Telefonski poziv od porodice kasno u noć nikad ne miriše na dobro. Otac trese nos, čuju se teške suze, ne govori ništa. Izjavljujem saućešće.

Smrt! Na nju te niko ne može pripremiti, mada smo znali tu je to, starost i bolest uradila je svoje. Ipak na taj tren nikad niko nije spreman. Krećemo odmah na put, naravno po običaju da sahranjujemo ljude odmah sledeći dan skoro tople, ne pruža puno vremena za pripreme. I kao da to nije dovoljno tu su i praznici. Ekzodus i imigracija pola Evrope, koja je krenulo prema svom zavičaju. Stojimo na granici satima zajedno sa 73% stanovništva iz Bosne – svi gasterbajteri. Još uvek ne znam razlog ali izgleda iz nečije čiste dosade ili nejebice na tom graničnom prelazu (‘bem vas sposobne!).

Svi pitaju: “Kako si?”, odgovaram: “Ne znam, još ne shvatam. Mada iskreno gore mi je gledati sve žive u žalosti, nego mrtve.”

Tri brata na ulazu u dvorište dočekuju familiju i sve ostale. Suze liju, slede jauci i još više suza. Prilaze mi ljudi, upoznajemo se po ko zna koji put. Pamte i sećaju se dok sam bio dete ali sad zbunjujuća je moja brada. Nisam više “taj mali”. U gorčini i žalosti obraduje me ujak, stigao je sa sinom. Razgovaraju posle dve-tri godine. Dobro je. Najbliži su tu, pomažu, poslužuju narod. Ipak dobro je. Razmišljam: “Zašto nas tek poneka žalost sve okupi?” Zar ne znamo na vreme da se razumemo?

I ono najteže, počinje kuknjava. Najstariji, retki još živi vršnjaci, spominju sve i pozdravljaju preko tek umrle svoje pokojne. Čuje se negde iza: “Neka samo ide redom”, ali dobro znam da tetka u crnom, što duše naše poput guste trave kosi, za red nikad nije čula, nikad znala. Prilazi jedna baka, ljubi ruke mrtvoj, moli da pozdravi njenog muža, sina i unuka. Gospođo Smrti to ti zoveš nekim redom. Taj plač, vrisak i te reči kao nož u srcu iznutra se vrte same, seku i režu. Ne zadržavam ništa više, suze lete na sve strane, poput pčela posle zime kad biva toplije.

Vidim oca, uvek tako tvrdog i nesalomljivog. Gledam ga, plače kao dete. Mada “danas” zadnji put je nečije dete, dok sahranjuje svoju majku. Ukrivio se sa svojim još živim ocem, više ne mogu na nogama da stoje. U celom životu video sam oca plakati samo dva puta. Prvi za svojim stricem kad je umro, kojega je voleo od svih najviše i jednom od naše svađe i muke, kad sam napravio nepravaziđeno sranje i slupao neregistrovana kola. Ta svađa i njegove suze naterale su mi sasvim novo ubeđenje u tvrdoj glavu. Taj zaledeli lik iz moje mladosti ipak je samo čovek, on poseduje osećanja, ma kakva god već ona bila. Majka i brat više su vremena provodili u zavičaju, čak odrastali uz sve njih i njihove suze kipe kao iz vrele vode. Njihovi jauci i molbe dokrajčile su i zadnje brane u meni za sve slane kapi vode.

Počela je da sipi ledena kiša, pomalo vetar već nosi miris snega. Zaledile su mi se ruke i noge. A baka leži, kao da spava i sasvim plitko diše, kao da sneva. I dok je zadnji put gledam i ledeno čelo ljubim, pred očima mi slike, kako samo sa komadoma vrućeg hleba trčim i smejem niz put, prema potoku da pecam ribe, a ona viče zamnom: “Ne idi gladan sine, samo sa hlebom u ruci, pričaće narod, siromah nemaš šta da jedeš!”

“Laka ti zemlja bila i sunce te grejalo, pozdravi sve naše, pozdravi sve moje. Zagrli je i čuvaj predragi Bože.”