Govoriš mi:
“Još uvek te volim, ništa se promenilo nije.”

Gledam te umornim očima,
bez života, modar,
potpuno prazan
i dobro znam,
to mala Addhéma u tebi,
opet žedna je ljubavi…

Rušim ti već narušeni svet i kažem:
“Ti to ne umeš, jer ne voliš ni samu sebe.”
Zato smo ti potrebni mi,
da te hranimo krvlju ljubavi.

Sad već nova žrtva je tu
i sve druge simpatije,
koje sadistički i nesebično
ne mare za svoje živote,
propadaju,
uzimaš im sve što ti se daje,
ispijaš do poslednje kapi
i ništa ne daješ.

“Venerina kletva ponovo uzima sve.”

Dok jednom, sva prevrela krv ispijena,
ne pomeša se u bezbojnim venama
i pretvori se u žuč,
ispuniće tvoju prazninu,
presušenog bunara,
i srce koje ne kuca,
ostaće bez krvi i hrane,
pretvoriće se u kip.
A pod tvojim nogama
sva ta prazna tela odbačena,
ostaće gledajući u tebe
i pogledi tih hiljadu,
još tako živih očiju,
što si im uzela sve
ali nikad nisi mogla uzeti
njihove boje,
ostaće samo, da te bole.

* Addhéma (Féval’s La Vampire)