Što od puteva i mostova iza sebe rušiš bezbrižno,
to pusto ostrvo koje ostaje, gradim i popravljam,
nemoćno poput čaše vode u more da dolivam.
Znaj,
ništa meni od moga tela ne treba,
to što ti njemu daješ, daću tebi ja,
i ne možeš me ostaviti, nikada.
Znaj,
bar tu u mojoj pesmi, u još jednom stihu,
sigurna zagrljena rečima.
Tu si u mom svetu traješ i nedostaješ,
od svega najviše nedostaješ
Sve više čini mi se i da ništa više.
Samo nedostaješ.
Sve ostaje, tu je u mojoj tajni,
i to je od toga svega što još može biti
sirot od sveta, sad sam u brigama.
Vođen tvojim brojem mladeža,
posejanih po leđima poput zvezda.
Ti i nedostajanje.
Što ustvari još imam? Šta to ustvari ipak vredi?
Ideja, misao o tebi.
Šta se moglo zbiti, pružiti, doživeti.
Kad samo znala bi? Kad znao bi?