Praznine se ne ispunjavaju novim prazninama,
pustoš ostaće ista, mada isprana jakim kišama.
Suncem obasjana jutra,
ponovo prelaze u noć.

Ne može se uveriti uveren.

I gde su ti ljudi što ponešto isprave!?
Upoznajem samo one što stvari kvare.
Koliko puta moram ponoviti,
da ne tražim dalje od sebe.

Okrvavljenom rukom sakupljam komade zida,
srastanje ruke neminovno je.
Ovog srca možda i nije.
Kako pokupiti kajganu od srca!?

Koliko puta čovek umire i oživi, veruje pa prestane!?

Govoriš da sve dobro znam,
odgovaram da sve dobro znaš,
Ne verujem tebi, ne verujem sebi.
Odlaziš, dok po ko zna koji put ostavljam.