“Nemam reči, ustvari ne znam šta da ti kažem. Ma lažem, sve znam. Ali su sve te reči pisane bespredmetne. Mrzim ga ali drugi način nemam.”

Ruku na srce, dugo si izdržala. U sebi sam govorio,  utorak, sreda, sedam dana maksimalno i javiće se. Prođe i onaj sledeći petak prokleti, i ništa. Ali sam duboko u sebi znao da ćeš pisati, da nećeš moći izdržati. Da si bezbroj puta tražila našu pesmu, da ne prestaješ da misliš o svemu. Ehhh, da se to tako olako sve završava, ne bi niko za tugu na ovom svetu znao. Ne znam kad ćeš shvatiti, da smo jedno drugome iščupali srca i razmenili u grudima. I ona ne rade i ne kucaju više, osim kad su stvarno blizu jedno drugog. U zagrljaju blizu.

Sve sam tvoje obrisao, pa vraćao nazad i to bezbroj puta, ne bi li sebi nekako pomogao. Sve sakrio od sebe, da te ne vidim. Čak sam sebe obrisao. Ali ne mogu, uinat svemu, da te izrežem iz samog sebe. I ponovo sam čitao sve reči, po ne znam koji put. Pokušavao da nađem taj razlog. Zadnji odgovor kao da je neko drugi pisao, a ne ti. Jedan momenat govoriš mi da dolaziš, i jutrom te više nema. Ni glasa. Bez zdravo, kako si, ni jebi se, sretno, ništa. U sekundi je umrlo sve u meni, što si oživela. Ma i manje od sekunde, jedan tren. Mrtav.

Da, tražio sam razlog. Jebena povređena muška sujeta, pa mi treba jebeni razlog. Žene osećaju, a mi se glupani odlučimo: “Zbog nekih razloga”. Tražim ga u tebi, pa onda u nekom drugom. Izmišljao hiljade reči, ne bi li našao i najmanji mali trag. A nema ga, nema nigde, jer ne postoji. Ne znam ni šta sam kreten razmišljao. Kao slepac, zaluđen od svega. Razlog za sve to vreme, sam bio ja. Da, sve vreme. U celom sranju u mojoj glavi, zaboravio sam na veoma bitnu stvar, na Tebe i dve najteže neizrečene reči. I eto zašto:

“Izvini”

Izvini što nisam uvideo šta tražim od tebe, da dođeš mi na vrata čista. Bez prstena »v žepu«, i bez fige u srcu. Izvini što sam znao, a nisam ti rekao, da si planirala, da dođeš za vikend i godišnjica koje ti mnogo znače. A nisam ti rekao, da staneš i ne srljaš. Da sam bio sebičan u svojoj ljubavi, da shvatim, da za takvu snagu, prima se “No-blesava” nagrada. Što ne znam koliko je snage bilo potrebno i prvi put da dođeš. Da si htela samo kurac, ima ih vazdan, iza svakog  ćoška, a ne 550 km daleko. Sve to vreme  sam ti puštao dovoljno da središ stvari, ali nisam ti to ponavljao. Što sam te tiho u sebi sve vreme  terao od sebe, jer nisam mogao da svarim takvog sebe, što se dešava izmedu nas. I sve to vreme svejedno dajući se ceo, opet nisam shvatio koliko se ustvari mučiš ti. Da si ti varala, da bi bila meni iskrena. Što sam jebeni telac i nisam ti za moje vaskrsenje nikad rekao…

“Hvala”

Da, što nisam rekao ti hvala na vreme. Za oživljavanje, za spas. Za moj vraćeni zanos, iskru u oku i osmeh. Da verujem ponovo u nešto. U tebe, sebe i nas. Da mi je bio potreban zid, da shvatim, da me stvarno voliš. Jer si u svakom iznenađenju bila brža od mene. I još uvek si. Kad padnem i razletim se na komade, pojaviš se i počneš me skupljati.  I da udare mi suze na oči kad videh tu jednu sliku, ruku tvojih delo. Kad nekome nešto nesebično daš od sebe, od srca. Ne, ja ne plačem nikad, ne znam to. Sve samo potiskujem u sebi. Još jedan čir, još jedna rupa u stomaku. U tom momentu kad videh, besno sam riknuo, kao ranjena zver i počeo udarati glavom i rukama od zid. Prijatna komšinica iznad mene vršila je prijavu za kršenje javnog reda i mira, već drugi put. Blago meni, dobrih komšija. Polumrtvoj nadrkanoj matorici na vratima, čini mi se i pomogao bih, kad bi je zgazio. A i sebi u tom momentu, kad bi me bilo gde “priveli”.

