O Romeo i Juliji, priča drugčija od svih,
drugčiji ton koji čuo sam od jezika zlih,
koju sam najzad i doživeo od mnogo njih…

Kad Romeo prvi put ugleda Juliju
srce mu kao licemer zamalo kucati prestade,
ljubav se desi, malo je reći,
svadbe, muziku, golubice bele, glasno poželeti stade.
Ona odgovara grubo:
“Ali ja već imam muža voljenog svog!”

Na njenu prefinjenu gracioznost, ljepotu u očima sjaj,
usne vrele, hoda zanosnog kao za bal,
Romeo odgovara njoj:
“Ali već osmislih imena za našu decu.”
Na što će ona kao uz blagodat:
“No ja imam, prelepog sina i kćer lepšu od svih Natalie.”

“Onda za ljubavnika javljam se ja!”,
povika on.
U noćima tiho da vam se prikradem,
poljupce kao pupoljke po leđima da vam sadim,
vrat najlepši da vam grizem,
grudi da vam vaše lepše od muža ljubim,
prepone vaše, da mojim velikim otokom diram.
Na to će ona glasno:
“Ali ja već imam ljubavnika!”,
koji najvećim prezirom uzima mi poljupce u noći,
čak to više i ne čini nimalo kradom,
dok mrzovoljno osluškuju ti dušmani
i navodno spavaju svi, kada tako glasno vrištim,
jer on u mene ulazi jako, sa svojim krutim tako.

“Onda dopusti, da budem baštovan tvoj”,
tiho će on.
Da vas kroz lepi vrt, gledam i sanjam,
poeziju i prozu o vama da stvaram.
Ona odgovara kao da peva:
“Ali ja već imam jednog baštovana” ,
što jutrom rečima dira mi ime,
što danju mazi moje vime,
koji u podne zaliva i gladi,
moju prelepu tek napupelu ružu.

“Ako ne mogu vas tako sanjati, dozvolite onda da budem
čistačica ili spremačica za vaš veliki stan!”,
zastade on.
A ona mazno odgovara:
“Ali ja već imam devojku mladu,
što sprema i čisti, ljubi i dira leđa moja,
jezikom me celu čuva od nečistoće problema.”

Gromko i gordo, nastavlja on:
“Ali proklinjem vas!”
Dok tako kao neki bednik pored vas žedan i dalje stojim:
“Razumite mene i moju jad!”
Samo još vi u tom mozaiku ljubavnom nedostajete mom,
jer dok vašeg muža kući nema, ustvari sa njime u večeri pozne
na večerama u društvu bogatih,
posle svega sa njim, grubo ljubav vodim,
osećam po sebi njegove jake muške šake i stisak grudi.
Sva jutra rana, kada vaša majka na doručak kasni,
mojom mladalačkom ludosti i vrelom krvi,
grejem joj postelje i stare kosti.
Najzad volim i vašeg ljubavnika i sobaricu,
sa njima čak zajedno zabranjene snošaje brojim.
Sa vrtlarom vašim gajim i ljubim crvene ruže,
koje za vas negujemo u noćima zvezdama posejanim krasnim.
I zar premalo je sve to što vam sad govorim i nudim,
dok vašu najmlađu sestru bez prestanka vruće ljubim.

I ovaj put,
dok te prevarant u oči gleda i istinu od tebe traži,
neće ovaj svet, nažalost zastati.
Kreće se bez obzira i bez svih nas
u te crne rupe nemira,
u to pŕkno svemira.