, lektira, prevara, veznik, sujeta, nešto, okov, zaborav, istina, bežanje, palac, drama, nesanica, umnjak, neostvarenost, zagrljaj, šonja, obaveza, zvezda, drama, dragi, začeće, glavonja, melem, psovanje, slutnja, treći, voda, nezavisnost, matorac, spoznaja, prijatelj, spas, dug, razvod, skrivanje, leptir, svet, laž, dupe, poljubac, devedesetdrugi, kečiga, jedini,…
“Ili da sačekam neki novi status na fejsu ili nekoj drugoj bezličnoj mreži, pa da saznam?”
Da li to samo Ona tako umije,
ili to moje srce hoće da veruje.
Glava govori nije tako,
Ona da privlači ne prestaje.
Noge su krenule,
Ona dalje u mene gleda.
Ne pomera.
A duša se trese,
kao pred streljanje.
Želi daleko da pobegne,
Ona još uvek tu je.
Zašto živote ne daješ je
ili pustiš da nestane?
Sky shepherd lost control, stars started to fall.
I saw boiling rocks and freezing roses.
Just lost my breath baby, when you left again.
Drowning fishes, flying elephants,
climbing birds, singing monkeys,
all told me lies.
I could not see trouble in disguise,
true marbles of love instead of my eyes.
You seemed so real,
even got me think we were like one,
meant for each other from above.
But chasing ghosts so long, let me know
the only fool drowns in dreams of inner wells.
Now marbles turned to shards,
I am left blind in the dark.
Now I know just crazy heart of mine, believed
You were a specter in my eye.
People that I used to know, turned back on me.
Since I am a loser in this game, got no one to blame.
It’s just my sonic way of paying dues,
to anyone along that came.
At the end, I wonder, what was the truth.
Since now I got nothing but the blue, blue blues.
The show has gone bad, a crowd has left the hall.
Now standing here alone, just have to let it go.
Guess so.
“Iskoristiću ovaj momenat, da napravim potpunu diverziju u tvom srcu. Zaludeću i onaj poslednji “b” u tebi (nemam pojma zašto “b”, ali eto tu je, pa ti vidi sad).
Pisao bih ja kilometre reči još, pa onda po ko zna koji put: “Zašto?” Presudne su bile one prve reči u jednom davnom decembru. Da nije bilo njih, ne bi jedno drugome rekli “zdravo”, ni do kraja izgovorili “ćao”. Zašto dalje to činim? Kad te samo sa time zavedem, pogubim i polomim. A znam da nisam zloban. Pa ipak, danas razbiću te ja, sutra on. Zašto? Po ko zna koji put. Da se borim protiv nevidljivog neprijatelja iz tvoje prošlosti, tako neuspešno. Za tebe sad već nedostižnu i daleku. Utakmica, a ne znam ni ko je protiv koga, ni za koji kup ili pokal. Gde su grupe navijača? Nema nikoga, ni na igralištu ni tribini. Jer igrači su iz različitih vremena. Na jednoj klupi sedi prošlost, na drugoj beznadežnost. Lopta su samo reči, koje vrte se u beskraju. Igra brez granica i kraja, bez pobednika ili gubitnika. Ćutanje ili galama. Svejedno je. Siguran je samo bol, koji stoji kao sudija na sredini praznog igrališta i na svaki moj napad vadi crveni karton. Sudija šupčino grbava!
“Svaki tekst kao mala smrt. Umesto da se jebemo i doživljavamo neverovatne orgazme, da umiremo u malom od ljubavi. Mi ginemo od straha i praznih reči.”
I shvatam razlog za ovo danas. To je onaj lav u meni, kad nevidljivi povede sa golom razlike, poludim. Svako tvoje novo odbijanje, prihvatam kao poziv za novu utakmicu. Skupim odbranu, vezu i napad. Ronaldo narcis, Messi utajivač poreza, Maradona narkoman, Pele jedini pravi igrač sa srcem i sve ostale za rad sa loptom obdarene i odmah u napad. Prosipam se rečima, driblam mislima, dok ne povedem ili bar izjednačim. Krvav je taj lopte čin.
No nevidljivi nije ni u mojoj ligi. Odavno. Ustvari nikad nije ni bio. Igram protiv tebe, ali borim se na tvojoj strani. Opet protiv sebe. Ispadam budala, po ko zna koji put. A ti te nevidljive barijere stvaraš sama, sebi i nama. I zbog njih ostavljaš me samo sa sve većim i glupljim osećajem praznine, da te nikad nisam ustvari ni imao. Čemu onda borba, pitam se? Na kraju ostaje mi samo to što je stvoreno za tebe, u meni. Ustvari se sam sa sobom borim, baš kao i ti. Oko gluposti. Oko straha. Oko svega što ne treba. A mogli smo “SVE” pa i više…
“Otpevao bi Bebek: A moglo je bolje…!”