Shvati da mi nije ničega žao. I nemoj ni ti, da žališ za bilo čim. Shvati sve kao otkrovenje. Nije mi žao nijedne reči napisane ni izrečene. Ni žao nijednog trenutka što sam podelio sa tobom. Ni na kraj pameti, da odstupam od toga što se među nama zbilo. Znaj da ne žalim nijedan tren što ga i sad posvetim tebi. Ostaje samo što bi samo žalio u životu, da mi toga nije bilo i da mi sve to sad nestane, da se nikad desilo nije. Da se nisam upoznao takog. Da sam ponovo zaključan i umirem u sebi. Nastaviti bivati, a ne živeti. To ponovo bilo bi mi gore i od onog »ništa«. Da me ljudi pitaju i gledaju, kao da sam nešto izgubio posle tri-četri veka zajedništva. Da dalje u životu ćutke samo skupim ramena, i ne govorim. Da znam da tih 48 sati, moglo se desiti svaki dan i to više puta. Da će proći godine praznine, i posle pet, deset, sto godina, neće biti ništa. I da znam sve do tad, kao što je Đole jedared rek’o: “Za nekoliko godina neće ostati ništa, nećeš mi nedostajati ni ti, čak zaboraviću i tvoj lik. Dalje samo žaliću za samim sobom, takvim kakav sam zbog tebe bio”. Živ. Na kraju samo da mi ostane da mislim:

“Otišla je, ali ustvari nije.”

Šta da ti kažem, koliko puta da ponovim, da sam lud zbog tebe. Da te sanjam sve vreme. Da te ljubim u snu, na poslu, na svakom jebenom koraku. Stižem kući u neodređeno doba, što pre nikad nisam. Sve pomislim tu si, da se smrzavaš dok me čekaš. Dok hodam ovim stanom, u kom si na svakom koraku ostavila svoj trag, da se cimam na svaku senku i svaki dah. Da grlim veš koji si nosila tu. Da previše puta žmurim na kauču i sanjam kako pripijaš, nikad dovoljno ljubljene usne na moje. Da mi celo telo utrne, pokušavajući da se ne okrećem u krevetu dok spavam, jer svaki put kad se okrenem i zaškripi, odgledam celi film dok smo ga lomili. Da nemam više nikakve moralne vrednosti u sebi. Da mi je jasno kako neko može zbog srca odreći se svega. Samo ostaviti sve i umreti ili najednostavnije nekoga ubiti. Da me ne dotiče ništa, što se dešava oko mene. Ni društvo, ni dela, ni posao, trening, ništa. Da su mi oči prazne poput u mrtve ribe, kad je izvadiš iz vode i ostaviš na suncu. Da mi ovo telo ne vredi ništa, koje uporno mrskam treningom, dok ne jednom ne otkaže. Da si mi bezbroj momenata, kao jedno dupe obično bez ikakve snage, da bilo šta promeniš u sebi u svom životu i pružiš sebi šansu za nešto bolje. Da mi bezbroj puta dođe da ti kažem da odjebeš iz mog života, da me ne voliš niti boliš više u ovom trenutku. I najgore od svega, da mi je do tebe takve, samo još više stalo. I da ne znam odakle mi snaga za to sve. Guram dalje, a tonem. Da znam da u svemu tome sa tobom skačem u nesigurni nepovrat. I da mrzim samog sebe što mi se to dešava. Da mi je svejedno što sam ispao toliki papak, koje svako muško poželi, da razbije bar dva, tri puta u životu. I kako izvlačiš sve to iz mene, što ti pretvaram u reči. Da mi nije jasno, kako mogu da se toliko povežem sa tobom. Da osetim svaki put kad te nešta zaboli, kad pomisliš na mene, kad si noću budna. Da svaki put znam kad ti on ruku drži, da znam čak kad te poljubi. Da ne znam što sad poželim, da te oteram u kurac, što mi suze oči dok ti sve ovo pišem. Što me već i previše sve boli, a od svega toga što mi je toliko stalo do tebe. Da pomislim: “Zašto kretenu jedan??”, sam ti se tako nesebično dao, da sam pustio zadnji gard, njime da se branim, i ruke pružio tebi. Da me mirno zgaziš kao vašku.

