Vidim devojku, vodi malog psa. I sva nenormalna i živčana, kad joj je prišao drugi pas. Vređa i psuje vlasnike, kako su svi psi razmaženi i uvek napadaju njenog. A ne shvata, da je ona kriva za ponašanje svog psa, što prenosi svoju lošu energiju i vibraciju, zbog koje postaje agresivan, posesivan i štiti gospodara.
Po Budi, najveće zlo na svetu je neznanje. A toga ima i previše: “Neznanja”. Nije sramota nekoga pitati, ili nešto više pročitati na temu što nas zanima. Učimo celi život. Radoznalost nije pogrešna. Praviti se preko više pametan, bome jeste. O tome što želim govoriti je prvobitan “odnos” do ljudi, životinja, stvari, svega oko nas. To su te osnove za život, za “poštovanje” i toga sve manje ima u ludosti i vremenu što živimo.

“Energija”

Energije su veoma bitne u životu i na to m(L)ogo puta zaboravljamo. Te energije, vibracije, frekvencije etc., (naziv nije ni bitan), to su ti pravi pokretači sveta. A tako malo znamo o njima i sa njima. Ako smo nervozni kraj psa, on to oseti. Životinja se odaziva, kao što se vlasnik ponaša. I to je najjednostavniji dokaz za delovanje energija. I deca su veliki magneti za vibracije koje emitujemo. Male bebe veoma brzo prepoznaju lošu energiju. Te energije deluju na sve nas, između svih ljudi, istim pravcem. To što sami šaljemo u svet, to i budimo u drugima. Na kraju to i prizivamo sebi, od drugih.
Rad sa energijom je rad sa životom. Stvari se ne dešavaju “same od sebe”. Odluke, dane i oduzete energije, se ne poprave vremenom. Možda izblede na čas ali ostaju tu kao opomene, iskustva, povrede, bol. I zato ne možemo ni očekivati, da se nešto promeni, ako sami nismo spremni pokrenuti energiju, ako sami nismo ništa regulisali na nivoju lične promene. Da dajemo i primamo.

“Kako da ti dam bilo šta, kad ti meni ništa ne daješ. Još gore, kad nisi ni spreman, da primiš ni da daš!”

Svakoj našoj akciji sledi reakcija. Identična. Tako bi trebalo biti u svakom slučaju. Mada nažalost nije. Ljubav se ne uzvraća nazad, pomagati ne znaći neko će vam pomoći, itd… U svetu postoji previše sebičnosti. Previše se stvari uzima zdravo za gotovo, to da nešto pripada nekome, a ništa za to nije učinio. E pa nije tako, svete egoistični. Ništa se samo od sebe ne desi. Neko je nešto dao, da bi neko imao. Ako ne umete uzvratiti, postoji reč “hvala”. Biti zahvalan znači poštovati!

“Očekuješ da te poštujem, a ponašaš se do mene kao obično dupe!”

Neki ljudi ne bi trebali imati domaće ljubimce. Zbog takvih postoje škole za učenje pasa. Ustvari su to škole za ljude. I još žalosnije, da neki ljudi ne bi trebali imati ni decu. Takvima zalud i knjige i škole.
U prevodu, da me razumete svi usijani: “Ne tražite stvari od mene, ako to sami nikad ne učinite”. Da vežem psa ili držim dete, zato što vaši divljaju. Zbog vaše rasute pažnje i energije. Razmislite još jednom.