I ovu noć dolaziš mi u snu,
pogledom uplašene srne pitaš me: “A šta ćemo mi?”
Slegnem ramenima i ne progovaram ništa.
Ne mogu,
pritisla me težina života,
umesto krila skupila se na leđima tuga
prazan pogled bezbojnih očiju
navodi telo da ostaje bez daha.
Samo još srce pomalo prigovara…

…tam, tam,…

…tam, tam,…

Pauze su između preduge
kažu naučnici prebrzo stari.
Izgleda jednog ću jutra produžiti taj sanak, u nepovrat.
Nadam se samo, uz tvoje bademaste oči, bar ponekad.
Dani su ionako prazni, vreme nekako stoji, ne prolazi
i osećam već nadleću me strvinari
čekaju bez tebe ovo bezvredno telo.
I neka, pomislim,
znam dobar sam život živeo.
samo žalim što mi srce nisu pojeli lavovi
nego hijene.