“Slušajte me deco, ovo je stvarno bezobrazno, ne slušajte i ne čitajte me više. Do daljnjeg!!”

Izvinite, još jedared,..

Izvlačim se iz kola, kao što bi jedna “spisateljica” (pisac i prijateljica, u jednu reč, umem ja ovako da izmišljam reči) rekla;  “sav raskupusan”. Cipele i pantalone se ne vide od blata. I ne, nije mi se učinilo. Stvarno sam prljav do lakata, ma do nosa. Kao da sam “s’igro s prasci”. Dok sam prilazio Prčvarnici, Kum je spazio kola, koja kao da su uzorala Maratonsko polje, i mene koji sam ličio na post – apokaliptičko biće, koje učestvovalo u tom epskom boju. U tom momentu počeo se toliko smejati, da su me uši zabolele na 34 metra udaljenosti.

Počeo je vikati:

  • Znam šta si radio, prasac jedan debeli, znaaaaaaaam, zapao si u blato dok si drljoooooo po oranju…. hahahahahahaahhaha (…zamislite taj “hahahaha”, sad, preko naredna četiri lista).

Samo sam ga “pogledao mrko” i uzviknuo:

  • MRŠŠššš…!!!!

Počeo sam sa trećom šoljom kafe, još nisam progovorio, a nije se ni on prestajao smejati. Čini mi se, od tog smeha, pukla mu je i treća kila, a i meni. I naravno, morao sam ispričati sve… (izvinite, po ko zna koji put, na svemu što sledi!)…

“Jebemliga…”

Krenuo sam:

  • “Znaš onu Pelagićevu malu? Šargopirgastu po licu, sladunjavu…”
  • “Da znam, tankovija, oči mastiljave,..”
  • “Ne prekidaj me!”
  • “Dobro, dobro, Šarlo Akrobata, prljav od blata!”
  • “E vidiš, zapeli smo nas dvoje, da se muvamo, još pre neki dan. Nemamo gde, pa sam “izmoljakao” kola od starog. Da, ova tu, presvučena u prirodne boje lekovitog blata Rgoške banje. Ma, zeznuo sam se već u startu kad sam je i poslušao za “mesto” i pravac. Otišli smo, ne znam gde. I tako… (predahnem uz dva dima), parkirao sam se između dva drveta, onako ukoso, da se tobož ne vide kola. Bilo je toplo, ali svejedno, ipak sam malo ugrejao kola, da se ne razvlačimo previše. Počnemo se mi i cmakati, i skidati… ma sve. I onako goli i znojavi, samo još da… U tom momentu nečija kola, duga svetla pravo u nas. Izlazi lik, i počinje da se dere – “Gde mi je ženaaaa!? Izlazite vaniiiii,…. Kučkooooo, jebaću vas obojeeeeee!!”. U tom momentu, da ne prejudiciram, ali ako znaš, kad ti krv siđe na dole, pa se onda vrati na gore, brzinom svetlosti, pa ne znaš koji deo se više ukočio i zašto mi to izlazi pena na usta. Znači umrlo je sve u meni, po ko zna koji put u životu. Ona ne diše već četvrti minut. “Gori-gori, izgore sve…” I nije bilo svega dosta, lik je počeo i lupati po prozoru. Javim mu se ja, pomalo besan, sa koji mu je, nije mu žena tu, ovo mi je devojka! Ništa on. Ne odustaje čovek! Moramo izaći i gotovo. Pomislim, a kako da izađem, nauružan samo “tvrdkom” i kapima hladnoga znoja. Ništa, rekoh sebi, ako ću da ginem, go kao od majke rođen, ginuću. Lep naslov za jutarnju kroniku…”

“ Poludeli muž ubio golim rukama nagog švalera u zadružnom voćnjaku…”

