Pronašao sam to mesto, gde ću da otputujem. Zanavek. To je jedna od zvezda u konstelaciji Device i zove se Zaniah. Što bi iz arapskog jezika “zāwiyah” značilo ćošak. Potaman za mene: “U kutu – nikome na putu!” (rekli bi moji “susedi” i s leve i desne). Udaljenost je samo 265 svetlostnih godina od Sunca. Pa ako krenem brzim vozom u ovom momentu stići ću za nekih 5 miliona godina. Samo da pređem tih 2.507165e +18 kilometara do svog novog doma i sledi katarza i novo otkrovenje. Fino. Imaću dovoljno vremena da razmišljam i dotučem samog sebe u paramparčad, a kasnije neumorno sastavljam te napišem bar dve-tri (milijarde) knjiga o svemu. Možda.

I kad jednom, u budućnosti, stignem u taj novi dom onda ćemo opušteno. Jer tamo nema šiljenja i oštrenja “one stvari” raznoraznih lelemuda, izdvajanja ranjenih egoista i egzibicionista, svačijeg zvocanja, neprekidnog zujanja, i sveopšte budalaštinje i destrukcije pojedinaca, grupa, udruženja ili stranaka i svih prokletnika željnih vlasti i njihove dominacije svim živim i neživim bićima. Neće nikome više smetati ni moja promašena pojava i dejstvovanje jednog lika sa “pokvarenim” emotivnim pragom i intolerancijom na sve što vidi. Svima će biti sve potaman.

“Svako ima način da isprazni svoja ‘m…’ (tj. stomak), a ovaj danas je moj!”

Zagledam se tako često u nebo i započnem još jedan uzaludan razgovor sa samim sobom. Uzaludan? Možda jer je uzak ili lud. Šta znam!? Voleo bi da mogu da budem Petar Pan, ili samo Boban Kan pa da mirno vladam svojim pejzažem mira nacrtanog svim tim bojama iz svemira (skoro pa pesma). To se zove Nedođija.

…na kraju: “Želim samo onu beskonačnu tišinu i sve one boje svemira” (previše, izgleda previše)…

Eto, ja sam svoju zvezdu odabrao i kad krenem, želim da me ispratite u tišini, bez suvišnih reči i komentara. Samo mi pustite da svira “Miholjsko leto” sve dok ne stignem na svoje odredište, onda ću već znati šta dalje, u nekom svom miru ili nemiru.