Pomislim često puta,
da nisam tako dobar čovek
kako se predstavljam svima
i za kojeg me ovaj svet ima.
Sve više puta pomislim,
da u meni neka višeslojna pakost
bezobzirna postoji,
čudljiva priroda i nemari.
Mislim tako, jer ti stvarno poželim,
da se više tako nikad ne zaljubiš
i kad drugog poljubiš, opet na mene da misliš,
svaki put kad vodiš ljubav sa nekim,
taj svaki da ne svršiš,
u mislima samnom, da ga uvek prevariš.
I da sve ove reči i nekad pročitaš,
što se negde krišom od sveta vide ,
nek te u srce prebode kao igle,
da poželiš harakiri i stomak od svega saseći.
I sav taj bol kad bezbrojem umnožiš,
sve da u krug ponoviš.
Stvarno ti to samo ponekad poželim.
Mah, lažem!
Sve više i više,
da bar na tren osetiš,
kako je stalno meni!