Zar ustvari nije tužno, sve to što se dešava.
Zašto toliko suza i boli?
Kraj lepote ovog sveta što postoji.

Strah će nas pogubiti…

Zbog njega sebi oduzimamo i poslednje želje,
koje srce kao ranjeni mladunac vrišti.
Ne vredi nam u snovima jedrenjacima morem ploviti,
bez smisla hektare zemlje kupovati
i od svih se jednostavo skriti.
Osuđeni smo na taj svet što se oko nas vrti,
ostaje samo na nama imamo li snage
u tome svemu izdržati.
Ljubavi i ratovi će se i bez nas dalje voditi,
zato znaj, čekati pravi momenat više ne vredi,
treba ponekad i nešto poduzeti.
jer tako bez ljubavi, osuđeni smo
na svet prepun propasti.

U ljubavi je jedini mržnje lek…

Sve vreme teram te od sebe, zbog boli.
Boli koju ne zaslužujem, straha,
od ljudi, koji poput brige svaku noć rudi,
svih gluposti što jedno drugom smo činili.
Teram, da ustvari ćeš shvatiti i ojačati,
želiš li zauvek nestati ili ostati?

Dok me srce poput klinca za rukav tebi vuče…

Želim te više od “samo” voleti, kao školarac,
najčistije, svetom neokaljan.
Jer za tebe nije dovoljno to jedno “samo”,
nije dovoljno samo govoriti i stih sklopiti.
Ali mi ne ide u tom svetu odraslih,
previše boli, straha i pakosti iz prošlosti.

Kao ptica u kavezu što žalosno gudi…

U grudima ta luda što ne prestaje da bije,
vera još ne posustaje i dalje želi.
Mada ga više i sam ne razumem,
to dete u meni.