  • “I šta je bilo dalje..?”
  • Otvorim  prozor na pola, namrštim se i ubacim mu pogled ludaka. On se sageo polupijan da vidi, ko je u kolima, pa se zagleda u mene, pa u nju, u mene, pa u nju… nagese unazad, i reče – E, izvini, tražim ženu, jebe se negde po selu… – Odgovorio sam mu ljutito – pokušaj kući da je potražiš, debilčino pijana…”
  • “Hahahahahahahaah…” (naravno da je odzvanjao Kumov smeh još izvesno vreme),… “Pa šta je bilo posle, odakle blato?“, upita me Kum…
  • “Pa ništa, dok sam se napsovao majke i ostalih članova familije, kuratoru, naravno sa sigurne udaljenosti, zapalili smo nekoliko cigara i smirili se. Šok je to veliki, za nju, mene, kolegu (onog što traži ženu, pokvarenjaci jedni 😛). I tek posle dva sata laganog razgovora stigosmo do one nežne ljubavi i … znaš već.“
  • “Blato, seljaku, blato?”
  • “Aaaa,… pa posle ništa, zapalio sam cigaru, navukao odelo, zatim kresnuo i kola, i krenuo. Onda se samo začuo odjek – DUUUUUUMMM!!! Nešto je puklo. Samo sam pomislio, da je onaj sad zapucao na nas. Držim se za srce, gledam u nju, gledam stakla, sve je tu. Polako izađem, i vidim da kola stoje nakrivljena poput žalosne vrbe. Znači, levi prvi točak je upao u provaliju, karoserija kola je na podu, nema mi izlaska dok ne zovem auto moto savez Banja Luke…”
  • “Pa zašto nisi zvao, bar mene, debilu?”
  • “Pa kako, kad ne znam ni gde sam! Gledam u nju, prebledela već treći put u ovoj noći. Jadnici skratio sam joj život sa sve tri male smrti.“
  • “A, dobro ste se uboli znači!”,… hahahahahhahaha…
  • “Da jesmo, ko Mirko i Slavko, bez metka…“
  • “I? Gibonni?”
  • “Rekla je da će ona pogurati kola. A ja onako zajapuren ko vepar, kažem joj, a kako će da pomakne Opel Astru 1.4. 16V, benzinac, godište ‘00, boje trule višnje, odprilike 1090 kila, sa sve svojih 49 kila. U tom je vrisnula na mene. Znam, pogrešio sam. Ima 47 kila, tu sam se sjebo, ne šalim se. Stvarno se naljutila. Ali, i ja sam bio ljut. Izvinio sam se, još tridesetšest puta. Kasnije, izvukao sam ga nekako, – mislim auto, šta se keseraš. Izgledalo je kao Milan i Žika iz dinastije,… pustim ga u prvu i gurkam dok se nije izvukao sam i onda ga hvatao po njivi da stane. Rezultati se vide na nama. Samo se nadam da nije nešto otpalo sa njega, ubiće me stari.

Kum se okrenuo prema kolima i rekao:

  • Pa jebote visi ti odbijač napred, nisi primetio??

Oblio me znoj mrtvaca, po ko zna koji put taj dan. Počeo sam da vrištim! Ako me nije onaj lik ubio, stari će me udaviti ko pile, poput onog Pantinog malog unuka, koji je davio piliće, tobož učeći ih da plivaju.

“A ludog deteta, kad se samo setim…”

Sa krikom na usnama, otvorio sam oči. Nalazio sam se u polu poznatoj sobi, na meni su bile samo poderana majica i gaće. Pokriven sam bio sa burazovom trenerkom. Gledam oko sebe i pokušavam, da shvatim šta se dešava.

U sobu lagano ulazi majka i kaže:

  • “Sine, ‘ajde da doručkuješ…”
  • “Koliko je sati? …upitam je.”
  • “14:23”

A jebote, samo je bio ružan san. Hvalim ti se predragi Bože. Namirisao sam doručak, polako mi se vratio život u vene. Protrljao sam oči i podigao telefon, da zovnem Kuma. Kad tad pročitam poruku od male:

“Lep nam je bio sudar sinoć!! Ugazio si nas sve, ko Sekula!!”     

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3