“Srce je divlja zver, zato je zatvoreno u grudnom košu”.

To sam negde pročitao na netu, i ima tu istine. Na te trenutke, kad mi glava najdača njegove krike. Govorim sebi i pitam se kako to, da te i ne poznajem, a tako te ljubim. Da je to nemoguće. Razumski kršim sva pravila. I onda ponavljam u sebi, sve one moje misli i želje što sam tražio u životu do sad. Da su brojevi i sva prokletstva što sam sebi zamislio u životu, pronašao u tebi. Da sam sebi govorio, da se nikad neću sa nekim “samo pomiriti”. Jer je taj neko dobar i on me voli. A ja da samo mirno živim kraj tako nekog. Nekom da dam i sa nekim podelim sve, da gradim i rušim, da vodim ljubav i rat.  I sad je to, što sam hteo, tu. Na dohvat ruke. I to što sam tražio, sad me sve tako me plaši. Go kao od majke rođen stojim, nemam ništa u ovom trenutku. Samo ovu divlju zver, koja mi uporno beži iz grudi “van”, ka Tebi.

I na kraju, sad ću još jednom objasniti moju “molbu” onu od prvi put na tvoje pitanje. I nešto objasniti o ostajanju i odlascima. Prestati ćeš da me pališ i gasiš iz svog života. Niti sam ja radio ni svetlo, da se palim, kad ti osetiš nešto, pa se posle predomisliš. Ne cimaj me kao dete zvečku. Sad te ima, sad te nema. Rekao sam ti predomislićeš se još hiljadu puta, već jednom ranije, seti se. A to jebeno boli. Svaki put kad mi zatvoriš vrata. Ne prste da uštineš njima, več moju dušu sečeš na pola. I svaki put mi je gore. Ako odeš – nestani zauvek. Ako ne možeš, pravi se i ćuti dok te ne prođe.

I najvažnije od svega. Ako ima bilo šta od toga što sam ti ovde sad napisao besmisleno, neka moja utvara. Ako si osetila, da nešto nisam dobro shvatio u vezi svega, da se ja u bilo čemu zavaravam. Ako i u jednu jedinu stvar sumnjaš o svemu između nas dvoje. Ili još gore, ako je to bila sve besmislena laž, pa te sad boli sujeta ili savest. Neću te moliti, nego tražim od tebe, da nestaneš. Kao što si i došla, u trenu, sa onom zvezdom koja je padala tu noć pre nego što sam te upoznao. Hoću da mi vratiš srce moje. Hoću da izađeš iz moje glave i mene celog. Želim da nestaneš. A veruj, to će ti biti daleko najteže od svega. Jer tu nema ključa, tu čak nema brave ni vrata da izađeš. Ako ne znaš kako je otići, pokazaću ti ja. Umem ja biti pakostan i ponovo nastaviti mrtav hodati.

Reči nadolaze kao poplava, ne prestaju. Izvini za ovo sad. Daleko više ima reči sa nabrajanjem i razlogom “da”, “sad” , te ružne ”jebeno” i sve manje to i to. A želim, da nam dajem ta indijanska imena, moj-ta, to-moja-ta, to-moj-to, ta moja-ta ubava, ta-moja-ta-dalečna (ovo je čak makedonski).

“Ne moraš mi govoriti ništa više, i bez tebe to već odavno znam. Blesav sam skroz.”