• “Baš te udesila, ova deveta! A druže?”
  • “Jes’ vala, sastavila k’o Kozara, Sutjetska i Neretva.”
  • “Toliko?”
  • “Mhm!”
  • “A dobro sad, kumašine, koliko dugo se poznajemo? Pomozi mi da izračunam. Od naše četvrte, sad nam je trideset iii,…”
  • “Trideset i četiri se poznajemo…”
  • “Već?”
  • “Da, već! Toliko da si mi već uveliko dosadio. Aj, briši! (hahaha)…”
  • “Namćor, namćorasti! Drkošu jedan! Reci drugu, šta je bilo? Nikad ništa ne govoriš, uvek ćutiš, od toga se samo “ulcusris”, to jeste čir dobije…”
  • “Ooo, pa da, sad si i doktor postao.”
  • “Ma jebi se!”
  • “Takođe, volim i ja tebe…”

 

Sedimo onako u tišini, dok sunčevi zraci pokušavavaju zlokobno, da probiju naše jeftine sunčanice i da nas probude. Mada je tek rano proleće, sunce postaje nemilosrdno i počinje da prži naše rumeno bele obraze. Ali uporni smo mi, istrajali smo tolike godine, izguraćemo i ovu nedelju. Poručismo po još jednu kafu. Ne budi nas ni ova. Niti ne brojim više sve ispijene, od kako ga poznajem. Palimo po cigaretu. Onako, stručno. Okreneš je naopako, pa kucneš dva puta od stol, da spadne duvan koji visi napolju nazad u nju. Vrhom jezika oližeš od pola prema vrhu. Pališ upaljačem, prvi dim pustiš vani, drugi duboko uvlačiš jakim uzdisajem i zadržavaš u sebi. Puštaš ga vani tek kad se dim povrati do samog vrha grla. Nastavlja se tišina, koju prekidamo samo dubokim izdisajima modrog dima.

…uz pomisao, da nikad na dobro izašlo nije, ako sam progovorio o bilo čemu, svejedno kažem:

  • “Nasukao sam se druže, kao brod. Ma kao mali kit na obali kad izgubi orijentaciju. Ili kada prave kolektivno samoubistvo, to još ne znam, fenomen koji nisu ni shvatili svi naučnici. Ali taj sam. Samoubilački raspoložen, oduvek! Ma znaš me.”

On klima glavom.

  • “Makljam samog sebe, spotičem se, uvek skrećem na neke stranputice, i onda se ćudljivo divim samo kad se tako divno napatimi naposletku raspadnem. Predivno. Smetnem i svaku pometnju. Drugačije ne umem.”

Još uvek klima, nervira me.

  • “Nisam sebi mogao pomoći. Znam da ne smem. Zabranjena je ta ljubav ali priljubio sam je rano sinoć svojim usnama. Uzvratila je i poljubila me je nekako hladno. I zlokobno se taj hladni osećaj spustio sve do želudca, i ostavio mi neku gorčinu sve do danas. Što smo se više zagrejavali, što sam je strasnije ljubio, goruštica je bivala manja ali danas sam izgoreo. Glava mi puca. A noćas jesam, muški, sve do jutra, bez prekida. Osećaj je bio dražesan, sve više i više opijajući. Polivao sam po sebi svu njenu tečnost, hladnoću, vrelinu, gustinu, gorčinu i sav taj slad. Zavitlavao sebi ruke, njenim oblinama, pevajući u sebi, ma vrišteći i svirajući na njene klasi kao žice od gitare. Razbijao sam, priznajem. Ponavljao sam njeno ime u svakoj ispevanoj strofi, uz svaki ponovljeni poljubac. Nisam se mogao odupreti. Odlepio sam i znao sam da propadam, sve što je više želim, sve što je više ljubim. Nisam odustajao. Nisam mogao, a posle nisam više ni hteo. Čak sam pomislio u jednom trenutku, da mi to donosi spas. Prkosio sam. Ali otkrovljenje je bilo lažno. Lagala me je, lagala. Prokleta bila. Ta strast, i ta njena i moja prokleta ljubav, moja nepažljivost, bezumica… i to umem, veoma dobro. Budala jedna. Da se izgubim u svemu poput,

Klima, ne prestaje. Poludim! Počnem da režim:

  • “Ne znam da li da te zavalim rukom ili nogom, pa da ostaneš tako klimajući, kao onaj lutak Elvisa sa gegajućom glavom u kolima! Koji ti je danas po redu? Prestani, raspadam se i slušaj me sad, kad sam se već otvorio kao pri porođaju.”

Crče od smeha.

  • “Pa da smej se gilipteru. Smej mi se na muku, drugo i ne umeš…”

Kaže mi smireno:

  • “Sam si kriv boemu, sam si kriv. Zašto ljubiš, kad ne umeš?”

…i zapevuši poput propijenog Georgieva:

  • “Jedina, istina nije da si jedina a trebalo bi jer si najbolja, između ljubavi i nas je laž i istina. Kad vino popijem,… 

Ućutao sam, nije mi bilo do razgovora više. On je nastavio da mrmlja sebi u brk. Pomislio sam da je u pravu. Nije to teško u mom slučaju biti, ali u pravu je. Ne umem. Ne postoji mnogo stvari, ma skoro ništa što umem ali i uz to što sve ne umem, svejedno, odradim sa celim srcem. Čak ne umem sa pola, nego samo celim. Zabijem se poput telca i prevrćem sve oko sebe golom glavom bez rogova. “Nagog razuma i oguljen sujete, ne-da majka rodila tvrdoglava junaka”. Doslov’ce! Eh, tikvane jedan.

Nanizao sam se pokušaja u životu, poput lišća duvana kad se nižu na konac, dovoljno zrelih da se na suncu suše. Da budem nekome dovoljan takav kakav jesam i što jesam. Nesebičan, pomalo lud i radostan, mrljama od smeha namazan na usnama, kao dete čokoladom. Nasmejan i kad je najveća muka u pitanju. I pri tom nizanju osnove svake cigarete, ostaju samo crne mrlje na prstima od katrana koje se ne skidaju lako. I tako, u meni, negde duboko ostali su samo crni tragovi, na srcu, na duši, koji nikako da izblede, nestanu. Odvija mi se život pred očima ubrzanim filmom. Bezbroj slika razasutih poput treperavih ali, trapavih zvezda, lagano nestaju, gasne njihov sjaj, sa njima i ja. Jebem ga živote, nisam hteo ništa loše! Ali izgleda dovoljno je biti samo iskren, malo naivan i glup. Dobar i glup stvarno i jesu rođena braća da na kraju loše prođeš, postaneš i ostaneš kivan i naposletku samo dobrano najebeš…

Glasno je prekinuo moju zamišljenost i rekao:

 

  • “Dobro sad ne lutaj! Prestani da mi serendaš i pesniš ovde Gibonni. Šta se ustvari desilo?”
  • “Pa pitao sam i konobara. Ne znam, sve su bile iz iste gajbe. Ali izgleda je ona zadnja deveta bila kvarna. Valjda, prošao joj rok trajanja. Ko će ga znati?! A nisam ni sa žutom štedeo….”
  • “Jebalo te piće, dobro si ostao živ, konju jedan,.. kako si sad?”
  • “Ma vidiš me. K’o mlada pred oltarom, nit’ povratit’, nit’ guknut DA!!”

…nastaviće se (možda)!

P.S. Moram li da napomenem, da je ovo izmišljen događaj, predvođen mojoj dosadom?

  • “…napomenuo sam!”

…objavljeni delovi : I – II –  III – IV – V – VI – VII – BB – MEM1 – MEM2 – MEM3