Vukovi imaju strašni glas vetrova
ali ne lažu, nikada!
Pogled iskrenih ubica,
u očima uvek vidiš, šta im je namera.
Nisu ljudi vukovi, koliko su besvesni,
bezobzirni i bezobrazni,
ljudi su kad shvatiš, oni pravi monstrumi.
Ubiće te vukovi i kosti pojesti, za tobom ništa ostaviti.
A ljudi, živog će te pustiti, rane gnoja po tebi posaditi,
zauvek ostaviti samo trunuti.
Vuk dlaku menja, no ćud nikad.
Ljudi će svoju, više nego boja proljeća.
Vukovi će za svoga i životom stajati,
dok ljudi prokleti, kao da jedva čekajući,
samo gledati kako te izdati.
Vučije je srce ono pravo, bez mrve straha,
tuče i lupa kao sablja junaka.
Ljudsko je srce jadno, nimalo čedno
i ne ume da istrpi ni jedno “Volim te”,
bedno.