Nekom porugom nudiš mi svoje telo.
Ukočeno, pomalo naučeno.
Na uslugu.
Grčis se i uvijaš, zvuci koje čujem nisu tvoji.
Oni dolaze kao kupljeni na nekoj rasprodaji,
već davno istrošenih stvari.
Dodir je grub i mlak, slede jedan drugome,
kao da znaju za svoj neki uhodani red.
Mravi što zemljom nečujno se kreću
čisteći ispred sebe sve staze,
jedan drugog nikad ne gaze.
Rukama kao kljovima te stežem.
Govoriš kako ništa te ne boli,
zabijam se u tebe poput bika u mrlje crvene.
Ne pomeraš.
Zar ne razumeš da znam, kako se osećaš,
već po tome koliko si mokra
i šta se cedi niz tvoje rumene butine.
Glumataš.
I to nije prezime neke poznate ličnosti.
nego ti meni prodaješ melodramu umesto komedije,
horor zamenio je dečije priče.
Serijal hiljade nastavaka,
umesto davno napisanog sretnoga početka,
ostaju suze za junakom još jedne tužne priče,
predstave koja se ponavlja.
Za njom još samo ostaje, neka čudna bleda boja,
za sva ta izgubljena vremena, iščezla bez pravoga boja.