I ovu noć dolaziš mi u snu,
pogledom uplašene srne pitaš me: “A šta ćemo mi?”
Slegnem ramenima i ne progovaram ništa.
Ne mogu,
pritisla me težina života,
umesto krila skupila se na leđima tuga
prazan pogled bezbojnih očiju
navodi telo da ostaje bez daha.
Samo još srce pomalo prigovara…

…

…tam, tam,…

…

…tam, tam,…

…

Pauze su između preduge
kažu naučnici prebrzo stari.
Izgleda jednog ću jutra produžiti taj sanak, u nepovrat.
Nadam se samo, uz tvoje bademaste oči, bar ponekad.
Dani su ionako prazni, vreme nekako stoji, ne prolazi
i osećam već nadleću me strvinari
čekaju bez tebe ovo bezvredno telo.
I neka, pomislim,
znam dobar sam život živeo.
Samo žalim što mi srce nisu pojeli lavovi
nego hijene.