Neko trči preko ceste, ne gleda levo-desno.
Preživi.
Dvoje dece debeli, gledam roditelje još gori.
Veseli.
Zaljubljeni par drži se za ruke, beba spava.
Zagrljeni.
Četri babe sede, jezikom mlate.
Gori.
Smeta mi kamen u cipeli, još podseća.
Boli.

Zašto umro nisam, da ne gledam više te gluposti?

Sad tvoje oči mi govore, da sam nenormalan,
ali bezopasan, pomalo glup, više izgubljen.
Izgleda jesam i meni se sve više tako čini,
jer ništa ne znam.
Nit’ proklinjati, nit’ mrzeti,
nit’ zaboraviti, nit’ oprostiti,
slagati il’ istinu reći.
Umem samo voleti.
Nešto me žulja!?
Kamen bola mi se izgleda,
srodio u cipeli.