Pitao sam te jednom davno: “Znaš li koji voz najviše kasni?” Zastaješ u sebi na sekund-dva, osećaš da je sačekuša i shvataš da je očigledno moj dan da podjebavam. Čekaš na odgovor sa nekom ironijom i sarkazmom, svestan da sam imao najboljeg učitelja u tome. Tebe!

Ne da ti đavo mira, svejedno pitaš: “Koji?” I tu te čekam: “Znaš onaj što si mi obećao za peti rođendan!” Stislo je tebe da se smeješ, ipak dobra je fora ali preponosan samo nakriviš usta i povratna rafalna paljba: “Ne seri, nisam ti ja dečko nikad ništa obećao!” Tvrdoglavi bosanac, kao uvek poričeš sve.

…i ajde ono “ne seri”, kao uzrečica ili dobar dan kod nas ali kad mi kažeš “dečko”, pa zavalio bi te nogom preko usta. Uuuh!

Ma ne bi stari moj, ne boj se. Nikad ruku na tebe. Ali ovako ponekad mi dođe samo malo, tek toliko da ti izbijem koju reč iz usta. Kažem ti nazad pomalo razdragano i nadrndano: “U pravu si stari, nisi za voz, nisi nikad ništa obećao! Kao što ja tebi nikad nisam, da ću ispuniti tvoje zahteve, koja si imao u vezi mog života. Da radim sve što ti hoćeš…” Svoj sam matori moj, još uvek. Koliko god si drugačije mislio i želeo. Svoj! Živeo si život kako si umeo i sam hteo, dozvoli to isto i meni. Ne traži nešto što ne umem, što ne želim. Što neću! Odjebi ta JNA razmišljanje! Naređenja, pranje mozga i sva ostala sranja.

Otac. Čovek retkih reči, previše puta hladan, ma uvek hladan kao špricer. Nikad pokazao slabosti, čvrstog stava i tvrde ruke. Sve bilo kad izrečeno grubo i tako teško. Na mestu ali najteže što može biti. I na onom skrivenom mestu od celoga sveta, u nekom ranjivom kutku moga tela, u malenoj kutijici skrivenoj baš pred svima i koja se najteže pronalazi, čak i sam ponekad izgubim trag za njom. Zalud. Ti si to stari moj, bez traženja i prevrtanja uvek otvorio. Tu gde najviše boli.

Ali sad već znam. Iz vukojebine i sirotinje iz koje ste izašli i niste umeli bolje. Tako ste znali, to ste sami doživljavali. Majka je odrastala uz svačije batine i tabanje, bez svojih roditelja, ti se smucao svetom za boljom školom i zaradom. I hteli ste nešto bolje za mene, najbolje. Sad to razumem, sad to shvatam. Mada vi niste shvatili godinama, ako radim to što sami želite i hoćete, ne znači da mi je stvarno bolje. Zbog toga smo se i najviše svađali. Pretio si mi stari, u koje škole da idem, čime da se bavim. Misleći zbog tvog posla izvući ću najbolje. Jebala te struja! Možda i bi, kad bi mi stalo do toga. Ali nije! Vidiš meni je divno crtanje, pisanje, arhitektura i borilačke veštine, čak plesanje. I za te stvari i ne znate i nikad vas kasnije nisam upoznavao sa time šta radim u slobodno vreme. I davno pre kao klinjo, šta god da sam poželio završilo se: “Šta će ti to? Niko se sa time obogatijo nije!” Taj tvoj odgovor na sve. Zajebi bogatstvo i pare matori. Shvati nisi bogat ako u rukama ne držiš jedno dobro srce, ne vladaš svetu ako ljubavi u životu nemaš. Jer ako radiš to što najviše voliš, onda ne radiš nijedan dan u životu. I ti to najbolje znaš, jer uživaš u svom poslu. Voliš ga. Zato pusti mene, da radim šta hoću. Shvati već jednom. I na kraju zbog toga sam otišao od kuće u najgore moguće vreme. Propao sam kao niko ali nisam ostao dužan nikome. I dugo je vremena bilo potrebno da shvatiš, da ustvari želim da upoznam samoga sebe. Ko sam ustvari ja? Šta želim, šta mislim,… Samo to!

“Izvukao sam se, izvukli ste me i hvala vam za sve!”

Zadnje nam godine bolje ide, shvatamo da smo samo pojedinci i imamo svoje ličnosti, ma kako god već hteli jedan za drugog da se ponašamo. Ista krv ali ipak smo svoji. Sad znamo da smo samo ljudi. Ali čestiti i vredni!

Toliko teških reči i zašto? Nisam siguran ali da znaš sve ti opraštam. Sve jednu tešku reč što smo izrekli jedan drugome, tvoju pa i svoju bol i mržnju, što u sebi nosimo i što smo nasledili generacijama unazad naše porodice, pa i ovu što smo usput u ovom govnenom životu pokupili. Znaj opraštam tebi i sebi sve. I oprosti mi oče za sve grube reči izrečene, još jednom. Kao da pametan nisam bio! I to sve što nisam voleo, čak mrzeo kod tebe, pa onda kao i ti sve ponovio. I to tek mrzim ali znaj sve opraštam, oprosti i ti meni. Ne želim da neko od nas dvoje zauvek ode, a da se pomirili nismo. Jer otići će, nestati zauvek u crnoj zemlji, ostati sin bez oca ili otac bez sina i tek onda shvatiti šta smo ustvari jedan drugome značili. KRV! Zato oprosti mi sve, opraštam ti sve. Ružne reči, uvrede, sprdnje, šamare i batine,… Zbog svega toga sad znam da sam još bolji čovek, tvrđi i otporan na ovaj život. Bolji! Opraštam ti sve, moj tata, molim te oprosti mi sve…

“I ne, to nisu moje suze, to mi samo malo rose oči. Upala mi trepavica. Ma da, to je to, od promaje i več čujem majku kako galami da zatvorim prozore. Evo idem, moja draga mati…”