Želim otići iz ovog beznačajnog predgrađa.
Ničeg ovde bitnog više nema.
Ništa više čak ni ne podseća.
Iskopaću sve zatrpane trupce,
ove mrtve ljubavi,
sa njom bol i sve njene aveti.
Spaliću ih sve, u visokoj peći,
tu pored zgrade
neka se u taman dim pretvori,
neka je veterovi s jeseni odnesu u zaborav,
neka s njim nestanu i ove ptice.
Preglasne.

Ne volim ovo predgrađe.
Nigde smokve i njenih lepljivih plodova,
dva puta u godini,
da podsete na neko vreme lepše.
U polupraznom parku, smoren,
govorim musavoj deci
da slušaju roditelje,
i da krenu svojim kućama.
Ovde se više nema šta videti.
Oseća se samo sramota,
poput smoga, koju nosim u sebi,
kao beskućnik na uglu Tolstojeve,
tu mi je obešena duša u trnju,
koju sam svukao poput zmije,
i liči na poderanu kožu sa divljači
na bodljikavoj žici,
sa kojom smo se ogradili od pogubljenja
zbog svih nestalih zabranjenih snova.
I da li se to stvarno dešava?

Poželim, kao dim cigarete,
na kratko odignuti se u vis
i bezbojno nestati.
Svirepo!
Poput kučke,
koju ipak ne želiš platiti,
čak ni ne pogledati, a kamoli zapamtiti.
Hoću!
Bez pomisli ću se samo okrenuti.
Bludno.
…i zaboraviti sve!
Da sam nekad davno ovde,
nekom, bio neko
i sve!