…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X

Osećaj da izgledam poput pčelarskog pripravnika nije me napuštao ceo dan, sve do kasno u noć, dok nisam presekao sa jedno dve kratke. Jedva sam dočekao onu stolicu u pozadini. Nisam ni seo, već mi je prišla iza leđa i zvala za ples. Neznajući ni dan danas zašto, kulturno sam je odbio, sa izgovorom, kako smo tek stigli, pusti da se raskomotimo i obećao joj prvi ples. Krenula je druga pesma. Ponovo je bila tu. Ukočen od iznenađenja opet sam je odbio. Još uvek ne znam zašto. Sećam se, išla je pesma moje instruktorke plesa, uz koju uvek đuskam sa njom, mada nisam ništa ni odigrao. Na treću pesmu, već je bila ponovo pored mene. Pomislih, nešto ovde nije u redu, uhvatim je za ruku i krenem.

Odigrali smo dva-tri plesa, zahvalio se i odveo je na svoje mesto. Po bontonu i protokolu. Prošla je tek jedna pesma, kad ona opet tu pored mene i moli za još jedan ples. I to se ponavljalo celo veče. Nisam je nijednom zvao, samo smo se tražili očima. Povlačili smo jedno drugo za ruke i ponavljali ples za plesom. U jednoj kratkoj pauzi, mada smo dobro znali, ponovili smo ime jedno drugome, kao: “Da, da to si ti”. Predstavili se i razmenili nekoliko reči, nejasnih. I opet plesali, plesali i plesali. A u mojoj glavi ludilo, osećaj kukova koji se njišu, noga i peta koja korak pravi isti kao ja, praćenje moga dlana uzdisajima i …

“Mašite deco pameti, otišla pa-pa.”

Kako se veče završavalo, skupljao sam hrabrosti, da joj nešto kažem, da tražim broj ili još jedan zagrljaj. Navukla je onu pletenu kapu i izletela sa drugaricom. Pomislim: “Vidimo se sutra malena.” Omamljen od večeri, sa drugom sam razgovarao još dugo u noć o “zebrici”. Tako sam je nazvao, po onoj dugoj haljini na štrafte . Odlučio sam da je uhodim na fejsu, pronašao sam je lako i ostao bez reči. Status: “Udata”.