Vukovi imaju strašni glas vetrova
ali ne lažu, nikada!
Pogled iskrenih ubica,
u očima uvek vidiš, šta im je namera.
Nisu ljudi vukovi, koliko su besvesni,
bezobzirni i bezobrazni,
ljudi su kad shvatiš, oni pravi monstrumi.
Ubiće te vukovi i kosti pojesti, za tobom ništa ostaviti.
A ljudi, živog će te pustiti, rane gnoja po tebi posaditi,
zauvek ostaviti samo trunuti.
Vuk dlaku menja, no ćud nikad.
Ljudi će svoju, više nego boja proljeća.
Vukovi će za svoga i životom stajati,
dok ljudi prokleti, kao da jedva čekajući,
samo gledati kako te izdati.
Vučije je srce ono pravo, bez mrve straha,
tuče i lupa kao sablja junaka.
Ljudsko je srce jadno, nimalo čedno
i ne ume da istrpi ni jedno “Volim te”,
bedno.
“Lažem da nisam, jer ljubomoran sam na sve što se tebe dotiče.”
Tu između tvojih dlanova, kose, ušnih školjki, stopala, leđa, ključnih kosti, vrata, putića, butina, usana, bradavica, pružiću ti najlepše poljupce. Lagane kao dah, tek dodir samo nežno i stimulativno, bez grubosti. “Za sad”. Sa kutka mojih usana, osetićeš sve topliji zrak. I tako dok te ljubim po jednom delu, rukama se služim za najlakši dodir na drugom. Tek vrhovima prstiju, dodirujem te nežno, kako samo ja umem i znam. Sasvim lagano osetićeš i škripanje mojih noktiju na sebi. Sve više se ježiš. Na momenat pomislićeš, nalazim se svuda po tvome staloženom telu. I sudeći po tvojoj naježenoj koži, prelazeći s jedne na drugu stranu tela, nastavljam pomalo jače.
“Znaš, vodim te u Raj.”
Izluđujem te sve više i jače, zadržavam tvoje otimanje ruku i nekontrolisano micanje tela. Sve snažnije te stišćem, pokušavam da zadržim snagu u tvojim rukama, kojim pokušavaš da me obmaneš. Jedino što ne mogu da zadržim je tvoje uzdisanje i sve jače jecanje. Gubiš kontrolu i to ti daje užasan osećaj. Pomalo te plaši. A ustvari to te još više loži. Ne možeš predvideti sledeći potez, počinješ da stenješ, od lude želje već počinješ i da me odbijaš. Ne stižu ti misli otkucaje srca i uzdahom pokušavaš da pronađeš me, želiš da znaš gde sam. Samo usnama još pokušavaš da osetiš me. Tu sam ali nema me. Ustvari svud po tebi sam. I tren pred tim da spojimo se telima da uđem u tebe. Pred najjačim vriskom po želji za mnom, izmaknuću se na 2-3 metra. I gledati te kao vuk svoju žrtvu.
“Gladan sam te i ti to dobro znaš.”
Saterana u kut, spremna da ne predaš se bez boja. Zarićeš nokte u leđa, i ugrizom u vrat, zadnji put pokušaćeš da se spasiš od svega. Znoj će postajati još više lepljiv i slan. Kapi promeniće boju u tamnu crvenu. Što manje imaš snage, više se otimaš. A sve više ti se čini, da te proždirem. Snaga sa kojom ulazim u tebe, nadire jačinom nabujale reke. Ne možeš se spasiti. Srca nam lupaju jačinom nebeskih zvona, tela se njišu ritmom jakog i sve bržeg potresa. Rukama se obimamo i sve jače stežemo. Iz svake pore naših tela izlazi slast, koju neuspešno zadržavamo sve ovo vreme. U zadnjim momentima kad svi uzdisaji izmaknu kontoli, skupiće se i zagrliti još jače. Lažan osećaj da nam pucaju kosti pod pritiskom dovešće do najvećeg ludila.
“Orgazam.”
Svršavamo zajedno. U tom trenu tela ostaće zgrčena, sve dok bez snage zagrljeni ne zaspimo. A duše u toj pozi sastavljene i zagrljene ostaće u beskonačnosti.
Eto sad ovih 7%, a ostalo kad se vidimo,… 😉
(slika preuzeta sa interneta)
“Ako uzmeš moje reči, uzimaš i sav moj bol.”
“Ponovo sam zastao, čekajući da se nešto samo od sebe desi. Nekog daleko da me odvede, da sve ovo jednostavno reši. Shvatih da ustvari čekam samog sebe. Da krenem.”
a Luta da Noite 