Prišla je iza mene, i obgrlila me. Sasvim nežno pokrila je dlanovima moje lice. Poput sletanja leptira bakrenaca koji se nose tako dično i kad lete onako baršunasti, kao da su celi od kašmira. Leva joj ruka pokrila deo mog čela i levog oka. Sklopih ga, odmah za njim i drugo. Desnom rukom prekrila je deo brade i dotakla vrat. Ne znam kako je uspela zadržati taj položaj. Toplina koja se prolila po licu, poput letnjeg povetarca, napunila je jedra sumanutog jedrenjaka misli, koje su me prenule iz neslućenog sna. Nisam mogao zaspati. Te njene ruke, te grudi, kao da su me odnele na paperjastim oblacima, do nekih dalekih obala i mora. Taj topal, pomalo slani miris. Odakle je samo stizao? Sasvim polako mi je nagnula glavu, prislonila na svoje preponosne grudi. I kako mogu biti grudi, preponosne? Jednostavno, znajući da može da udoji život koji podari. Majka. Bivati nekome mati, da li postoji lepši osećaj od toga, na svetu, u celom Univerzumu… Ne znam. Osećaj koji nikad neću imati, mada svejedno poželeh sebično, da bude baš ona ta, koja će roditi kćer, za koju čuvam ime. Ustvari, dva imena.

Od sve te miline, kapci su mi se počeli puniti nekom toplinom. Sasvim neprimetna, suza iz oka pala je na njen dlan. Tako usnio, ne bi razaznao vlastite suze, da se nije sasvim malo trgla, osetivši toplinu suze na ruci. Prislonila mi je glavu, nežno, ali još jače na svoje grudi, poljubila vrat, onaj sakriveni deo iza uha. Sve to me teralo da se ježim i stresem, sve od vrha trepavica pa sve do brade, preko vrata i prsa sve do stomaka i i tu se sve skupilo u neki prijatan grč. Dah sam zadržavao, silno želeći da zaustavim nove kapi, koje su uporno nadolazile izazvane privlačnom silom jačom od Meseca i njegove plime. I taj prokleti Mesec, uzrokovao je samo još veće šanse da će mi srce pući, poput prezrele kajsije.

Moj siroti osećaj, prema osećajima svih majki ovog sveta, koji mi je strujao u pometiljavelom telu u tom momentu, ne mogu bolje da opišem, ali ne mogu ni da zaboravim. To strujanje, neizlečivu i neopisivu aritmiju srca. Ambis u kojem se sad nalazim. Nadam se samo, da mi ni majke nikad objasniti neće moći, njihove osećaje. Stropoštao bi se dotučen od stida i posramljen ostao sa svojim egoizmom, prepojenim ubogim trenutkom.

“Ne marite, molim Vas, ali meni je baš taj, bio sve. Sve što nedostaje.”

Postarao sam se, za još jedno neodgovoreno pitanje u glavi, na još jedan nedosanjani san. Priznajem, po ko zna koji put, svetu, svima, i sebi, postajem stvarno najbolji u tome. Sanjati nedosanjane sne i te dodire. I kome sad, da se pomolim, koga da molim, da ih nikad ne zaboravim. Svi su mi rekli da to uopšte ne postoji. Možda u nekoj knjizi. I rekoše mi veliki, nimalo utešno, da ako ih i opišem i stavim na list papira, nestaće. I kako, kad su dovoljno veliki razlozi za moje disanje. Kako, kad želim da sve to udelim!? Kako i gde onda da nestanu!? Kad želim da ostanu, da bivaju. Tu, baš u meni, jasni i čisti, za navek. Večni.

“Bože, u tom snu, hteo sam joj reći da se uda za mene…”