Postepeno se smanjuje moj jaz
gubim ga u svim blizinama
nestaje sa svakim novim izdahom.
Dečaku su ruke ostarile, na prepad.

Digresija nepostojanja i propalih želja
sa njom još jedna moja pijana noć
omađijana mirisima izgubljenog.
I to prokletsvo neobzirnih, koje ne mogu više trpiti.

Na koji to put šaljemo svu tu nerođenu decu
njihove osmehe zamenili su krici i jecaji.
Noći su bestidno tamnije i od mraka.
U jutra mi se dani rađaju mrtvi.

Šta još vredi govoriti pravilno,
a ne znajući, da ni sami sebe više ne čujemo.
I kako bi samo voleo imati taj zanos
koji pronalazim u tvojim očima.

Godine, šta li su, jebem ga više…