…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X

I onda stigla je prokleta nedelja. Bila je nekako tupa. Osetio sam neki smog u grlu. I to nije bilo od zimske magle oholog grada tog jutra. Osećao sam se nekako bezdušno, bezvredno. Tome još više, pripomogao je sjaj srebrnog okova na njenom prstu. Vratila je prsten. Iz nje je izbijala neka hladnoća, iznad glave skupili su joj se oblaci, počele su padati uspomene. U njoj je pokrenuta griža savest, krenule su suze. Tek kasnije sam shvatio, da će ti prizori biti česti i jako destruktivni. Dan je prošao u tišini, u dva kratka navrata se privila meni i tiho jecala.
Na stanici, bez pravog pozdrava, rekla je: “Mislim, da neću nikad više doći.” Osetio sam urođeni bes, okrenuo se bez pogleda i nestao.
Put kući je preplakala, zavila se u šal boje njenih očiju, koji sam joj poklonio pre odlaska. Tu noć natopila ga suzama i udisala moje mirise, izgubljene u njemu. Zaljubljena devojčica, jutrom stigla je u veliki grad i udarila glavom od zid realnosti. Pre nego što je dolazila kod mene, rekla je, da se vratila kući. Ali umesto u svoju devojačku sobu, otišla je kod njega u stan. Uplakana i pohabana od sramote, od stida. Još jedna od odluka sa kojom joj je život krenuo na dole, uz njen svi ostali, pa i moj. I to neću nikad shvatiti dok sam živ, pa ni razumeti…

“…kakoooOooo…??”

Znam danima ga nije pogledala u oči, noćima nije spavala kraj njega. Razumljivo, ko bi mogao? Neko bez savesti, bez duše. Posle toga, ništa više nije bilo isto…

“Ja bih umro za to,
da te još jednom zagrlim,
da ti pomilujem kosu,
i da sve zaboravim.
I da dogodi se čudo
i sve ti oprostim,
da sve bude kao nekad,
da te još jednom zavolim…”