Neke duge predivne kose zamišljam,
no njih kao i sreće odavno nemam,
kad bolje pomislim, odavno o njima mislim,
no osim jednom prilike prave,
nikad više imao nisam.

U neke meni sad davne, prolećne dane,
beše tiha, kao srna plaha,
dane svoje provodeći u suzama sevdaha,
ja kao struja lud, nikada životu mira,
lomeči vetrenjaču staroga mlina.

Još uvek išćem te bujne kose nečije,
valove sjajne, duže od nogu, lepše od vrata,
usne iskrene, napućene poput cvetova amarilisa,
tamne oči kestenjaste koje bajno sjaje,
iskrene i poželjne, meni zavodljive,
vatrene i prepune žara,
meni jasne, topline sa Balkana.