Oduvek su bile samo reči
i jedino sa njima,
sam te mogao dodirivati.
Ali jedno more prepuno njih,
nikad nije moglo pomoći,
nikad nije moglo objasniti.
sve o tebi, o meni.
Ljubavi.
Zato možda jednom
kad napišem hiljade i hiljade knjiga,
kad ispišem bezbroj stranica neba,
nekom nevidljivom tintom
i naliv perom u obliku ruke i srca,
tad premostićemo strah
i dodirnuti neki bolji kraj.
Možda, kažem možda,
ali sad je tako,
dok nemamo snage,
da pobedimo tuđe
i svoje obmane.
I ako su samo reči te,
da najjednostavnije
zauvek imam te.
Eto!
Možda?
Kažem: “Možda”.
Ko to zna?
Rečima jer drugačije ne ide.
Mah, nije nikad ni bilo.
Misliš?
Ne znam.
Siguran više u ništa nisam,
osim u ovaj kraj
i sa nekim već,
u bolji početak.
Naposletku,
sve su to samo proklete reči,
neki velik poput zvezda broj,
u vrtlogu bez dna,
i niko ne mora znati,
koliko nas ustvari bole,
dok gledamo u isto nebo,
taj lažni meseca sjaj,
koji samo obećava zagrljaj.
Ipak razdvojeni…