“Nisam odavno ali prepoznaće se “nadahnuća”…”

Lovci i lovačke priče. Skoro svi u mojoj familiji su lovci. Naravno, zato su svi prepuni čuvenih lovačkih priča. Jedine u kojima sam uživao i jako mi nedostaju su priče mog pokojnog dede, koji je bilo lovac i lovočuvar više od šezdeset godina. Za razliku od mnogih koje poznajem poštovao je životinjski svet, pratio ga u stopu i živeo u nekom svom zahvalnom redu, poput indijanaca u svetu prirode. Prepričaću samo jednu kraću priču njegovih velikih postignuća.
U jednoj od lovačkih potera, koje je deda često predvodio za razne generale i funkcionere, jedan od funkcionera, pomenuo je dedi da danas ne želi da ubije nego samo da je vidi srndaća ili srnu. Deda ga povukao za rukav u stranu i poveo za sobom dalje od grupe. Posle nekog izvesnog vremena zastao je i počeo da zviždi. Nakon nekoliko minuta, uplašeno, dedi se približila srna na nekoliko koraka. Pozvao je funkcionera i šapnuo da stane iza njega i pruži šećernu kocku srni koja je upavo izašla iz šumarka. Srna je nežno pokupila sećer sa ispruženog dlana i pobegla u šumu. Čovek, ne verujući, svojim suzama prepunih očiju, rekao je: “Od danas više neću da lovim i nikad više da ubijem”. Nije znao da je deda spasio i othranio lane, a kasnije dozivao to isto lane – srnu, često puta. Bile su mnoge životinje spašene pa i naš čuveni vepar zvani “Burduš”.
Ja sam, nisam pripadnik te vrste. Ne volim ubijanje. Volim životinje i uživam u njima. Posebno uživanje predstavljaju odabrane emisije Đele Hadžiselimovića o svim vrstama životinja i njihovih života u divljini. Obožavam National Geografic i sve slične programe na TV-u. Kad god sam imao priliku trčkarao sam za dedom slušajući njegove priče o životinjama i prateći njihov život u prirodi. Ne volim, čak šta više, mrzim, zidove sa trofejama koje je moj starac napunio kroz sve te godine lova. Dugo vremena je jedan zid u lovačkoj sobi, po meni, bio spreman i za naše glave ali tu se našla koža od medveda, za koju kudim starog svaki dan bezbroj puta. Razumem lov iz dalekog vremena ljudske civilizacije “preživljavanja”, nekad davno, nije mi jasno ovo novo “sportsko” ubijanje pogotovu životinja na rubu nestajanja. Neću dalje, naljutiću se po ko zna koji put,…

“Mada volim da pecam.”

I moj otac ima mnogo lovačkih priča, a i gore pomenutih trofeja. I od svih njegovih ispričanih lovačkih priča ovu najviše volim. Posle ličnog posmatranja njegovog izraza na licu, povodom prepričavanja svaki put, sledi i moj kraći satirični izveštaj.
U priči, u predelima ove zemlje, postoje prostori gde su zime jake poput sibirskih i ponekad sneg padne i u junu. To nije priča, to je istina. Taj predeo postoji gde se vitlaju kontinentalni i morski vetrovi prave čuda od letnjeg doba. Tamo moj stari i njegova družina jure visoku divljač, tj.pripadnike velikih papkara i velikih “šaponja”. Mada tu ne juri niko nikoga, nego se baca prihrana i pogađa divljač na nekoliko metara sa visoke čeke. Toliko o lovu.
I tako, jedne zimske noći promrzli kolega i stari, malo su se opustili uz jaču rakiju i vatru u lovačkom domu. Nakaradno je pomenuti, da je kolegu uhvatilo da obavi malu nuždu. Onako gologlav je izašao iz kuće, dok je moja pametnica za njim zaključala vrata, da ga malo ostavi u razmišljanju na sveže palom snegu. Kolega se zatekao zaključan na hladnom vremenu i počeo jako da lupa na vrata, vičući uz to: “Medved, medved…”, ne bi li zlotvor konačno otvorio vrata. Posle nekoliko trenutaka blagovolio je matori i otvorio vrata te se obojica cerekajući prihvatiše čašica.
Ne bi bilo ponovo nakaradno reći, da je kasnije morao tajo, da pruži korak u to zlo doba po istom poslu kao i njegov kolega, samo što je tajov posao bio obimniji i zahtevao više gimnastike. Sakrio se tajo ispod krova drvene kućice u kojoj su trupci za potpalu. Dok je svlačio odelo sa sebe, držeći ga u rukama, u tom upola nudističnom momentu, nešto je jako lupilo na nekoliko koraka od njega. Podigavši glavu, sa sve dugim gaćama u ruci, zaledio se u momentu gledajući medveda, od 137 kg žive vage, pravo u male kafenkaste oči. Mlađak (to jest omanji medo) takođe je zastao poput vajarskog modela. Onako posmatrajući jedan drugoga, moj čuveni šaptać medvedima, uspio je izreći samo, ponavljam u tom čuvenom trenutku sa sve gaćama u razširenim rukama: “BUUU medo!”.

“I tu svi mi padamo i valjamo se od smeha.”

I naravno da je sledilo isto vikanje i lupanje na zaključana vrata, samo da je ovaj put stvarno u okolini brundao medo. Lovački kolega nije verovao uplašenom izrazu lica, ali je dobio junački poriv za jako ismejavanje do besvesti još celu noć. Mada učesnicima nije bilo do smeha, sledeći dan su samo pronađeni, kao dokaz, neustanovljeni i nezatrpani ostaci straha rasejani po svežem snegu.
No, postoje i jako žalostne lovačke priče. Ne sećam se godine, samo bilo toplije letnje doba u kojem sam poželeo da jedem sladoled. Znam kod nas uvek bude u škrinji uvek kutija korneta, pa može da se bira ukus jagode ili čokolade,… I onako u polumraku špajza, u kojem se nalazi ta čuvena škrinja prepuna sladoleda, pronašamo sam najlon kesicu u kojoj je bilo nešto nalik na one “vodene” sladolede od jagode. Ne znam bolje da opišem, ali voda, sa nekim ukusom jagode, koja je duboko zaleđena, pa se posluži u kartonskom kornetu. Nije bitno. Posle izvesnog razmišljanja, da li su burazova deca ostavila pola sladoleda, ili osmislila neku novu igru, vratio sam taj “sladoled” na isto mesto i pronašao tražene kornete. Uzeo sam po jedan u svaku ruku i izašao napolje.
Posle nekoliko dana pitao sam majku u prisustvu oca, kakav je onaj sladoled u čudnoj kesici u skrinji. Majka je samo prevrnula očima ne znajući šta bi moglo da bude, dok je stari jedva zadržavao suze smeha u očima i rekao:

“Eto junače mogao si da probaš “trofeju ”…”

P.S. Neću navoditi koji trofeji osim medveđe kože, još postoje…