…objavljeni delovi : I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X

Pomislio sam, možda je gladna i više u šali izleteo sa: “Hoćeš da idemo na burek?”. Na trenutak osetih, kao da sam sam sebe pokopao tim pitanjem ali me povratila, kad je skromno rekla: “Naravno, zašto da ne.” Pomislim, moj čovek, može i brze hrane, može burek i sirnice. Nije da se hvalim, u ovom gradu nema puno toga, tek nekoliko stvari. A taj burek je jedna od njih. Vrh.
Naručio sam dva sa sirom i po jogurt, sklonili smo se u haustor jedne zgrade i počeli rukama pomalo da ćipkamo vruć burek. Samo smo se gledali, a burek topio se u ustima. Umastio sam bradu, a ona me brisala. Nežno. Smejali smo se.
Odlučili smo prošetati gradom, nismo ni govorili puno, samo smo se držali za ruke i hodali ubrzano. Imali smo vremena na pretek, ali kao da negde žurimo. Tek nešto kasnije uzeo sam joj ranac, kad je usporio njen hod. Osetio sam da je umorna od puta, od šetnje. Krenuli smo prema autu.
Danas više ne mogu da se setim nijedne rečenice, šta smo razgovarali, ali pamtim osećaj, pomalo nestašan ali sve to vreme osećao sam se siguran, kao da to radim sa njom već devethiljadapeststošesdesetdrugi put u životu. Šetnja, burek, pogledi i malo razgovora. Najnormalnije, kao da smo odavno zajedno.
Seli smo u kola. Vozio sam usporeno i sigurno, mada to uvek radim. Uhvatila me za ruku i držala ceo put. Na radiju su išle neke stare Yu rock pesme i u jednom trenutku izletela je sa: “Volim te!”. S neba pa u rebra. Da sam mogao da ne čujem, nisam. Da sam se mogao skriti, nisam. Da sam mogao da shvatim, nisam. Vidimo se tek treći put u životu. Jezik mi je otupeo, kao žalcem pčele proboden. Otok veći od kamena stvorio se u grlu. Samo sam je stisnuo za ruku jače. I pomislio: “Kako je to moguće? Odakle se znamo?”