Dok svi pomno prate put svojih misli,
gubim se u valovima njene crne kose,
sa nekim sjajem smirenim
šta znam, bordo crvenim…
Oh, sad je tako želim!

Zamišljeno je rukom prekrila usne,
sladunjave koje bih da ljubim,
a ona, ko zna za koga ih čuva
i te oči njene, pomalo sanjive,
koga li iza njih, maštaju misli njene.

Prljava šoljica u koju sipam čaj,
kao da me razjeda, poput otrova,
pokušavam da rešim nedaće prstima,
a ukus sante leda sa mentolom
kvari gorčina starog pelina.

Ko su ti ljudi
što me sa slika na zidu gledaju?
Ko sam ja?
Pa nečije si i ti dete,
na šta li miriše tvoja koža?