I jednog dana,
jedne hladne večeri,
kraj nekog već,
stisnuće te ta tvoja samoća
i pomislićeš na sve dobre stvari,
iz tvoje prošlosti.
Ponovićeš naglas poznate,
jednom davno napisane reči,
kako čuješ da negde odzvanja muzika,
iz jednog kutka sobe,
živo vidiš te ljude,
osećaš taj miris.
I tad zagrliće te jedne ruke,
koraci odvesti u jedan ples
i osećaćeš se, kao da si
sretna…
A od sećanja života nema,
od toga se umire.
I onda shvatićeš,
da sama nisi učinila ništa,
da ostaneš sretna.
Na kraju pokajaćeš se,
jer sama protiv sebe,
upropastila i izneverila si sve.
Od svega svoj život,
najviše…