Što sam stariji sve više znam, da sve teže nekoga zavolim. Ali kad se desi, onda je to jače od svih prošlih ljubavi. I da sam nekoga više voleo do sad, ne postoji. Mada ne vredi i to što sam tako voleo, razumeo, govorio, pisao. I to više ne postoji. Ostaje mi vreme kao arhiva boli, praznina, te pesme i čudna bez zvezda tama. Ostaje razočarenje i da samo još jebeno boli.

“Realno!”

… ta reč koju si toliko puta koristila u svojim pogubljenim mislima i idejama, za tebe takođe ne postoji. U strahu, u snovima, gubiš se, petljaš i sve više i više lažeš. Sve oko sebe, mene, ali najviše sebe. Nazovi to kako hoćeš, samo nemoj životom zvati, jer i to više ne postoji.

Da si od svega nešto naučila, nisi! Jer ćeš sve ponoviti i isto tako nastaviti. Malo ti je jedan zid, drugi pa treći. Svojom glavom probila bi i Kineski. Ne vredi. Škola i nauka života za tebe takođe ne postoji. Čini mi se nisam ni sam za tebe postojao. I posle svega sad znam, svi smo ti bili samo duhovi prošlosti, sa kojima si sastavljala svog princa u glavi. A o prinčevima i tami, odavno sam ti rekao sve. I on ne postoji.

Imaš život pred sobom i dovoljno vremena da shvatiš. Ako ne u ovom, onda u narednom. Zato postoje reinkarnacije. Ali pošto se prošlih života nikad ne prisećamo, samo ovaj broji. Zato kad izgubimo u ovom životu, više ništa ne vredi. Ne postoji.

“Da se neko više izasrao po meni u poslednje vreme i taj ne postoji. Prijatno Bobane!”