“Sve što radim samo ispunjavam ove dane. Ovu prazninu u sebi, nikako ne. E moj Beograde, moglo je sve drugačije.”

Uvek si mi bio nekako nedostižan,
jak, dostojanstven, nestvaran,
kao ona, kad smo se upoznali,
prstenom vezana, nedostupna.
Zima je bila,
ptice odavno odlete su daleko na jug
i ona je dobila krila,
poletela daleko, kod mene se skrila.
I kad su bombe padale po gradu,
ponosan, drzak, uspravan,
na samoj smrti izvoli:
“Svi zajedno, najjači!”,
kad po nama padalo je,
htela je da to preživi očajna…
Sama.
Na leto si oživeo, prestale su košave,
sunce grejalo je srca ljudi, baš kao i njeno
kucalo je opet vruće za mene.
S jeseni, večeri su hladne,
ljudi se povlače u svoje jazbine,
pa tako i ona, sve više,
povukla se u odaje svoje glave izgubljene.
Druga zima stigla je i dok sam taj dan hodao,
tim nestvarnim gradom, činio se tako dalek i hladan.
ljudi su mi bili strani, oči tako prazne,
baš kao ona tada, slobodna i bez mašte…
Isključena.
Moj život nekad kraljevstvo od zlata,
sad je prepun prašine i blata.
Zidine se lede, bez pogleda njenog,
a olovni vojnici u njemu tope se od žara,
od vatre tog bola u meni, koji za njom ostaje.
E moj Beograde stvarno,
moglo je sve drugačije.

“…da nisi imala ljubav drugu!”