…objavljeni delovi : IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXX

“Na stanici u Puli
pod vrelim suncem leta
sam čekao autobus
i svirao gitaru.

Tad sela je kraj mene
i pitala da l’ smeta
i znam li dobar hotel
u Rovinju il’ Vrsaru
…”

Nije bila stanica u Puli i nije bilo leto. Bila je zima. Januar. Jesam svirac u životu, ali da sviram gitaru ne umem. Sanjao sam, rukama duboko skrivenim u jakni, pogledom u jednom pravcu gde autobusi stižu u koloni, poput slonova usporeno, kulturno. Sanjao sam, jer nisam verovao kad je rekla: “Dolazim!”.

“Još uvek ne verujem.”

Naravno da sam stigao ranije, za svaki slučaj, pola sata ranije. Od sna, budnog me držao onaj mraz šibajući me u lice. Jedina veza sa životom i javom, bila je misao na naš poslednji nevin dodir, zagrljenih u plesu. U glavi vrtele su se reči i pisma koja smo izmenili u međuvremenu. Ti dani pisanja, pomalo bludni, bili su nestvarni. Nisam verovao rečima što ih piše, a tako sam želeo. Vođen nekim ludilom u sebi, koje nisam osetio nikad do sad. Izbezumljen.
Stigla je i poruka: “Tu sam”, ali je nisam video. Stao sam na stepenik više i pomislio: “A ti to mene stvarno malo zaj…!”. Odjednom se pojavila, lagano. Pogled skrila ispod štrikane kape, rukom nežno pomazila i sklonila kosu sa očiju. Pogledala me preduboko i rekla: “Šaram ja to tako malo”, misleći na novu boju kose. Uhvatila me za ruku jako i povukla, rekavši samo: “Idemo”.
Taj stisak ruke osećao sam dugo. Ustvari sad mogu da priznam osećam i sad. Kako sebe poznajem i kako me stvari još uvek muče i bole, izgleda biće tu, još dugo, predugo. Nisam joj priznao, ali smrzao sam se čekajući je tog 9. Januara, na toj maloj stanici grada, kojeg smo kasnije nazvali “Ljubav”. Naslonio sam ruku na donji deo njenih leđa i nežno pogurao, da krenemo u korak zajedno. Osetio sam sasvim lagano, da je drhtala poput deteta. A to nije bilo od zime, nego dodira, od kojeg se ježi koža po jednoj strani tela.

Tu je nekad stajala pesma "Oprosti mi Katrin" od Balaševića ali zbog avtorskih prava više ne postoji link. Potražite je na internetu ;)