…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

Udaren šamarom realnosti, probudio sam se sa nekim kiselim osmehom. Pustio jedan stari narodnjak drugaru o udatim ženama i na silu se smejao, pokušavajući mu objasniti kako “kod nas” postoji pesma za svaku reč u jeziku. I to je istina, na šta god već pomislio, dobro ili loše, tužno ili srećno, ma na sve ima pesma.
Dan je bio čudan, na časovima držao sam se udaljeno i hladno. Pokušavajući da izbijem iz glave sve jedan ples od sinoć. No opet mi nije dala mira, pred kraj nije više ni htela da promeni partnera, plesala je sa mnom više od pola sata. Samo se ponavljao i jačao osećaj od sinoć. Postajalo mi je sve gore i gore. Topio sam se od vatre u sebi. A ledio od pomisli šta to uopšte radim.
U zatamnjenom prostoru, neko je upalio svetlo. Odmakli smo se jedno od drugog, još sanljivi. Zahvalili se za ples, pomalo usiljeno pozdravili na kratko, onako robotski i okrenuli svako svojoj kući.
Put nazad je bio dug. Predug. U mislima se vrtele zabranjene misli, u rukama me nije napuštao osećaj, da je još uvek držim i plešemo zajedno. Krenula je pesma i tad sam znao, da će me taj osećaj progoniti još dugo. Da već znate, predugo.

“Meni mozak brani
da se tebi predam
tvoja pojava me hrani
al’ se ipak ne dam.

I samo te gledam
osećaj je izvanredan
i toj drogi biću predan
makar ost’o čedan.

Lutko, ja sam rešen
da večno s tobom plešem …”