Nedelja.
Na stolu ručak
do mene otac i mati
svako na svojoj stolici mirno sedi
niko ništa ne zbori.
Pogled mi privuče stolnjak izbledeli
počeo je čak malo da rumeni
čini mi se blizu mu je godina,
kao i meni.
Kažem drčno majci,
na što ovo još liči, zašto ga ne baci!?
Mati tiho odgovara:
“Sine, ponešto tek s’ godinama vredi.”
Zastanem na te reči,
u glavi mi se film mojih prošlosti odvrti,
osetim sve izdaje, prevare i lažljive reči,
sve teške neprespavane noći,
sve propale dane.
Pogledam je u oči i kažem:
“Ne mogu oni ništa meni!”
Stavim ruku na grudi,
osetim kako srce još uvek
jako u njima gudi.
Pomislim,
premali ste vi “miševi”,
da slomijete te dimenzije
dobrog u meni.
čak samo još jači, poželim vam svima:
“Svako dobro u budućnosti…”
jer svako će svoje,
neimare da nosi.