Negde sam zasledio zapis: U Junu 1945 godine, deca od 18 godina ili tek malo više, jurišala su na obale Normandije u gotovu smrt. Danas zaplaču, jer su povređeni njihovi pataloško narcisoidni maniri, jer nema više od sto lajkova na zadnoj postovanoj slici….

Stani planeto, gde mi to putujemo?

Sve nam je dostupno, sve nam je na “izvoli”, a mi smo sve više udaljeni jedni od drugih. Od samih sebe.

Svi proizvodi i sprave za olakšavanje ovog života, čine nas glupim. Od kako nosim mobilni sa sobom, ne pamtim brojeve, zaboravljam rukopis, sve kucam u prokleti fontele. Svako zna gde se fizički nalazim, ali šta mi je u mislima, niko ne zna. Sve više i mene iznenadi, šta se sve nalazi u mojoj glavi. Bezbroj telefonskih brojeva, za mnoge stvari nemam koga nazvati. Imam slika ne zna se broj, koje nikad više i ne pogledam. Kad mi nešto zatreba guglujem, ako mi se ne čita odgledam na youtub-u.

Svi želimo idealizaciju ljudskih odnosa, ali nam se nešta i ne daje. Robotizirali smo se, osećanja su nam tvrda, hladna, plove po površini. Ljubav smo materializirali. Ucjenjujemo jedni druge, pokušavamo dominirati, prepuni smo egoizma. Zašto onda istrajati? Tražimo večnost, a ne umemo da trajemo, ne borimo se ili bilo što više od sebe dajemo, lakše je samo menjati. I zašto bi, kad te čeka neki zajeb, neko će te već povrediti ili ti njega. Plaše nas obaveze, bole nas povrede, strah nas je svega i svačega, to sve što nas okružuje. I najgore, sve to stvaramo sami.

Lakše u market, uzeti nešto novo, pa da se proba. I da li je?

Jurnjava, kuknjava, polovna iskustva i opet niko ništa ne menja. Strah nas je izgubiti već izgubljeno. Plašimo se sami sebe. Najviše. Ego nam je prevelik za razkazivanje naših slabosti. Važniji su nam izgledi od pogleda i zagrljaja. Prikazujemo spoljašnost, samo to nam vredi. Šta iznutra trune ne vide – ne gledamo. Ljudi, photoshop ne pomaže, kad su u pitanju emocije. Toliko velikih i jakih reči, citata, sve prazno, bezvredno i niko ne uvažava. Kupujemo knjige koje nikad ne pročitamo. “Zdravo, kako si, oprosti, volim te…” postali su uzrečice. Istina i moral tretira se kao psovka. O poštovanju govorimo kao o legendi: “Bilo nekad,…”.

…a sutra??