Mogu samo nemo da te gledam
očima prepunim toksične izmaglice
i te otrovne suze same izranjaju,
znam više ništa nije važno,
šta god da još učinim
odlučila si već sama sve,
na način na koji samo žena ume:
“U glavi otišla je, samo telo još zastaje”,
čekajući, neko drugi će i to
sa sobom da povede.

Gde onda tražiti smisao svega
kad ti se više ništa ne da
odustaješ pre nego što probaš
napuštaš odbrambene linije i rovove
krvavih ratova ljubavi te
samo još dezertertsvo te smiruje.

Shvati, nisam vidovit nikad bio
sumnjam da ću ikad biti
ali nemir i sumnje osetim
sirene mi za uzbune nisu potrebne
i ako te za te stvari pitam
onda znači da stalo mi je do tebe
“da znam”
nije što sam dosadan.

Ako želiš da odem
reci,
ne lomi me, ne gnjavi sebe,
ne drži me na nišanu više,
znam učinićeš sve da budem ti kriv
za tvoje odluke,
vodićeš igre godinama
da izludiš me,
samo da opereš svoju savest.
Zato ne seri više,
molim i proklinjem te
ne davi pričom koja ti i ne ide
lažima i sranjem
što mozak mi siluješ.

Znam ne može biti kraj lep i jednostavan,
ali ovaj put idi i nestani
nije ovo još jedan epski “Rat i mir”
zato pusti da nestanem
istrunem i umrem
jer nemam više snage
i ovo je jedan od onih dana
kad sasvim svejedno mi je
od živih rana i bola
ne osećam ništa više.
Umoran, o svemu misliću sutra
posle još jedne granatirane
i neprespavane noći.

Samo još jedno izvini
ako ti nisam ispunio devojački san
o večnoj ljubavi
i izvini zato što ću te
još jednom razočarati
kapitulacijom i istinom,
kad ti kažem
da nije do mene
pa ni nekog drugog jednom kasnije,
problem se nalazi u tebi
to ipak ne želiš sebi da ispuniš,
za ništa se ne žrtvuješ
za ništa se ne daješ
ego ti brani sve
dovoljna ti je ideja
kako bi trebalo da se živi.

I nikad ne zameri mi
kad ti kažem da mi nije žao tebe
ni divljih konja poginulih
pa ni sebe
sad sam poput njih spašen,
žao mi je tih ljudi
koji u susret i život ti dolaze
te dece što tek će biti
jer tebe neće nikad niko celu doživeti
samo neke čudnovate uspomene lažljive
jednu praznu senku što sliči na tebe.