Kažeš: “Ne volim te više!”
Još jednom zabijaš nož u leđa,
vrtiš ga i tražiš srce u grudima,
zadnji put da ga ispresecaš.
Nema ga.
Zaboravljaš, da sam ga rukama iščupao
i odavno tebi dao.
Da si ga već bezbroj puta zgazila nogama,
poput crvenog grožđa.
Da bez dobrog starog vina,
ostaju samo krvave mrlje,
jedne ljubavi koja u tebi nestaje.
Kažeš: “Ne volim te više!”
Govoriš kao da ti nikad nisu
naši kratki trenutci ni vredeli,
pa ni svi dugi razgovori,
nežni dodiri i koža što se ježi.
Sava napisanih reči,
tiho je mimo tebe viorila
i Dunavom sve do mora nestajala.
Za razdiranje kriviš neke daljine,
no ne pominješ svoje misli i krivine,
vođene tajnim putevima i željama,
sastavljenih iz prošlosti duhova.
Dođe mi da te pitam: “Pa kako uopšte živiš ti?
Ne odgovaraš, jer nemaš mi šta više reći.
Samo ponavljaš kukavice reči,
kako me ne voliš više.
Poželim granitnu kocku umesto srca
u grudi da stavim,
tu što vekovima u mom gradu stoji.
Gaženu stolećima, ljudima,
konjima, kočijama, tramvajima
prokletim devedestim tenkovima,
sad kolima i autobusima,
da za mene više, nijedno osećanje ne postoji.
Poželim, da presuše oba izvora proklete Save,
da ne nose više ništa od misli i reči,
do tvoje izgubljene glave.
Poželim, da Dunav okrene struju,
obiđe Beograd po drugom drumu.
Da mostove što me do tebe vode,
daleko na istok sa sobom odnese.
Poželim, da ostaneš na jednom otoku Zemuna sama,
pa da ponavljaš kako i nije nikad bilo, ništa sa nama.
I kad skupe se oblaci crni i sivi,
dok grom razvaljuje jorgovan,
ti još jače u to prokleto nebo da vrištiš:
“Nisam zaljubljena i ne volim te više!”

“…dio mene ostaće da živi u Zemunu, zanavek.”