“Trivialnosti između lakih i teških ljubavnih droga”

Kum je nabacio pola kile gela i laka da smiri svoj “afro hair look” (i dan danas ima kosu za duplo pranje, da, ljubomoran sam, pa šta), crni mantil i starke. A brnjo ja, svezao rep (nekad sam  stvarno “imao” i dugu kosu 😦 ), navukao jeans i “get a grip” čizmetine sa sve kratkim crnim lederom. Krenuli smo na neku žurku od drugovog druga od jednog druga što prepoznaje jednog našega zajedničkog prijatelja. Znači znamo se. Povezana raja.

Upadamo u stan obavijen dimom i smradom prolivenog piva. Telo ovde, cipele tamo, hrana već razasuta posvuda. A nije ni krenula žurka. Kroz glavu mi prođe na sekund, kako će se obradovati nečiji starci kad se vrate kući i vide ovaj neviđeni “rastur i raspad” sistema. Mada i to mi nije nikad bilo jasno, da uvek sve tako stručno umemo da sakrijemo i pospremimo u prvobitno stanje, pre nego što se roditelji vrate kući. Ponekad mi se i učinilo  da na kraju bude i čistije nego što je bilo u petak predveče. Sumnljivo.

Mada, jednom smo sa burazerom praveći jedan takav “tulum”, stvarno nagrabusili od roditelja. Sredili smo mi sve, samo zaboravili na balkonu stručno aranžirane ikebane kevinih karanfila sa onim filter kesicama od čaja. Zašto od čaja? Pa zato što su ovi naši polunarkomani, kažem polunarkomani, samo čuli za travu ali se nigde nije mogla naći i kupiti ta droga, zbog našeg reonca Perića. I umesto toga, taj put popušili čaj i trunje od nane i kamilice. Hipici.

A sad da objasnim ko su bili reonci, za naše najmlađe. Reonski policajci, o njima govori već njihovo ime, bili su uniformisani pešadinci milicije, koji su se isticali po predodređenim reonima kao šerifi i brinuli za red i mir. Doslovce. A ovaj naš Perić ponašao se gore nego i sam Klint Istvud, a ličio je na debelog Brus Lija. Redovno je šamarao čupavce i hipike, tražeći zabranjene drogice i upisivao i tužakao svako naše sranje našim roditeljima. A ustvari su naši starci bili zaleđe tih reonaca. Oni su brinuli za naš nestašluk, lupanjem sankcija i šamara, već na prvoj liniji otpora. A zvonile su te šamarčine poput Notredamskih zvona iz dana u dan. A reonci su samo sakupljali i širili (dez)informacije inponujući nove batine kod kuće. Zasluženo, da se ne lažemo, mada ponekad…

I da nastavim dialog sa najmlađima. Danas nedostaju ti “reonci”, da malo uvode red i mir, da mi ta deca ne idu ušmrkana na predavanja u školu, onako umorna i iskrivljena od preteške torbe i prazne glave. Dobro, neću osuđivati nikoga, niste svi od te sorte što je dnevno srećem na ulicama ovog problematičnog grada. Verujem u Vas 😉 …

“Izgubi se čika Boban, po ko zna koji put”

Da, žurka. Stan, četiri sobe, u svakoj trešti neka muzika. U jednoj je potpuna tama sa “sentiš” muzikom (tako smo to mi nazivali). Tamo su parovi, ili više njih. Upadamo u kuhinju tražimo piće, otvaramo svako svoje pivo, odvaljujemo po jedno kratko. Onda ide dogovoreno razilaženje na različite strane u potražnji za ženskim društvom. Ne osuđujte me, deca pijana, traže devojke, pa šta. Kao niko nije nikad bio mlad. Mhmm. Snimim jednu malu, onako okanu, sa kratkom crnom kosom. Smeška se i vrda očima, pristupim kao da nosim brkove i glancane lak cipele, pozdravim i načnem. Polako. Ali stvarno polako. U kratkim navratima vidim Kuma, poslužio se već petom flašom, štipa jednu malu. Stvarno malu, nije mu ni do lakta, iskrivi se on da je ljubi, čini mi se da je u teškim bolovima. Dobro, podiže je u vis, snalazi se on brzo, oduvek. Ja, pažljivo slušam, posvetim se još više razgovoru, pametno odabirem teme. Sati prolaze. Kuma ugledam sad se dohvatio jedne visoke. Jezici im se prepliću, poput vrbovih grana u košavi. Napred naši, napred naši. A Boban ne odustaje, siguran u sebe i uporno kreće se rečima i steže svoj obruč. Na manje od metar smo jedan drugome. “Gori-gori, izgore sve…”. Prolazi četvrti sat, i sam sebi idem na živce, što mi ide sve bolje i bolje…

Na prepad, Kum pušta onu izduženu, prođe nonšalantno kraj mene, vidno opijen, i ne vidi mene da sedim pored i samo pruži ruku okanoj i reče:

  • “…’oćemo u kuhinju?”

“Ustala mala, dohvativši ga za ruku i ode bez razmišljanja. Osta’ Boban da visi ko SLINA!”

P.S. Nisam zaboravio Kume i veruj nikad neću. Toliko smo se još puta ismejali za taj momenat i na moj račun uz sve ostale uzaludne trenutke i propale pokušaje, najviše samo zato što sam toliko puta ispao običan Bosansko brdski konj tj. kljuse… Hahahahahahahahahahahaha…

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3