Kiša počela je glasno rundati po prozorima stana,
sela si do jednog i skupila se sama,
izgubila pogled u tami jednog oblaka.
Pomalo zima ti je.
počinješ zavlačiti ruke,
gde sam te nekad dodirivao,
nežno, najnežnije.
I dok ti je muž tako daleko,
a pored tebe sedi,
u mislima porađaš se.
To dete, ne liči na njega
pa ni na tebe,
ustvari i ne vidiš mu lice,
ali taj osećaj, da u tebi vri i izlazi
sla ljubavi koju smo doživljavali
te januarske večeri.
Grabiš to dete za ručice jako,
odnekud prepoznaješ te šačice medene,
svojim tananim dugim “lopovskim” prstima,
preplićeš sa njegovim
i sve više ti na moje ruke liče.
Dodiruješ se i plačeš.
Stavljaš ga na svoje grudi,
dozvoljavaš mu da sisa tvoj život,
i to više nije mleko,
to je tvoja krv, tvoje meso.
Osećaš da sad tako sama si,
u svom zlu,
ni mene više ne možeš imati
i mada nikad shvatila nisi,
da osetio sam svaku misao tvoju,
taj svaki dodir dok porađala
tu si preveliku želju po meni
i nikad prepoznati blizinu koju smo imali,
u svoj toj daljini koja nas deli.
Taj strah od ljubavi.
u tebi, u meni.
A on, samo je mirno sedeo,
nije čuo vrisak duše,
ni tvoje, ni moje.
Koliko li si ga puta tako prevarila,
u mislima,
u želji…?
Koliko ćeš ljudi još tako,
zbog mene prevariti?
Koliko puta ćeš još prevariti,
samu sebe,
u sebi…?